Hanibal protiv Rima

24/10/2019

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Stari Rim je najorganizovanija imperija Starog sveta i možda jedina tvorevina koja može u potpunom smislu da se nazove carstvom. Rim je nametnuo svetu svoju volju pokazujući svojevrsno izabranje da vlada svetom. Drugi su donosili filozofiju, nauku, umetnost, a na Rimu je bilo da sve organizuje, uštima i mnogobrojne narode politički okupi u jednu celinu stvarajući tako granice tadašnjeg civilizovanog sveta. Ideja Rima je opstala i posle njegovog pada, što govori da je svet dugo čeznuo za organizovanošću i univerzalizmom koju je on doneo. Na stranu sve prednosti i mane rimskog uređenja sveta, nepobitna je činjenica da je imperija stvorena od strane grada na Tibru ostala ideal i da su buduće države i narodi stremili rimskom modelu. Izdajući se za njegove naslednike isticali su pravo na svoju superiornost i pravo na sopstveni projekat uređenja vaseljene.

Međutim Rim je bio surov, što se često zaboravlja, ali i oprašta pobedniku, onome ko donese mir i stabilnost. Surovost je jedan od osnovnih faktora koja je Rimu donela dominaciju. Rimljani su naprosto smeli da zavladaju svetom, osećali su da je to njihova misija. Istorijski izazovi su naterali Rimljane na surovost. Situacije kada je zavisilo da li će opstati kao narod i civilizacija bile su velika iskušenja, a iz njih je Rim izašao kao pobednik, vremenom stvarajući osećaj i viziju superiornosti, kao i izabranja na koje su pozvani.

Možda je prelomni trenutak kristalisanja rimskih ideja bio rat sa Hanibalom. Najteži i najsuroviji, rat koji je odlučio koja sila će zavladati zapadnim Sredozemljem i nametnuti se helenističkom istoku, stvarajući do tada najveću i najorganizovaniju imperiju. Ratovi sa Hanibalom su dakle trasirali put Rimu ka svetskoj dominaciji i omogućili mu da iskristališe ideju i mentalni sklop lidera tadašnjeg sveta. Posle Hanibala, Rim je bio siguran da je on pozvan da vlada svetom.

A počelo je tako što je ojačali Rim posle ovladavanja Italijom i stvaranja Italske federacije neminovno došao u dodir, a vrlo brzo i konflikt, sa Kartaginom, pomorskom vladaricom zapadnog Sredozemlja. Iako je Rim imao trgovačke ugovore sa Kartaginom (još od 6. veka p.n.e.) novonastala situacija tražila je nove modele kontakta. Sada je Rim bio lider Italske federacije i imao izraženije interese u Sredozemlju, te je teže bilo pronaći način saradnje. Naročito posle pripajanja grčkih gradova na jugu Italije interesi Rima i Kartagine će biti ukršteni, a novonastala sila iz Italije će početi da preuzima vođstvo u vekovnoj borbi Grka sa Feničanima za dominaciju, pre svega trgovačku, u zapadnom Sredozemlju. Vrlo brzo će biti svima jasno da dve snažne države, još uvek vitalne za razliku od helenističkih monarhija, ne mogu postojati jedna pored druge i funkcionisati na načelima real politike i održanja ravnoteže snaga kao monarhije na istoku. Otud je sukob bio neminovan i povod se samo tražio.

Sukob je i izbio 264. g. p.n.e., a ograničio se na Siciliju. Prvi punski rat bio je do tada najveći izazov za Rim. Sirakuza je posle prvog dvoumljenja i stavljanja na stranu Kartaginjana prišla Rimu i ceo rat ostala odana. Ovo je bilo bitno jer je Rim imao žitnicu koja je snabdevala njegovu vojsku, ali još bitnije dobio je najveći grčki grad Sicilije za saveznika. Možemo istaći da je ovim Rim dodatno legitimisao svoju borbu (iz ugla grčko-helenističkog sveta) ističući pravo na supremaciju u zapadnom Sredozemlju, cilj koji su Grci imali u vekovnoj borbi sa Kartaginjanima.

Može se reći da se Prvi punski rat, i pored jedne neuspele ekspedicije Rimljana na Kartaginu, ograničio na Siciliju. Posle 23 godine rata Rim je zavladao Sicilijom iako je Kartagina imala svoje svetle trenutke, štaviše u pojedinim momentima je izgledalo da je Italska sila izgubljena. Ni Hamilkar Barka nije uspeo da promeni tok rata iako je na kraju izdejstvovao kakav takav častan mir za Kartaginu. Novi vođa Puna (Rimljani su Kartaginjane zvali Punima) uspeo je da dobije nekoliko bitaka, ali suočen sa rimskom upornošću morao je da potpiše mir koji je podrazumevao gubitak Sicilije, što je Rimu omogućilo da dobije prvu provinciju, zakorači u Sredozemlje i istakne kandidaturu na pomorsku supremaciju. No Hamilkar je uspeo i da shvati da je Kartagina životno ugrožena, odnosno da je ovo samo primirje, te da sukob na život i smrt dve sile tek predstoji. Ovo je ostalo sakriveno od kartaginske oligarhije, ali ne i od Hanibala, Hamilkarovog sina kome je ovaj ulio veru u neizbežnost sukoba sa Rimom, kao i osećaj bezgranične mržnje prema Rimu, koji mora biti uništen ukoliko Kartagina želi da nastavi da živi. U protivnom Kartagina, sigurni su bili i Hamilkar a pogotovo Hanibal, neće postojati, smatrali su ispravno Hamilkar, a posle i Hanibal.

Čitav životni put Hanibala bio je u skladu sa očevim zavetom i vizijom koju je Hamilkar imao. Bez sumnje tačnom. U svetu nema mesta i za Kartaginu i za Rim, jedna od sila mora da nestane. Iako je u Rimu ovo manje više bilo jasno, kod Kartaginjana, u njenoj eliti, nije se osećala dovoljno ovakva opasnost. Ovo će biti jedan od najbitnijih faktora zbog kojih Hanibal nije uspeo u svom ratu protiv Rima.

Bilo kako bilo, posle Prvog punskog rata u Kartagini je sledila pobuna najamnika koju je Hamilkar ugušio, ali je Rim ovo iskoristio i pripojio Sardiniju i Korziku. Ovim potezom Kartagina je ozbiljno odsečena u Sredozemlju, a napad na Rim nije mogao da se planira pomorskim putem, za šta su postojale šanse samo nekoliko decenija ranije. No, Kartagina je počela da se širi u Španiji stvarajući bazu za odbranu od Rima. Možda i za napad u srce Italije. Plan koji je najverovatnije osmislio Hamilkar, a u određenom trenutku sproveo Hanibal.

Širenje u Španiji postepeno je obnavljalo moć Kartagine, a Hanibal je posle Hazdrubala 221. g.p.n.e. postao vrhovni vojni zapovednik i namesnik Španije. Rimljani su pratili jačanje Kartagine i u jednom trenutku su strane odredile reku Ebro kao granicu interesnih sfera. Rimljani nisu hteli da dozvole dalje širenje Kartagine smatrajući da ono približava afričku silu u zonu interesa Rima. No, oni nisu mogli da ga spreče zauzeti borbom u Iliriji i obuzdavanjem galske najezde. Morali su usled toga da tolerišu postepeno zauzimanje Španije.

Španija će se pokazati kao baza za invaziju na Rim. Najneverovatniji poduhvat Starog sveta, prelazak Hanibala u Italiju i prenošenje rata na prostor koji kontroliše Rim. Pošto je izabran za vrhovnog komandanta, Hanibal se počeo odmah spremati za rat sa Rimom, nameravajući da pređe u Italiju i tamo potuče rimsku vojsku, a potom izdejstvuje povoljne uslove za Rim, uslove koji bi ga izbacili za sva vremena kao takmaca Krtagine u tom delu sveta. U tom kontekstu kartaginski vođa je napao Sagunt, grad koji je bio rimski saveznik. Rimljani su tražili dizanje opsade, a kada je grad osvojen zahtevali su da se Hanibal izruči Rimu. Odbijanje Kartagine ja značilo početak rata.

Prva faza borbe na smrt Hanibala i Rima svakako je bio neverovatni prelaz Pirineje i Alpa koji je preduzeo Hanibal. Rimljani u početku nisu shvatali potpuno ozbiljno mogućnost dolaska Hanibala u Italiju. Usled toga odmah su jednu vojsku, pod komandom Tiberija Longa, uputili na jug Italije sa namerom da se izvrši invaziju u Afriku i time brzo reši rat. No, ipak su vojsku pod komandom Publija Kornelija Scipiona uputili ka Španiji da presretne Hanibala. Scipion je nameravao da se ispreči Hanibalu, ali mu je ovaj umakao. Na reku Ronu Scipio je stigao samo tri dana pošto su je prešle kartaginske snage.

Ipak Rimljani i dalje nisu osećali ugroženost. Ali pošto je Hanibal prešao Alpe, te se spustio na sever Italije, Senat je opozvao vojsku Longa, koja je trebala da se pridruži Scipionu i spreči ulazak Hanibala u Italiju. Ne čekajući Longa Scipion je ušao u sukob sa Kartaginjanima i pretrpio poraz kod reke Ticino. Kada je Long stigao dve udružene vojske su se suprostavile Hanibalu na reci Trebiji. Veliki poraz ove dve vojske je omogućio Hanibalu prolaz u centralnu Italiju. Rimske vojskovođe su shvatile opasnost od Hanibala te su prestali da potcenjuju kartaginskog vojskovođu, ali senatu i rimskom narodu će trebati još vremena da uoče opasnost koja se nadvila nad njihovom zemljom. Naredne godine će biti svima jasno koliko je protivnik opasan i koliko je ova borba u pravom smislu borba na život i smrt.

Rim je sledeće godine sakupio veliku vojsku sa namerom da izbaci Hanibala iz Italije. Kod Tranzimenskog jezera, 217. g.p.n.e. sukobile su se dve armije. Hanibal je odneo veliku pobedu gurnuvši na hiljade rimskih vojnika u jezero, gde su se ovi podavili. Rim je imao 15 000 mrtvih. Puštajući rimske saveznike i ubijajući Rimljane, Hanibal je obnarodovao svoju strategiju. Ona se sastojala u tome da pridobije Italike protiv Rima, da Rimljane izoluje i da ih primora na mir pod njegovim uslovima. No, pokazaće se da ipak Italici (izuzev retkih slučajeva kao što je grad Kapua) neće preferirati savezništvo sa strancima na uštrb savezništva sa Rimom.

Bilo kako bilo, Rimljani su sada videli da otvoren sukob sa Hanibalom može biti fatalan. Posle Tranzimenskog jezera su takođe shvatili da su u životnoj opasnosti te su promenili strategiju. Izabrali su za glavnokomandujućeg Fabija Maksima (zvanog oklevalo) koji je razradio strategiju uznemiravanja Hanibala, a potom povlačenja i neupuštanja u otvorenu bitku. Ova strategija je dala rezultate. Naravno ona nije uništila Hanibala ali je iznurila njegovu vojsku.

Posle godinu dana rimska aristokratija je bila sita Fabijeve strategije i osećajući se poniženo usled boravka neprijateljske vojske u Italiji tražila je odlučujuću bitku u kojoj bi Hanibal bio poražen i proteran. Tako je došlo do bitke koja će biti najslavnija pobeda Hanibalova. Kod gradića Kane u oblasti Apulija, na reci Aufidu na jugu Italije došlo je do bitke za koju su Rimljani skupili 80 000 vojnika. Hanibal je imao oko 50 000, ali je imao jaču konjicu. Rimljani su napali frontalno, a Hanibal je napravio strategiju u kojoj je njegov centar, sa 20 000 vojnika, trebalo da izdrži nalet preko 55 000 Rimljana, dok njegova konjica ne protera rimsku, a potom s leđa napadne Rimljane. Strategija je uspela, a Rimljani su doživeli strahovit poraz, kakav neće doživeti narednih pola milenijuma. Gotovo sva rimska vojska je izginula. Posle ove rimske katastrofe Hanibal je očekivao ponudu za mir.

Ipak ponuda nije stigla. Rimljani su bili odlučni da se bore. Mobilisali su svo slobodno stanovništvo, čak su i robove regrutovali obećavajući im slobodu. Sa druge strane usled pretnji iskrcavanja Makedonaca u Italiji (što bi dodatno zakomplikovalo već ionako komplikovanu situaciju u kojoj je bio Rim) sklopili su savez sa Etolcima koji su zaratili sa Filipom i onemogućili mu aktivno učestvovanje u ovom velikom ratu. Kada je i Sirakuza pala, te čitava Sicilija došla pod vlast Hanibala, stvar za Rim je izgledala vrlo sumorno. No, pored svih mera koje je preduzeo Rim, još jedna stvar je uzrokovala nemogućnost Hanibala da kapitalizuje svoje velike pobede i zada konačan udarac Rimu. To je ravnodušnost kartaginske oligarhije, koja ne shvatajući opasnost nije dala podršku Hanibalu, te pojačanja i logistika iz Kartagine nisu stigli. Nisu shvatili vodeći ljudi ove trgovačke imperije da ukoliko Hanibal ne uspe da baci Rim na kolena takva sudbina čeka Kartaginu. Nisu shvatili da je ovo rat na život i smrt, da mesta za obe imperije u svetu nema. Kada su shvatili ovu, za Rim i Hanibala jasnu činjenicu, bilo je kasno.

Rim se postepeno konsolidovao, a strategija Fabija Maksima, koji je ponovo preuzeo komandu, počela je da daje rezultate. Iako je Hanibal 212. g.p.n.e. ušao u Tarent, grčki grad na istoku Italije, Rimljani su spremali protivnapad. Izveli su ga na Siciliji, gde su opseli Sirakuzu. Iako je odbranom rukovodio jedan od najvećih naučnika starog veka – Arhimed, Sirakuza je pala 211. g.p.n.e. Ubrzo nakon pada Sirakuze Rimljani su zauzeli i Kapuu da bi je kaznili za izdaju i otvaranje svojih kapija Hanibalu. Posebno je bitno što Hanibal nije imao snaga da razbije opsadu Kapue čime mu je ugled kod rimskih saveznika poljuljan, te nije mogao računati i na ono malo podrške koje je do tada imao.

Pošto mu ni Kartagina nije dala podršku jedino što je mogao da očekuje to je pojačanje iz Španije. Otuda je naložio svom bratu Hazdrubalu da sa vojnicima iz Španije dođe u Italiju. Hazdrubal je umarširao u Italiju sa velikom vojskom, ali je na reci Metaur strahovito poražen. Ovo je bila prekretnica i znak da Rimljani mogu da pređu u potpunu ofanzivu i prenesu rat u Afriku. Hanibala nisu mogli tući u Italiji, ali su uspeli da ga potiskuju na jug, čime je on bio izolovan te nije mogao da spreči rimsku ekspediciju u Afriku.

Godine 204. p.n.e. pod vođstvom Publija Kornelija Scipiona, sina onog Scipiona koji je poražen od Hanibala kod Ticina, Rimljani su se iskrcali u Africi i započeli niz operacija koje će dovesti do pada Kartagine. Sada je kartaginska aristokratija, konačno uvidevši opasnost u kojoj se našla, zvala Hanibala da dođe i spase grad. Iako Rimljani nisu mogli pobediti kartaginskog vojskovođu u Italiji sada, kada je rat prenet u Afriku, to je bilo irelevantno i nije imalo značaj za dalji tok rata u Africi. Ako Kartagina padne, uzaludno je postojanje već izmorene vojske u Italiji. Usled toga i usled ljubavi koju Hanibal ima za svoju otadžbinu, 203. g.p.n.e. on stiže u Kartaginu.

Sledeće godine se odigrala odlučujuća bitka. Scipion, naučen Hanibalovom vojnom strategijom, operatikom i taktikom, postavio je svoje snage tako da je konjica pretila opkoljavanjem i uništavanjem Hanibalove vojske. Sada je Numiđanska konjica, glavni faktor pobede Hanibala kod Kane, bila na strani Rima. No, Hanibal je imao slonove i pokušao je da izoluje konjicu Numiđana navevši je svojom konjicom, koja ju je odvukla na pogrešan trag, kako bi je jurila i bila izolovana od bitke. Strategija gotovo da je uspela i kada se bližio kraj neizvesne bitke, u zadnji čas su stigli Numiđani na konjima i odlučili bitku u korist Scipiona.

Pobeda kod Zame je bila odlučujuća. Iako je postojala struja u Kartagini koja je smatrala da treba braniti grad, upravo je Hanibal bio taj koji je shvatio da je sve gotovo, te je zagovarao potpisivanje mira sa Rimom. Po tom miru Kartagini su nametnuti teški uslovi. Predavanjem celokupne flote, napuštanjem svih poseda u Španiji i potpunom spoljnopolitičkom potčinjenošću Rimu, što je sve predviđao mirovni ugovor, Kartagina je prestala da bude svetska sila i postala je jedna od rimskih marioneta, koja nije nijedan spoljnopolitički potez mogla da učini bez dozvole Rima.

Kartaginska pomorska imperija je uništena. Pola veka kasnije će Kartagina biti sravnjena sa zemljom, a pobeda nad feničanskom imperijom je, možemo slobodno reći, odlučujući korak u pohodu Rima ka svetskoj dominaciji i stvaranju super države starog veka kakvu je mi poznajemo iz istorijskih udžbenika i istorijskih izvora. U izgradnji Rima kakvog ga mi poznajemo možda je najznačajniju ulogu imao, uz Aleksandra, najbolji vojskovođa starog sveta. Boreći se protiv Rima i zapretivši mu uništenjem, Hanibal je mobilisao sve one unutrašnje i spoljne faktore i snage koje je Rim imao. Ovo je prouzrokovalo poraz Hanibala i pobedu Rima dajući sigurnost, ali i putokaz Rimljanima kako da se ponašaju, a kako će se oni i ponašati u budućnosti izgradivši najveću imperiju starog sveta, ali i obrazac na osnovu kog mi danas možemo da kažemo šta je imperija.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja