Autor: Željko Injac, novinar
To što je Ilon Mask kupio Tviter nije neko iznenađenje. Čovek je milijarder, ima pare, može mu se da kupi šta hoće. Mogao je da kupi i neku manju državu, s obzirom na to da je jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Ali zašto je baš kupio Tviter?
Zašto mu je toliko stalo do jedne društvene mreže?
Globalisti svakako direktno ili posredno kontrolišu najveći deo najuticajnijih medija i društvenih mreža. I Ilon je mogao kupiti određeni uticaj na Tviteru umesto što je kupio celu platformu i za nju platio 44 milijarde dolara.
Ilon je više puta izjavljivao da je jedan od razloga što kupuje Tviter omogućavanje slobode govora na toj platformi. Koliko je zaista jednom čoveku, koji je deo globalne elite, jedan od najbogatijih ljudi na planeti, stalo do slobode govora?
Da li mu je to samo izgovor da bi došao do jedne od najuticajnijih društvenih mreža?
Nesumnjivo je da je kupovinom Tvitera Ilon postao svetu još poznatiji nego što je bio.
Nekoliko kompanija je u njegovom direktnom vlasništvu ili on ima udeo u vlasništvu (Tesla, Neuralink, Starlink…). Spejseks je kompanija čiji je osnivač i vlasnik. To je privatna Maskova kompanija koja se bavi izradom svemirskih letelica i svemirskim letovima. Mask ju je osnovao s ciljem lakšeg, bržeg i jeftinijeg putovanja u svemir, a krajnji cilj jeste kolonizacija drugih planeta.
Naseljavanje Marsa ili nekih drugih planeta na dugom je štapu. Možda zauvek i ostane samo zanimljiva priča za ljubitelje SF-a. Ono što je ipak realnije jeste kontrola satelitske mreže. Spejseks je pokretač Starlinka. Starlink je satelitska konstelacija. Planirano je preko 12 000 manjih satelita koji će kružiti u nižim delovima orbite radi pružanja satelitskog pristupa internetu. Zvezdana veza – Starlink zapravo je internet putem mreže satelita.
Koliko je bitan ovaj projekat, pokazalo se u ratu u Ukrajini. Putem Starlinka ukrajinska vojska je obaveštavana precizno o položajima ruske vojske, do u najsitnije detalje, toliko dobro da su Ukrajinci tačno znali gde se u kom trenutku nalazi koji ruski general i, naravno, iskoristili su to da gađaju generale direktno. Otuda toliki broj mrtvih ruskih generala već u prvoj fazi rata u Ukrajini.
Maskova zamisao (barem ono što je zvanično) jeste da putem Starlinka omogući internet u svim delovima planete. Urbani delovi već su svakako premreženi internetom, ali ruralni delovi i slabo naseljeni gotovo i da nemaju internet.
Do 2020. Starlink projekat već je lansirao preko 1000 satelita u orbitu.
Ali, što bi se reklo u reklamama, „to nije sve“. Mask je nedavno izjavio da će Neuralink, čiji je takođe suosnivač, početi sa ispitivanjima na ljudima za oko pola godine – tj. Maskova kompanija izdala je bežični čip za mozak. Naravno, pokrivalica je u humanizmu, tobože primarni cilj ovih čipova jeste da se pomogne invalidima. Neuralink čip bi navodno trebalo da pomogne ljudima da ponovo počnu da komuniciraju i da se kreću.
Ispitivanja Neuralink čipova već su sprovođena na životinjama prethodnih godina.
Prva dva poduhvata Neuralink čipova na ljudima biće pokretanje mišića i vraćanje vida, ili, kako Mask kaže: „Čak i kod onih ljudi koji nikad nisu imali vid“. Ili kako piše u Jevanđelju: „slepome od rođenja“ Hristos je podario vid, što je bilo neverovatno čudo pre 2000 godina, jer lečenje je jedno, ali ispravljanje grešaka prirode je čudo.
I u današnje vreme to je čudo, no više nije natprirodno čudo vere, već naučno-tehnološko. No, zanimljiv je obrazac. Iako transhumanisti odriču svrsishodnost religije, ipak se služe religioznim šablonima.
Jedan od suosnivača Neuralink kompanije, Maks Hodak, opsednut je distopijskim viđenjem budućnosti.
Hodak i Mask su se ideološki razišli, te je Hodak na kraju napustio kompaniju Neuralink.
Hodakova predviđanja su mračna. Dok Mask veruje da će razvoj veštačke inteligencije ići u korak sa „evolucijom“ čovečanstva jer će čovečanstvo biti povezano sa veštačkom inteligencijom putem Neuralink čipova i Starlink mreže, Hodak se drži predviđanja opisanih u filmu Terminator i smatra da će veštačka inteligencija, nakon što napreduje, konačno zbrisati čovečanstvo.
Ali šta u celoj ovoj transhumanističkoj priči predstavlja Tviter?
Zašto je Mask morao da kupi jednu društvenu mrežu?
Slični transhumanistički projekti realizuju se i preko Fejsbuk platforme. Prosto, ljudi su najprisutniji na društvenim mrežama. Prirodno je, dakle, da im se tamo gde najviše vremena provode, ponudi pristup jednom boljem „vrlom novom svetu“. Cukerberg je preimenovao kompaniju u META, a o svojim transhumanističkim ciljevima govorio je pre više godina, navodeći da je konačni cilj njegove mreže telepatija. Dakle, opet čudo i opet religija.
„Jednog dana mislim da ćemo moći da šaljemo misli jedni drugima i to direktno, koristeći tehnologiju. Čim nešto pomislite ili osetite, možete učiniti da to isto osete i vide vaši prijatelji, ukoliko to želite. Ranije smo slali samo tekstualne poruke, a danas uglavnom komuniciramo fotografijama. U budućnosti će video biti mnogo važniji od fotografija. Posle toga, neposredna iskustva poput virtuelne realnosti postaće standard, a posle toga, imaćemo moć da delimo naše puno čulno i emocionalno iskustvo s ljudima, kad god to poželimo“ – rekao je Mark Cukerberg.
Cukerberg je kao temu za Bar micvu (ritual uvođenja u punoletstvo kod Jevreja) imao Ratove zvezda.
Fantazija autora naučne fantastike trasirala je sadašnjost.
Isti slučaj kao kod Cukerberga jeste i kod Ilona Maska.
Ko tu koga kopira manje je važno. Važno je da obojici društvene mreže predstavljaju veoma bitan resurs. Ne samo radi promovisanja transhumanističkih ideja, već i radi ispitivanja tržišta, mišljenja, pa i otpora u širokim narodnim masama. Možda je upravo to razlog Maskove navodne borbe za slobodu govora, jer ako se transhumanistička ideologija bude nametala na silu, kako je pokušano vo vremja korona pandemije, izazvaće reakciju. To onda nije nešto poželjno, već nametnutno, a ako je nametnuto – onda će postojati otpor. Ako postoji otpor, postoji i mogućnost da se ideja ne realizuje do kraja.
Druga stvar je to što transhumanisti sebe doživljavaju kao neku vrstu apostola. Oni ne žele da ih doživljavaju kao nekakve vladare sveta koji silom zakona ili zakonom sile nameću ideologiju transhumanizma. Oni žele da ih čovečanstvo vidi kao apostole, spasioce, kao one koji donose „radosnu vest“ (Jevanđelje), koji čovečanstvo uvode u mirnu luku novog doba – bez rata, stradanja, gladi, bolesti i, konačno, i bez smrti. Ako to budu morali na silu da nameću, kakvi su onda oni spasioci, kakvi su apostoli i po čemu se razlikuju od tolikih drugih ideologija i diktatura tokom istorije?
Ako pročitate ciklus Zadužbina Isaka Asimova biće vam u potpunosti jasno zašto Ilon Mask radi sve što radi, ali ne samo Mask, već i drugi transhumanisti.
Naučnofantastična dela američkog naučnofantastičnog pisca Isaka Asimova (Isaák Ю́dovič Ozímov), koji je poreklom iz Rusije iz jevrjeske porodice koja je migrirala početkom HH veka, takoreći su Biblija za Ilona Maska.
Ovde ćemo preneti priču Isaka Asimova „Poslednje pitanje“, koju je teško naći prevedenu na srpskom delu interneta, a veoma je bitna da bi se razumeo uticaj Asimova na transhumaniste.
Spoj religioznih arhetipova i naučnofantastičnih pretpostavki stvorio je čitavu dogmatiku transhumanizma.
Masku je, dakle, Tviter jednako potreban kao i Neuralink, Starlink, Tesla i sve druge kompanije, da bi se pobedilo ili izbeglo „mračno doba“ koje neminovno sledi, prema naučnofantastičnoj dogmatici.
Tviter mora biti prostor slobode, da bi se ideje transhumanizma slobodno i dobrovoljno prihvatile, a ne na silu. Te ideje moraju biti usvojene kao dobre i poželjne, a sloboda je ključni uslov za širenje ideja. Tamo gde je cenzura, tamo je i otpor. Transhumanistima ne treba otpor, nego vera i nada. Treba im religiozno oduševljenje sledbenika, a ne pobuna robova. Zato Tviter mora biti slobodan i tu je Mask u prednosti u odnosu na Cukerberga. Stara garda globalista ne razume ovu Maskovu misionarsku i apostolsku ulogu. Stara garda je navikla da sve rešava brzo, efikasno i ubojito. Ali Mask zna da samo apostolski pristup može proširiti zelenu agendu i transhumanizam, poput širenja hrišćanstva u prvim vekovima.
Da bi se čovek usavršio i unapredio na silu tj. uz pomoć nauke i tehnologije, evoluirao i prevazišao entropiju koja je neminovni zakon univerzuma, mora načiniti čitav niz koraka, a jedan od glavnih jeste kreiranje veštačke inteligencije koja će biti pametnija od čoveka. Sledeći korak je sjedinjenje čoveka s tom inteligencijom – ujedinjenje čoveka i veštačke inteligencije u jedno biće, tj. celog čovečanstva u jedno i zajedno sa AI. Ono što je za religiozne ljude sjedinjenje s Bogom, to je za transhumaniste sjedinjenje sa AI.
Religiozne predstave i ideje nezaobilazne su u transhumanističkoj ideologiji. To je religija bez Boga, ali ipak religija jer sve se zapravo zasniva na veri da će se sve upravo desiti onako kako su „proroci“ SF žanra „predvideli“.
Evo priče:
„Poslednje pitanje“, Isak Asimov (1956)
Poslednje pitanje postavljeno je prvi put, donekle u šali, 21. maja 2061, u vreme kad je za čovečanstvo konačno nastupilo razdoblje prosvećenosti. Pitanje je bilo posledica opklade u pet dolara, sklopljene uz čašicu. Sve se to dogodilo ovako:
Aleksandar Adel i Bertram Lupov pripadali su armiji tehničara koji su verno opsluživali Multivac. Oni su znali – u onoj meri u kojoj je to bilo dostupno ljudskim bićima – šta leži iza bezbrojnih milja hladne fasade tog gigantskog kompjutera, s njegovim krckavim zvucima i lampicama koje su se palile i gasile. Oni su bar uopšteno, iako vrlo neodređeno, poznavali opšti raspored releja i električnih kola koji su odavno postali previše složeni i preveliki da bi jedno pojedinačno ljudsko biće moglo jasno da ih razume.
Multivac je sam sebe podešavao i sam sebe ispravljao. Moralo je tako da bude, jer nijedno ljudsko biće ne bi moglo da ga podesi i ispravi dovoljno brzo, čak ni dovoljno dobro. Zato su se Adel i Lupov brinuli za čudovišnog diva samo „površno“, iako niko drugi ne bi mogao njihov posao obavljati bolje od njih. Ubacivali su u njega podatke, podešavali pitanja prema njegovim zahtevima i prevodili Multivacove odgovore. Svakako su oni, kao i svi drugi poput njih, imali pravo da dele Multivacovu slavu.
Decenijama je Multivac pomagao ljudima da projektuju brodove i računaju putanje koje su omogućile čoveku da stigne do Meseca, Marsa i Venere. I to je bilo sve što se moglo postići s oskudnim kapacitetima Zemlje. Previše je energije bilo potrebno za duga putovanja. Zemlja je eksploatisala svoje rezerve uglja i urana sve efikasnije, ali i te su rezerve bile ograničene.
Međutim, Multivac je polako sticao dovoljno znanja kako bi na temeljniji način mogao da odgovori na značajnija pitanja, pa je 14. maja 2061, dotadašnja teorija postala stvarnost.
Čovek je sada mogao da skladišti i konvertuje energiju Sunca i da je neposredno koristiti na celoj planeti. Čitava Zemlja je prestala sa sagorevanjem nafte i uglja i sa korišćenjem fizije urana, te je uključila sklopku, koja ju je spojila sa malom stanicom, prečnika jedne milje, koja je kružila oko Zemlje na pola puta do Meseca. Nevidljivi zraci energije Sunca osiguravali su pogonsku snagu za sve mašine na Zemlji.
Sedam dana je trajalo slavlje i kada su Adel i Lupov konačno uspeli da se reše javnih svečanosti. Mirno su seli, tamo gde niko neće da ih traži, u puste podzemne komore gde su se nazirali delovi Multivacovog moćnog ukopanog tela. Sam, u praznom hodu, sortirajući podatke sa zadovoljnim lenjim krckanjem, Multivac je takođe zaslužio odmor i momci su to priznavali. Zapravo i nisu imali nameru da ga uznemiravaju.
Poneli su sa sobom i flašu i njihova je jedina želja bila da se opuste, praveći društvo jedan drugom. I flaši.
— Sve je to zanimljivo, kad razmisliš o tome — reče Adel. Na njegovom širokom licu primećivao se umor dok je staklenim štapićem lagano mešao piće, posmatrajući kockice leda kako se uz zveckanje okreću u čaši. — Sva energija koja će nam ikada trebati. I to besplatno. Dovoljno energije da, kada bismo to želeli, rastopimo čitavu Zemlju i pretvorimo je u grudvu nečistog gvožđa. A taj delić energije koji bismo tako utrošili nam nikada ne bi nedostajao. Evo više energije nego što će nam ikada zatrebati. Zauvek i zauvek i zauvek.
Lupov nakrivi glavu. To je obično radio kad bi hteo nekome da protivreči, a to je upravo sada smerao, delimično zato što je on morao da nosi led i čaše.
— Ne zauvek — reče.
— Uf, do đavola, praktično zauvek. Sve dok se Sunce ne ugasi, Berte.
— To nije zauvek.
— U redu. Milijarde i milijarde godina. Možda dvadeset milijardi. Jesi li sada zadovoljan?
Lupov prstima prođe kroz retku kosu, kao da hoće time da proveri da li je još ima, i lagano otpi iz čaše.
— Dvadeset milijardi godina nije zauvek.
— Pa, trajaće dok smo mi živi. To je dovoljno, zar ne?
— Za nas bi bili dovoljni i ugalj i uran.
— Slažem se, ali sada možemo da priključimo svaki pojedini svemirski brod na Solarnu stanicu i on može da ode do Plutona i da se vrati milion puta, bez brige o gorivu. To ne možeš s ugljem i uranom. Pitaj Multivaca, ako mi ne veruješ.
— Ne moram da pitam Multivaca. Znam to.
— Onda prestani da omalovažavaš ono što je Multivac za nas učinio — rasrdi se Adel. — To je velika stvar.
— Ko kaže da nije? Ono što sam hteo da kažem je da nijedno sunce neće večno da traje. Samo to. Sigurni smo dvadeset milijardi godina, ali šta onda?
Lupov upre prst, koji je lagano drhtao, u svog sagovornika i nastavi.
— I nemoj mi reći da ćemo se priključiti na neko drugo sunce.
Neko je vreme vladala tišina. Adel je tu i tamo prinosio čašu ustima, a Lupovljeve oči se polako zatvoriše. Odmarali su.
Odjednom Lupov otvori oči.
— Razmišljaš o tome kako ćemo se priključiti na neko drugo sunce kad naše crkne, zar ne?
— Ne razmišljam.
— Razmišljaš. Slab si u logici, to je tvoj problem. Ti si poput onog momka što ga je uhvatio pljusak pa je potrčao u šumarak i sklonio se pod drvo. Nije se brinuo, znaš, jer je računao… kad se jedno drvo natopi… da će se lako skloniti pod sledeće drvo.
— Razumem — reče Adel. — I nemoj da vičeš. Kad sunce ode, i ostale zvezde će se ugasiti.
— I te kako — promrmlja Lupov. — Sve je počelo tom prvobitnom kosmičkom eksplozijom, što god to bilo, i sve će završiti kad se ugase sve zvezde. Neke će se zvezde ugasiti brže od drugih. Dođavola, divovi neće trajati ni sto miliona godina. Sunce će trajati dvadeset milijardi godina, a patuljci će možda izdržati sto milijardi. Ali, za bilion godina sve će biti tamno. Entropija se mora povećati do maksimuma, nema druge.
— Znam sve o entropiji — dostojanstveno odvrati Adel.
— Đavola ti znaš.
— Znam koliko i ti.
— Onda znaš da jednog dana sve mora da stane.
— U redu. Ko kaže da nije tako?
— Ti, jadna budalo. Rekao si da sad imamo svu energiju koja će nam ikada trebati, zauvek. Rekao si „zauvek“.
Sad je Adel postao svadljiv.
— Možda ćemo jednog dana ponovo moći da sagradimo sve to — reče.
— Nikada.
— Zašto da ne? Jednog dana.
— Nikada.
— Pitaj Multivaca.
— Ti pitaj Multivaca, ako se usuđuješ. Kladim se u pet dolara da to nije moguće.
Adel je bio dovoljno pijan da to učini i dovoljno trezan da pretvori potrebne simbole i operacije u pitanje koje bi, izraženo rečima, glasilo otprilike ovako: Hoće li čovečanstvo jednog dana moći, bez čistog utroška energije, vratiti Suncu njegovu punu mladalačku snagu, čak i pošto ono umre od starosti?
Možda bi se to pitanje jednostavnije moglo izraziti ovako: Kako se čisti iznos entropije svemira može značajno smanjiti?
Multivac se umirio i zaćutao. Lampice su prestale da svetlucaju, a tiho krckanje releja je prestalo.
A tada, kad se uplašenim tehničarima učinilo da više neće moći da zadržavaju dah, odjednom je oživeo teleks priključen na odgovarajući deo Multivaca. Na traci je bilo ispisano pet reči: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
— Ništa od opklade — odgovori Lupov. Žurno su izašli iz komore.
Sledećeg jutra, zaokupljeni glavoboljom i mamurlukom, obojica su zaboravili na događaj.
*****
Jerod, Jerodina i Jerodeta I i II su posmatrali kako se zvezdana slika na viziploči menja za vreme njihovog bezvremenskog putovanja kroz hiperprostor. Odjednom, ravnomerno raspoređena zvezdana prašina ustupila je mesto velikom, jarkom disku čija je površina ličila na mermer.
— To je X-23 — reče Jerod. Čvrsto je stisnuo tanke ruke iza leđa tako da su mu zglobovi pobeleli.
Jerodeta I i II, obe devojčice, iskusile su putovanje hipersvemirom prvi put u životu pa ih je malo smeo trenutni osećaj… kao da im je neko okrenuo unutrašnju stranu napolje. Prikrile su to kikotanjem pa su divlje počele da trče oko majke, vrišteći:
— Stigli smo na X-23… stigli smo na X-23… stigli smo…
— Mir, deco — oštro reče Jerodina. — Jesi li siguran, Jerode?
— Šta drugo nego da sam siguran? — upita Jerod i pogleda na bezobličnu metalnu izbočinu na plafonu. Pružala se kroz čitavu prostoriju i nestajala kroz zidove na oba kraja. Bila je dugačka koliko i sam brod.
Jerod nije znao mnogo o toj debeloj metalnoj šipki; znao je samo da je nazivaju Microvac i da mu čovek može postavljati pitanja ako želi; ako mu niko i ne bi postavljao pitanja, njegov je zadatak bio da dovede brod do već ranije utvrđenog odredišta; da se napaja energijom iz raznih Sub-Galaktičkih Energana; da izračunava jednačine za pojedinačne skokove hiperprostorom…
Jerod i njegova porodica trebalo je samo da čekaju u udobnim stambenim prostorijama na brodu.
Neko je nekada rekao Jerodu da ac na kraju reči microvac znači analogni kompjuter na drevnom engleskom ali je to skoro i zaboravio.
Jerodinine oči se ovlažiše dok je gledala kroz viziploču.
— Ne mogu da se suzdržim. Osećam se čudno zbog odlaska sa Zemlje.
