Хамлетова дилема

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

Бити илʼ не бити! То је питање. Да лʼ је достојније духа трпети праћке и стреле судбе обесне, илʼ устати с оружјем против мора беда и отпором учинити им крај? Умрети – уснути – ништʼ више!

Једно од најпознатијих Шекспирових дела – драма Хамлет, наслов дугује свом трагичном протагонисти, данском краљевићу. Као и у многим другим драмама, Шекспир је инспирацију пронашао у историјским и легендарним причама, које је обогаћивао трагичним и сложеним заплетима. Тако и Хамлет потиче од скандинавске легенде забележене у Данској историји, а трагична дешавања која погађају јунаке представљају неизбежну судбину у оквиру Шекспировог морално-психолошког универзума.

Oва трагедија у пет чинова не поштује класично драмско јединство радње, места и времена, а дешава се у дворцу Елсинор у Данској, где је у центру приче освета младог краљевића за убиство оца и успостављање новог поретка у замку. Клаудије и Гертруда, Хамлетови стриц и мајка, који су ступили у родоскврну везу као девер и снаха, узрок су дубоке моралне и емоционалне кризе младог краљевића. Његово сумњичаво и опрезно понашање произилази из потребе да утврди истину о очевом убиству и да обнови породичну част и достојанство. Природа младог јунака нежна је и осетљива, што га спречава да одмах прибегне суровој освети. Сва дешавања драме усмерена су ка Хамлетовој унутрашњој борби и плановима – који за циљ имају постизање правде. Његова медитативна личност посведочена је бројним монолозима, у којима се огледају дубоки психолошки и морални ломови. Разочаран у људе, љубав и пријатељство, Хамлет одлаже освету, преиспитује своје и туђе поступке, настојећи да разреши мистерију очеве смрти.

Хамлетово гледиште о мајци и стрицу одсликава његову дубоку огорченост: Клаудије је за њега „један убица, лупеж и роб“, „лакрдијаш од краља, сецикеса власти и царства“, док је мајка симбол издаје и моралног пада, будући да се са својим девером љуби „у покварености“, „у једном прљавом свињцу“. Осећање разочарања и гађења према сопственој мајци и целом женском роду настаје као дубоко лична и психолошка реакција, која Хамлета води ка мислима о самоубиству, али му верска уверења забрањују тај чин. У овим тренуцима настаје антологијска реченица: „Слабости, твоје име је жена“, која резимира тежину његовог моралног и емоционалног сукоба. Хамлет се не суочава само са проблемом освете, већ и са дубљим, егзистенцијалним питањима о смислу живота, природи људског деловања и неизвесности будућности. Шекспир слика вечиту дилему човека који је заробљен између моралне дужности и личних бојазни, између обавезе према породици и страха од смрти, показујући како људска свест и савест могу осујетити деловање чак и када је праведан циљ очигледан. Хамлетови монолози илуструју унутрашњи судар разума и емоција, односно – борбу између рационалне процене последица и етичког импулса који га гони ка освети. Шекспир осликава човека као биће које је непрестано у тензији између моралних принципа и егзистенцијалног страха, чинећи Хамлетов избор не само личном драмом већ и универзалним приказом људске колебљивости пред питањима права, правде и смрти. Хамлетово одлагање освете има и психолошку и филозофску димензију. С једне стране – он жели да покаже правду и поврати част свог оца, а с друге – свестан је могућих последица које би његово деловање произвело, како по себе, тако и по државу.

Суочавање с очевим духом додатно подстиче Хамлетову дилему. Привиђење му открива истински узрок смрти и заветује га на освету: „Збогом, збогом, памти ме!“, остављајући Хамлета у простору између акције и размишљања, моралног одговорa и личног страха. Управо тај сусрет с натприродним елементом додаје трагичну димензију делу, јер Хамлета упућује на питање истине у свету испуњеном лажима, интригама и интересима. Овај сусрет изазива код Хамлета дубоку психолошку буру – разапињу га страх, неповерење и осећање дужности. Бори се с питањем моралне исправности и личне одговорности, тражећи унутрашњу снагу да испуни очеву вољу. Његов најпознатији монолог – „бити или не бити“ – илуструје суштину људске дилеме: избор између деловања и неизвесности, издржавања страдања или бунта против неправде.

Још један важан аспект Хамлетове дилеме јесте његова морална одговорност према друштву и породици. Он не настоји само да казни убицу, већ и да обнови поредак у држави у којој влада хаос. План позоришта у позоришту, такозвана „мишоловка“, начин је да се утврди Клаудијева кривица и обезбеди морално оправдање за поступак који ће, ипак, бити неизбежан. Сва Хамлетова одлагања нису само резултат промишљености, већ и психолошког и етичког сукоба, који указују на то колико је људска савест комплексна и колико је лични избор увек условљен спољашњим и унутрашњим факторима.

Уз то, Хамлетова дилема огледа се и у односу према људским слабостима и пролазности живота. Осећа дубоку неповерљивост према свету који га окружује, а сваки сусрет с другим личностима у дворцу – било да је реч о Офелији или Лаерту – додатно осветљава његове унутрашње ломове. Психолошки портрет Хамлета показује како човек који тежи добру и моралности неизбежно бива разапет између сопствених жеља и неминовности живота, а његова колебљивост знак је вишеслојности људске природе, а не слабости. Критичари истичу да је Хамлетов конфликт универзални приказ психолошке и моралне сложености људског живота, јер „Хамлет није само трагедија освете, већ трагедија мислећег човека који покушава да усклади своје моралне принципе са суровом стварношћу“. Психолошки аспекти Хамлетове дилеме показују како је свест о правди и сопственој одговорности истовремено и паралишућа и покретачка сила. Када Хамлет изговара: „О срце моје, ти се не изроди“ – он се заправо бори да очува интегритет свог карактера у окружењу које непрестано тестира његове моралне границе.

Коначно, Хамлетова дилема премашује оквир личне трагедије и постаје универзална студија о човеку који настоји да усклади емоције, моралне принципе и друштвене дужности. Његова борба између деловања и одлагања, између личне жеље за осветом и моралне одговорности – чини га симболом сваког човека који се суочава са неправдом у свету пуном интрига и лажи. Шекспир креира јунака који је истовремено и индивидуалан и универзалан, показујући како човек мора непрестано бирати између моралног и личног, деловања и промишљања, правде и страха. „Хамлетова дилема“ стога остаје вечита, актуелна и инспиративна тема, позивајући сваког читаоца да се суочи с питањима савести, одговорности и људске природе, те да у њој препозна дубоке психолошке и филозофске слојеве који се односе на све аспекте живота и људског искуства. Она подсећа да је човек увек у динамичком односу према свету и да су његови морални избори ретко једноставни, али увек од суштинског значаја за очување личног интегритета и достојанства. Хамлетова дилема је више од личне трагедије – она је дубока и универзална филозофска рефлексија о људској природи, моралној одговорности и пролазности живота. Хамлет подсећа да је човек увек суочен с избором који одређује његов идентитет и интегритет, те да ниједна одлука није потпуно једноставна нити лишена последица. Његова трагедија и колебање одражавају суштинску борбу сваког човека да сачува част, истину и своје етичке принципе у свету који је често непредвидив, немилосрдан и пун злобе. Управо у том непрестаном напрезању између деловања и одлагања, одлучивања и промишљања, лежи вечита вредност „Хамлетове дилеме“ – као симбола људске борбе за смисао, правду и унутрашњу хармонију у хаотичном и сложеном свету. Она позива читаоца да размисли о сопственим моралним изборима, о сопственој савести и одговорности, остављајући утисак да је свако суочавање са неправдом и злом уједно и тест личне храбрости, мудрости и човечности.