Аутор: Јованка Симић, новинар
ЧОВЕК 21. века је збуњен, тужан и понижен јер свет је залутао на пут лажних вредности које, готово у свим најважнијим сегментима живота, намеће их тзв. „глобалистички колективни Запад”. Није посрнула само геополитика којој све више мањкају разум и фер- плеј. У морални бездан стропоштао се и однос према историјским чињеницама.
Историја се данас покушава написати испочетка. Албански „историчари” тако су „открили” да цркве и споменици на Косову и Метохији не могу бити српски јер српског народа тамо није било у средњем веку. Сматрају и да је Храм Христа Спаса у Приштини требало срушити после рата, а преостало вековно верско и културно наслеђе, после више од шест векова, од Срба одузети.
О ревизионистичким новописанијама о логорима НДХ од Јасеновца до концентрационих логора за децу у Јастребарском, Сиску и Лоборграду које поједини савремени хрватски историчари покушавају да опишу као веселе играонице за заточене српске малишане, излишно је и полемисати. Логори за децу у Другом светском рату постојали су у НДХ и нигде више на свету.
Све су малобројнији историчари који се, на почетку свог научног истраживања, осврћу на принципе оца историјске науке Херодота, античког Грка (484–425. пре нове ере) који је своју Историју образложио жељом да помогне нараштајима да се не изгубе у измаглици времена. У нашем окружењу, нема сумње да најсветлији узор представља Иларион Руварац, утемељивач савремене српске историографије. Ове године навршава се 120 година од његовог упокојења.
Руварац је заступао став да је задатак историографије проверавање тачности научних метода, те њихово примењивање у писању историјских радова, фокусирајући се на аутора, његове изворе, али и одсуство ауторове пристрасности.
Примера ради, све до појаве Руварчеве студије, у српској историографији тврдило се да је краљ Вукашин убио цара Уроша. Критичка српска историографска школа коју је заступао Руварац дошла је до закључка да је цар Урош умро после Вукашина који, самом том чињеницом, није ни могао бити царев убица.
Поводом огромног доприноса у тој истраживачко-историјској дисциплини, по избору Српске академије наука и уметности, убројан је међу стотину најзнаменитијих Срба свих времена. Руварац (Сремска Митровица, 1832 – Гргетег, 1905) био је српски свештеник, архимандрит манастира Гргетег на Фрушкој гори, ректор Карловачке богословије, историчар, академик и оснивач критичког правца у српској историографији.
У Сремској Митровици и данас постоји његова родна кућа. Стасао је у многочланој породици свештеника Василија и мајке Јулијане који су му дали световно име Јован. Школовао се у Старом Сланкамену и Бановцима, а шести разред гимназије завршио је у Сремским Карловцима.
У Карловцима, од својих професора Јакова Гечића, доброг познаваоца светске историје и Александра Стојачковића, аутора првих расправа из области средњовековне историје Срба, Руварац је стекао прва историјска знања, али и подстицај да се посвети историографији. Потом је две школске године провео у Бечу. У престоници аустроугарске монархије, где је у периоду 1852/56. студирао правне науке, развило се Руварчево интересовање за дубљом спознајом српске историје. Усмерио је пажњу на проучавање историјских извора, али и српске народне традиције што га је подстакло да се упише у Карловачку богословију коју је 1859. године и завршио.
Пошто се 1861. замонашио, у Сремско-карловачкој архидијецези постављен је за професора, а недуго затим и за ректора Карловачке богословије. Предано и упоредо бавио се и српском историографијом која је пре њега пролазила кроз дуготрајну стагнацију, јер је безмало пола века Јован Рајић био једини плодан српски историчар.
Рајићеви наследници углавном су, без дубљих анализа, препричавали његов опус. Руварац је први после Рајића одлучио да читав свој професионални живот посвети изучавању српске историје. Већ у раној младости имао је прилику да чита „Српски народни лист” Теодора Павловића на који је његов отац Василије био претплаћен.
Није занемаривао ни „Летопис Матице српске”, у којем је историјске расправе објављивао свестрани Јован Суботић кога је Руварац високо ценио. У листу „Голубица” Јована Хаџића, налазио је повеље српских средњовековних достојанственика. Често је читао и часопис „Српска пчела” у којем је преовладавао романтичарски поглед на прошлост. У „Српском народном листу” Руварац се упознао са монографским начином обраде историјских тема које је касније и сам примењивао у свом историографском раду.
Убрзо је Руварац постао свестан чињенице да српску историју квалитетније проучавају странци, него сами Срби. Најугледнији издавач српских извора у то време био је Павле Јосиф Шафарик, док је најбољи проучавалац српске прошлости био Леополд Ранке. За то време српски издавачи, Димитрије Аврамовић и Ђорђе Николајевић, били су „тек врсни преписивачи”, док се изузетно образовани Јован Суботић и Александар Стојачковић нису определили за професионално бављење историјом. Непосредно уочи првих Руварчевих дела, само је Никола Крстић оставио значајно историографско дело.
Незавидно стање у српској историографији тога времена, не само да није поколебало Руварца, него га је и подстакло да буде истрајан у свом раду. Из раније српске историографије бирао је најбоље делове угледајући се на Рајића, а био је и пробирљив према иностраним историчарима. Сматрао је да је српска прошлост толико знаменита да се може докучити и разумети само помоћу најбољих метода.
Поставио је себи, на самом почетку бављења историографијом, врло амбициозан циљ –објављивање многобројних извора о српској историји. Током читавог свог радног века трагао је за изворима о српској историји и критички их објављивао. Прве радове, 1856. године, по повратку из Беча, објавио је у часопису „Седмица” у којем су историјске расправе објављивали Данило Медаковић и Јован Стерија Поповић, који су такође били међу онима који су препричавали Рајићева дела.
Руварац је, међутим, сматрао да се српска историографија готово у потпуности претворила у журналистику и белетристику, а да се у српској култури осећао велики недостатак научно написане српске историје. Његов текст у „Седмици” објављен је под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице, а његову највећу вредност представљала је чињеница да је аутор одвојио извор од литературе што пре њега нико није учино.
Ова расправа била је веома значајна за српску историографију јер је увела став да је без великог броја објављених и критички обрађених извора бесмислен сваки разговор о историји. Руварац је, наиме, подржавао став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онаквом каква је била, без улепшавања и претпостављања. Такво мишљење подржавали су многи Руварчеви савременици.
У својој другој расправи Прилог к испитивању србских јуначких песама, објављеној, такође, у „Седмици”, 1857/8. године, Руварац доказује да народне епске песме не могу бити озбиљан историјски извор за догађаје о којима певају. Овакав његов став резултирао је жестоким полемикама са романтичарском струјом историографа оног времена. Представници таквог гледишта, насупрот Руварцу, сматрали су да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.
Руварац је 1866. године према најстрожим мерилима критичке историографије објавио одломак о владавини цара Стефана Душана из Хроника грофа Ђорђа Бранковића. То дело сматрано је веома значајним извором о српској историји. Годину потом, Руварац је објавио Житије цара Уроша, патријарха Пајсија. Ово издање, као и дело Преношења тела светог Луке у Смедерево сматрају се најбољим Руварчевим критичким издањима.
Године 1867. Руварац је анонимно издао и низ докумената о Револуцији из 1848. године, а затим и читаву серију извора мањег обима међу којима су била и повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу. Бавио се низом разноврсних проблема из различитих периода српске историје, почевши од средњег века преко историје српског народа под турском влашћу до историје Срба на територији Хабзбуршке монархије.
Значајну пажњу посвећивао је и темама из историје средњовековне Босне (Двије босанске краљице, 1893, Бановање Твртка бана од 1333. до 1377, 1894) и Црне Горе. Посветио се и црквеној историји (О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија Трећег (1557–1690), о хумским епископима и херцеговачким митрополитима до 1766, 1901). Оштро је полемисао о тешким питањима из српске средњовековне историје: да ли је краљ Вукашин убио цара Уроша, да ли је Вук Бранковић био издајник у Косовској бици, коју титулу је носио кнез Лазар и слично.
Своје расправе о компликованим питањима из српске историје објављивао је најчешће поводом јубилеја везаних за одређене историјске догађаје. Уочи 500. годишњице Косовске битке, написао је критичку биографију кнеза Лазара и објављивао је годину дана у наставцима у часопису „Стражилово”. Ово дело издато је 1888. године као књига под насловом О кнезу Лазару и представља најзначајнији рад Илариона Руварца. Осим извесних недостатака којих је и аутор био свестан, ово дело је и данас корисно и представља добар пример српске критичке историографије.
Писао је и о заблудама из црногорске историје у време када су прослављана два века династије Петровић Његош. У делу Монтенегрина настојао је да покаже како је мишљење о вековној црногорској независноти од Османског царства заблуда и да су црногорска племена, као и остали делови српског народа, била потчињена турској власти.
Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем из 1690. године такође је побудила Руварчеву пажњу. Расправљао је о питању хронологије овог догађаја, броју Срба који су учествовали у сеоби и о карактеру односа између цара Леополда и српског народа. Успешно је доказао да се сеоба одиграла 1690. године, као и да је број од преко пола милиона исељеника, којим су баратали његови савременици историчари, претеран, те да их је било највише 80 хиљада.
Сматрао је Руварац да су Срби узмицали пред турском војском и да су у том својству представљали избеглице, а не исељенике, тако да они нису могли бити уговорна страна у преговорима са немачким царем, већ само страна према којој је учињена милост. Доцније, историографи попут академика Славка Гавриловића (1924–2008) сматрали су да Руварац није схватао да су привилегије дате Србима представљале уговор посебне врсте и да нису биле ни уговор равноправних страна, ни једнострана милост, већ нешто између.
Са данашњег становишта, са сигурношћу се може рећи да је Руварац утврдио начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су, по времену и месту настанка, ближи догађају о којем сведоче. За свој разноврстан и темељан рад, стекао је читав низ признања.
Само две године после првих објављивања радова (1869) изабран је за члана Српског ученог друштва, а 1888. постао је редовни члан Српске краљевске академије, члан Књижевног одељења Матице српске, носилац краљевског Ордена Светог Саве.
Иларион Руварац се упокојио 8. августа 1905. године у монашкој ћелији фрушкогорског манастира Гргетег. Почива на манастирском гробљу. У част Руварцу, Матица српска је 2015. године установила признање које носи његово име, а додељује се аутору најбоље књиге из историје српског народа или из опште историје.
ЛИТЕРАТУРА
- Грчић, Ј. (1939). Портрети са писмима, Нови Сад
- Попов, Ч. (1999). О историји и историчарима, Сремски Карловци – Нови Сад
- Српски Сион, (1905). Карловци
Остави коментар