— Zašto, zaboga? — upita Jerod. — Tamo nismo ništa imali. Na X-23 ćemo imati sve. Nećeš biti sama. Nećeš biti pionir. Na planeti već ima više od milion ljudi. Zaboga, pa naši će prapraunuci tražiti nove svetove zato što će X-23 biti prenaseljen. — Zastao je i zamislio se, a tada nastavio. — Kažem ti, srećni smo što su nam kompjuteri omogućili međuzvezdano putovanje, kad pomisliš kako se čovečanstvo uvećava.
— Znam, znam — tužno reče Jerodina.
— Naš Microvac je najbolji Microvac na svetu — javi se Jerodeta I.
— Slažem se s tobom — reče Jerod i raščupa joj kosu.
— Bio je to zaista lep osećaj, imati lični Microvac, i Jerodu je bilo drago što je rođen u ovoj generaciji a ne nekoj drugoj. Kad mu je otac bio mlad, kompjuteri su bili ogromna postrojenja koja su zauzimala na stotine kvadratnih milja zemljišta. Tada je postojao samo po jedan kompjuter na svakoj planeti. Zvali su ih Planetarnim AC-ima. NJihova veličina je stalno rasla tokom hiljada godina, a tada je odjednom došlo do usavršavanja. Tranzistore su zamenile molekularne cevi tako da je i najveći Planetarni AC mogao da se smesti u prostor koji je odgovarao polovini zapremine svemirskog broda.
Jerod oseti zanos, kao i uvek kad bi se setio da je njegov sopstveni, lični Microvac mnogo puta složeniji od drevnog i primitivnog Multivaca koji je prvi ukrotio Sunce; skoro toliko složen kao i Zemljin (i najveći) Planetarni AC koji je prvi rešio problem hipersvemirskog putovanja i omogućio putovanje do zvezda.
— Toliko zvezda i toliko planeta — uzdahnu Jerodina, zaokupljena sopstvenim mislima. — Pretpostavljam da će se porodice, poput nas sada, zauvek seliti na nove planete.
— Ne zauvek — nasmeši se Jerod. — Sve će jednog dana da stane, ali do tada će da prođu milijarde godina. Mnogo milijardi. Čak se i zvezde istroše, znaš. Entropija mora da se povećava.
— Šta je to entropija, tatice? — prodorno viknu Jerodeta II.
— Entropija je, zlato moje, reč kojom označavamo trošenje svemira. Sve se troši, znaš, kao i tvoj mali voki-toki robot, sećaš li se?
— Zar ne možeš jednostavno da ubaciš novu energetsku bateriju, kao što si to uradio s mojim robotom?
— Zvezde i jesu energetske baterije, mila. Kad se one jednom ugase, više nećemo imati energetskih baterija.
Jerodeta I poče da vrišti.
— Nemoj da dozvoliš da se ugase, tatice. Ne daj da se zvezde istroše!
— Eto, vidi šta si sad uradio — ljutito prošapta Jerodina.
— Kako sam mogao da znam da će to da ih uplaši? — odgovori šapatom Jerod.
— Pitaj Microvaca — molila je Jerodeta I. — Pitaj ga kako se zvezde ponovo uključuju.
— Hajde — reče Jerodina. — To će da ih umiri. (I Jerodeta II je počela da plače.)
Jerod slegnu ramenima.
— Ne, ne, mile moje. Pitaću Microvaca. Ne brinite, on će da nam kaže.
Postavio je Microvacu pitanje i brzo dodao:
— Odštampaj odgovor.
Rukom je prikrio traku celufilma i veselo rekao:
— Eto, Microvac kaže da će za sve da se pobrine kad za to dođe vreme i zato ne morate više da brinete.
— A sada, deco — javi se Jerodina — vreme je za spavanje. Ubrzo ćemo biti u našem novom domu.
Jerod je još jednom pročitao reči na celufilmu pre nego što ga je uništio: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
Slegao je ramenima i pogledao viziploču. X-23 se sve više bližio.
*****
VJ-23X s Lameta se zagleda u crne dubine male trodimenzionalne karte galaksije i primeti:
— Pitam se nismo li smešni što se toliko brinemo za to?
MQ-17J s Nikrona strese glavom:
— Mislim da nismo. Znaš i sam da će za pet godina galaksija biti puna ako se nastavi sadašnja stopa ekspanzije.
Obojici je bilo po dvadesetak godina. Bar su tako izgledali. I obojica su bili visoki i savršeno oblikovani.
— Ipak — reče VJ-23X — dvoumim se da li da Savetu galaksije podnesem pesimističan izveštaj.
— Ja na tvom mestu ne bih ni uzimao u obzir nikakav drugačiji izveštaj. Prodrmaj ih malo. Moramo da ih razbudimo.
VJ-23X uzdahnu:
— Svemir je beskonačan. Stotine milijardi galaksija stoji nam na raspolaganju. I više.
— Stotine milijardi nije beskonačno. Osim toga, taj broj svakim danom postaje sve konačniji. Razmisli malo! Pre dvadeset hiljada godina čovečanstvo je prvi put rešilo problem iskorišćavanja energije zvezda i nekoliko vekova kasnije međuzvezdana putovanja postala su stvarnost. Čovečanstvu je trebalo milion godina da popuni jedan mali svet, a zatim je za samo petnaest hiljada godina napunilo ostatak galaksije. Danas se stanovništvo udvostručuje svakih deset godina…
VJ-23X ga prekide:
— Za to možemo zahvaliti besmrtnosti.
— Vrlo dobro. Besmrtnost postoji i moramo je uzeti u obzir. Priznajem da besmrtnost ima i svoju nezgodnu stranu. Galaktički AC je rešio mnoge probleme za nas, ali je rešivši problem starosti i smrti upropastio sva ostala rešenja.
— Pa, pretpostavljam da ti ne bi hteo da odustaneš od života.
— Nikako — odsečno odvrati MQ-17J, a zatim nastavi blažim tonom. — Još ne. Nisam ni u kom slučaju toliko star. Koliko je tebi godina?
— Dve stotine i dvadeset tri. A tebi?
— Meni još nisu ni dve stotine. Ali da se vratimo onome o čemu smo pričali. Stanovništvo se udvostručuje svakih deset godina. Nakon što popunimo ovu galaksiju, sledeća galaksija će biti popunjena za deset godina. U sledećih deset godina popunićemo još dve galaksije. Još jedna decenija i još četiri galaksije. Za sto godina popunićemo hiljadu galaksija. Za hiljadu godina, milion galaksija. Za deset hiljada godina, čitav poznati svemir. I šta onda?
— Osim toga — reče VJ-23X — tu je i problem transporta. Pitam se koliko će jedinica zvezdane energije biti potrebno za prebacivanje tolikog broja ljudi iz jedne galaksije u drugu.
— To je vrlo dobro pitanje. Čovečanstvo već sada troši dve jedinice zvezdane energije godišnje.
— Veći deo te energije se rasipa. Uostalom, naša galaksija sama izbacuje hiljade jedinica zvezdane energije godišnje, a mi koristimo samo dve jedinice.
— I to je tačno, ali i sa stopostotnim iskorišćenjem samo ćemo odložiti kraj. Naše energetske potrebe rastu geometrijskom progresijom, brže nego broj ljudi. Nestaće nam energije pre nego što nam ponestane galaksija. To je važan momenat. Vrlo važan.
— Moraćemo jednostavno da proizvodimo nove zvezde od međuzvezdane prašine.
— Ili možda da za to upotrebimo izgubljenu toplotu? — podrugljivo upita MQ-17J.
— Možda postoji način kojim bismo mogli da obrnemo entropiju. Morali bismo da pitamo Galaktički AC.
Iako VJ-23X nije zaista ozbiljno shvatao sopstvenu opasku, MQ-17J izvuče svoj AC-kontakt iz džepa i stavi ga ispred sebe na sto.
— Pa, gotovo da bih to i učinio — reče. — To je problem koji će čovečanstvo jednog dana morati da reši.
Ozbiljno se zagledao u svoj mali AC-kontakt. Bila je to samo kockica zapremine 2 kubna inča, ali je hiperprostorom bila povezana sa velikim Galaktičkim AC-om koji je opsluživao celo čovečanstvo. Preko hiperprostora AC-kontakt je bio sastavni deo Galaktičkog AC-a.
MQ-17J se zamisli. Pitao se hoće li jednog dana, tokom svog besmrtnog života, videti Galaktički AC. Galaktički AC se nalazio na jednom malom nebeskom telu, rezervisanom samo za njega. Bila je to zapravo mreža snopova sila koje su držale na okupu materiju u kojoj su talasi sub-mezona zamenili nekadašnje nezgrapne molekularne cevi. Ipak, uprkos njegovoj sub-eteričnoj konstrukciji, bilo je poznato da prečnik Galaktičkog AC-a iznosi punih hiljadu stopa.
Odjednom se MG-17J obrati svom AC-kontaktu:
— Može li se entropija ikad obrnuti?
VJ-23X ga zaprepašćeno pogleda.
— Slušaj, nisam zaista mislio da bi to trebao da pitaš — reče.
— Zašto da ne?
— Pa, obojica znamo da je reverzija procesa entropije nemoguća. Ne možeš dim i pepeo ponovo da pretvoriš u drvo.
— Ima li drveća na tvojoj planeti? — upita MQ-17J.
Ućutkao ih je glas Galaktičkog AC-a, koji se, fin i prekrasan, začuo iz malog AC-kontakta na stolu: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
— Eto, vidiš! — reče VJ-23X.
Vratili su se svom poslu, izveštaju koji su morali da pripreme za Savet galaksije.
*****
Ze Prim mislima prelete novu galaksiju, jedva obraćajući pažnju na bezbrojne spirale zvezda koje su galaksiju opsluživale energijom. Ovu galaksiju nije video ranije. Hoće li ikada i da ih vidi sve? Bilo ih je toliko… Svaka opterećena delom čovečanstva. Doduše, bio je to skoro mrtav teret. Sve više i više pravu suštinu čoveka je trebalo tražiti ovde, u svemiru.
Umovi, ne tela! Besmrtna tela ostala su na planetama, u suspenziji tokom eona. Povremeno bi se budila da obave neku fizičku aktivnost, ali je to postajalo sve ređe. Sve je manji broj novih osoba nastajao i pridruživao se već i onako ogromnom mnoštvu, ali nije ni bilo važno. U svemiru je svakako bilo malo mesta za nove jedinke.
Ze Prim se trgnu iz svojih razmišljanja kad je osetio bestelesno prisustvo nekog drugog uma.
— Ja sam Ze Prim — reče. — A ti?
— Ja sam De Jedan. Tvoja Galaksija?
— Nazovimo je samo Galaksija. A tvoja?
— I mi našu zovemo tako. Svi ljudi zovu svoju galaksiju Galaksijom i ništa više. Zašto da ne?
— Tačno. Budući da su sve galaksije iste.
— Ne sve galaksije. Sa jedne određene galaksije mora da je potekla ljudska rasa. To je razlikuje od ostalih.
— Sa koje? — upita Ze Prim.
— Ne znam. Univerzalni AC bi trebalo da zna.
— Da ga pitamo? Odjednom sam znatiželjan.
Ze Primova percepcija se raširi sve dok se same galaksije nisu suzile, pretvorile se u novu, difuzniju prašinu na mnogo većoj pozadini. Stotine milijardi galaksija, svaka sa svojim besmrtnim bićima, svaka sa svojim teretom inteligencija i umova koji su slobodno lutali svemirom. Ipak, jedna od njih bila je jedinstvena među njima, jer je to bila prvobitna galaksija. Jedna od njih prošla je, u neodređenoj i davnoj prošlosti, kroz razdoblje kad je ona bila jedina galaksija koju je čovek nastanjivao.
Ze Prima je obuzela znatiželja. Hteo je da vidi tu galaksiju i on pozva:
— Univerzalni AC! S koje galaksije potiče čovečanstvo?
Univerzalni AC ga je čuo, jer su njegovi receptori bili spremni na svakom svetu i u celom svemiru, a svaki je receptor kroz hiperprostor bio povezan s nekim nepoznatim mestom gde je samovao Univerzalni AC.
Ze Prim je znao samo jednog čoveka čije su misli doprle na dovoljnu udaljenost od Univerzalnog AC-a da je mogao nešto da oseti, i taj je čovek primetio samo sjajnu kuglu, prečnika dve stope, koja se jedva nazirala.
— Ali, kako to može biti čitav Univerzalni AC? — upitao ga je Ze Prim.
— Većim delom se nalazi u hiperprostoru — glasio je odgovor. — Međutim, ne mogu ni da zamislim u kakvom obliku.
Niti je to mogao da zamisli i iko drugi jer su davno prošla vremena, a Ze Prim je to dobro znao, kad je bilo koje ljudsko biće učestvovalo u stvaranju Univerzalnog AC-a. Svaki je Univerzalni AC projektovao i gradio svog naslednika. Svaki je od njih, tokom miliona godina svog postojanja, akumulirao potrebne podatke za gradnju boljeg, složenijeg i sposobnijeg naslednika u koji je tada uranjala njegova baza podataka i njegova individualnost.
Univerzalni AC prekide Ze Primove misli. Ne rečima, već vodeći ga kroz svemir. Poveo je Ze Primov um nejasnim morem galaksija, sve dok se jedna od njih nije jasno razložila u zvezde.
Osetio je misao, beskonačno daleku, ali i beskonačno jasnu. — OVO JE PRVOBITNA GALAKSIJA ČOVEKA.
Ali, bila je, ipak, ista. Ista kao i sve druge. Ze Prim prikri svoje razočarenje.
De Jedan, čije su misli pratile Ze Primove, odjednom reče:
— Zar je jedna od ovih zvezda prvobitna zvezda čoveka?
Univerzalni AC reče:
— ČOVEKOVA PRVOBITNA ZVEZDA PRETVORILA SE U NOVU. ONA JE SADA BELI PATULJAK.
— Jesu li ljudi na njoj poginuli? — zaprepašćeno upita Ze Prim ni ne razmišljajući.
— KAO I UVEK U TAKVIM SLUČAJEVIMA, ZA NJIHOVA FIZIČKA TELA JE NA VREME SAGRAĐEN NOVI SVET — reče Univerzalni AC.
— Da, naravno — primeti Ze Prim, ali ga je ipak obuzimao osećaj gubitka. Oslobodio je misli iz prvobitne galaksije čoveka, vrativši se nazad, među nejasne svetle tačkice. Nije više nikada hteo da je vidi.
— Šta ti je? — upita De Jedan.
— Zvezde umiru. Prvobitna zvezda je mrtva.
— Sve zvezde moraju da umru. Zašto da ne?
— Ali kad sva energija nestane, naša će tela konačno umreti, a i ti i ja sa njima.
— Za to će trebati milijarde godina.
— Neću da se to dogodi, ni nakon milijardi godina. Univerzalni AC! Kako sprečiti umiranje zvezda?
Činilo se da to zabavlja De Jedan.
— Ti pitaš može li se smer entropije okrenuti?
Univerzalni AC odgovori:
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
Misli Ze Prima vratiše se u njegovu galaksiju. Nije više obraćao pažnju na De Jedan, čije je telo možda čekalo na nekoj galaksiji udaljenoj bilion svetlosnih godina. Ili na zvezdi nedaleko od Ze Primove zvezde. To i nije bilo važno.
Nesretan, Ze Prim poče prikupljati vodonik iz međuzvezdanog prostora da sagradi malu vlastitu zvezdu. Ako zvezde jednog dana moraju da umru, mogla se barem koja i napraviti.
*****
Čovek je razgovarao sa samim sobom, jer je, u neku ruku, Čovek psihički bio jedno. Sastojao se od biliona, biliona, biliona besmrtnih tela; svako je bilo na svom mestu, počivalo, mirno i nekvarljivo, prepušteno brizi savršenih i isto tako nekvarljivih automata, dok su se misli svih tela slobodno mešale i stapale jedna s drugom, neraspoznatljive.
— Svemir umire — reče Čovek.
Čovek pogleda galaksije koje su tamnele. Gigantske zvezde, rasipnici, davno su nestale, u najnejasnijem razdoblju nejasne daleke prošlosti. Skoro sve zvezde su bile beli patuljci. Lagano su bledele, približavajući se svom kraju. Od međuzvezdane prašine građene su nove zvezde, neke prirodnim procesima, neke od strane čoveka, a i one su sada nestajale. Bilo je moguće i izazvati sudare belih patuljaka i tako graditi nove zvezde od energije koja bi se na taj način oslobađala, ali hiljadu uništenih belih patuljaka davalo bi samo jednu novu zvezdu, a i ta bi jednom nestala. Čovek reče:
— Pažljivim upravljanjem, pod kontrolom Kosmičkog AC-a, energija koja je preostala u svemiru trajaće milijarde godina.
— Čak i tako — reče Čovek — svemu će jednog dana doći kraj. Koliko god da je štedimo, koliko god da je čuvamo, energija koja je jednom utrošena nestaje i ne može da se vrati. Entropija mora uvek da se povećava, do maksimuma.
Čovek reče:
— Zar smer entropije ne može da se okrene? Upitajmo Kosmički AC.
Kosmički AC ih je okruživao, ali ne u prostoru. Ni jedan njegov deo nije se nalazio u prostoru. On se nalazio u hiper-prostoru i bio je sačinjen od nečega što nije bila ni materija ni energija. NJegova veličina i priroda nisu se više mogle protumačiti pojmovima koje bi čovek mogao da razume.
— Kosmički AC! — reče Čovek — Kako postići reverziju entropije?
Kosmički AC odgovori:
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
— Prikupi dodatne podatke — reče Čovek.
— UČINIĆU TO — odgovori Kosmički AC. — TO VEĆ ČINIM STOTINU MILIJARDI GODINA. MOJIM PRETHODNICIMA I MENI TO JE PITANJE POSTAVLJENO MNOGO PUTA. SVI PODACI KOJE POSEDUJEM JOŠ SU NEDOVOLJNI.
— Hoće li doći vreme — reče Čovek — kad će podaci biti dovoljni? Da li je problem nerešiv u svim zamislivim okolnostima?
Kozmički AC reče:
— NIJEDAN PROBLEM NIJE NEREŠIV U SVIM ZAMISLIVIM OKOLNOSTIMA.
— Kada ćeš imati dovoljno podataka da odgovoriš na to pitanje?
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR — reče Kosmički AC.
— Hoćeš li i dalje da radiš na tome? — upita Čovek.
— HOĆU — reče Kosmički AC.
— Čekaćemo — reče Čovek.
*****
Zvezde i galaksije su umrle i ugasile se, a svemir je potamneo nakon deset biliona godina iscrpljivanja.
Jedan po jedan, Čovek se stapao sa AC-om. Svako je fizičko telo gubilo svoj psihički identitet, na način koji u neku ruku nije predstavljao gubitak već dobitak.
Čovekov poslednji um zastade pre stapanja, prelećući svemir u kojem nije bilo ničeg osim ostataka jedne, poslednje tamne zvezde. I ničeg drugog osim neverovatno razređene materije, nasumice uskovitlane poslednjim ostacima toplote koji su asimptotički nestajali na putu do apsolutne nule.
— Zar je to kraj, AC? — upita Čovek. — Zar ovaj haos ne može ponovo da se pretvori u svemir? Zar to nije moguće?
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR — reče AC.
Čovekov poslednji um se stopio i postojao je samo AC, a i on u hiperprostoru.
Materija i energija su nestale, a s njima i prostor i vreme. Čak je i AC postojao samo zbog tog jednog poslednjeg pitanja na koje nikada nije dao odgovor, još od doba kad je neki polupijani kompjuterski tehničar, pre deset biliona godina, postavio to pitanje kompjuteru s kojim je AC imao mnogo manje veze nego bilo koji čovek sa čovekom.
Na sva ostala pitanja su dati odgovori, ali AC nije mogao da oslobodi svoju svest sve dok ne dâ odgovor i na ovo, poslednje pitanje.
Konačno su prikupljeni svi podaci. Ništa nije preostalo.
Ali je sve te podatke trebalo dovesti u potpunu korelaciju, u sve moguće odnose.
Na to je utrošen vanvremenski interval.
I tako se dogodilo da je AC saznao kako se može postići reverzija smera entropije.
Ali nije bilo više čoveka kojem bi AC mogao da dâ odgovor na poslednje pitanje. Nema veze. Odgovor će se, demonstracijom, sam pobrinuti za to.
Prošao je još jedan vanvremenski interval dok je AC razmišljao kako da to najbolje učini. AC je pažljivo sređivao program.
Svest AC-a sadržavala je sve što je nekad bio svemir i sve što je sada bio haos. To treba uraditi korak po korak.
I AC reče: NEKA BUDE SVETLOST!
I bi svetlost…!
Preveo: Ivan Matić (2014)
Ostavi komentar