Ideologija i čovek

01/09/2018

Ideologija i čovek

 

Autor: Lazar Slepčev

U proteklom periodu smo se bavili političkim ideologijama, njihovim karakteristikama, principima i načelima, a da nismo odgovorili na ono, možda i najosnovnije pitanje, šta je u stvari ideologija? Odgovor na to pitanje ostavili smo za sam kraj ovog ciklusa, kako bismo na potpun način stavili tačku ovom tematskom bloku.

Dakle, ideologija je samo jedan od fenomena koji dele ili ujedinjuju ljude, poput rase, etničke pripadnosti, religije, roda, klase, nacije ili regiona i zato je važno razumeti kako ona funkcioniše i šta sve može da bude i jeste njen sadržaj. Uz to, svi ljudi su pod uticajem neke ideologije, a da toga ne moraju ni da budu svesni, što samo znači da se radi o veoma važnom elementu svakodnevnog života. Dakle, posmatrano čisto intelektualno, ideologija nije ni dobra ni loša i zato predstavlja standardnu sociološku varijablu.

Tokom života pojedinac je okružen raznim ekspresijama ideologije, počevši od uticaja roditelja, preko prijatelja, učitelja, nastavnika i profesora, religijskih vođa, političara, televizije, muzike i sl., a veoma je značajna činjenica da su ti izvori informacija često suprotstavljeni ili se samo delimično poklapaju. Zato se može reći da čovek svoja verovanja o (društvenom) svetu formira pod uticajem brojnih ideologija, a samim tim, ne treba da iznenađuje ni to što brojni autoriteti (poput državne vlasti) pokušavaju da ograniče razne izvore različitih informacija. Takođe, svi ljudi imaju verovanja koja su pod uticajem više od jedne ideologije i zato je preciznije reći da imamo verovanja, a ne ideologije, ali treba shvatiti i da ta verovanja delimično dolaze i od ideologija. Potencijalni konflikt verovanja postoji upravo zato što naša verovanja potiču od više ideologija.

Ljudi vremenom mogu da promene brojna verovanja i stavove, a obično se pretpostavlja da se kasnije u životu dešava manji broj promena nego u ranijim fazama. Međutim, ono što nije sporno i što pokazuje psihologija, jeste činjenica da ljudi odluke ne donose racionalno (bez obzira na to što većina to sigurno misli kada se radi o njima samima), odnosno da retko kada pokušavaju da budu do kraja obavešteni o nečemu ili da nešto znaju, kao i da budu što je više moguće objektivni.

Poput vrednosti i normi, i ideologije nastaju iz potrebe da se suočimo sa mnogim izborima u svakodnevnom životu. Izbori koje akteri čine moraju da budu opravdani, a izbori koji se odbacuju moraju da budu kritikovani i predstavljeni kao manje vredni ili negativni. Upravo ta opravdanja i kritike jesu ideologije koje postoje na svim nivoima društvenog života.

Najopštije posmatrano, ideologija se može definisati kao sistem vrednosti i verovanja koja se tiču raznih institucija i društvenih procesa, a koji se prihvata kao činjenica ili kao istina od strane grupe ljudi. Ona u tom kontekstu nudi onom ko u nju veruje sliku sveta kakav on jeste i kakav bi trebalo da bude i dok to čini organizuje ogromnu kompleksnost sveta u nešto prilično jednostavno i razumljivo. Iz toga sledi da su ideologije organizovana verovanja, a stepen organizacije i jednostavnost rezultirajuće slike znatno variraju od ideologije do ideologije i ta kompleksnost sveta zamagljuje pomenute slike. Međutim, jezgro i neka osnovna verovanja svake ideologije istovremeno ostaju uglavnom konstanta.

Ideologije se mogu shvatiti i kao priče o svetu u kojem živimo i o našem mestu u tom svetu. Kada ispričamo priču mi zapravo strukturišemo informacije kako bismo komunicirali sa drugima o našem razumevanju nečega. Te priče, naravno, mogu da budu i fantazije i laži, ali bez obzira na to one predstavljaju pokušaj da se predstavi obrazac koji se može prihvatiti kao istinit. Kao što je takođe slučaj sa pričama, ideologije predstavljaju koherentnu, razumljivu sliku sveta. Ljudi koji veruju u neku priču, smatraju da govore istinu, tako da je na „publici“ da sama razazna šta je istina, a šta je pogrešno ili lažno. Neki ljudi toliko žele da priča bude istinita ili stvarna da joj se u potpunosti predaju i pokušavaju da promene svoj svet kako bi on bio poput te priče, a ne da prihvate njenu neistinitost. Opet poput priče, ideologija ima pozitivne i negativne elemente, odnosno stvari koje podržava i stvari koje odbacuje, i oni se međusobno potpomažu.

Kada je reč o političkim ideologijama, što je uostalom i bio glavni predmet našeg interesovanja, pozvaćemo se na Majkla Fridena, jednog od najuticajnijih savremenih teoretičara političkih ideologija. Po Fridenu, ideologije su: 1) Prvenstveno povezane sa društvenim grupama koje nisu nužno društvene klase. 2) Ideologije obavljaju niz usluga poput legitimizacije, integracije, socijalizacije, orijentacije akcije itd. 3) Ideologije su sveprisutne forme političkog mišljenja i time reflektuju raznovrsne percepcije, zablude i konceptualizacije postojećih ili zamišljenih društvenih svetova. 4) Ideologije su neizbežno povezane sa društvenom moći. 5) Ideologije su distinktivni proizvodi mišljenja koji zahtevaju pažljivo i obazrivo istraživanje po sebi. S tim u vezi, važno je razumeti da se u njihovom izučavanju bavimo konretnim i stvarnim aranžmanima (političkog) mišljenja.

Kada govorimo o političkim ideologijama, nužno je pomenuti i pojam, političkog spektra. Politički spektar je sistem klasifikovanja različitih političkih pozicija, ideologija i partija, pre čemu je najpoznatija podela na „levo“ i „desno“, odnosno na političku levicu i političku desnicu. Pojednostavljeno gledano, levici pripadaju socijalizam kao umerena i komunizam kao ekstremna opcija, dok konzervatizam određuje umerenu desnicu, a fašizam njen ekstrem. U ovoj podeli, nameće se i problem tzv. političkog centra, u koji se danas uglavnom svrstavaju razni varijeteti liberalne ideologije.

Ovaj prikaz problematike odnosa ideologije i čoveka, bio bi nepotpun ukoliko ne pomenemo čoveka koji je najzaslužniji za samo određenje imena i pojma ideologije. Reč je o francuskom plemiću Desti de Prasiju (1754-1836), koji je 1796. godine prvi put upotrebio termin ideologija. Naime, de Prasi, koji je bio pod velikim uticajem prosvetiteljstva, želeo je da razvije novu disciplinu koja bi se bavila sistematskom analizom ideja i osećaja, i koju je nazvao ideologijom. Napisao je delo Elementi ideologije, gde ideologiju zamišlja kao nauku o idejama, koja bi bila svojevrsna „prva nauka“, i služila bi kao osnov za obrazovanje, moral i politiku. Na taj način mogla bi da nam pomogne da bolje shvatimo ljudsku prirodu i da regulišemo društveni i politički život u skladu sa potrebama i aspiracijama ljudskih bića. Cilj tako koncipirane ideologije bio je da se uspostavi čvrst i neupitan metod pomoću kojeg se tačne ideje mogu identifikovati na naučni način kako bi na kraju razum bio taj koji rukovodi ljudskim dešavanjima i koji bi mogao da poboljša ljudsko stanje.

Za sam kraj ovog prikaza, ostavili smo i jednu, od druge polovine 20. veka, veoma popularnu tezu. Tezu o kraju ideologije. Naime, posle 2. sv. rata, padom fašizma, pa potom i staljinizma, neki autori počinju zagovarati tezu o kraju klasičnih, velikih ideologija.

Teza Danijela Bela o „iscrpljenosti“ ideologija temeljila se na pretpostavkama da je čovečanstvo zagađeno represivnim režimima iz prve polovine 20. veka, da je nastanak „države blagostanja“ uspeo da svojim korekcijama humanizuje kapitalizam, te da nastanak novih filozofija kao što su egzistencijalizam i humanizam prave dovoljno jaku branu romantičarskim filozofijama kao što su marksizam i liberalizam.

Padom berlinskog zida i globalnim urušavanjem komunističkog koncepta, ove ideje dobijaju dodatno na snazi. Dela „Da mi smo dosegli kraj istorije?“ i „Kraj istorije i poslednji čovek“, američkog autora japanskog porekla Frensisa Fukujame, kao da su trebala da udare pečat tezama o kraju ideologije i istorije, i da time zacementiraju globalni trijumh zapadnog koncepta.

Međutim, nije prošlo ni par decenija, a mnoge stare ideologije, kako u izvornim, tako i u raznim modifikovanim oblicima, ponovo koračaju pozornicom istorije, pokazujući da je sama istorija mnogo življa i dinamičnija od dva teorijska spisa o njenom kraju.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja