ХОРОР ФАНТАСТИКА СРПСКОГ СИМБОЛИЗМА (2)

20/03/2024

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

 

Грчићевом торбару указује се привиђење од којег се заклања комбиновањем хришћанских и паганских мотива: прекрсти се три пута, и испљувком са левог длана кваси сва четири точка. Кућа коју бира за коначиште подсећа на оне уклете замкове у брдима, где, поовски речено, шта год да је ходало у тој кући – ходало је само. Језу изазива и чињеница на коју се Грчић осврће само на секунд – претходни газда умро је насилном смрћу. Шесто чуло алармира се и при погледу на постављен сто и напола поједену вечеру: виљушка је зупцима забодена у чаршав, а со, која има апотропејско дејство црнкаста је, контаминирана. „Није чист пос’о“ (Грчић 19??: 290), примећује и торбар. Он чак склапа пакт са ђаволом, наказним попут сподоба из Тадићеве поезије, који му открива и дубљу везу између њих, оправдавајући наклоност према торбару због доброчинства његовог претка који му је предсказао (предачка сарадња са оностраним и бављење нехришћанским марифетлуцима) да ће постати облачар. Када напослетку ни сам торбар није сигуран да ли му се све то десило или је сањао (сан као предлог за објашњење приче), у функцији сведока појављује се његова жена, са стварима које је изгубио током путешествија са ђаволом. Према типологији Цветана Тодорова, ова прича се колеба. Може бити фантастична јер нас доводи у недоумицу да ли да поверујемо или не. Ипак, можемо је посматрати и као чудесну јер „остварује то немогуће јединство предлажући читаоцу да верује не верујући заиста“ (Тодоров 2010: 80).

Глишићева реалистичка бајка саздана је на другачијим, а опет сродним хорор елементима. Нема злокобног, па ни оног ослобађајућег кукурикања петла, који би иницијално указао на природу хтонског света са којим се торбар сусрео, и крај владавине подземног, када торбара убод виљушке враћа у стварност. Постоји само немогућност брака двоје младих, једна уклета воденица, могућност иницијације младог женика, потенцијално остварење брака и једно велико ако. То ако било је довољно да млади Страхињ крене у лов на неман која је поморила велики број воденичара у зарожанској поточари. Ако смо пажљив читалац, биће нам јасно да управо Страхињ као странац има велике предиспозиције да зло и савлада. Ана Радин је у одељку о уништавању вампира истакла да су за ту работу најпогоднији суботари, крсници, вампирџије (деца жена које су зачеле са вампиром), мезимци и странци: „Најчешће се сматра да је странац еквивалент мртвог претка, еманација божанског бића, или супститут нечисте силе“ (Радин 1996: 57). Због тога, а и због чињенице да фабуларним склопом ова прича личи на праву бајку у којој младић увек успева да савлада зло и заслужи руку своје драге, немамо друге могућности, осим да верујемо у добар исход. У тренутку кад настаде глуво доба[1] у воденицу улази Сава Савановић, који открива свој идентитет и вампирски стаж – деведесет година (број који Ана Радин повезује са бесконачношћу и великом удаљеношћу, троструким понављањем): „Уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише. Претурио преко рамена бео покров[2], па му се спустио низ леђа чак до пета; црвени се – као да ће му сад канути крв из лица и очију“ (Глишић 2009: 118). Страхињ не оклева, пуца у њега мецима направљеним од салаутског маријаша. Сребрни новац чест је у употреби као заштитно средство[3] (као и лук, глог, трње). Опис вампира пронађеног у кривој јарузи идентичан је описима ископаних тела у Кисељеву и Медвеђи средином осамнаестог века – то су нераспаднуте мешине пуне крви и слузи. За време шкропљења светом водицом и читања молитви, лептирак је успео да побегне, и аутор каже да је неко време морио децу у околини, па је и он нестао, али је наставио да живи преко филма, једном од најхорорнијих остварења у српској кинематографији, Кадијевићевој Лептирици из 1973. године[4]. Увиђамо да „тамо где је фолклорна традиција јака, могућности књижевне фантастике су веће“ (Палавестра 1989: 15). Глишићев вампир готово дословно је преузет из народног веровања, и као такав се транспонује у правог књижевног јунака.

Павићев хорор почиње у ониричком свету, срећом – не толико пакленом попут лавкрафтовски обликованих лудих снова у мартовском периоду, када је многе преплашио култ заборављеног Ктулуа. Павићеве грозе имају другачије извориште. Он је у стравичном сну из кога не може да нађе адекватан излаз. „Оквир самог сна, показало се, функционише као својеврсни раствор у којем различити мотиви попут лакмус папира реагују на своје окружење прилагођавањем ониричком простору“ (Деспић 2011: 136). Сан је оправдање за све нелогичности које се збивају: Божина сенка не прати његове покрете, Мишићева спорије реагује (и уопште поремећено схватање да вампири немају сенку), свећа пије дим из Божине, али не и из Мишићеве цигарете, његова прича о гаврану где Мишић поприма својства ове злокобне птице – глув је док не проговори.

Прослава је у току, „дан када смо ми живи пунили године мртвих“ (Павић 2004: 57), на фантазмагоричан начин мртвима (Божи Вукадиновићу и Зорану Мишићу – иначе врсним познаваоцима и антологичарима фантастике) тече време – од смрти надаље[5]. Све ове необичности везане за њих и ауторов исказ: „Ја идем – рекох – плашим се свитања“ (Павић 2004: 59) делују као обрнута перспектива. Зна се ко се плаши свитања и ко нема сенку. Ова замена перспективе можда говори о гозби на оном свету, где су Павић и Урошевић гости двојице антологичара. „Можда не знају да су умрли, зашто да их уплашим“ (Павић 2004: 58), каже приповедач, можда несвестан чињенице да је он тај који не припада описаном свету. А из тог света не излази се буђењем, него из, поовски речено, сна у сну. У свету снова владају другачији закони, а један је прописао да све што се наратору деси на улици први пут, десиће се и Мишићу други пут, тако да наратор одређује његову судбину, што ће му и проћи кроз главу у тренутку док га буде ударао камион. Крчма је портал кроз који Павић излази у причу Владе Урошевића, спроводећи манир интертекстуалног приповедања као додатно усложњавање бега из света снова. Познајући добро међусобне опусе, покушавају да избегну све што би их преместило у нарочито проблематичне приче, али управо то им се дешава. У овом делу видљиво се оно што је Сава Дамјанов назвао ars combinatoriom, термином преузетим од Хокеа. Уређен специфичним законима, овај свет снова посебан је хорор за аутора који га проживљава, нарочито ако се пробуди у некој Урошевићевој причи са неповољним исходиштем по свој лик. Заробљен је у тексту, што аутоматски упућује на збирку есеја Ђорђа Деспића, Преживети у тексту, у којој се налази раније цитирани есеј о овој причи, а који Деспић завршава исказом о апсолутном познавању текста као злој коби.

Матавуљ је у својој причи успешно остварио повезивање фантастичног са психичким стањем јунака. Прича и настаје у време популаризације Фројдове психоанализе. Његов јунак није херојски лик, то је богат младић, неспособан за дипломатску службу. Простор којим се он креће је десакрализован: у цркву улази како би одморио ноге (није означена као свети простор) те није зачуђујућ призор који ту затиче – жена коју је пратио преобратила ce у демона. Способност метаморфозе карактеристична је за нечисте силе (и Грчићев ђаво се приказује у облику облачара и цара). Код Матавуља место на ком се може срести вештица није гумно, нити воденица, већ црква која је у потпуности изгубила своју заштитну моћ. У ноћном зборишту ноћних птица Јоца ће поново срести своје привиђење, и сада је већ питање да ли га та појава плаши или узбуђује, појава

„којој глава беше модра, у распадању […] леш који би могао бити од петнаест, двадесет дана, али леш коме су очи живе и показује да свет траје! […] Од утваре ме запахну воњ трулежи“ (Матавуљ 2011: 272).

Онострано се описује у модерном кључу, то није ђаво из прича Грчићевог торбара („оседио кʼо овца, који се згурио кʼо гуроња; који се искезио кʼо белов без зуби; који је издрпан кʼо ритар; […] А прљав је, а дрољав је, а јадан је, а уз то и ʻмокарʼ, кʼо да се по каљузи ваљао“, Грчић 19??: 292), већ демонска женска прилика. У старој хришћанској традицији крвопије су и биле су женског порекла, а најпознатија од њих је Адамова прва апокрифна жена, Лилит. Померањем од традиције ка иновацији, жене су у великој мери преузеле улогу демона. Уочићемо померање у истом смеру ако погледамо коме за помоћ се обраћа наш џентлмен. Он спас не тражи у молитви, већ иде психијатру. Најзад, он свом пријатељу, наратору који приповеда целу причу, говори да су га привиђења излечила. Вратио се препорођен. Тај преображај лица који ће наратор уочити, подстиче сумњу у природу Џентлменовог препорода. Да ли је сеоски живот пробудио виталност у размаженом момку? Или је то сјај новорођеног вампирског лица? Да ли је Јоца подлегао чарима монструозне женске приказе и придружио се њеној врсти? Подсетимо се мисли Цветана Тодорова о Готјеовом роману Заљубљена жена: „То одиста може бити ђаво, а може бити и случај“ (Тодоров 2010: 53). Крај приче остаје отворен за различита дописивања. Као, уосталом, и сам жанр хорор фантастике.

Како је фантастика скуп феномена који не могу да се објасне природним законима, а хорор „жанр одређен парадоксима“ (Огњановић 2014: 9), склоп ових термина чини машинерију чије време, како се чини, тек долази. Епохе у српској књижевности, од реализма до постмодернизма, неговале су га, свака на свој карактеристичан начин, дајући својим причама понешто од главних обележја свог правца, како би хорор фантастика могла да егзистира као таква, да се нипошто не истисне. Остаје само страх да ћемо, у даљој будућности, на јави проживљавати неке од страхова исписаних у хорор причама, јер напредак модерности не мора бити (као што и није) увек позитиван:

„Наша цивилизација је џиновски аутомобил који све брже и брже јури једносмерном улицом. Но по његовом садашњем домету, том аутомобилу недостају, нажалост, кочнице и управљач, тако да возач има власт над колима једино утолико што може да повећа брзину, иако је у својој заљубљености у машину и жељи да постигне највећу могућу брзину сасвим заборавио циљ путовања“(Мамфорд 2006: 594).

 

ЛИТЕРАТУРА

 

Примарна литература:

 

Глишић (2009) – Милован Глишић, „После деведесет година“ у: Хорор приче, Отворена књига, Београд, 2009.

Грчић Миленко (19??) – Јован Грчић Миленко, „У гостионици код ‘Полузвезде’ на имен-дан шантавог торбара“ у: Јован Грчић Миленко: живот и рад, Издавачко предузеће „Народна просвета“, Београд, 19??.

Матавуљ (2011) – Симо Матавуљ, „Привиђење нашег џентлмена“ у: Симо Матавуљ, едиција Десет векова српске књижевности, Издавачки центар Матице Српске, 2011.

Павић (2004) – Милорад Павић, „Вечера у крчми ‘Код знака питања’“ у: Постмодерна српска фантастика (хрестоматија прича), приредио Сава Дамјанов, Дневник, Нови Сад, 2004.

 

Секундарна литература:

 

Дамјанов (2011) – Сава Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици), Службени гласник, Београд, 2011.

Деспић (2011) – Ђорђе Деспић, „Фантастика у причи „Вечера у крчми ‘Код знака питања’“ у: Преживети у тексту, Службени гласник, Београд, 2011.

Из књижевности: поетика – критика – историја: зборник у част Предрага Палавестре, Чигоја штампа, Београд, 1997.

Караџић (1818) – Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, Беч, 1818.

Мамфорд (2006) – Луис Мамфорд, Град у историји, Book & Marso, Нови Београд, 2006.

Огњановић (2014) – Дејан Огњановић, Поетика хорора, Орфелин, Нови Сад, 2014.

Огњановић (2014) – Дејан Огњановић, Поетика хорора, Орфелин, Нови Сад, 2014.

Палавестра (1986) – Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности. Златно доба (1892-1918), СКЗ, Београд, 1986.

Палавестра (1989) – Предраг Палавестра, „Критичке одлике српске фантастике“ у: Књига српске фантастике I, СКЗ, Београд, 1989.

Радин (1996) – Ана Радин, Мотив вампира у миту и књижевности, Просвета, Београд, 1996.

Радин (1998) – Ана Радин, Приче о вампирима, Просвета, Београд, 1998.

Тодоров (2010) – Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, превела: Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2010.

 

[1] Реализатори домаће серије Црни Груја направили су једну епизоду, својеврсну пародију ове приче, о Този вампиру (тумачи га Владе Дивац), који напада сеоске жене. Заправо је то дело Црног Ђорђа, који наређује свом синовцу да направи диверзију, да се преруши у вампира, што чини његов слуга Боле. Лозинка за улазак прерушеног Болета у кућу управо је реплика Глуво је доба.

[2] Обележје вампира, у коме се, према веровању, налази његова натприродна снага. Огртаче су имали још и Хад, Хермес, Водан. Могуће да је из тог разлога популаризован у филмовима о суперхеројима.

[3] Шесторо деце је у Кинговом роману То о кловну-убици Пенивајзу, чудовишту после дуге борбе дошло главе управо мецима од истопљеног сребрног новца.

[4] http://www.imdb.com/title/tt0200800/?ref_=fn_al_tt_1

[5] Чудесна проблематика тока људског века приказана је у филму Дејвида Фичнера, Чудесна судбина Бенџамина Батона, http://www.imdb.com/title/tt0421715/?ref_=nv_sr_2

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања