Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Два највреднија дела старогрчке и европске књижевности су Илијада и Одисеја, епови без којих и не може да се замисли духовна баштина овога света. Дела се приписују Хомеру, мада се о њему ништа поуздано и не зна. Не зна се ни место његовог рођења, ни време његовог живљења. Претпоставља се да је живео око 800. године пре нове ере. Постоје мишљења да је он, слеп од рођења, једини творац ових грандиозних песничких творевина. Други пак мисле да је у стварању ових спевова, као и других сличних њима, учествовало више анонимних аутора разних генерација, а да је он само један од оних који је епу Илијада дао коначан облик, испољивши тако изузетну имагинацију и уметнички дар певања. Свему овоме треба додати и мишљење по коме Хомер и није право име једног човека, већ да у себи садржи опште значење које се односи на певаче. Један од наших најугледнијих изучавалаца класичних језика и старина, др Милан Будимир каже: То није никакво лично име, него именица, сродна по своме значењу са и нама познатим грчким именима рапсод и поета. Уистину ова сложена именица има значење састављач. Тако је у овом случају од апелатива (заједничког имена) који означава професију постало лично име. Сам пак песник „Илијаде” остаје према томе за нас незнани јунак и безимени уметник, јер му не знамо личног имена. Све су велике и истинске величине често анонимне. И песник „Илијаде” није уметник са својим рођеним именом. Он се зове уметник. И ништа више. И у томе је један део његове величине (Будимир, 1940: 6).
Када се чита Илијада, први утисак је да је то еп о рату, о јунацима, умирањима и зверствима која он доноси. У епу је много битака, много свирепости, крви, рана, мучења и комадање људских тела и помора уопште, па Илијада, у целини оличава херојско време у којем је и настала. Она слави подвиге и јунаке. Међутим, када се боље промисли и више продуби доживљај дела, открива се да је Илијада и нешто друго: велико певање о лепоти и љубави. Наш познати хелениста др Милош Ђурић у Историји хеленске књижевности на једном месту добро констатује да би се Илијада могла звати и Песма о борби за лепоту, полазећи при томе од узрока који је довео до десетогодишњег рата и пропасти Троје, а то је лепа Хелена, као и од присуства многих лепих жена и богиња. Усред свих зала, свирепости и грозоморних призора, увек се јавља и лепота у лику жене, у њеној појави, одећи, сјају у очима, у ходу, у рукама и боји коже.
Опчињеност женском лепотом осећају сви народи, али више него и један други лепотом лика жене опијао се хеленски човек. Све оне особине и епитети који осликавају спољашњу лепоту и љупкост код жене он је сабрао и створио идеално женско биће у лику богиње Афродите. Њен лик је скуп свих женских дражи и милина и као таква представља идеал женске лепоте. И сам Хомер био је одан лепоти и све своје женске ликове у делима обасјавао је Афродитином светлошћу. Како каже Милош Ђурић за хеленског човека: Жена није ништа друго него виши облик лепоте, а оно што је на њој најлепше јесте свагда у исти мах оно што изазива мушку жудњу (Ђурић, 1997: 7). Сан сваког Хелена била је телесна лепота, те не чуди чињеница да су се и мушкарци и жене надметали у лепоти. У прилог томе је и мит о златној јабуци који је уткан у основи тројанског рата, односно Илијаде.
На свадбу краља Пелеја и морске богиње Тетиде били су позвани сви богови сем Ериде, богиње кавге како не би кварила забаву. Увређена овим чином из освете је међу богиње Афродиту, Херу и Атину бацила златну јабуку на којој је писало Најлепшој!. Богиње су посегнуле за јабуком, јер је свака од њих себе сматрала најлепшом и избила је свађа. Умешао се бог Зевс и наредио Хермесу да узме јабуку и одведе богиње на гору Иду, недалеко од Троје, где живи пастир по имену Парис, да он реши спор. Како би му помогле да се одлучи која је најлепша, богиње су му обећавале награде које ни један смртник није могао да одбије: богиња Хера власт над целом Азијом, богиња мудрости и рата Атина јуначку славу, а богиња лепоте и љубави Афродита најлепшу жену света. Парис није желео бригу око владања целом Азијом, схватио је да не жели ратну славу, несталну и пролазну, али најлепша жена на свету, то је награда коју је он желео и којој није могао одолети. У овој његовој одлуци уједно се огледа и античко обожавање женске лепоте јер је за њих женска лепота највиша лепота. Најлепша богиња Афродита је учинила да Парис упозна своју будућу жену, прелепу Хелену и тако испунила обећану награду.
Хомер у Илијади никада директно не описује Хеленине физичке карактеристике, већ њену лепоту дочарава кроз утисак који она оставља на друге. Он то постиже применом сталних епитета, односно специфичних кованица које указују на идеал лепоте тог времена као што су: белорука (симбол високог статуса жене), лепокоса (један од кључних атрибута женствености) и дугоскута (истицање њене високе и достојанствене фигуре). Дакле, он се трудио да прикаже целокупни утисак и ефекат који оставља њена лепота и тако створио појам (женске) лепоте који „далеко премаша све што уметност у том правцу може да учини” (Лесинг, гл. XXI). Лепота је код Хомера дар богова или знак божанског сродства. Хелена је „ћерка Зевсова”, и њена лепота је толико надземаљска да чак и тројански старци, иако пате због рата, признају да се за такву лепоту вреди борити и кажу: обличјем она веома на бесмртне богиње личи! (Хомер: III 159). Овај концепт се назива божанска аналогија – смртна жена је лепа онолико колико личи на богињу. Дакле, Хелена је идеал женске лепоте; она је узор о којем се вековима сања, те стога не чуди што је она „покренула хиљаду бродова”, а њена лепота је окривљена за губитак многих живота у десетогодишњем Тројанском рату.
Поред Хелене и њене божанске лепоте у Хомеровој Илијади, истакнута је и лепота робињице Брисеиде (чије је право име било Хиподамија) која није детаљно описана кроз физичке карактеристике, већ се дочарава кроз специфичне епитете и њену улогу као „дар части” (geras). Њена лепота се у епу наглашава атрибутима као што су „леполика”, „лепокоса” који је сврставају у ред најистакнутијих женских ликова, попут Хелене. Када Брисеида искрено оплакује Патрокла у 19. певању, Хомер је описује као жену која изгледа „као златна Афродита”. Чак и у тренуцима дубоке туге, њена физичка појава задржава божански сјај. Њена лепота и вредности су толике да постају директан повод за највећи сукоб у грчком табору – између Ахилеја и Агамемнона. Тако она постаје узрок повлачења Ахилеја из борбе и узрок његове срџбе јер за Ахилеја она није била само ратни плен, већ ју је волео „из свег срца”. Њена лепота у Илијади служи као симбол части и престижа, али и као трагични подсетник на судбину жена у рату које постају неми предмети размене између моћних мушкараца.
Други тип лепоте и љубави оличава Андромаха, Хекторова жена. Хомер њену лепоту дочарава кроз сталне епитете и њену дубоку моралну и емотивну чистоту. Њена лепота је нераскидиво повезана са њеном улогом идеалне супруге и мајке, те стога не чуди што је Хомер често назива „беспрекорном” или „племенитом” у покушају да нагласи да је њена спољашња лепота одраз унутрашњих врлина. За разлику од Хеленине лепоте која је била фатална и деструктивна, Андромахина лепота је топла и трагична – она представља мир и дом који ће се урушити у рату. Дакле, Андромаха је за Хомера оличење женске лепоте која не служи завођењу, већ је уточиште јунаку, па је песник означава синтагмом „беспрекорна љуба”.
Ако се Илијада посматра као борба за лепоту, долази се до закључка да мотив не само женске, већ лепоте уопште прати човека од далеке прошлости до данашњег дана. Самим тим, поставља се вечно питање: Шта је лепота? Да ли је то Афродита, богиња лепоте и љубави, или Хелена, жена која је својом лепотом посвађала целу Грчку? Да ли се лепота крије у савршеној мајци и жени попут Андромахе, или у прелепој љубавници и робињи попут Брисеиде? На питање о лепоти многи су се уметници, од антике па до данас, трудили да дају одговор – писали су, сликали, вајали и певали о лепоти, покушавајући не само да је осете и прикажу, већ и да забележе само делић те невероватне, па чак и савршене појаве која привлачи човека од далеке прошлости и инспирише га да чини и ствара дела која упркос вековима и даље носе онај исти делић вечне лепоте. Лепота остаје нешто узвишено, али и проклето, па чак и кобно, јер небеска (божанска) лепота не припада свету смртника и зато носи казну са собом. Стога можемо рећи да је лепота мач са две оштрице, једна која може да победи време, а друга самог човека. И на крају рада осврнућемо се на речи нашег нобеловца Иве Андрића, који у многим својим делима истиче женску лепоту, пише о њој и можда је на најбољи начин описује речима: Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало насликати. Срећан је онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што је, а не звезде и облаке и луде, опасне обмане! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она привлачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту (Андрић, 1981: 173).
Литература
- Андрић, И. (1981). Омер-паша Латас, у Сабрана дела Иве Андрића, књига 15, Удружени издавачи, Београд
- Будимир, М. (1940). О Илијади и њеном песнику, Коларчев народни универзитет, Београд
- Ђурић, М. (1982). Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд
- Ђурић, М. (1997). Хеленска књижевност и компаратистика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд
- Лесинг, Г. Е. (1964). Лаокоон, Рад, Београд
- Хомер, (2013). Илијада, пропратне текстове написао Мирон Флашар, Завод за уџбенике, Београд
Остави коментар