Ханибал против Рима

24/10/2019

Аутор: Милован Балабан, историчар

Стари Рим је најорганизованија империја Старог света и можда једина творевина која може у потпуном смислу да се назове царством. Рим је наметнуо свету своју вољу показујући својеврсно изабрање да влада светом. Други су доносили филозофију, науку, уметност, а на Риму је било да све организује, уштима и многобројне народе политички окупи у једну целину стварајући тако границе тадашњег цивилизованог света. Идеја Рима је опстала и после његовог пада, што говори да је свет дуго чезнуо за организованошћу и универзализмом коју је он донео. На страну све предности и мане римског уређења света, непобитна је чињеница да је империја створена од стране града на Тибру остала идеал и да су будуће државе и народи стремили римском моделу. Издајући се за његове наследнике истицали су право на своју супериорност и право на сопствени пројекат уређења васељене.

Међутим Рим је био суров, што се често заборавља, али и опрашта победнику, ономе ко донесе мир и стабилност. Суровост је један од основних фактора која је Риму донела доминацију. Римљани су напросто смели да завладају светом, осећали су да је то њихова мисија. Историјски изазови су натерали Римљане на суровост. Ситуације када је зависило да ли ће опстати као народ и цивилизација биле су велика искушења, а из њих је Рим изашао као победник, временом стварајући осећај и визију суперирорности, као и изабрања на које су позвани.

Можда је преломни тренутак кристалисања римских идеја био рат са Ханибалом. Најтежи и најсуровији, рат који је одлучио која сила ће завладати западним Средоземљем и наметнути се хеленистичком истоку, стварајући до тада највећу и најорганизованију империју. Ратови са Ханибалом су дакле трасирали пут Риму ка светској доминацији и омогућили му да искристалише идеју и ментални склоп лидера тадашњег света. После Ханибала, Рим је био сигуран да је он позван да влада светом.

А почело је тако што је ојачали Рим после овладавања Италијом и стварања Италске федрације неминовно дошао у додир, а врло брзо и конфликт, са Картагином, поморском владарицом западног Средоземља. Иако је Рим имао трговачке уговоре са Картагином (још од 6. века п.н.е.) новонастала ситуација тражила је нове моделе контакта. Сада је Рим био лидер Италске федерације и имао израженије интересе у Средоземљу, те је теже било пронаћи начин сарадње. Нарочито после припајања грчких градова на југу Италије интереси Рима и Картагине ће бити укрштени, а новонастала сила из Италије ће почети да преузима вођство у вековној борби Грка са Феничанима за доминацију, пре свега трговачку, у западном Средоземљу. Врло брзо ће бити свима јасно да две снажне државе, још увек виталне за разлику од хеленистичких монархија, не могу постојати једна поред друге и финкционисати на начелима реал политике и одржања равнотеже снага као монархије на истоку. Отуд је сукоб био неминован и повод се само тражио.

Сукоб је и избио 264. г. п.н.е., а ограничио се на Сицилију. Први пунски рат био је до тада највећи изазов за Рим. Сиракуза је после првог двоумљења и стављања на страну Картагињана пришла Риму и цео рат остала одана. Ово је било битно јер је Рим имао житницу која је снабдевала његову војску, али још битније добио је највећи грчки град Сицилије за савезника. Можемо истаћи да је овим Рим додатно лигитимисао своју борбу (из угла грчко-хеленистичког света) истичући право на супремацију у западном Средоземљу, циљ који су Грци имали у вековној борби са Картагињанима.

Може се рећи да се Први пунски рат, и поред једне неуспеле експедије Римљана на Картагину, ограничио на Сицилију. После 23 године рата Рим је завладао Сицилијом иако је Картагина имала своје светле тренутке, штавише у појединим моментима је изгледало да је италска сила изгубљена. Ни Хамилкар Барка није успео да промени ток рата иако је на крају издејствовао какак такав частан мир за Картагину. Нови вођа Пуна (Римљани су Картагињане звали Пунима) успео је да добије неколико битака, али суочен са римском упорношћу морао је да потпише мир који је подразумевао губитак Сицијлије, што је Риму омогућило да добије прву провинцију, закорачи у Средоземље и истакне кандидатуру на поморску супремацију. Но Хамилкар је успео и да схвати да је Картагина животно угрожена, односно да је ово само примирје, те да сукоб на живот и смрт две силе тек предстоји. Ово је остало сакривено од картагинске олигархије, али не и од Ханибала, Хамилкаровог сина коме је овај улио веру у неизбежност сукоба са Римом, као и осећај безграничне мржње према Риму, који мора бити уништен уколико Картагина жели да настави да живи. У противном Картагина, сигурни су били и Хамилкар а поготово Ханибал, неће постојати, сматрали су исправно Хамилкар, а после и Ханибал.

Читав животни пут Ханибала био је у складу са очевим заветом и визијом коју је Хамилкар имао. Без сумње тачном. У свету нема места и за Картагину и за Рим, једна од сила мора да нестане. Иако је у Риму ово мање више било јасно, код Кртагињана, у њеној елити, није се осећала довољно овакава опасност. Ово ће бити један од најбитнијих фактора због којих Ханибал није успео у свом рату против Рима.

Било како било, после Првог пунског рата у Картагини је следила побуна најамника коју је Хамилкар угушио, али је Рим ово искористио и припојио Сардинију и Корзику. Овим потезом Картагина је озбиљно одсечена у Средоземљу, а напад на Рим није могао да се планира поморским путем, за шта су постојале шансе само неколико деценија раније. Но, Картагина је почела да се шири у Шпанији стварајући базу за одбрану од Рима. Можда и за напад у срце Италије. План који је највероватније осмислио Хамилкар, а у одређеном тренутку спровео Ханибал.

Ширење у Шпанији постепено је обнављало моћ Картагине, а Ханибал је после Хаздрубала 221. г.п.н.е. постао врховни војни заповедник и намесник Шпаније. Римљани су пратили јачање Катагине и у једном тренутку су стране одредиле реку Ебро као границу интересних сфера. Римљани нису хтели да дозволе даље ширење Картагине сматрајући да оно приближава афричку силу у зону интереса Рима. Но, они нису могли да га спрече заузети борбом у Илирији и обуздавањаем галске најезде. Морали су услед тога да толеришу постепено заузимање Шпаније.

Шпанија ће се показати као база за инвазију на Рим. Најневероватнији подухват Старог света, прелазак Ханибала у Италију и преношење рата на простор који контролише Рим. Пошто је изабран за врховног команданта, Ханибал се почео одмах спремати за рат са Римом, намеравајући да пређе у Италију и тамо потуче римску војску, а потом издејствује повољне услове за Рим, услове који би га избацили за сва времена као такмаца Кртагине у том делу света. У том контексту картагински вођа је напао Сагунт, град који је био римски савезник. Римљани су тражили дизање опсаде, а када је град освојен захтевали су да се Ханибал изручи Риму. Одбијање Картагине ја значило почетак рата.

Прва фаза борбе на смрт Ханибала и Рима свакако је био невероватни прелаз Пириније и Алпа који је предузео Ханибал. Римљани у почетку нису схватали потпуно озбиљно могућност доласка Ханибала у Италију. Услед тога одмах су једну војску, под командом Тиберија Лонга, упутили на југ Италије са намером да се изврши инвазију у Африку и тиме брзо реши рат. Но, ипак су војску под командом Публија Корнелија Сципиона упутили ка Шпанији да пресретне Ханибала. Сципион је намаеравао да се испречи Ханибалу, али му је овај умакао. На реку Рону Сципио је стигао само три дана пошто су је прешле картагинске снаге.

Ипак Римљани и даље нису осећали угроженост. Али пошто је Ханибал прешао Алпе, те се спустио на север Италије, Сенат је опозвао војску Лонга, која је требала да се придружи Сципиону и спречи улазак Ханибала у Италију. Не чекајући Лонга Сципион је ушао у сукоб са Картагињанима и претрпио порац код реке Тицино. Када је Лонг стигао две удружене војске су се супротсравиле Ханибалу на реци Требији. Велики пораз ове две војске је омогућио Ханибалу пролаз у централну Италију. Римске војсковође су схватиле опасност од Ханибала те су престали да потцењују картагинског војсковођу, али сенату и римском народу ће требати још времена да уоче опасност која се надвила над њиховом земљом. Наредне године ће бити свима јасно колико је противник опасан и колико је ова борба у правом смислу борба на живот и смрт.

Рим је следеће године сакупио велику војску са намером да избаци Ханибала из Италије. Код Транзименског језера, 217. г.п.н.е. сукобиле су се две армије. Ханибал је однео велику победу гурнувши на хиљеде римских војника у језеро, где су се ови подавили. Рим је имао 15 000 мртвих. Пуштајући римске савезнике и убијајући Римљане, Ханибал је обнародовао своју стратегију. Она се састојала у томе да придобије Италике против Рима, да Римљане изолује и да их примора на мир под његовим условима. Но, показаће се да ипак Италици (изузев ретких случајева као што је град Капуа) неће преферирати савезништво са странцима на уштрб савезништва са Римом.

Било како било, Римљани су сада видели да отворен сукоб са Ханибалом може бити фаталан. После Транзименског језера су такође схватили да су у животној опасности те су променили стратегију. Изабрали су за главнокомандујућег Фабија Максима (званог оклевало) који је разрадио стратегију узнемиравања Ханибала, а потом повлачења и неупуштања у отворену битку. Ова стратегија је дала резултате. Наравно она није уништила Ханибала али је изнурила његову војску.

После годину дана римска аристократија је била сита Фабијеве стратегије и осећајући се понижено услед боравка непријатељске војске у Италији тражила је одлучујућу битку у којој би Ханибал био поражен и протеран. Тако је дошло до битке која ће бити најславнија победа Ханибалова. Код градића Кане у области Апулија, на реци Ауфиду на југу Италије дошло је до битке за коју су Римљани скупили 80 000 војника. Ханибал је имао око 50 000, али је имао јачу коњицу. Римљани су напали фронтално, а Ханибал је направио стратегију у којој је његов центар, са 20 000 војника, требало да издржи налет преко 55 000 Римљана, док његова коњица не протера римску, а потом с леђа нападне Римљане. Стратегија је успела, а Римљани су доживели страховит пораз, какав неће доживети наредних пола миленијума. Готово сва римска војска је изгинула. После ове римске катастрофе Ханибал је очекивао понуду за мир.

Ипак понуда није стигла. Римљани су били одлучни да се боре. Мобилисали су сво слободно становништво, чак су и робове регрутовали обећавајући им слободу. Са друге стране услед претњи искрцавања Македонаца у Италији (што би додатно закомпликовало већ ионако компликовану ситуацију у којој је био Рим) склопили су савез са Етолцима који су заратили са Филипом и онемогућили му активно учествовање у овом великом рату. Када је и Сиракуза пала, те читава Сицилија дошла под власт Ханибала, ствар за Рим је изгледала врло суморно. Но, поред свих мера које је предузео Рим, још једна ствар је узроковала немогућност Ханибала да капитализује своје велике победе и зада коначан ударац Риму. То је равнодушност картагинске олигархије, која не схватајући опасност није дала подршку Ханибалу, те појачања и логистика из Катагине нису стигли. Нису схватили водећи људи ове трговачке империје да уколико Ханибал не успе да баци Рим на колена таква судбина чека Картагину. Нису схватили да је ово рат на живот и смрт, да места за обе империје у свету нема. Када су схватили ову, за Рим и Ханибала јасну чињеницу, било је касно.

Рим се постепено консолидовао, а стратегија Фабија Максима, који је поново преузео команду, почела је да даје резултате. Иако је Ханибал 212. г.п.н.е. ушао у Тарент, грчки град на истоку Италије, Римљани су спремали противнапад. Извели су га на Сицилији, где су опсели Сиракузу. Иако је одбраном руководио један од највећих научника старог века – Архимед, Сиракуза је пала 211. г.п.н.е. Убрзо након пада Сиракузе Римљани су заузели и Капуу да би је казнили за издају и отварање својих капија Ханибалу. Посебно је битно што Ханибал није имао снага да разбије опсаду Капуе чиме му је углед код римских савезника пољуљан, те није могао рачунати и на оно мало подршке које је до тада имао.

Пошто му ни Картагина није дала подршку једино што је могао да очекује то је појачање из Шпаније. Отуда је наложио свом брату Хаздрубалу да са војницима из Шпаније дође у Италију. Хаздрубал је умарширао у Италију са великом војском, али је на реци Метаур страховито поражен. Ово је била прекретница и знак да Римљани могу да пређу у потпуну офанзиву и пренесу рат у Африку. Ханибала нису могли тући у Италији, али су успели да га потискују на југ, чиме је он био изолован те није могао да спречи римску експедицију у Африку.

Године 204. п.н.е. под вођством Публија Корнелија Сципиона, сина оног Сципиона који је поражен од Ханибала код Тицина, Римљани су се искрцали у Африци и започели низ операција које ће довести до пада Картагине. Сада је картагинска аристократија, коначно увидевши опасност у којој се нашла, звала Ханибала да дође и спасе град. Иако Римљани нису могли победити картагинског војсковођу у Италији сада, када је рат пренет у Африку, то је било ирелевантно и није имало значај за даљи ток рата у Африци. Ако Картагина падне, узалудно је постојање већ изморене војске у Италији. Услед тога и услед љубави коју Ханибал има за своју отаџбину, 203. г.п.н.е. он стиже у Картагину.

Следеће године се одиграла одлучујућа битка. Сципион, научен Ханибаловом војном стратегијом, оператиком и тактиком, поставио је своје снаге тако да је коњица претила опкољавањем и уништавањем Ханибалове војске. Сада је Нумиђанска коњица, главни фактор победе Ханибала код Кане, била на страни Рима. Но, Ханибал је имао слонове и покушао је да изолује коњицу Нумиђана навевши је својом коњицом, која ју је одвукла на погрешан траг, како би је јурила и била изолована од битке. Стратегија готово да је успела и када се ближио крај неизвесне битке, у задњи час су стигли Нумиђани на коњима и одлучили битку у корист Сципиона.

Победа код Заме је била одлучујућа. Иако је постојала струја у Картагини која је сматрала да треба бранити град, управо је Ханибал био тај који је схватио да је све готово, те је заговарао потписивање мира са Римом. По том миру Картагини су наметнути тешки услови. Предавањем целокупне флоте, напуштањем свих поседа у Шпанији и потпуном спољнополитичком потчињеношћу Риму, што је све предвиђао мировни уговор, Картагина је престала да буде светска сила и постала је једна од римских марионета, која није ниједан спољнополитички потез могла да учини без дозволе Рима.

Картагинска поморска империја је уништена. Пола века касније ће Картагина бити сравњена са земљом, а победа над феничанском империјом је, можемо слободно рећи, одлучујући корак у походу Рима ка светској доминацији и стварању супер државе старог века какву је ми познајемо из историјских уџбеника и историјских извора. У изградњи Рима каквог га ми познајемо можда је најзначајнију улогу имао, уз Александра, најбољи војсковођа старог света. Борећи се против Рима и запретивши му уништењем, Ханибал је мобилисао све оне унутрашње и спољне факторе и снаге које је Рим имао. Ово је проузроковало пораз Ханибала и победу Рима дајући сигурност, али и путоказ Римљанима како да се понашају, а како ће се они и понашати у будућности изградивши највећу империју старог света, али и образац на основу ког ми данас можемо да кажемо шта је империја.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања