Идеолошко обликовање српске политике 19. века

27/12/2022

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Политичка историја Србије у 19. веку имала је карактер борбе за националну еманципацију и стварање модерне националне државе. Упркос вишевековном ропству Србија се почетком 19. века приближила европским токовима националног диференцирања и заокруживања државности. Иако оптерећена тешким наслеђем, Србија се хвата укоштац с изазовима модернизације, болно кидајући споне са предмодерним наслеђем. Србија у 19. век једноставно улази као доминантно аграрно друштво, што ће у мањој или већој мери определити и ток њене модернизације кроз читав век.

Први и Други српски устанак (српска револуција) представљају ону историјску раскрсницу са које је Србија неповратно кренула у правцу своје пуне националне, државне, политичке, културне и економске еманципације. Вишевековно кашњење у процесима модернизације натерало је Србију да убрзано ради на „више фронтова“ одједном. С једне стране, била је то потреба националног ослобођења од Отоманске империје, а са друге потреба националне изградње, модернизације друштва, политичког и правног конституисања државе, потреба културно-образовног препорода, те економске и индустријске обнове.

Српска револуција није била само народно-ослободилачки покрет за ослобођење од турске доминације, већ је у себи носила (с обзиром на политичке снаге које су је водиле) модернизаторске потенцијале, који ће битно одредити како даљи ток националне еманципације, тако, још више, и сам карактер друштва и државе која се стварала.

Уз ову комплексност српског друштва може се рећи да је процес модернизације најснажније и најдинамичније захватио сферу политичког. Политичка модернизација Србије у 19. веку текла је брже и дубље од осталих сегмената модернизације, чак до те мере да је у појединим периодима она била и замајац укупног развоја друштва.

Суочавање са чињеницом о свеопштој заосталости довело је код новоформираних елита до сазревања свести о потреби описмењавања и школовања становништва, као предуслова било каквог напретка. Држава и богати појединци шаљу најдаровитију децу на престижне европске универзитете и финансирају њихово школовање. Управо ти „стипендисти“ повратком у Србију у највећој мери уграђују европске идеје тога доба у друштвени, научни, културни и политички живот Србије 19. века. На тај начин су у Србију стигле и идеје о партијском организовању у политици на основу идеолошких подела и припадности, што је европски Запад већ увелико баштинио. Сам процес политичке модернизације у Србији 19. века текао је еволутивно, јер другачије није ни могло ако узмемо у обзир наведене околности.

Слободан Јовановић сматра да концепт политичке модернизације Србије подразумева праћење три базична модернизацијска процеса: а) политичку модернизацију схваћену као процес стварања модерне националне државе; б) процес преласка из патријархалног у модерно друштво; в) процес демократизације ауторитарног политичког система.

Прве назнаке организованог политичког деловања у Србији имамо код Уставобранитеља, док је класично партијско организовање на идеолошким принципима отпочело 70-их година 19. века, да би своју форму достигло 80-их. Уставобранитељски покрет, пре свих чиновничка каста, формирају углавном Срби Пречани, те олигархија богатих око самог Милоша. Не желевши више да трпе Милошеву самовољу, организују прву политичку групацију за организовано деловање. Под фирмом заштите Устава формирају неку врсту „опозиционог фронта“ према Милошу. Њихова борба, иако у први мах вођена потребом заштите личних интереса, резултирала је изградњом судске власти и увођењем реда и закона у Србију, те великим прогресом у сфери просвете. Такође, свест о слободи појединца почела је да се шири међу обичним народом.

Млада српска интелигенција, задојена либералним духом, иако школована по различитим европским универзитетима, па и идејно разнородна, ипак се груписала око оних либералних и националних вредности које је донела из Европе, али и под свежим утиском револуционарних збивања из 1848. године. Они ће припремити терен за дубље и озбиљније промене политичког и правног уређења Србије. Димитрије Матић с идејом правне државе, економиста Коста Цукић с идејом народне владе, те либерал Јеврем Грујић, без превише респекта према актуелној власти радиће активно на ширењу и популаризовању демократске културе. То је онај темељ и друштвени миље из кога ће се нешто касније јасно издиференцирати идеолошке групе и појединци који ће политичку борбу водити углавном кроз форму модерно схваћених и организованих политичких партија.

О већини идеолошких образаца и њиховим најзначајнијим представницима у Србији 19. века говорили смо у претходним текстовима, тако да они неће бити предмет разматрања овом приликом.

Она политичка партија о којој до сада нисмо писали, а која својим значајем то заслужује, несумњиво је Народна радикална странка и њен вођа Никола Пашић, те ћемо за крај овог тематског циклуса рећи коју реч и о њима.

Српски радикализам

Српски радикали и њихов вођа Никола Пашић представљају готово парадигматичан пример политичког развоја кроз који је најзначајнија и најорганизованија српска политичка странка прошла, у распону од социјалистичког народњаштва преко популистичке демократије, па до малограђанског конзерватизма. Радикали ће својим деловањем обележити последње три деценије 19. века и у великој мери утицати на изглед српског друштва почетком 20. века. Њено деловање обележиће чести конфликти са српском круном. Као што смо и напоменули, радикали су партија која је током свог трајања претрпела и највише идеолошких трансформација: а) прва фаза ‒ народњаштво инспирисано социјалистичким идејама и идејама руског анархизма; б) друга фаза – утицај француског радикализма на њен рад; в) трећа фаза – малограђански конзерватизам странке на власти, која ту власт по сваку цену жели и да сачува, чак жртвујући и програмска начела.

Идеја за формирање странке тог профила настала је код Светозара Марковића у „Писмима из Петрограда“ 1868. године, али је Марковић остао доследан социјалистичким идејама. Основу програма Народне радикалне странке чиниле су следеће компоненте: анархизам, активизам, егалитаризам и парламентаризам. Главни политички субјекат у њиховој политичкој концепцији био је народ, тачније речено сеоски народ. Девет десетина становништва у Србији је било сеоско, што је био и главни радикалски ресурс. Овај податак говори и да је демагогија била један од кључних методолошких облика њиховог деловања.

У најкраћем, програм Радикалне странке је у себи објединио следеће циљеве: проширивање слободе штампе, установљавање слободе зборе и договора као и слободе окупљања и политичког удруживања, увођење општинске самоуправе, сазивање велике Народне скупштине и остваривање опште амнестије политичких затвореника. Према мишљењу Слободана Јовановића Народна радикална странка представља прву модерно устројену и организовану политичку партију на нашем тлу.

 

Извори:

Чубриловић, В: „Историја политичке мисли у Србији 19. века“, Београд, 1958.

Деспотовић, Љ: „Српска политичка модерна“, Нови Сад, 2003.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања