Аутор: др Милош Савин, историчар
Није мали број мислилаца који тврде да је комунистичка идеологија на неки начин била религија 20. века. Долазак њених следбеника на власт у Русији, који су најављивали „светску револуцију“, забринуо је све европске државе и то с разлогом, јер су револуције убрзо избиле и у Немачкој и Мађарској. Иако су оне пропале, комунисти су широм Европе били у полету. Када су 1920. у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца расписани први избори, комунисти су били трећи по броју освојених мандата; победили су у низу важних општина, почевши од самог Београда. У децембру исте године режим одговара „Обзнаном“, документом који је забранио рад Комунистичке партије Југославије. Наиме, Александар Карађорђевић био је један од најљућих противника комуниста због личног доживљаја погубљења породице Романов, али и због ауторитарних црта своје личности. На ову одлуку комунисти су одговорили револуционарним терором који свој врхунац доживљава у лето 1921. године. У Београду је на Видовдан извршен атентат на регента, док је месец дана касније убијен Милорад Драшковић, министар унутрашњих послова и аутор „Обзнане“. Народна скупштина је 2. августа 1921. године донела „Закон о заштити државе“, којим је комунистичка активност квалификована као злочиначка. Због тога је 1923. одлучено да се уз забрањену КПЈ оснује једна легална радничка партија, па је основана Независна радничка партија Југославије. Партија је у то време имала 1.000 чланова и издавала је своје новине „Оковани радник“. Међутим, већ наредне године долази до њене забране, па је комунистичка агитација на дуже време утихнула.
Када је реч о Војводини, комунисти су у то време и те како били присутни на њеној територији. Иако је постојала јака традиција социјалистичких и социјалдемократских листова још из 19. века, комунистичка штампа у Војводини се јавља тек у време Шестојануарске диктатуре, уочи које је дошло до консолидације партијске организације. Иако се није најбоље снашла одмах по завођењу диктатуре, рад партије у Војводини је унапређен доласком Јована Веселинова на њено чело. Он је у Новом Саду покренуо илегалне новине Комунист, чији је први број изашао 30. августа 1930. године. Други и последњи број се појавио 7. новембра, на дан годишњице Октобарске револуције. Лист је штампан на српском и мађарском језик, уредник је био Веселинов, а као место издавања означен је Београд, како би се полицији заварао траг. Заправо је кројачки радник, Јован Бељански, изнајмио стан у Кисачкој улици 47, где је отворио своју радионицу која је ноћу радила као штампарија. Опрему и хартију је набавио кришом преко мађарске границе, заједно са Ђуром Пашалићем. И суботички комунисти су били ангажовани, а послали су и већи део текстова за први број. Тај број су умножили Веселинов, Бељански и Пашалић, који је примерке однео из Новог Сада и растурао их по Сомбору и Суботици. Са Суботицом је постојала стална партијска веза преко лекара, др Имреа Бера, који је био на пракси у Новом Саду, тако да су тамо прва два броја Комуниста растурена у већем броју. Група новосадских комуниста окупљена око Јована Бељанског у највећој тајности је делила примерке ових новина комунистима и симпатизерима у Новом Саду, Великом Бечкереку, Панчеву, али и у селима попут Нове Црње, Торде, Меленаца и Бачког Петровог Села.
Под паролом „Пролетери свих земаља, уједините се!“, Комунист је отворено позивао раднике и сељаке да се спремају за оружани устанак и стварање југословенске совјетске републике. У складу са ставом тадашњег партијског руководства, лист је сматрао да се приближио час коначног класног обрачуна, јер је капитализам запао у велику кризу. Авантуристичка парола о устанку није била праћена разматрањем организационих, кадровских и идеолошких припрема које су биле нужне. Комунист је једино позивао раднике и сељаке да формирају одбрамбене формације и да следе примере „кинеске и совјетске браће“. Такође, апеловао је на раднике да никоме не дају фабрике у руке, а на сељаке да траже земљу на којој раде и да не раде бесплатно. Комунистов поклич „Мотике и косе у руке!“ није отварао перспективу успешне револуционарне борбе, већ је малобројну и недовољно консолидовану партију изложио тешким репресивним ударцима режима.
Комунист је био бескомпромисан у критици диктатуре краља Александра. Писао је да она омогућава још суровију експлоатацију и обесправљеност радничких маса, да је пролетер прво опљачкан у фабрикама и на велепоседима, а потом и порезом, да би на крају ишао на присилан рад – кулук. Комунист је износио примере како су радници, иако су радили од 9 до 13 часова дневно, били бедно плаћени. И девојчице од 12 до 18 година биле су присиљене да раде за једва два динара на сат, док су се наднице пољопривредних радника кретале од 10 до 15 динара. У самој Суботици, пише Комунист, било је осам хиљада незапослених, а и они који су радили имали су дневницу од свега 8 до 25 динара дневно. Као главне слабости режима означавао је велика издвајања за полицијске снаге, драстично смањења извоза и поделу земље на бановине.
Пошто је било јасно да је немогуће подићи комунистичку револуцију у тим тренуцима, Комунист је иступао са општим и неодређеним захтевима, због чега се нашао на мети критике централног партијског органа, Пролетера. Са друге стране, Комунист је био директан у испољавању великог неповерења према опозиционим странкама, пре свега према социјалдемократама, за које су сматрали да су „издајници радништва“ и верни сарадници владе генерала Петра Живковића. У новембарском броју Комунист је донео карикатуру која приказује буржуја како љуби крваву генералску чизму. Сматрајући да је КПЈ једини гласник интереса радничке и сељачке сиротиње, лист није покушао да пружи руку српској грађанској опозицији. Иако је у првом броју пренета резолуција покрајинске конференције која тражи да се комунистичка литература дели најширим слојевима, Комунист је у пракси радио супротно. Убрзо после изласка другог броја, Јован Веселинов као опуномоћени делегат ЦК КПЈ одлази у Беч, да би по повратку у земљу био ухапшен. У Новом Саду је полиција успела да похапси скоро све илегалне комунисте и скојевце. Пала је и група око Комуниста, којој је прикључен и Веселинов, и изведена пред Суд за заштиту државе у Београду. Веселинов је осуђен на 15 година робије, Бељански на десет, Рудолф Хок на четири, а осуђени су и остали помагачи.
Други илегални комунистички лист на територији Војводине покренут је у јужном Банату, а иницијатор је био Жарко Зрењанин почетком 1933. године. Он је био учитељ у свом родном селу Избишту, председник Надзорног одбора у месној Српској земљорадничкој задрузи и књижничар и благајник у Српској читаоници. Широка друштвена ангажованост је омогућила Зрењанину да створи јаку партијску ћелију и да у многим акцијама окупи велики број мештана. Да би даљи рад био успешнији, неопходно је било покренути партијски лист. Замисао је постала изводљива када се крајем 1932. Зрењанин упознао са Димитријем Јовановићем, берберским радником, који је у Београду припадао комунистичкој групи око илегалног листа Ударник. Јовановић је фебруара 1933. израдио на шапирографу први број новог листа под називом Лењинист. Захваљујући Јовановићевим упутствима, Зрењанин је сам припремио други и трећи број у свом стану у Избишту. Његов блиски сарадник, Бранко Овчарев, купио је за 1400 динара ћириличну писаћу машину од благајника на вршачкој железничкој станици, док је примитивни шапирограф израдио сам, будући да је изучио столарски занат. Веза са Београдом омогућила је набавку црне боје, хартије и матрица, као и текстове објављене у преостала два броја који су изашли током марта и априла 1933. године.
Први број Лењиниста умножен је у 40 примерака, а Јовановић је од тога половину предао Зрењанину. Лист је дељен од руке до руке и оспособљавао комунисте, скојевце и симпатизере за акцију у широј околини Вршца. Први број је био више усмерен на помагање младим комунистима и скојевцима у практичној акцији, него на идеолошко формирање. Кратки текстови о томе како да се илегално ради, одакле да се почне, на који начин да се покрене штампарија за летке и лист, као и како да се растура, учинили су да Лењинист буде прави револуционарни приручник. Други број показује да су југословенски комунисти нереално процењивали ситуацију у свету. Сматрали су да је, услед тешке економске кризе, комунистичка револуција у Немачкој на прагу, те да је Хитлер последњи адут капитализма. Међутим, Хитлер је врло брзо дефинисан као највећа опасност не само за радничку класу, већ и за читав народ. Такође, Лењинист је писао о односима између „империјалистичких“ земаља, за које је сматрао да су замршенији него 1914. године, али је предвиђао да ће нови рат спречити „радни народ“ који ће им отказати послушност.
Слично Комунисту, ни Лењинист није дуго опстао. Жарко Зрењанин је у 6. априла, преко свог оца Живе, послао у Вршац свежањ од 50 примерака трећег броја, заједно са прљавим рубљем које је његова мајка требало да опере. Међутим, отац је заборавно пакет у возу, а кад се вратио на вршачку станицу да га нађе, полиција је већ била алармирана. Зрењанин је чуо за хапшење свога оца на путу за Белу Цркву, где је требало да учествује на учитељском скупу. Одмах се вратио кући како би склонио технику и штампане материјале, али су жандарми стигли пре њега. Лично га је срески начелник саслушавао у бележниковој канцеларији у Избишту, истовремено узнемирен и задовољан што на свом подручју открива комунистичку ћелију. Желео је да докаже како је Зрењанин, заједно са својом месном организацијом, радио на припремању оружаног устанка у селу, али није у томе успео. Зрењанин је заштитио све своје сараднике у Избишту, као и вршачког адвоката, Славка Срдановића, који је ухапшен пред Зрењаниновом кућом у покушају да га обавести о опасности од провале. Суд за заштиту државе у Београду је 12. јула 1933. осудио Жарка Зрењанина на три године робије, губитак часних права на пет година и губитак државне службе. Главна кривица му је била издавање два броја и растурање првог броја Лењиниста. Бранко Овчарев је осуђен на годину дана робије и губитак часних права на три године због тога што је омогућио штампање Лењиниста, док је Жива Зрењанин ослобођен, пошто није доказано да је знао да преноси илегалну штампу.
Суботица је у међуратном периоду спадала у градове са богатом и разноврсном штампом. Тамошња комунистичка организација је покренула лист са циљем да окупи и идеолошки формира све оне који су спремни да се боре против диктатуре краља Александра. Тако се у августу 1934. појавио први број новог листа под називом Револуционарни фронт радника и сељака. Уредник је био Милош Глигоријевић Тони, који је као илегалац, по задатку дошао у Суботицу. Он је пре завођења диктатуре био секретар покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину, да би касније, као добровољац, отишао у Шпанију где је погинуо. Под његовим руководством, млади суботички комунисти и скојевци су лист умножили на шапирографу у 25–30 примерака. Иако је први број био мизеран и сиромашног садржаја, партијска организација је била презадовољна јер је израђен сопственим снагама. Револуционарни фронт радника и сељака је кружио међу комунистима, скојевцима и симпатизерима, изазивајући код њих позитивне реакције.
Други број је изашао почетком октобра на српском и мађарском језику, а имао је 16 страна. Тони Глигоријевић је говорио да свака ћелија мора бити задужена да напише по неки чланак, сматрајући да прави комуниста мора да зна да пише чланке за новине. Чланови организације били су дужни и да шире лист међу потенцијалним симпатизерима. Лист се чак и легално ширио, с обзиром да се налазио у радничком клубу, читао по удружењима и фабричким активима. Паулина Малушев је написала чланак „Радницама“, којим је позивала жене из фабрика, радионица и канцеларија да се побуне против пљачкања и израбљивања „женске снаге“. Други текстови су представљали упутство за практични рад или су били идеолошког карактера. Апеловало се на пружање помоћи осуђеним борцима за радничка права и њиховим породицама, критиковани су појединци који су тражили да им се „певају славопојке“ за све што ураде, као и они који су имали недогматски став у примени марксизма.
Други број Револуционарног фронта радника и сељака истовремено је био и последњи. Нова провала у Суботици, до које је дошло после растурања летка посвећеног годишњици Октобарске револуције, прекинула је рад овог илегалног листа. У то време, 9. октобра 1934. године, у Марсељу долази до убиства краља Александра.
Остави коментар