Srbija i njene društvene elite

Srbija i njene društvene elite

Društveni kapital i civilno društvo u Srbiji

Autor: LJubiša Despotović

Moderan politički poredak kakav se konstituiše već najmanje dva veka u unazad, nužno u sebi sadrži nekoliko bitnih potpornih stubova koji ga nose i održavaju. To su svakako pored nacionalne države, građanskog društva i građanina, demokratske vrednosti, vladavina prava, i sistem pozitivno shvaćenog društvenog kapitala. One taj poredak fuzionišu, učvršćuju i čine funkcionalnim odnosno samonosećim. Sistem političkih, pravnih i socijalnih institucija ne bi mogao sam po sebi da stvori i obezbedi funkcionalnu koheziono-legitimacijsku osnovu za funkcionisanje i efikasnost modernog političkog poretka, bez integrišućih funkcija demokratkih vrednosi i političke kulture zasnovane na duboko ukorenjenim socijalnim vezama i pozitivnoj osnovi društvenog kapitala. Bez njih on bi bio ukočeni skelet bez funkcionalne snage i pokretljivosti. Stoga je potpuno jasno zašto F. Fukujama društveni kapital određuje i definiše kao konkretni niz neformalnih vrednosti i normi koje važe među pripadnicima jedne grupe ili društva koje im omogućavaju da međusobno sarađuju, i delaju. Deo vrednosti koje nezaobilazno konstituišu mrežu pozitivno shvaćenog socijalnog kapitala su poverenje, iskrenost, uzajamnost, solidarnost, spremnost na saradnju. No posedovanje istih vrednosti i normi ne mora nužno da implikuje pozitivan društveni kapital. Moguće su i njegove negativne implikacije, kao deo tradicijskih regionalnih ili religijskih formi koje stvaraju sasvim suprotan efekat i smanjuju količinu društvenog kapitala u zajednici. Jer po Fukujami norme i vrednosti mogu da budu i pogrešne, a kada se to desi imamo situaciju nestašice društvenog kapitala, koja opet po sebi stvara loše i nepoželjne odnose u društvu (mafija, rasizam, seksizam i sl.). „Južna Italija, na primer, spada u region sveta gde, kako se smatra, vlada nestašica društvenog kapitala i širokog poverenja, iako u njemu postoje stroge društvene norme.“ (F. Fukujama, 2004, str. 172)
Povećanju pozitivnog društvenog kapitala doprinose samo one norme koje u sebi sadrže vrline. Na sličan način kao što je to formulisao M. Veber u slučaju uticaja vrednosti protestantske religije na oblikovanje duha modernog kapitalizma. Nije ni čudno stoga što se u porodici najčešće može naći snažno izvorište društvenog kapitala, osobito onoj patrijarhalnog tipa, koja je u korpusu vrednosti i vrlina koje je prenosila na svoje najmlađe članove snažno uticala na njihovoj interiorizaciji i usvajanju. Razaranjem starog i formiranjem modernog tipa porodice u velikoj meri se gubi ovo primarno izvorište pozitivnog društvenog kapitala. „Porodica je očigledno svuda važan izvor društvenog kapitala.“ (isto, str. 173) To potvrđuje uzajamnu vezu između porodice i građanskog društva posredovanu društvenim kapitalom. Za neotokvilovce osobito Roberta Pantama ovo je više nego očigledna činjenica. Razuđena mreža društvene interakcije vodi jačanju poverenja i uvećanju društvenog kapitala. Iz toga sledi jačanje civilnog društva, a bez snažnog civilnog društva pak nema ni uspešne demokratske vladavine, kao krajnjeg cilja. „Snažno društvo vodi snažnoj državi.“(K. Vitington, 2004, str. 33)
Ova za neotokvilovce očigledna korelacija, nije ostala bez kritičkih opservacija osobito u onom delu američke stručne javnosti koja ukazuje da ova naizgled logična i očigledna veza ne mora uvek da bude i potvrđena. Često se dešava da snažno civilno društvo može da ugrozi demokratske političke institucije i njihovo finkcionisanje, u slučajevima kada previše snažno deluje u smeru njihove destabilizacije. Jer „demokratija koja dobro funkcioniše ne zavisi samo od društvenih odnosa nego i od političkih institucija i od ustavnog poretka koji strukturiše odnose među njima.“ (isto, str. 34) Destabilizacija političkih institucija i ustavnog poretka koja može doći iz sfere civilnog društva, usmerena je na umanjenje stepena lojalnosti i funkcionalnosti političkih institucija jer udruženja koja sačinjavaju razgranatu mrežu civilnog društva u velikoj meri mogu supstituisati rad političkih institucija i njihov značaj. „Kako je u demokratiji kriterijum političke legitimnosti sadržan u verodostojnom predstavljanju narodne volje, to su vladini zvaničnici posebno ranjivi zbog osporavanja od strane dobrovoljnih udruženja koja mogu da istupe sa sopstvenim zahtevima u pogledu vršenja funkcije narodnog predstavljanja (…) Kao što su moderni analitičari zapazili u američkom kontekstu, interesne grupe stiču moć nad izabranim zvaničnicima upravo zahvaljujući svom reprezentativnom autoritetu. Civilno društvo nije bilo samo osnova za uspostavu demokratske vlade, ono je potencijalno bilo razorna snaga, subverzivna po legitiman poredak. Otuda dolazi pretnja da se demokratski poredak preobrati u puku anarhiju.“ (isto, str. 37)
Štetno delovanje civilnog društva po funkcionisanje političkih i pravnih institucija moguće je i u domenu sukoba ciljeva i interesa različitih grupa i udruženja civilnog sektora. Sebičnost i egoizam parcijalnih interesa može u svojim ekstremnijim formama da ugrozi ono što je deklarisano kao javni interes i opšte dobro cele zajenice, osobito onog dela koji se tiče državnog interesa. I mada je Tokvil verovao da politička udruženja predstavljaju važan kontra balans tiraniji većine i otuđenosti interesa političkih institucija, u modernom poretku moguća je situacija sa sasvim obrnutim vrednosnim i fukcionalnim predžnakom u kome je opšte ugroženo od strane parcijalnog, osobito ako je parcijalno dobro umreženo i organizovano kao što to najčešće biva u snažnom civilnom društvu zapadnog tipa. Ovo je posebno opasno u zajednicama u kojima nije jasno definisana koncepcija opšteg dobra, pogotovo onda kada ona dodatno nije zaštićena kao javni interes kodifikovan i verifikovan najvažnijim pravnim aktima kao što su ustav i organski zakoni, pa i drugim pojedinačnim pozitivnim pravnim propisima. U takvim situacijama po mišljenju Tokvila „država mora da ima ulogu agensa socijalizacije, „koja takmičenje društvenih interesa usmereva, reguliše i dovodi u ravan zakonitog ponašanja. U suprotnom, postojao bi snažan rizik da podela države i društva u demokratskim zajednicama dovede do situacije u kojoj „vlada i društvene institucije zastupaju različite ili čak suprostavljene ciljeve.“ (isto, str. 43)
Uloga političkih institucija i pravnog poretka osobito je važna u regulisanju potencijalnih ili stvarnih sukoba kada do njih dođe usled prenaglašene potrebe da se parcijalni interes potkrepljen snažnom potporom društvenog kapitala želi ostvariti i nametnuti kao opšti. Takva opasnost nije svojstvena samo zemljama razvijenog civilog sektora, ona je isto toliko ako ne i snažnije naglašena u zemljama tranzicionog tipa kakvo je i Srbija. Slabe državne institucije, bez ubedljivog demokratskog legitimiteta, bez snažnog funkcionalnog kapaciteta i tradicije, najčešće bivaju nesposobne da reše društvene sukobe nastale unutar civilnog društva u formiranju, koja kao reaktivirani vulkan prete da svojom eruptivnom snagom potru skromne nasade političke slobode i demokratije u nastajanju. “Potencijal građanskog društva sveden je na intelektualne kružoke i NVO, izdržavane stranim donacijama, od kojih živo građansko društvo ne može da dođe do reči, a uz to gubi volju za angažovanjem jer mu ne vidi smisao. Reč je o potčinjavanju države simulakrumu građanskog društva, to jest grupicama “znalaca”, čija ekspertiza nigde nije verifikovana, koje nikada niko nigde nije birao, a koji vode računa da svoju legitimnost ne proveravaju pred građanima, na izborima. Zato, iako neće da budu političke partije, ponašaju se kao da to jesu.” (M. Brdar, 2007, str. 278)
U toj tački odsustva valjanih političkih i pravnih institucija tranzicionih društava, moguća je pogrešna upotreba društvenog kapitala sadržanog u tkivu civilnih udruženja, gladnih afirmacije sopstvenih interesa (procesi nekontrolisane privatizacije, formiranje tajkunske strukture, kriminala i sl.). „To potiče, naravno, otuda što slabe države teško da mogu imati jake demokratije.“ (S. Antonić, 2006, str. 34)
„Društveni kapital se može upotrebiti na mnogo načina, a to znači često i na način koji je u koliziji sa društvenim poretkom i demokratskim aspiracijama. Za obustavljanje društvenih sukoba i držanje pod kontrolom prirodnih tendencija građanskog društva neophodne su uspešne državne institucije.“ (isto, str. 46) Društveni kapital i njegova uloga u civilnom društvu i interakciji ovoga sa političkim poretkom neodvojiva je od načina njegovog formiranja i političke upotrebe. Bez dobro izbalansirane uloge društvenog kapitala u formiranju vrednosnog ambijenta i političkih ciljeva i interesa civilnog sektora, njegova misija se lako može preokrenuti iz pozitivnog u negativno polje političkog delovanja, kada on može biti upotrebljen protiv ostalih članova društva, ili javnog interesa državne zajednice, u takvim situacijama, nezamenjiva je uloga institucija političkog i pravnog poretka u uspostavljanju valjanog funkcionisanja demokratije.
U tranzicionim zemljama poput Srbije, gde su te ustanove nerazvijene i skromnog demokratskog kapaciteta, ili pak pripadaju starom režimu i poretku nekontrolisane političke moći, situacija je dodatno komplikovana i konfuzna. Po mišljenju Šeri Berman moguća je situacija u kome civilno društvo u zemljama tranzicije proizvodi više tzv. nedruštvenog nego društvenog kapitala.
To se dešava zbog toga što civilni poredak navodno ruši poredak političkih institucija. U pomoć svojoj argumentaciji ona prilaže argumentaciju S. Hantingtona koji pak za neuspehe modernizacijskih projekata zemalja u tranziciji (zemlje poluperiferije i periferije), navodi razlog niskog nivoa njihove političke institucionalizacije, koja nije bila u stanju da odgovori potrebama ubrzane modernizacije i industrijalizacije. „Prema ovom gledištu, što su društva složenija i raznovrsnija, veća je potreba za snažnim političkim institucijama koje su u stanju da ljude povežu s raznovrsnim interesima i asocijativnim afilijacijama i mobilišu ih u funkciji društvenih, a ne individualnih ciljeva. Građanski karakter ne može da bude delo jedino civilnog društva, s obzirom da je ta sfera isuviše vezana za različite posebne interese građana, samo snažne političke institucije deluju u službi društva kao celine, a ne njegovih pojedinih delova.“ ( Š. Berman, 2004, str. 57) I sama Bermanova konstatuje da je ovakav tip analize i argumentacije koju sugeriše Hantington suprotstavljen većem delu literature o razvoju.
U konfuznim tranzicionim uslovima, kada se na ruševinama starog poretka konstituiše novi, uz snažne kontramodernizacijske udare, civilno društvo po mišljenju Bermanove neće biti promoter liberne demokratije kao što bi to smatrali neotokvilovci, već će pre voditi destabilizaciji aktuelnog poretka i obezbediti sredstva za njegovo rušenje. Na ovom mestu moramo da izrazimo sumnju u korektnost navedene argumentacije. Čini nam se da obe struje u posttokvilovskoj tradiciji političke sociologije na zapadu prilično slobodno primenjuju svoje teorijske matrice na društva izvan te tradicije, kao što su to društva u tranziciji u Evropi, ili još problematičnije na društva perifernog karaktera kakva su na primer društva Azije ili Afrike, optužujići ih kao na primeru S. Hantigtona , za neuspele poduhvate modernizacije i industijalizacije.
Usporeni procesi modernizacije u društvima tranzicije skopčani su za više aspekata. Jedan od njih vezan je svakako i za aspekt deficita društvenog kapitala, onako kako se on definiše po zapadnim standardima. Po strukturi, ta društva su mnogim segmentima svoje strukture antimoderna društva, pa je stoga i činjenica da moderni oblici društvenog kapitala koji se vezuje za oblike korporativne kulture u ovim zemljama više nego oskudan. Ričard Rouz ističe podatak iz svog istraživanja da više od devedeset posto Rusa ne pripada nijednom od oblika organizovanja društvenih organizacija koje po svojoj prirodi polučuju moderni društveni kapital.“ Sve u svemu, 91% nisu članovi nijedne organizacije licem u lice, koje se u literaturi opisuju kao međaši u izgradnji građanske demokratije.“ (R. Rouz, 2004, str. 97) Stoga, kao preporuku za takvu situaciju predlaže – „ako postkomunistički upravljači žele da se narod manje oslanja na neformalan ili antimoderan društveni kapital, trebalo bi da se okrenu otklanjanju organizacionih nedostataka zbog kojih pojedinci društveni kapital okreću protiv antimoderne države.“ (isto, str. 98) Uz još jednu sugestiju koju nam sugeriše isti autor, da tamo gde su dominantno izražene antimoderne prakse, neposredan cilj ne može da bude smena vrednosti i stavova većine stanovništva, već promena načina vladanja. Sa ovakvom tvrdnjom ne možemo se složiti u celini, pored promene načina vladanja, od presudne je važnosti raditi na promeni sistema vrednosti i stavova stanovništva, jer bez toga nijedna promena koja se bude izvršila samo na institucionalnom nivou neće dati pozitivne efekte po demokratizaciju zemlje, jer će u tom slučaju ostati da visi u vazduhu, bez realnog socijalnog utemeljenja koje treba da prati i osnaži nastale političke promene. Nema uspešne demokratizacije koja nije praćena snažnim i korenitim promenama u sferi, političkih vrednosti i stavova koji potkrepljuju demokratiju, jer bez promene tipa političke kulture, nijedna demokratska reforma neće uspeti da pusti dublje korene, i da se održi za duži period. Politička socijalizacija demokratskih vrednosti je po nama ključni činioc za održanje i uspeh demokratskih reformi.
Ovo je posebno važno za ovakav tip tranziconih promena, kakve se dešavaju u srpskom društvu i državi poslednju deceniju i po. Jer je srpsko društvo bremenito deficitima svake vrste, osobito onih koji se tiču civilnosti i demokratske tradicije. Poluperiferno društvo oskudice, Srbija na svom putu ka konstituisanju modernog političkog poretka, nužno mora da postulira i etablira – sve najvažnije institucije političkog i pravnog poretka uključujući i najvažniji zadatak ukidanje starog režima, i donošenje novog i najvišeg konstitucionalnog akta zemlje. Zatim , neophodno je da izgradi mrežu civilnih institucija, inicijativa i udruženja, tačnije infrastrukturu civilnog društva, kao drugi bitan segment modernog političkog poretka, i kao treće, promenu tipa političke kulture, političku socijalizaciju i interiorizaciju korpusa demokratskih vrednosti, čiji krajnji rezultat treba da bude stvaranje građanina sa punom svešću o svojoj građanskoj i političkoj subjektivnosti i nezamenjivim faktorom u kreiranju demokratskih promena. To bi u krajnjem rezultatu značilo konstituisanje Srbije kao moderne nacionalne države i modernog građanskog društva.
U tako naznačenom kontekstu, uloga i zadatak civilnog društva u Srbiji može se fokusirati u tri bitna polja. Kao prvo, civilno društvo mora da odigra važnu defanzivno-konstitucionalnu ulogu, što znači da treba da izgradi sve neophodne konstitucionalne limite političkoj vlasti, osobito onih koji se tiču pitanja zaštite ljudskih i manjinskih prava. U sledećoj fazi važna je tzv. ofanzivno-participativna uloga civilnog sektora, koja treba da bude usmerena ka prostoru koncentrisane političke moći usmeravanjem civilnih inicijativa i interesa u polje političkog odlučivanja. I treća ne manje značajna uloga tzv. civilne edukacije i samoedukacije, čiji je cilj da kroz procese promene vrednosti i stavova građanstva u nastajanju, dođe do promene tipa političke kulture, od starog podaničko-patrijarhalnog do novog demokratskog tipa političke kulture.
Bitno je takođe napomenuti, da se poteškoće u formiranju civilnog društva u Srbiji mogu vezivati za tzv. predmoderne oblike društvenog kapitala, kao što su porodica, šira rodbinska struktura, tribalistička i regionalna svest i udruženja, esnafsko-cehovska struktura i sl. U takvom okruženju, teško se stvaraju moderni oblici društvenog kapitala osobito onog koji je vezan za korporativnu, ekonomsku i civilnu identifikaciju i svest, bez kojeg je teško formirati jedinstven vrednosni sistem, koji bi podrazumevao snažniju identifikaciju sa modernom zajednicom i lojalnošću njenim interesima i ciljevima. Deo problema vezan je i za deficit društvenih elita u Srbiji, a on je po mišljenju M. Brdara skopčan sa problemom difuzije neophodnih kapitala (među kojima je društveni svakako bitan). „Osnovni razlog niskog delatno-reformskog potencijala tranzicionih društava poklapa se s razlogom za tezu o odsustvu elite u ozbiljnom smislu. Reč je o tome da su grupe, koje bismo inače uračunali u elitu, deficitarne usled difuzije neophodnih kapitala.“ (M. Brdar, 2006, str. 146) Otuda toliki otpori i usporeniji hod demokratskih promena od onog koji nam je neophodan i koji svi priželjkujemo. Između trebanja i realnosti pored drugih faktora političko-institucionalne prirode, i problem deficita društvenog kapitala u Srbiji svakako daje svoj negativan doprinos na opseg i dubinu demokratskih promena.

Literatura:
1. M. Brdar (2006). Dinamika reformsko-demokratskih kapaciteta u strukturnim promenama subjekata tranzicije, Beograd, Sociološki pregled no. 2. april-jun.
2. M. Brdar (2007). Srpska tranziciona ilijada, Novi Sad, Stilos.
3. F. Fukujama (2004). Društveni kapital, u zborniku Kultura je važna, Beograd, Plato.
4. F. Fukujama (1997). Sudar Kultura, Beograd, Zavod za udžbenike.
5. I. Valerštajn (2005). Posle liberalizma, Beograd, Službeni glasnik.
6. K. Vintington (2004). Preispitivanje tokvilove Amerike, u zborniku Posle Tokvila, Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića.
7. Š. Berman (2004). Građansko društvo i politička institucionalizacija, u zborniku Posle Tokvila, Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića.
8. R. Rouz (2004). Kad vlada zakaže – društveni kapital u antimodernoj Rusiji, u zborniku Posle Tokvila, Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića.
9. S. Antonić (2006). Elita, građanstvo i slaba država, Beograd, Službeni glasnik.