Аутор: др Милена Кулић
Песма у прози Разорени град Милутина Мићовића представља дубоки извор православне мисли и вере. Духовна превирања и потрага за одговорима о људској судбини налазе своје уобличење у овом делу, које је сачињено од поетских исказа високе вредности. Готово свака реченица функционише као самосталан стих, а сваки стих тежи ка „искон-језику“, како је овај појам формулисао Будимир Дубак. Поетска структура ове песме у прози изграђена је на драмским преображајима, који не само да осликавају дијалог са Богом, већ и представљају саму суштину божанског присуства у човеку. Светлост и реч допуњују тишину и таму, а кроз Мићовићеве поетске слике остварује се мотив свеприсутности и просветљења, које погађа и ликове и читаоце. Посебно место у овом делу заузимају сусрети са Кушачем, односно Сатаном, који су представљени на различите начине, али увек уз победу Човека. Ова песма у прози се, стога, може читати и као својеврсни филозофски трактат о поимању божанског у савременом свету. Мићовићеве идеје достижу врхунац у реченици која отвара простор за интертекстуално читање у духу Достојевског: „И само зато што је човјек од почетка несрећан, све му је дозвољено.“ Критичка рецепција овог дела истиче његову духовну снагу. Радомир Уљаревић „Разорени град“ препознаје као „духовни дневник који није имао претензију да буде књижевност“, већ сведочанство „страшног и страсног искуства једног истинског искушеника, једног од оних књижевних монаха који другачијих искустава немају“. О значају Мићовићевог стваралаштва говори и Матија Бећковић, који га доводи у везу са поетиком Момчила Настасијевића, препознајући у његовим делима сусрет „два монаха – Милутина Мићовића и Момчила Настасијевића“.
Ослањајући се на архетипску структуру Књиге о Јову и преиспитујући њене егзистенцијалне и теолошке поставке, Милутин Мићовић у Разореном граду деконструише прихваћене вредносне оквире, доводећи их у стање поновног преиспитивања и стваралачке обнове. У овом делу, које се заснива на снажним духовним релацијама и интертекстуалним везама, поетски склоп модерног и традиционалног, дијалошког и монолошког, као и одсуство класичне фабуле, постају средства трагања за апсолутном истином. Поетски израз у овој прози, испуњен ритмичношћу и снажном изражајношћу, намеће специфичан наративни ток, захтевајући од читаоца пажљиво ишчитавање и промишљање сваког реда. Мићовићев текст, грађен као низ филозофских и теолошких исказа, формира концептуални „град“, који уместо рушења бива симболички обновљен. Ова поетска реконструкција, како примећује Владета Јеротић, представља „значајну доживљену димензију уметника, која оплемењује мисао, чинећи је мање апстрактном и сувом, мање издвојеном од целине душевног живота уметника“. Симболика светлости и обнове, прожета хришћанском поетиком, добија своју коначну манифестацију у мотиву неба – отвореног и ведрог, које пружа наду за васпостављање светих зидина како у спољашњем, тако и у унутрашњем простору људског постојања.
Од Живе воде до Разореног града видимо јасно сазревање и дубоки духовни раст, који се огледају и у развоју песничких слика које употпуњују обе ове књиге. Песнички језик Разореног града остаје недвосмислено препознатљив као Мићовићев, и то је онај језик који има моћ да осветли најдубље тајне и највеће страхове. Он је исти онај језик који може да лечи, али и да раскида, који може да реже, али и да лечи ране. Тек таквим језиком можемо бити спасени од разарајуће моћи „разореног града“, чак и када нисмо свесни да живимо у њему. Разорени град се може читати као песма у прози, као аутобиографски запис, као нацрт за роман или поему. Мићовићев приступ се разликује од класичног разумевања жанрова, али управо у тој флуидности и слободном грађењу жанровских оквира лежи снажна емоционална и интелектуална сила његових дела. Како је Јеротић приметио:
Ширих је видика био Милутин Мићовић када је из свог Оногошта и немањићких кула и задужбина сагледао, не тек само од пре седамдесет година озбиљно напуклу балканску тврђаву, већ и сваки град светом потресен, за многе нечујним, али за ослушнутог песника јасночујним унутрашњим земљотресом сваке људске душе на кугли земаљској. Кад се спрема невреме, а Ноје већ зна поуздано да ће бити потопа, сваки Нојев потомак повлачи се у себе, гради барку и када дуге кише још нису почеле да нападају, шаље повремене крике опомене суседима и браћи у крви да се опреме оружјем, јер зна Нојев песник да ће доћи ноћ када ништа нећемо моћи чинити. Не прави Ноје барку само за себе, иако већ слути – подсмеси и презир браће и суседа довољно су му убедљиви знаци – да ће само малобројни разумети шта он то ради и зашто одјекују из његове пећине даноноћно удари алатом о сирово људско дрво. […] И песник Милутин Мићовић, попут нововековног Ноја, градио је у тишини и ћутању свој неразориви град насупрот граду који се распада.
Наспрам разореног града уздиже се небо, симболизовано кроз „господаре неба и светлости“, који осветљавају пут и указују на виши поредак постојања. Код Мићовића се запажа процес мисаоне обраде интуитивног доживљаја, који се остварује кроз филозофске рефлексије, алегоријске структуре, сложене метафоричке обрасце и теолошке алузије. Овај слојевити приступ аутор гради ослањајући се на корпус хришћанске мисли – од новозаветних текстова, преко патристичке литературе раног средњег века, до савремених православних егзегеза, какве налазимо код Јустина Поповића или Николаја Велимировића.
Поетика плуралистичког монолога, концепт који је теоријски уобличио Владета Јеротић, представља основу наративне динамике у овој поеми-роману. Дијалошка мрежа коју чине Парусија, Жарко, Никодим, Јанко и други ликови ствара драмску напетост, а њихово деловање посматра и усмерава Недремано Око, симбол вишег, будног начела. Већ у уводним сценама Мићовић гради слику „сунчане ватре“ која свеобухватно прожима свет романа. Сунце, као један од кључних симбола, задире у физичку и духовну сферу, утискујући се у кости и душе јунака. Ово светлосно-прожимајуће искуство аутор тематизује кроз парадоксално схватање преображаја: „човека треба прво рођено сунце да прогута“ – што сугерише да се људска суштина најјасније открива тек у најдубљем искуству преображаја. Жарко, један од централних ликова, осећа терет сунца и неба, што указује на унутрашњу драму између трансцендентног и иманентног у људском постојању:
Док сам ноћас спавао и сањао испод ведрог неба, једна звијезда крену право на мене, нити сам се могао пробудити и побјећи, нити умријети прије но ме изгори. Како је падала све је више сунце постојала. И таман кад помислих – изгорех, нестадох, ја се, као наново рођен у свјетлу пробудих. А сунце се опет врати и стаде међу звијезде.
Наспрам бинарних опозиција светлости и таме, неба и земље, једно од централних тематских жаришта у Мићовићевом делу представља питање усамљености. Ово егзистенцијално искуство прожима ликове, при чему се појављује као последица њихове унутрашње драме, суочавања са трансцендентним или, пак, удаљавања од њега.
Однос између неба и страствовања достиже своју пуноћу у завршним стиховима књиге, где се разоткрива суштинска напетост између духовног уздизања и земаљске обремењености. Овај однос није само дијалектички, већ представља динамичан процес у коме човек, трагајући за светлошћу, неретко пролази кроз сенке и таму сопствених страсти.
Над сваком је силом понор
Над сваким понором Сан
Као само небо
Које је једини понор
На земљу нас избацио
И не можемо је познати
Док нам се опет не отвори
Нико никог не познаје
Као што је у пећинама Бог
Познавао своје људе
Своју јагњад
Ови стихови рефлектују дубоку метафизичку тензију између земаљског и небеског, постављајући небо као парадоксални понор – извор и одредиште постојања. Усамљеност човека на земљи исказује се кроз немогућност истинског познавања другог, при чему се једини истински однос спознаје у светлости божанске присутности, аналогно библијској представи Бога који у тами пећине препознаје своје изабране. Овај мотив усамљености и трансценденције сугерише да се потпуна спознаја постиже тек у тренутку поновног отварања неба, што имплицира есхатолошку димензију човековог постојања.
Однос према себи, страствовању у овоземаљском постојању, али и егзистенцијалном отуђењу и усамљености, представља једно од кључних егзистенцијалних и филозофских питања у Мићовићевом делу. Од прве до последње странице његова мисао се креће унутар дијалектике самоће и усамљености, при чему је субјект лирско-филозофског израза перципиран као вечити странац у оба света – и овоземаљском и трансцендентном.
Мићовићев афористички исказ „Одлазим од људи да би им што ближе дошао“ тематизује парадокс удаљавања као предуслова истинског приближавања, што указује на феномен аскетског преображаја. Лирски субјекат више не бежи од самоће како би је избегао, већ је прихвата као нужност: „Он више не излази тамо, да би на своју самоћу заборавио, него да би још нове самоће на себе узео“. Овај став кореспондира са духовном традицијом исихазма, где се повлачење у самоћу не разуме као бекство од света, већ као процес унутрашње спознаје.
Дубља слојевитост овог искуства огледа се у инверзији присуства и одсуства: „Оно што те сад открива, прије те скривало, тако те нико није могао познати. А сад си познат и онима који те не познају, јер у теби препознавају што у себи скривају“. Овај исказ указује на духовну парадоксалност идентитета, при чему субјекат није препознат по својој спољашњој манифестацији, већ кроз одраз који буди у другима.
Мићовићев однос према самоћи ослобођен је западњачког егзистенцијалистичког песимизма, јер самоћу не схвата као „тешку казну“ или „губитак“, већ као простор могућег преображаја: „Кад се склонимо од овог свијета, може се десити да се почну отварати други свјетови или унутрашњост оног јединог“. У Писмима из Уранополиса ова мисао добија своју најјаснију артикулацију: „Када те остави остављеност, видиш да постојиш захваљујући неком чуду који те превазилази. Који те зна.“ Овај исказ рефлектује концепт божанског познања као темељног извора људског постојања, чиме се човекова егзистенцијална осуђеност на самоћу преображава у могућност метафизичке заједнице са апсолутним.
Мићовићев текст одликује дубока прожетост хришћанском традицијом, при чему се у њему препознају одјеци светих отаца и ходочасничких записа. Разорени град који откривамо кроз поетички вешто обликован израз истовремено је и архетипска слика и одраз савремености, у којој су кушачи и грешници све присутнији, док се разлози за приближавање небу чине све ређим. Ипак, небо остаје непоколебљиво, пружајући светлост која усмерава човека ка путу истине.
Језгровитост и концизност Мићовићевог израза, који се огледа у стиховима попут „Свима си све и нико не зна ко си“ или „Постоји – ко у теби постоји“, сведочи о песничкој способности да сажме обухватну мисао, доводећи је до суштине. У његовој поезији не налазимо само дијалог са хришћанским предањем и библијским текстовима, већ и дубоки песнички занос који карактерише духовно подвижништво. Страдање и духовно умирање код Мићовића налази се на граници Голготе и Васкрсења, што његово стваралаштво смешта у простор аскетске и мистичке поетике.
Овакво песничко обликовање духовности представља изузетан задатак, коме је тек неколицина савремених аутора дорасла. Мићовићеви стихови ступају у дијалог са Светим писмом, настављајући традицију коју су градили песници попут Селимира Радуловића, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога и Ивана Негришорца, а пре њих Момчила Настасијевића, Јована Дучића и других. Карактеристично за Мићовића јесте одсуство класичне лирске дескрипције – уместо ње, он прозни текст гради фрагментарним исказима који призивају икономисани духовни живот. Овај приступ омогућава да његово дело тумачимо управо кроз појединачне фрагменте, у сваком од њих налазећи смисао укорењен дубоко у историји српске књижевности, као што је то случај, на пример, у Писмима из Уранополиса.
Интровертни манир приповедања и исповедни тон ове књиге потврђују да она не може бити поновљена. Њена јединственост огледа се у дубоко личној и духовној борби коју обликује. То потврђује и писмо песника Владете Јеротића, у којем он истиче ослобађајући утицај Разореног града:
„Ослободио ме је [Разорени град] велике муке, муке мишљења, која ме је притискала, разарала од кад знам за себе. Не видим више сличну књигу коју бих могао писати. То што је остало, остало је у поезији – или ничему.“
Ове речи сведоче о снази Мићовићевог стваралаштва, које премошћује границе поезије и филозофије, отварајући простор за искуство које је истовремено лично и универзално.
Остави коментар