Identitet i imidž političkih stranaka
(ili zašto je zelena politika, politika bez zaštitnika?)
Autor: Danilo Koprivica
Ovaj tekst je nastao kao refleksija na rezultat jednostavne onlajn ankete, kojom smo, za potrebe programa Zelena debata, pitali naše mlade sugrađane, zašto zelene teme nisu važan deo predizbornih programa ili barem deo obećanja na bilo kom nivou izbora.
Pitanje smo postavili, zapažajući neprirodnu nesrazmeru između predizbornog interesovanja za ovu temu i njenog velikog značaja, o kome najbolje govori činjenica da je obuhvaćena najzahtevnijim i najobimnijim pristupnim poglavljem 27. Posebno imajući u vidu da se trećina zakonodavstava EU odnosi na politiku životne sredine, te da je pred nama politička obaveza da se u narednih dvadeset pet godina donese oko 700 propisa i investira oko 10 milijardi evra.
U tekstu VisioNS 2022 – Zeleni grad https://www.kcns.org.rs/agora/visions-2022-zeleni-grad/?lng=lat možete saznati više o programu Zelena debata, kao i o tome za kakvu konkretnu zelenu politiku se zalažemo. Iako su naše teme prevashodno iz oblasti kulture urbanog življenja, sa posebnim interesovanjem za održivi razvoj našeg grada, povremeno, istina veoma retko, fokusiraju se i političke teme, sa željom da se njima bavimo, koliko god je to moguće, na fenomenološki način.
Kome je do iskrene politike nek ide u kafanu
Da sam slušao Marišku, vi retki koji ovo čitate, ne biste za tako što imali priliku. Moj đed, u punoj snazi, sobom izazvan, doneo je, za ono vreme ludu odluku, da se sa državnih jasli odmetne u privatluk kafane. Na zgražavanje mnogih, kratko je, otprilike ovako odgovarao: „Kome je do iskrene politike, mesto mu je u kafani. Gde se govori po slobodi i gde svako, pre ili kasnije, plati svoj ceh“. Zato je baba Mariška stalno molila: „ Nemoj sine da živiš od politike i od kafane. Tu je bakšiš đavolja rabota“.
I tako ja postadoh Gorski. Bavim se zelenim temama, između ekologije i održivog razvoja, a to na prvi pogled, zvuči baš bezazleno. Otkud onda, pitate se vi, redovi o identitetu i imidžu političkih stranaka? Najpre, krv nije voda, naročito kad si politikolog, a potom, tu je i suluda ideja da se vratim đedovom biznisu i da možda na čelu sa nekim novim ili dovoljno mudrim starim i ja zaradim zeleni bakšiš. Mislim i pišem, kada na to računaju svi bivši, možda bi mogao i jedan budući. Šta je poenta ovog uvoda? Da zelena pitanja traže nove ljude i nove ideje koje će dovesti do nužnih promena zahvaljujući kojima će se doći i do punog uvažavanja značaja ove teme i do izbornog etabliranja verodostojnog zaštitnika politike životne sredine.
Kome je do ideje nek ide u biblioteku
Ali da krenemo od početka. Političku stranku čini ideja pretočena u program, ljudski resursi ili lakše rečeno, kadrovi i pravila i principi kojima se ti ljudi vode u svojoj organizaciji. Tako gledano, reklo bi se da je ideja odraz identiteta, kadrovi koji je predstavljaju su nosioci imidža, a pravila su tu da ta priča potraje. Školski rečeno, identitet je slika koju o sebi imaju članovi jedne političke organizacije, a imidž je javna slika koju o njima imaju svi drugi. Idealna situacija je kada se ove dve slike poklapaju. Ali primera skladnih slika je tako malo.
Slika prva – hleba i poluvremena
Mlad ministar u mladom odelu, sa starim osmehom, udobno zalegao u česterfild fotelju, ogledajući se u sjaju laka najnovijih cipela, sipa mudrosti tokom intervjua na temu zarada u javnom sektoru. Pravičnost, jednakost i javnost često su bivali najvažnija tema između dva fudbalska derbija. U isto vreme, njegova stranka, desetine miliona evra sa odranih koža malih korisnika, bez reči utehe, predaje lovcima na vetrove. S ovim u vezi, pogledajte anketno pitanje i odgovor br. 3.
Slika druga – jedan dan u Ministarstvu za vapaje i moralno zgražavanje
Jedan drugi ministar, manje mlad, a samo za neupućene više svež, pokreće interesantnu temu o tome kako je prodaja i predaja izvora mineralne vode u ruke stranaca, ravna nacionalnoj izdaji. I to čini, neposredno što je u javnoj tišini, smanjena naknada za eksploataciju mineralnih voda tim istim stranim kompanijama. Uz to prećutkujući, da je ne mali broj tih izvora završio u stranim rukama, baš u vreme funkcionerskih mandata predsednika njegove stranke. Interesantno bi sad bilo pročitati pitanje i odgovor br. 4 u anketi. Ali, lukavo ministar računa, da svaka riba voli priču o vodi. Kakva riba, plava riba. Ali o tome malo kasnije. Interesuje vas koje ministarstvo vodi taj ministar? Reč je o Ministarstvu za vapaje i moralno zgražavanje. Istina, nije sam, tu je i kolega po vapaju, koji ne preduzimajući ništa, sakrivši se iza mudrog Dositeja, duboko i zabrinuto, izražava moralni prezir prema rijalitima.
Zaustaviću se na ova dva primera diskrepance na relaciji identitet-imidž, oba iz portfelja vlasti, samo naizgled štedeći opoziciju, ali samo na kratko.
Namerno sam za glavni primer uzeo stranku u vlasti koja se kao retko koja druga kontinuirano poziva na ideološki profil, ali što je za našu temu mnogo važnije, „gazduje“ ministarstvima sa zelenim predznakom.
Teorijski, razlika među pomenutim slikama ume da bude veća, što je veća ciljna grupa kojoj se stranka ili pokret obraćaju. Pa je tako najveća diskrepanca mestimično moguća kod najvećih organizacija, onih koji su periodično nosioci vlasti. Logično objašnjenje kaže, da je to zbog toga, što se obraćaju velikom biračkom auditorijumu, veoma često, potpuno različitim interesnim i kulturnim grupama. I tu se naša situacija ne razlikuje mnogo od situacije na ostalim političkim tržištima. Ipak, naš specijalitet je odsustvo većeg broja manjih stranaka, koje imaju jasne programske odrednice i koje svoje učešće u vlasti pravdaju i koriste zarad ostvarenja jasno proklamovanih ciljeva. Odsustvo doslednih, politički samostalnih i principijelnih, a pri tome uspešnih zelenih stranaka je u tom pogledu naš kuriozitet. I dok je oko aktuelne vlasti okupljeno par manjih stranaka koje barem deklarativno drži do specifičnih ciljeva na tzv. opozicionom polu, situacija je razočaravajuća. Uglavnom politička priča opšte liderske prakse u nesrazmeri sa rezultatima i rejtingom lidera. Kao da niko ne želi sigurnih programskih 6% ili 9% glasova, već radije igra na sve ili ništa. Rezultat znamo.
Nesporno je da je svetski trend da političke stranke i ne drže do neke posebne ideje, sem do ideje interesa. Opštedruštvenih, dakako. Ili kao što reče jedan nekad itekako izabrani, programe ionako niko ne čita. A zašto bi ih čitao, kad ih pišu PR agencije, strani ili onostrani instituti. Kada uz kadrove veoma često idu kao gaće uz kokošku. I šta nam onda preostaje? Nema nam druge – kome je do ideje nek ide u biblioteku ili nek zahteva novo.
Kome je do URA politike nek ide na brancina
U svetu, kao i kod nas, a mi po nekimm čudnim pitanjima idemo ispred sveta, stranke sve manje drže do kadrova, a sve više do lidera. Kao što stranke odviše ne drže do pravila. A kome je baš stalo do unutrašnjih principa, rizikuje da bude optužen za unutarstranački terorizam ili barem auto-destrukciju. Dakle, već neko vreme na našoj političkoj sceni egzistiraju mnogobrojne manje političke organizacije koje imaju lidere, ali ne baš i prepoznatljive kadrove, koje nemaju originalnu ideju, ali im je olakšavajuća okolnost što nemaju ni principe. I to funkcioniše. Moćni ljudi iz sveta biznisa i od međunarodnog političkog uticaja, zamisle i kreiraju koalicije, sa programima i sporazumima overenim uz neki brancin u soli, utopljen u Bogdanuši ili u Vugavi, negde između Paklenih otoka i Sveca. Mamac je bačen, plava riba se u kampanji roji i reklo bi se da i mi imamo izbore kao sav normalan svet. Ipak… Ako negde u normalnom svetu i ima stranaka koje ne drže do principa i do programa, već isključivo do emocionalnog marketinga kojim birače hipnotiše njihov lider, biće da su ti lideri pobednici. Na spoljnom i na unutarstranačkom bojištu. Pa zar nije tako i kod nas, pitate se. Jeste, ali samo delimično. Kod nas i možda samo kod nas, postoje stranke bez autentičnog programskog utemeljenja, bez elementarnog poštovanja deklarisanih unutarstranačkih principa, sa liderima koji su odlučni da izgube još mnoge bitke i koji smatraju da je sasvim dovoljno da nakon još jednog poraza izdiktiraju PR ađutantima čarobnu rečenicu DiktatURA – U(r)A diktatura! Pri tome zaboravljajući da je i diktatura samo reč koja gubi smisao kada se neadekvatno i neumereno koristi.
Ali ne žele da se pomere, niti da šansu barem podele sa novim ljudima, iskusnim i obrazovanim, koji su između ostalog tu, u njihovim strankama ako već nisu pobegli. Naprotiv, jedni druge podržavaju, a po potrebi i po dogovoru i napadaju, čas sa leva, čas sa desna, sve u zavisnosti od toga kome je pripala glava, a kome rep od brancina. I pri tome, bez imalo kajanja, nastavljaju sa kandidovanjem uvek istog i jednako originalnog programa „Nikad novo“, podržani od stranačke svite izjavama: nije politika za svakoga; nema se vremena za novo; za politiku se čovek rađa…
To je glavni razlog što mi zapravo zamalo pa nemamo konstruktivnu i perspektivnu opoziciju. Na našoj političkoj sceni glavne uloge imaju vlasti. Sadašnja sa koalicionim prilepcima i bivša, sa svim nijansama žute. Ili sadašnja i buduća, ako ste po karakteru optimista. Tako da gotovo da ne postoje manje stranke jasne zelene programske orijentacije koje bi se na različitim nivoima vlasti principijelno opredeljivale spram iskrene podrške nekog većeg partnera.
Zašto ovoliko fokusiram opoziciju, a ne vlast? Zato što je zelena politika po svom karakteru konstruktivno opoziciona i zato što je misija slobodnomislećeg čoveka da spram vlasti i opoziciji ima jasnu ekvidistancu. Podrazumeva se veća kritičnost prema vlasti, naročito prema njenim konkretnim potezima. Ali biti kritičan prema vlasti, nikako ne znači biti neprijatelj pojedinaca i stranaka na vlasti. Kao ni apriori biti prijatelj opozicije. Naročito kad ništa iz svojih grešaka ne želi da nauči i kada od svih akcionih filmova većinom obožava onaj sa samo naizgled izmišljenim dijalogom – Mirko, pazi NOVO! Hvala Slavko. Spasio si mi stranku!
Kao da se zaboravlja da opozicija nije odraz stanja neopisivo uzvišenog političkog duha, niti je sama po sebi odraz bilo kakvog posebnog političkog kvaliteta. Naprotiv, ona je najpre izraz postizborne političke manjine, skup sertifikovanih političkih gubitnika, čija roba nije prošla veliki test svežine na sve oskudnijoj političkoj pijaci. A opozicija đuture, bilo da se radi o predstojećim beogradskim izborima ili bilo kojim drugim, čak i kad je pobednička, uvek je, pre početak novih problema, nego rešenje zatečenih.
Da zaključim, opozicione stranke i pokrete čeka ili jasno programsko diferenciranje i profilisanje (jasno navijam za novu zelenu opciju) ili urnebesni nastavak politike sa skupova na Jahti.
Ostavi komentar