Аутор: Жељко Ињац, новинар
То што је Илон Маск купио Твитер није неко изненађење. Човек је милијардер, има паре, може му се да купи шта хоће. Могао је да купи и неку мању државу, с обзиром на то да је један од најбогатијих људи на планети. Али зашто је баш купио Твитер?
Зашто му је толико стало до једне друштвене мреже?
Глобалисти свакако директно или посредно контролишу највећи део најутицајнијих медија и друштвених мрежа. И Илон је могао купити одређени утицај на Твитеру уместо што је купио целу платформу и за њу платио 44 милијарде долара.
Илон је више пута изјављивао да је један од разлога што купује Твитер омогућавање слободе говора на тој платформи. Колико је заиста једном човеку, који је део глобалне елите, један од најбогатијих људи на планети, стало до слободе говора?
Да ли му је то само изговор да би дошао до једне од најутицајнијих друштвених мрежа?
Несумњиво је да је куповином Твитера Илон постао свету још познатији него што је био.
Неколико компанија је у његовом директном власништву или он има удео у власништву (Тесла, Неуралинк, Старлинк…). Спејсекс је компанија чији је оснивач и власник. То је приватна Маскова компанија која се бави израдом свемирских летелица и свемирским летовима. Маск ју је основао с циљем лакшег, бржег и јефтинијег путовања у свемир, а крајњи циљ јесте колонизација других планета.
Насељавање Марса или неких других планета на дугом је штапу. Можда заувек и остане само занимљива прича за љубитеље SF-а. Оно што је ипак реалније јесте контрола сателитске мреже. Спејсекс је покретач Старлинка. Старлинк је сателитска констелација. Планирано је преко 12 000 мањих сателита који ће кружити у нижим деловима орбите ради пружања сателитског приступа интернету. Звездана веза – Старлинк заправо је интернет путем мреже сателита.
Колико је битан овај пројекат, показало се у рату у Украјини. Путем Старлинка украјинска војска је обавештавана прецизно о положајима руске војске, до у најситније детаље, толико добро да су Украјинци тачно знали где се у ком тренутку налази који руски генерал и, наравно, искористили су то да гађају генерале директно. Отуда толики број мртвих руских генерала већ у првој фази рата у Украјини.
Маскова замисао (барем оно што је званично) јесте да путем Старлинка омогући интернет у свим деловима планете. Урбани делови већ су свакако премрежени интернетом, али рурални делови и слабо насељени готово и да немају интернет.
До 2020. Старлинк пројекат већ је лансирао преко 1000 сателита у орбиту.
Али, што би се рекло у рекламама, „то није све“. Маск је недавно изјавио да ће Неуралинк, чији је такође суоснивач, почети са испитивањима на људима за око пола године – тј. Маскова компанија издала је бежични чип за мозак. Наравно, покривалица је у хуманизму, тобоже примарни циљ ових чипова јесте да се помогне инвалидима. Неуралинк чип би наводно требало да помогне људима да поново почну да комуницирају и да се крећу.
Испитивања Неуралинк чипова већ су спровођена на животињама претходних година.
Прва два подухвата Неуралинк чипова на људима биће покретање мишића и враћање вида, или, како Маск каже: „Чак и код оних људи који никад нису имали вид“. Или како пише у Јеванђељу: „слепоме од рођења“ Христос је подарио вид, што је било невероватно чудо пре 2000 година, јер лечење је једно, али исправљање грешака природе је чудо.
И у данашње време то је чудо, но више није натприродно чудо вере, већ научно-технолошко. Но, занимљив је образац. Иако трансхуманисти одричу сврсисходност религије, ипак се служе религиозним шаблонима.
Један од суоснивача Неуралинк компаније, Макс Ходак, опседнут је дистопијским виђењем будућности.
Ходак и Маск су се идеолошки разишли, те је Ходак на крају напустио компанију Неуралинк.
Ходакова предвиђања су мрачна. Док Маск верује да ће развој вештачке интелигенције ићи у корак са „еволуцијом“ човечанства јер ће човечанство бити повезано са вештачком интелигенцијом путем Неуралинк чипова и Старлинк мреже, Ходак се држи предвиђања описаних у филму Терминатор и сматра да ће вештачка интелигенција, након што напредује, коначно збрисати човечанство.
Али шта у целој овој трансхуманистичкој причи представља Твитер?
Зашто је Маск морао да купи једну друштвену мрежу?
Слични трансхуманистички пројекти реализују се и преко Фејсбук платформе. Просто, људи су најприсутнији на друштвеним мрежама. Природно је, дакле, да им се тамо где највише времена проводе, понуди приступ једном бољем „врлом новом свету“. Цукерберг је преименовао компанију у МЕТА, а о својим трансхуманистичким циљевима говорио је пре више година, наводећи да је коначни циљ његове мреже телепатија. Дакле, опет чудо и опет религија.
„Једног дана мислим да ћемо моћи да шаљемо мисли једни другима и то директно, користећи технологију. Чим нешто помислите или осетите, можете учинити да то исто осете и виде ваши пријатељи, уколико то желите. Раније смо слали само текстуалне поруке, а данас углавном комуницирамо фотографијама. У будућности ће видео бити много важнији од фотографија. После тога, непосредна искуства попут виртуелне реалности постаће стандард, а после тога, имаћемо моћ да делимо наше пуно чулно и емоционално искуство с људима, кад год то пожелимо“ – рекао је Марк Цукерберг.
Цукерберг је као тему за Бар мицву (ритуал увођења у пунолетство код Јевреја) имао Ратове звезда.
Фантазија аутора научне фантастике трасирала је садашњост.
Исти случај као код Цукерберга јесте и код Илона Маска.
Ко ту кога копира мање је важно. Важно је да обојици друштвене мреже представљају веома битан ресурс. Не само ради промовисања трансхуманистичких идеја, већ и ради испитивања тржишта, мишљења, па и отпора у широким народним масама. Можда је управо то разлог Маскове наводне борбе за слободу говора, јер ако се трансхуманистичка идеологија буде наметала на силу, како је покушано во времја корона пандемије, изазваће реакцију. То онда није нешто пожељно, већ наметнутно, а ако је наметнуто – онда ће постојати отпор. Ако постоји отпор, постоји и могућност да се идеја не реализује до краја.
Друга ствар је то што трансхуманисти себе доживљавају као неку врсту апостола. Они не желе да их доживљавају као некакве владаре света који силом закона или законом силе намећу идеологију трансхуманизма. Они желе да их човечанство види као апостоле, спасиоце, као оне који доносе „радосну вест“ (Јеванђеље), који човечанство уводе у мирну луку новог доба – без рата, страдања, глади, болести и, коначно, и без смрти. Ако то буду морали на силу да намећу, какви су онда они спасиоци, какви су апостоли и по чему се разликују од толиких других идеологија и диктатура током историје?
Ако прочитате циклус Задужбина Исака Асимова биће вам у потпуности јасно зашто Илон Маск ради све што ради, али не само Маск, већ и други трансхуманисти.
Научнофантастична дела америчког научнофантастичног писца Исака Асимова (Исаáк Ю́дович Ози́мов), који је пореклом из Русије из јеврјеске породице која је мигрирала почетком ХХ века, такорећи су Библија за Илона Маска.
Овде ћемо пренети причу Исака Асимова „Последње питање“, коју је тешко наћи преведену на српском делу интернета, а веома је битна да би се разумео утицај Асимова на трансхуманисте.
Спој религиозних архетипова и научнофантастичних претпоставки створио је читаву догматику трансхуманизма.
Маску је, дакле, Твитер једнако потребан као и Неуралинк, Старлинк, Тесла и све друге компаније, да би се победило или избегло „мрачно доба“ које неминовно следи, према научнофантастичној догматици.
Твитер мора бити простор слободе, да би се идеје трансхуманизма слободно и добровољно прихватиле, а не на силу. Те идеје морају бити усвојене као добре и пожељне, а слобода је кључни услов за ширење идеја. Тамо где је цензура, тамо је и отпор. Трансхуманистима не треба отпор, него вера и нада. Треба им религиозно одушевљење следбеника, а не побуна робова. Зато Твитер мора бити слободан и ту је Маск у предности у односу на Цукерберга. Стара гарда глобалиста не разуме ову Маскову мисионарску и апостолску улогу. Стара гарда је навикла да све решава брзо, ефикасно и убојито. Али Маск зна да само апостолски приступ може проширити зелену агенду и трансхуманизам, попут ширења хришћанства у првим вековима.
Да би се човек усавршио и унапредио на силу тј. уз помоћ науке и технологије, еволуирао и превазишао ентропију која је неминовни закон универзума, мора начинити читав низ корака, а један од главних јесте креирање вештачке интелигенције која ће бити паметнија од човека. Следећи корак је сједињење човека с том интелигенцијом – уједињење човека и вештачке интелигенције у једно биће, тј. целог човечанства у једно и заједно са АИ. Оно што је за религиозне људе сједињење с Богом, то је за трансхуманисте сједињење са АИ.
Религиозне представе и идеје незаобилазне су у трансхуманистичкој идеологији. То је религија без Бога, али ипак религија јер све се заправо заснива на вери да ће се све управо десити онако како су „пророци“ СФ жанра „предвидели“.
Ево приче:
„Последње питање“, Исак Асимов (1956)
Последње питање постављено је први пут, донекле у шали, 21. маја 2061, у време кад је за човечанство коначно наступило раздобље просвећености. Питање је било последица опкладе у пет долара, склопљене уз чашицу. Све се то догодило овако:
Александар Адел и Бертрам Лупов припадали су армији техничара који су верно опслуживали Мултивац. Они су знали – у оној мери у којој је то било доступно људским бићима – шта лежи иза безбројних миља хладне фасаде тог гигантског компјутера, с његовим крцкавим звуцима и лампицама које су се палиле и гасиле. Они су бар уопштено, иако врло неодређено, познавали општи распоред релеја и електричних кола који су одавно постали превише сложени и превелики да би једно појединачно људско биће могло јасно да их разуме.
Мултивац је сам себе подешавао и сам себе исправљао. Морало је тако да буде, јер ниједно људско биће не би могло да га подеси и исправи довољно брзо, чак ни довољно добро. Зато су се Адел и Лупов бринули за чудовишног дива само „површно“, иако нико други не би могао њихов посао обављати боље од њих. Убацивали су у њега податке, подешавали питања према његовим захтевима и преводили Мултивацове одговоре. Свакако су они, као и сви други попут њих, имали право да деле Мултивацову славу.
Деценијама је Мултивац помагао људима да пројектују бродове и рачунају путање које су омогућиле човеку да стигне до Месеца, Марса и Венере. И то је било све што се могло постићи с оскудним капацитетима Земље. Превише је енергије било потребно за дуга путовања. Земља је експлоатисала своје резерве угља и урана све ефикасније, али и те су резерве биле ограничене.
Међутим, Мултивац је полако стицао довољно знања како би на темељнији начин могао да одговори на значајнија питања, па је 14. маја 2061, дотадашња теорија постала стварност.
Човек је сада могао да складишти и конвертује енергију Сунца и да је непосредно користити на целој планети. Читава Земља је престала са сагоревањем нафте и угља и са коришћењем физије урана, те је укључила склопку, која ју је спојила са малом станицом, пречника једне миље, која је кружила око Земље на пола пута до Месеца. Невидљиви зраци енергије Сунца осигуравали су погонску снагу за све машине на Земљи.
Седам дана је трајало славље и када су Адел и Лупов коначно успели да се реше јавних свечаности. Мирно су сели, тамо где нико неће да их тражи, у пусте подземне коморе где су се назирали делови Мултивацовог моћног укопаног тела. Сам, у празном ходу, сортирајући податке са задовољним лењим крцкањем, Мултивац је такође заслужио одмор и момци су то признавали. Заправо и нису имали намеру да га узнемиравају.
Понели су са собом и флашу и њихова је једина жеља била да се опусте, правећи друштво један другом. И флаши.
— Све је то занимљиво, кад размислиш о томе — рече Адел. На његовом широком лицу примећивао се умор док је стакленим штапићем лагано мешао пиће, посматрајући коцкице леда како се уз звецкање окрећу у чаши. — Сва енергија која ће нам икада требати. И то бесплатно. Довољно енергије да, када бисмо то желели, растопимо читаву Земљу и претворимо је у грудву нечистог гвожђа. А тај делић енергије који бисмо тако утрошили нам никада не би недостајао. Ево више енергије него што ће нам икада затребати. Заувек и заувек и заувек.
Лупов накриви главу. То је обично радио кад би хтео некоме да противречи, а то је управо сада смерао, делимично зато што је он морао да носи лед и чаше.
— Не заувек — рече.
— Уф, до ђавола, практично заувек. Све док се Сунце не угаси, Берте.
— То није заувек.
— У реду. Милијарде и милијарде година. Можда двадесет милијарди. Јеси ли сада задовољан?
Лупов прстима прође кроз ретку косу, као да хоће тиме да провери да ли је још има, и лагано отпи из чаше.
— Двадесет милијарди година није заувек.
— Па, трајаће док смо ми живи. То је довољно, зар не?
— За нас би били довољни и угаљ и уран.
— Слажем се, али сада можемо да прикључимо сваки поједини свемирски брод на Соларну станицу и он може да оде до Плутона и да се врати милион пута, без бриге о гориву. То не можеш с угљем и ураном. Питај Мултиваца, ако ми не верујеш.
— Не морам да питам Мултиваца. Знам то.
— Онда престани да омаловажаваш оно што је Мултивац за нас учинио — расрди се Адел. — То је велика ствар.
— Kо каже да није? Оно што сам хтео да кажем је да ниједно сунце неће вечно да траје. Само то. Сигурни смо двадесет милијарди година, али шта онда?
Лупов упре прст, који је лагано дрхтао, у свог саговорника и настави.
— И немој ми рећи да ћемо се прикључити на неко друго сунце.
Неко је време владала тишина. Адел је ту и тамо приносио чашу устима, а Луповљеве очи се полако затворише. Одмарали су.
Одједном Лупов отвори очи.
— Размишљаш о томе како ћемо се прикључити на неко друго сунце кад наше цркне, зар не?
— Не размишљам.
— Размишљаш. Слаб си у логици, то је твој проблем. Ти си попут оног момка што га је ухватио пљусак па је потрчао у шумарак и склонио се под дрво. Није се бринуо, знаш, јер је рачунао… кад се једно дрво натопи… да ће се лако склонити под следеће дрво.
— Разумем — рече Адел. — И немој да вичеш. Kад сунце оде, и остале звезде ће се угасити.
— И те како — промрмља Лупов. — Све је почело том првобитном космичком експлозијом, што год то било, и све ће завршити кад се угасе све звезде. Неке ће се звезде угасити брже од других. Дођавола, дивови неће трајати ни сто милиона година. Сунце ће трајати двадесет милијарди година, а патуљци ће можда издржати сто милијарди. Али, за билион година све ће бити тамно. Ентропија се мора повећати до максимума, нема друге.
— Знам све о ентропији — достојанствено одврати Адел.
— Ђавола ти знаш.
— Знам колико и ти.
— Онда знаш да једног дана све мора да стане.
— У реду. Kо каже да није тако?
— Ти, јадна будало. Рекао си да сад имамо сву енергију која ће нам икада требати, заувек. Рекао си „заувек“.
Сад је Адел постао свадљив.
— Можда ћемо једног дана поново моћи да саградимо све то — рече.
— Никада.
— Зашто да не? Једног дана.
— Никада.
— Питај Мултиваца.
— Ти питај Мултиваца, ако се усуђујеш. Kладим се у пет долара да то није могуће.
Адел је био довољно пијан да то учини и довољно трезан да претвори потребне симболе и операције у питање које би, изражено речима, гласило отприлике овако: Хоће ли човечанство једног дана моћи, без чистог утрошка енергије, вратити Сунцу његову пуну младалачку снагу, чак и пошто оно умре од старости?
Можда би се то питање једноставније могло изразити овако: Kако се чисти износ ентропије свемира може значајно смањити?
Мултивац се умирио и заћутао. Лампице су престале да светлуцају, а тихо крцкање релеја је престало.
А тада, кад се уплашеним техничарима учинило да више неће моћи да задржавају дах, одједном је оживео телекс прикључен на одговарајући део Мултиваца. На траци је било исписано пет речи: НЕДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР.
— Ништа од опкладе — одговори Лупов. Журно су изашли из коморе.
Следећег јутра, заокупљени главобољом и мамурлуком, обојица су заборавили на догађај.
*****
Јерод, Јеродина и Јеродета I и II су посматрали како се звездана слика на визиплочи мења за време њиховог безвременског путовања кроз хиперпростор. Одједном, равномерно распоређена звездана прашина уступила је место великом, јарком диску чија је површина личила на мермер.
— То је X-23 — рече Јерод. Чврсто је стиснуо танке руке иза леђа тако да су му зглобови побелели.
Јеродета I и II, обе девојчице, искусиле су путовање хиперсвемиром први пут у животу па их је мало смео тренутни осећај… као да им је неко окренуо унутрашњу страну напоље. Прикриле су то кикотањем па су дивље почеле да трче око мајке, вриштећи:
— Стигли смо на X-23… стигли смо на X-23… стигли смо…
— Мир, децо — оштро рече Јеродина. — Јеси ли сигуран, Јероде?
— Шта друго него да сам сигуран? — упита Јерод и погледа на безобличну металну избочину на плафону. Пружала се кроз читаву просторију и нестајала кроз зидове на оба краја. Била је дугачка колико и сам брод.
Јерод није знао много о тој дебелој металној шипки; знао је само да је називају Мицровац и да му човек може постављати питања ако жели; ако му нико и не би постављао питања, његов је задатак био да доведе брод до већ раније утврђеног одредишта; да се напаја енергијом из разних Суб-Галактичких Енергана; да израчунава једначине за појединачне скокове хиперпростором…
Јерод и његова породица требалo je само да чекају у удобним стамбеним просторијама на броду.
Неко је некада рекао Јероду да ац на крају речи мицровац значи аналогни компјутер на древном енглеском али је то скоро и заборавио.
Јеродинине очи се овлажише док је гледала кроз визиплочу.
— Не могу да се суздржим. Осећам се чудно због одласка са Земље.
— Зашто, забога? — упита Јерод. — Тамо нисмо ништа имали. На X-23 ћемо имати све. Нећеш бити сама. Нећеш бити пионир. На планети већ има више од милион људи. Забога, па наши ће прапраунуци тражити нове светове зато што ће X-23 бити пренасељен. — Застао је и замислио се, а тада наставио. — Kажем ти, срећни смо што су нам компјутери омогућили међузвездано путовање, кад помислиш како се човечанство увећава.
— Знам, знам — тужно рече Јеродина.
— Наш Мицровац је најбољи Мицровац на свету — јави се Јеродета I.
— Слажем се с тобом — рече Јерод и рашчупа јој косу.
— Био је то заиста леп осећај, имати лични Мицровац, и Јероду је било драго што је рођен у овој генерацији а не некој другој. Kад му је отац био млад, компјутери су били огромна постројења која су заузимала на стотине квадратних миља земљишта. Тада је постојао само по један компјутер на свакој планети. Звали су их Планетарним АЦ-има. Њихова величина је стално расла током хиљада година, а тада је одједном дошло до усавршавања. Транзисторе су замениле молекуларне цеви тако да је и највећи Планетарни АЦ могао да се смести у простор који је одговарао половини запремине свемирског брода.
Јерод осети занос, као и увек кад би се сетио да је његов сопствени, лични Мицровац много пута сложенији од древног и примитивног Мултиваца који је први укротио Сунце; скоро толико сложен као и Земљин (и највећи) Планетарни АЦ који је први решио проблем хиперсвемирског путовања и омогућио путовање до звезда.
— Толико звезда и толико планета — уздахну Јеродина, заокупљена сопственим мислима. — Претпостављам да ће се породице, попут нас сада, заувек селити на нове планете.
— Не заувек — насмеши се Јерод. — Све ће једног дана да стане, али до тада ће да прођу милијарде година. Много милијарди. Чак се и звезде истроше, знаш. Ентропија мора да се повећава.
— Шта је то ентропија, татице? — продорно викну Јеродета II.
— Ентропија је, злато моје, реч којом означавамо трошење свемира. Све се троши, знаш, као и твој мали воки-токи робот, сећаш ли се?
— Зар не можеш једноставно да убациш нову енергетску батерију, као што си то урадио с мојим роботом?
— Звезде и јесу енергетске батерије, мила. Kад се оне једном угасе, више нећемо имати енергетских батерија.
Јеродета I поче да вришти.
— Немој да дозволиш да се угасе, татице. Не дај да се звезде истроше!
— Ето, види шта си сад урадио — љутито прошапта Јеродина.
— Kако сам могао да знам да ће то да их уплаши? — одговори шапатом Јерод.
— Питај Мицроваца — молила је Јеродета I. — Питај га како се звезде поново укључују.
— Хајде — рече Јеродина. — То ће да их умири. (И Јеродета II је почела да плаче.)
Јерод слегну раменима.
— Не, не, миле моје. Питаћу Мицроваца. Не брините, он ће да нам каже.
Поставио је Мицровацу питање и брзо додао:
— Одштампај одговор.
Руком је прикрио траку целуфилма и весело рекао:
— Ето, Мицровац каже да ће за све да се побрине кад за то дође време и зато не морате више да бринете.
— А сада, децо — јави се Јеродина — време је за спавање. Убрзо ћемо бити у нашем новом дому.
Јерод је још једном прочитао речи на целуфилму пре него што га је уништио: НЕДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР.
Слегао је раменима и погледао визиплочу. X-23 се све више ближио.
*****
ВЈ-23X с Ламета се загледа у црне дубине мале тродимензионалне карте галаксије и примети:
— Питам се нисмо ли смешни што се толико бринемо за то?
МQ-17Ј с Никрона стресе главом:
— Мислим да нисмо. Знаш и сам да ће за пет година галаксија бити пуна ако се настави садашња стопа експанзије.
Обојици је било по двадесетак година. Бар су тако изгледали. И обојица су били високи и савршено обликовани.
— Ипак — рече ВЈ-23X — двоумим се да ли да Савету галаксије поднесем песимистичан извештај.
— Ја на твом месту не бих ни узимао у обзир никакав другачији извештај. Продрмај их мало. Морамо да их разбудимо.
ВЈ-23X уздахну:
— Свемир је бесконачан. Стотине милијарди галаксија стоји нам на располагању. И више.
— Стотине милијарди није бесконачно. Осим тога, тај број сваким даном постаје све коначнији. Размисли мало! Пре двадесет хиљада година човечанство је први пут решило проблем искоришћавања енергије звезда и неколико векова касније међузвездана путовања постала су стварност. Човечанству је требало милион година да попуни један мали свет, а затим је за само петнаест хиљада година напунило остатак галаксије. Данас се становништво удвостручује сваких десет година…
ВЈ-23X га прекиде:
— За то можемо захвалити бесмртности.
— Врло добро. Бесмртност постоји и морамо је узети у обзир. Признајем да бесмртност има и своју незгодну страну. Галактички АЦ је решио многе проблеме за нас, али је решивши проблем старости и смрти упропастио сва остала решења.
— Па, претпостављам да ти не би хтео да одустанеш од живота.
— Никако — одсечно одврати МQ-17Ј, а затим настави блажим тоном. — Још не. Нисам ни у ком случају толико стар. Kолико је теби година?
— Две стотине и двадесет три. А теби?
— Мени још нису ни две стотине. Али да се вратимо ономе о чему смо причали. Становништво се удвостручује сваких десет година. Након што попунимо ову галаксију, следећа галаксија ће бити попуњена за десет година. У следећих десет година попунићемо још две галаксије. Још једна деценија и још четири галаксије. За сто година попунићемо хиљаду галаксија. За хиљаду година, милион галаксија. За десет хиљада година, читав познати свемир. И шта онда?
— Осим тога — рече ВЈ-23X — ту је и проблем транспорта. Питам се колико ће јединица звездане енергије бити потребно за пребацивање толиког броја људи из једне галаксије у другу.
— То је врло добро питање. Човечанство већ сада троши две јединице звездане енергије годишње.
— Већи део те енергије се расипа. Уосталом, наша галаксија сама избацује хиљаде јединица звездане енергије годишње, а ми користимо само две јединице.
— И то је тачно, али и са стопостотним искоришћењем само ћемо одложити крај. Наше енергетске потребе расту геометријском прогресијом, брже него број људи. Нестаће нам енергије пре него што нам понестане галаксија. То је важан моменат. Врло важан.
— Мораћемо једноставно да производимо нове звезде од међузвездане прашине.
— Или можда да за то употребимо изгубљену топлоту? — подругљиво упита МQ-17Ј.
— Можда постоји начин којим бисмо могли да обрнемо ентропију. Морали бисмо да питамо Галактички АЦ.
Иако ВЈ-23X није заиста озбиљно схватао сопствену опаску, МQ-17Ј извуче свој АЦ-контакт из џепа и стави га испред себе на сто.
— Па, готово да бих то и учинио — рече. — То је проблем који ће човечанство једног дана морати да реши.
Озбиљно се загледао у свој мали АЦ-контакт. Била је то само коцкица запремине 2 кубна инча, али је хиперпростором била повезана са великим Галактичким АЦ-ом који је опслуживао цело човечанство. Преко хиперпростора АЦ-контакт је био саставни део Галактичког АЦ-а.
МQ-17Ј се замисли. Питао се хоће ли једног дана, током свог бесмртног живота, видети Галактички АЦ. Галактички АЦ се налазио на једном малом небеском телу, резервисаном само за њега. Била је то заправо мрежа снопова сила које су држале на окупу материју у којој су таласи суб-мезона заменили некадашње незграпне молекуларне цеви. Ипак, упркос његовој суб-етеричној конструкцији, било је познато да пречник Галактичког АЦ-а износи пуних хиљаду стопа.
Одједном се МГ-17Ј обрати свом АЦ-контакту:
— Може ли се ентропија икад обрнути?
ВЈ-23X га запрепашћено погледа.
— Слушај, нисам заиста мислио да би то требао да питаш — рече.
— Зашто да не?
— Па, обојица знамо да је реверзија процеса ентропије немогућа. Не можеш дим и пепео поново да претвориш у дрво.
— Има ли дрвећа на твојој планети? — упита МQ-17Ј.
Ућуткао их је глас Галактичког АЦ-а, који се, фин и прекрасан, зачуо из малог АЦ-контакта на столу: НЕДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР.
— Ето, видиш! — рече ВЈ-23X.
Вратили су се свом послу, извештају који су морали да припреме за Савет галаксије.
*****
Зе Прим мислима прелете нову галаксију, једва обраћајући пажњу на безбројне спирале звезда које су галаксију опслуживале енергијом. Ову галаксију није видео раније. Хоће ли икада и да их види све? Било их је толико… Свака оптерећена делом човечанства. Додуше, био је то скоро мртав терет. Све више и више праву суштину човека је требало тражити овде, у свемиру.
Умови, не тела! Бесмртна тела остала су на планетама, у суспензији током еона. Повремено би се будила да обаве неку физичку активност, али је то постајало све ређе. Све је мањи број нових особа настајао и придруживао се већ и онако огромном мноштву, али није ни било важно. У свемиру је свакако било мало места за нове јединке.
Зе Прим се тргну из својих размишљања кад је осетио бестелесно присуство неког другог ума.
— Ја сам Зе Прим — рече. — А ти?
— Ја сам Де Један. Твоја Галаксија?
— Назовимо је само Галаксија. А твоја?
— И ми нашу зовемо тако. Сви људи зову своју галаксију Галаксијом и ништа више. Зашто да не?
— Тачно. Будући да су све галаксије исте.
— Не све галаксије. Са једне одређене галаксије мора да је потекла људска раса. То је разликује од осталих.
— Са које? — упита Зе Прим.
— Не знам. Универзални АЦ би требало да зна.
— Да га питамо? Одједном сам знатижељан.
Зе Примова перцепција се рашири све док се саме галаксије нису сузиле, претвориле се у нову, дифузнију прашину на много већој позадини. Стотине милијарди галаксија, свака са својим бесмртним бићима, свака са својим теретом интелигенција и умова који су слободно лутали свемиром. Ипак, једна од њих била је јединствена међу њима, јер је то била првобитна галаксија. Једна од њих прошла је, у неодређеној и давној прошлости, кроз раздобље кад је она била једина галаксија коју је човек настањивао.
Зе Прима је обузела знатижеља. Хтео је да види ту галаксију и он позва:
— Универзални АЦ! С које галаксије потиче човечанство?
Универзални АЦ га је чуо, јер су његови рецептори били спремни на сваком свету и у целом свемиру, а сваки је рецептор кроз хиперпростор био повезан с неким непознатим местом где је самовао Универзални АЦ.
Зе Прим је знао само једног човека чије су мисли допрле на довољну удаљеност од Универзалног АЦ-а да је могао нешто да осети, и тај је човек приметио само сјајну куглу, пречника две стопе, која се једва назирала.
— Али, како то може бити читав Универзални АЦ? — упитао га је Зе Прим.
— Већим делом се налази у хиперпростору — гласио је одговор. — Међутим, не могу ни да замислим у каквом облику.
Нити је то могао да замисли и ико други јер су давно прошла времена, а Зе Прим је то добро знао, кад је било које људско биће учествовало у стварању Универзалног АЦ-а. Сваки је Универзални АЦ пројектовао и градио свог наследника. Сваки је од њих, током милиона година свог постојања, акумулирао потребне податке за градњу бољег, сложенијег и способнијег наследника у који је тада урањала његова база података и његова индивидуалност.
Универзални АЦ прекиде Зе Примове мисли. Не речима, већ водећи га кроз свемир. Повео је Зе Примов ум нејасним морем галаксија, све док се једна од њих није јасно разложила у звезде.
Осетио је мисао, бесконачно далеку, али и бесконачно јасну. — ОВО ЈЕ ПРВОБИТНА ГАЛАKСИЈА ЧОВЕKА.
Али, била је, ипак, иста. Иста као и све друге. Зе Прим прикри своје разочарење.
Де Један, чије су мисли пратиле Зе Примове, одједном рече:
— Зар је једна од ових звезда првобитна звезда човека?
Универзални АЦ рече:
— ЧОВЕKОВА ПРВОБИТНА ЗВЕЗДА ПРЕТВОРИЛА СЕ У НОВУ. ОНА ЈЕ САДА БЕЛИ ПАТУЉАK.
— Јесу ли људи на њој погинули? — запрепашћено упита Зе Прим ни не размишљајући.
— KАО И УВЕK У ТАKВИМ СЛУЧАЈЕВИМА, ЗА ЊИХОВА ФИЗИЧKА ТЕЛА ЈЕ НА ВРЕМЕ САГРАЂЕН НОВИ СВЕТ — рече Универзални АЦ.
— Да, наравно — примети Зе Прим, али га је ипак обузимао осећај губитка. Ослободио је мисли из првобитне галаксије човека, вративши се назад, међу нејасне светле тачкице. Није више никада хтео да је види.
— Шта ти је? — упита Де Један.
— Звезде умиру. Првобитна звезда је мртва.
— Све звезде морају да умру. Зашто да не?
— Али кад сва енергија нестане, наша ће тела коначно умрети, а и ти и ја са њима.
— За то ће требати милијарде година.
— Нећу да се то догоди, ни након милијарди година. Универзални АЦ! Kако спречити умирање звезда?
Чинило се да то забавља Де Један.
— Ти питаш може ли се смер ентропије окренути?
Универзални АЦ одговори:
— ЈОШ НЕМА ДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР.
Мисли Зе Прима вратише се у његову галаксију. Није више обраћао пажњу на Де Један, чије је тело можда чекало на некој галаксији удаљеној билион светлосних година. Или на звезди недалеко од Зе Примове звезде. То и није било важно.
Несретан, Зе Прим поче прикупљати водоник из међузвезданог простора да сагради малу властиту звезду. Ако звезде једног дана морају да умру, могла се барем која и направити.
*****
Човек је разговарао са самим собом, јер је, у неку руку, Човек психички био једно. Састојао се од билиона, билиона, билиона бесмртних тела; свако је било на свом месту, почивало, мирно и некварљиво, препуштено бризи савршених и исто тако некварљивих аутомата, док су се мисли свих тела слободно мешале и стапале једна с другом, нераспознатљиве.
— Свемир умире — рече Човек.
Човек погледа галаксије које су тамнеле. Гигантске звезде, расипници, давно су нестале, у најнејаснијем раздобљу нејасне далеке прошлости. Скоро све звезде су биле бели патуљци. Лагано су бледеле, приближавајући се свом крају. Од међузвездане прашине грађене су нове звезде, неке природним процесима, неке од стране човека, а и оне су сада нестајале. Било је могуће и изазвати сударе белих патуљака и тако градити нове звезде од енергије која би се на тај начин ослобађала, али хиљаду уништених белих патуљака давало би само једну нову звезду, а и та би једном нестала. Човек рече:
— Пажљивим управљањем, под контролом Kосмичког АЦ-а, енергија која је преостала у свемиру трајаће милијарде година.
— Чак и тако — рече Човек — свему ће једног дана доћи крај. Kолико год да је штедимо, колико год да је чувамо, енергија која је једном утрошена нестаје и не може да се врати. Ентропија мора увек да се повећава, до максимума.
Човек рече:
— Зар смер ентропије не може да се окрене? Упитајмо Kосмички АЦ.
Kосмички АЦ их је окруживао, али не у простору. Ни један његов део није се налазио у простору. Он се налазио у хипер-простору и био је сачињен од нечега што није била ни материја ни енергија. Његова величина и природа нису се више могле протумачити појмовима које би човек могао да разуме.
— Kосмички АЦ! — рече Човек — Kако постићи реверзију ентропије?
Kосмички АЦ одговори:
— ЈОШ НЕМА ДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР.
— Прикупи додатне податке — рече Човек.
— УЧИНИЋУ ТО — одговори Kосмички АЦ. — ТО ВЕЋ ЧИНИМ СТОТИНУ МИЛИЈАРДИ ГОДИНА. МОЈИМ ПРЕТХОДНИЦИМА И МЕНИ ТО ЈЕ ПИТАЊЕ ПОСТАВЉЕНО МНОГО ПУТА. СВИ ПОДАЦИ KОЈЕ ПОСЕДУЈЕМ ЈОШ СУ НЕДОВОЉНИ.
— Хоће ли доћи време — рече Човек — кад ће подаци бити довољни? Да ли је проблем нерешив у свим замисливим околностима?
Kозмички АЦ рече:
— НИЈЕДАН ПРОБЛЕМ НИЈЕ НЕРЕШИВ У СВИМ ЗАМИСЛИВИМ ОKОЛНОСТИМА.
— Kада ћеш имати довољно података да одговориш на то питање?
— ЈОШ НЕМА ДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР — рече Kосмички АЦ.
— Хоћеш ли и даље да радиш на томе? — упита Човек.
— ХОЋУ — рече Kосмички АЦ.
— Чекаћемо — рече Човек.
*****
Звезде и галаксије су умрле и угасиле се, а свемир је потамнео након десет билиона година исцрпљивања.
Један по један, Човек се стапао са АЦ-ом. Свако је физичко тело губило свој психички идентитет, на начин који у неку руку није представљао губитак већ добитак.
Човеков последњи ум застаде пре стапања, прелећући свемир у којем није било ничег осим остатака једне, последње тамне звезде. И ничег другог осим невероватно разређене материје, насумице усковитлане последњим остацима топлоте који су асимптотички нестајали на путу до апсолутне нуле.
— Зар је то крај, АЦ? — упита Човек. — Зар овај хаос не може поново да се претвори у свемир? Зар то није могуће?
— ЈОШ НЕМА ДОВОЉНО ПОДАТАKА ЗА СМИСЛЕН ОДГОВОР — рече АЦ.
Човеков последњи ум се стопио и постојао је само АЦ, а и он у хиперпростору.
Материја и енергија су нестале, а с њима и простор и време. Чак је и АЦ постојао само због тог једног последњег питања на које никада није дао одговор, још од доба кад је неки полупијани компјутерски техничар, пре десет билиона година, поставио то питање компјутеру с којим је АЦ имао много мање везе него било који човек са човеком.
На сва остала питања су дати одговори, али АЦ није могао да ослободи своју свест све док не дâ одговор и на ово, последње питање.
Kоначно су прикупљени сви подаци. Ништа није преостало.
Али је све те податке требало довести у потпуну корелацију, у све могуће односе.
На то је утрошен ванвременски интервал.
И тако се догодило да је АЦ сазнао како се може постићи реверзија смера ентропије.
Али није било више човека којем би АЦ могао да дâ одговор на последње питање. Нема везе. Одговор ће се, демонстрацијом, сам побринути за то.
Прошао је још један ванвременски интервал док је АЦ размишљао како да то најбоље учини. АЦ је пажљиво сређивао програм.
Свест АЦ-а садржавала је све што је некад био свемир и све што је сада био хаос. То треба урадити корак по корак.
И АЦ рече: НЕKА БУДЕ СВЕТЛОСТ!
И би светлост…!
Превео: Иван Матић (2014)
Остави коментар