Халфорд Мекиндер – Географска оса историје

query_builder

Халфорд Мекиндер Географска оса историје

 

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Сер Халфорд Џон Мекиндер (1861–1947) је британски географ, истакнути дипломата и оснивач модерне геополитике. Потиче из лекарске породице која му је још од ране младости омогућила да се образује на најпрестижнијим британским школама и универзитетима. На Оксфорду је најпре студирао природне науке – зоологију, а затим се посветио изучавању модерне историје; посебно се занимао за теорију еволуције, заговарао спајање физичке географије и антропологије у једну научну дисциплину, а 1883. године обављао је функцију председника Оксфордске уније. Када је 1887. године постављен за предавача земљописа на Оксфордском универзитету, било је јасно да је пред њим бриљантна академска каријера, чији је врхунац именовање на положај директора чувене Лондонске школе економије.

Мекиндер се политички ангажовао као члан Доњег дома Британског парламента (1910–1922) док је у врло осетљиво „постреволуционарно“ време (1919–1920) био британски посланик у Јужној Русији. За његов врхунски научни и дипломатски ауторитет заслужно је чланство у Фабијанском друштву (Fabian Society), које је имало важну улогу у британском друштву од краја XIX века до почетка Првог светског рата. Реч је о „социјалистичкој организацији“ која се бавила друштвеним предвиђањима и социјалним инжењерингом, и која је до данас веома укључена у креирање британске спољне политике. Најзначајније Мекиндерово дело Географска осовина историје несумњиво је претходно темељно разрађивано у кулоарима ове организације.

На појаву Географске осовине историје (1904) свакако су пресудно утицале кључне тенденције у међународној политици оног доба. Наиме, научна историографија период од завршетка Берлинског конгреса 1878. године до почетка Првог светског рата с правом назива „епохом империјализма“, у оквиру које су сви кључни актери у светској политици настојали да остваре своје империјалне циљеве, уз покушај њиховог теоријског уобличавања. У таквим међународним околностима треба сагледавати појаву „модерне геополитике“ и Мекиндеровог огледа о „географској оси историје“, који представља темељ дисциплине чији је предмет истраживања однос између просторног и политичког (по Р. Павићу, геополитика је опросторење политике).

За разлику од неких других аутора, Мекиндер је успешно формулисао основни закон геополитике, а то је „дуализам копна и мора“ који представља динамику светске историје. Мекиндер истиче да је за једну државу најповољнији „средишњи географски положај“ који у сваком конкретном географском контексту може да варира. Међутим, са планетарне тачке гледишта, он нема дилеме да је центар света евроазијски континент, у чијем је средишту тзв. зона „Хартленда“ или Средишње земље (Срца света). Реч је о кључној територији у границама „Светског острва“ које укључује три континента: Азију, Африку и Европу. Мекиндер у Географској оси историје организује планетарни простор хијерархијски кроз „систем концентричних кругова“. Поред „географске осе историје“, која се потпуно поклапа са територијом Русије, следе „унутрашњи полумесец“, тј. појас који се потпуно поклапа са приобаљем евроазијског континента и који представља „зону најинтензивнијег развоја цивилизације“ (што се поклапа и са историјском хипотезом о првобитном настанку цивилизације на обалама река и мора), и „острвски полумесец“ који је културно и географски спољашња зона у односу на континенталну масу „Светског острва“. Веома је занимљиво како Мекиндер види читав ток историјског процеса. Наиме, из „Средишње земље“ ка њеној периферији стални притисак врше „копнени разбојници“, попут Монгола, а раније Скита, Хуна или Алана. Реч је о цивилизацијама које воде порекло из „географске осовине историје“ и које као такве имају изразито ауторитаран, нетрговачки и хијерархијски карактер. Он је у старом свету оличен у примерима Спарте и Рима. Насупрот томе, постоје и „поморски разбојници“ који из „острвског полумесеца“ врше притисак на унутрашње пределе Евроазије. Овим цивилизацијама својствени су „трговачки карактер и демократски облици“, што је у прошлости било карактеристично за Атину или Картагину, а у новије време за САД. Између та два цивилизацијски различита импулса налази се „унутрашњи полумесец“, који је у историји вазда био зона „динамичног развоја и двојних културних утицаја“. Разуме се да је Мекиндер себе поистовећивао са интересима англосаксонског света, па је сасвим логично и његово становиште да је интерес „спољашњег полумесеца“ у сталном слабљењу „Хартленда“ и јачању утицаја „атлантизма“ у зони „унутрашњег полумесеца“.

Мада су Мекиндерове теорије најпре одбациване као нереалне, интересантно је да су догађаји у оба светска рата, a касније и у Хладном рату, на стратегијском плану потврдили њихову основаност. Уосталом, вратимо се појму „централности“ за који је већ речено да га Мекиндер посматра у зависности од географског контекста. За њега као Британца, у том смислу, веома је важна геополитичка улога Немачке и Русије. Наиме, према овој шеми, Немачка је држава која заузима средишњи положај у Европи, а који је потпуно истоветан са централном стратешком улогом Русије у светској геополитици. Мекиндер из тога закључује да је стратешки задатак англосаксонске геополитике да по сваку цену (па и по цену рата) спречи континентални савез Русије и Немачке, и то изазивањем нестабилности и јачањем атлантистичког утицаја у зони „унутрашњег полумесеца“, чиме би се спречила трајна консолидација „унутрашњег копна“. У супротном, савез Русије и Немачке био би праћен „експанзијом ка периферији Евроазије и стварањем моћне морнарице“, што је одувек ноћна мора британске политике. У вези с тим, занимљива је Мекиндерова подршка „белом покрету“ у Русији, а која је очигледно била мотивисана не толико идеолошким разлозима, колико интересима англосаксонске геополитике која је уочавала прогерманске тенденције у деловању бољшевика – eвроазијаца (сетимо се Брест-литовског мира). Слично расположење у англосаксонском свету изазвао је у предвечерје Другог светског рата Пакт Молотов–Рибентроп из 1939. године, који је на неки начин Мекиндер пророчки предвидео још 1919. године у знаменитој књизи Демократски идеали и стварност. Мекиндер тада пише: „Онај ко влада Источном Европом, има превласт над Хартлендом (Срцем копна), онај ко влада Срцем копна , управља Светским острвом, а онај ко има превласт над Светским острвом, контролише цео свет“.

Халфорд Мекиндер је имаo веома запажену улогу као учесник Версајске конференције. Немачку је, иако поражену у рату, и даље сматрао веома озбиљном претњом, а њену потенцијалну осовину са Русијом као опасност по свет. Зато је на Версајској конферeнцији заступао становиште о стварању „лимотрофних држава“ од земаља Централне и Jугоисточне Европе (тзв. Санитарни кордон држава), чије је формирање званично правдано наводном “црвеном опасношћу”, а које су заправо имале геополитичку улогу спречавања трајног савеза Словена и Германа. У складу са таквим потребама настале су значајне територијалне промене у Европи, па и стварање вишенационалне и вишерелигијске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Мекиндер користи израз „Велика Србија“) као државне творевине која је имала антителурократску функцију запречавања: руског приступа Јадранском мору, Отрантским вратима и централном Средоземљу, смером североисток–југозапад, евентуалног поновљеног германског продора, смером северозапад – југоисток, ка Солуну, Босфору, Блиском истоку и Персијском заливу, као и немачко – руског контакта и стварања њихове потенцијалне телурократске (копнене) осовине, што је дефинисало планетарне геополитичке постулате све до данашњих дана.

Овај геополитички кључ веома је дошао до изражаја и за време Другог светског рата, посебно у Савету за иностране послове САД-а приликом разраде студије Рат и мир 1942. године. Интересовање Савета за Мекиндерове ставове коинцидирало је са преломом ситуације на Источном фронту 1942 – 1943. године када је постао јасан будући исход рата и када се потенцијално наслућивала руска (совјетска) контрола над Источном Европом. Мада није одступио од темељних принципа изнетих у својој Хартленд концепцији, Мекиндер је у то време, у односу на првобитну верзију Географске осовине историје (1904) и прво издање књиге Демократски идеали и стварност (1919), унео две битне новине. Прва новина односи се на смањење територије Хартленда из чијег су састава искључени басени од Балтичког мора и Ботнијског залива, већи део Немачке и Панонска низија у Европи, као и делови Мале Азије, персијске и авганистанске висоравни, Тибет, јужни и централни делови Кине, пустиња Гоби  до делова Сибира источно од реке Јенисеј у Азији. Друга Мекиндерова новина односи се на улогу дела Атлантског океана којем је додељена средоземна улога и гравитациони значај за прибрежне земље, док су читава Западна и Централна Европа, Скандинавија, Медитеран и западна половина Балкана, највећи део САД-а, јужни појас Канаде, Централна Америка и Кариби, укључујући и северни део  Јужне Америке, укључени у велики басен евроамеричког средоземног океана. На тај начин била је практично извршена подела интересних сфера која ће, мање–више, бити карактеристична за време Хладног рата (1947 – 1991).

За аналитичаре постхладноратовске ере, посебно пажњу је привукло Мекиндерово просторно сажимање Хартленда на истоку Евроазије, којим је из тадашњег састава Совјетске Русије издвојио територију коју је назвао „Русија – Ленланд“, а која се налази у Источном Сибиру, има 9 милиона становника и огромне природне ресурсе. Теоретичар Бжежински је о томе опширно писао деведесетих година прошлог века, када је у делу глобалистичке елите, победа у Хладном рату, схваћена као моменат који омогућава реализацију идеје распарчавања (конфедерализације) Русије на три дела и стварања на њеном тлу Далекоисточне републике, чија се територија поклапа са “Русијом – Ленландом”. У исто време појавиле су се и теорије “да није праведно да Сибир са својим богатствима припада само Русији, већ би требало да припадне целом човечанству” .

После завршетка Хладног рата, нема сумње да је на политичком Западу оживело интересовање за Мекиндерове геополитичке огледе. Тема европског идентитета поново се нашла у епицентру нове поделе света, а подручје некадашње Источне Европе проглашено је за зону од прворазредног стратешког интереса НАТО-а у оквиру његове стратегије проширења на Исток. Уосталом, није случајно да је некадашњи амерички министар одбране Рамсфелд говорио о Новој Европи (некада Источној Европи) као зони од прворазредног америчког интереса на европском континенту. Као да је данас тема стварања „лимотрофних држава“ између Немачке и Русије, под другачијим идеолошким (геополитичким) изговорима дословно преузета из Мекиндерових радова.

На крају треба рећи и да су догађаји на простору бивше Југославије текли у сасвим супротном смеру. Наиме, за разлику од некадашњих комунистичких држава, које су преведене на страну победничког Запада, деструкција суверенитета вишенационалне југословенске државе (чије је, подсетимо, формирање подржао Мекиндер) изведена је уз свесрдну подршку западних сила. Оно што је најгоре, цео процес разарања СФРЈ пратио је највиши степен непријатељства према српском народу, којем је додељена улога “агресора” на сопственој територији. Тако се на примеру Југославије, десио својеврстан, тешко објашњив, историјски парадокс. Наиме, англосаксонске силе које су, према Мекиндеровом предлогу 1918. године, подржале стварање југословенске државе, подстакле су на крају XX века њено разарање, и тако се нашле на страни Немачке и Ватикана, сила против којих су ратовале у оба светска рата, а српско питање и данас је, баш као и много пута у историји, укалупљено у постојану русофобију која на Западу, како добро уочава А. Дугин, није толико идеолошког колико геополитичког карактера.

 ЛИТЕРАТУРА:

Милорад Вукашиновић, Суочавања, Бонарт, Нова Пазова, 2003;

Александар Дугин, Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин, 2004;

Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language