„HADERSFILD“ UGLJEŠE ŠAJTINCA KAO OGLEDALO IZGUBLJENE GENERACIJE

02/11/2021

Autor: Dušan Karabasil

Drama „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca na pojedinačnom planu oslikava rasredišteno i izolovano postojanje mladih ljudi, stasalih i donekle iniciranih u svet odraslih, u srpskom tranzicionom društvu početkom dvadeset prvog veka. Centralna ličnost u drami je Raša, tridesetogodišnjak koji živi u stanu sa ocem, bez fakultetske diplome i stalnog zaposlenja, ali što je još važnije bez konkretnog uporišta i smislenog životnog opredeljenja. U ovakvim životnim okolnostima, on provodi vreme u emotivno-seksualnim ispadima sa maloletnim devojkama, opijanju i uživanju u lakim drogama. Povrh svega, sklon je večitom negodovanju, cinizmu i stalnom nezadovoljstvu, iz njega neprestano progovara mržnja prema svemu što postoji i što ga okružuje. Otac ga izdržava, dok Raša, budući da mu je dete, ocu služi kao objekat ljubavi, ali i kao objekat za ponižavanje i lečenje sopstvenih frustracija: „Raša je regradirao na nivo deteta, koje otac izdržava, ponižava i voli.“  (Jezerkić, Vesna. „Hadersfild Uglješe Šajtinca“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str. 147). Kao što ćemo videti, malo šta funkcioniše onako kako bi trebalo u odnosu između Raše i njegovog oca, može se zaključiti da je to jedna disfunkcionalna porodica koja broji dva člana, oca alkoholičara i sina koji ima sve predispozicije da to postane.

Raša je isfrustriran mladi čovek, nezadovoljan samim sobom i svetom oko sebe, ali poput tragičnog junaka, ne može ili ne želi da se pokrene u bilo kom pravcu kako bi izašao iz takve situacije. Kroz dramu on pokazuje ozbiljno poznavanje civilizacijskih tekovina, religije, filozofije, istorije, književnosti, ipak zbog različitih okolnosti, kako subjektivnih tako i objektivnih, ne dolazi u mogućnost da svoj potencijal na pravi način izrazi. O velikim delima umetnosti Raša govori kao cinik, sa ironijskom distancom i izraženom podrugljivošću, kao što se obraća prijateljima, posredstvom mladalačkog žargona. Ovde uviđamo da on nije u potpunosti sazreo za život, da je ostao na nivou zajedljivog i razmaženog deteta koje zamišlja da se nalazi u centru svih dešavanja, u centru sveta. Dobre intelektualne predispozicije koristi za uzaludno filozofiranje u kojem iznosi mračnu sliku sveta koji se raspada, kao što se raspala i slovenska civilizacija, dok je poezija, po njegovim rečima, umrla još krajem prošlog milenijuma: „Zima je bila, ’94. čini mi se… Sve svetske novine su objavile, na naslovnoj strani, crnim, masnim slovima! ‘POEZIJA JE UMRLA’…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.170). Sklon je da svemu nađe manu, da stvari izbaci iz njihovog težišta i ogoli ih. Dok je ranije tokom mladosti pokušavao da se intelektualno afirmiše – pisao je poeziju i imao plan da izda knjigu o krahu Slovenstva i slovenskih naroda – sada tvrdi da je uzalud bilo šta pisati i objavljivati, jer pitanje je da li bi to iko shvatio. Na određeni način on, posle raskida veze sa dugogodišnjom devojkom, prihvata svoju teoriju da Sloveni nisu sposobni da prihvate državu, red i organizaciju, kao i tezu da se ceo svet raspada, i sprovodi te ideje u praksi, živeći krajnje nemarno, prepuštajući se bujici da ga nosi, ne pružajući nikakav otpor, nemajući nikakav plan za bolji, puniji i uređeniji život. Gotovo svaka Rašina replika je zajedljiva, ili negoduje, ili se žali, ili želi da nekoga intelektualno nadmudri i ponizi, što ga kratkotrajno zadovoljava, kada se bar na trenutak postavi iznad svojih prijatelja. Ipak, nezadovoljstvo koje sve učestalije izbija iz njegovih monologa i dijaloga je, uprkos svemu, nezaustavljivo.

Rašin otac, lečeni alkoholičar u penziji, kako sam sebe naziva, penzionerske dane provodi po kafanama, uživajući u poroku od kog se nije izlečio. Svo njegovo delovanje usmereno je ka ostvarivanju jednog cilja – daljeg uživanja u poroku, koji je, između ostalog, kriv za rasturanje njegove porodice, kako ćemo saznati docnije. To delovanje je kao što se može naslutiti, apsolutno autodestruktivno i autosubverzivno. Vrhunac njegove ogrezlosti u porok predstavlja čin iznošenja i prodavanja stvari iz sopstvenog stana: zamrzivača, štelaže, grejalice, „kompleta Dostojevskog“, zatim i sopstvenog automobila, pa čak i vrata koje vode u kupatilo. Autor dodatno karikira lik Rašinog oca izvrsnim smislom za humor kojim se brani: „A, dobro stoji ona zavesa, a?!… To ko se setio, ima piće od mene…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.166). Iako se konstantno nalaze u disharmoničnom odnosu, Raša i njegov otac zapravo veoma podsećaju jedan na drugoga karakterom i postupcima. Kao ni njegov sin, ni Rašin otac nije sposoban da reši svoje životne probleme, koje samo produbljuje, nastavljajući putem koji ga je doveo u takvu životnu situaciju. Pored toga što pokazuje nezrelost da se suoči sa svojim porokom, on krivicu za svoje probleme prebacuje na druge: „Meni je žena dva ludaka rodila, jednog napravila… Mene…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.164). Kao mantru ponavlja rečenicu: „Vi mladi u srce ste me ranili…“, dok svog sina isteruje iz stana, da bi zatim pozvao policiju i prijavio nestanak „30-godišnjeg deteta“, koje, uzgred rečeno, više puta optužuje kako želi da ga ubije. Ova rečenica-mantra Rašinog oca, u tekstu se pojavljuje kao vrhunski paradoks, zbog svega onog što bi generacija njegovog sina mogla da zameri generaciji svojih roditelja: propast države, industrije i privrede, ratovi, inflacija i sankcije, žrtvovanje budućnosti i životne perspektive mladih. Ovaj paradoksalni sukob generacija svedoči o dubokoj podeljenosti i nezrelosti junaka da se suoči sa svojim problemima, ali i samog društva, u kojem je uvek kriv onaj drugi – pa i mladi, jer napuštaju državu i odlaze u inostranstvo, u potrazi za boljim životnim uslovima.

Kada Šajtinac u zaplet drame uvede Rašinog druga Igora iz srednje škole, koji se vraća na par dana u rodni grad, posle deset godina provedenih u Hadersfildu, u međusobnom razgovoru između Raše i Igora, između ostalog, saznajemo da je Rašina majka napustila svoju porodicu  i sa sobom povela njegovu sestru: „Ćale mi je poludeo. Ne zna više šta radi. Delirijum… Keva ga trpela, s početka… Ima pet godina kako ga je ostavila.“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.168). Pored toga što zapažamo degradiranu instituciju porodice, u njihovom razgovoru otkriva nam se propast radničkog kombinata, odnosno industrije i privrede u malom: „On je umro onog dana kad su ugasili metalski kombinat… Uvek je govorio da ima troje dece: sestru, mene i kombinat. ‘A, kombinat nas sve ‘rani!’…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.168). Čini se da propadanje privrede, povlači za sobom konsekvence koje doprinose slomu drugih društvenih institucija, pa i one koja je u samoj osnovi društva, institucije porodice.

Nije slučajno autor izabrao mlade ljude kako bi kroz njih opisao situaciju u društvu na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, jer upravo oni predstavljaju zalog za budućnost, oni treba da budu nosioci novog društva, ili bar njegovi ravnopravni i samostalni članovi. Ipak, da li se tu može nazreti sposobnost za bilo kakvu ravnopravnost ili samostalnost? Odgovor se nazire u Rašinim rečima: „Čoveče, štagod sam počeo, ništa nisam završio…“. (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.169). Skučenost prostora u kome se drama odigrava, trpezarija u Rašinom stanu, kao da još više naglašava jednu zatvorenost, odsečenost i nemogućnost konkretnog delovanja koje karakterišu likove koji u njoj borave, a ponajviše onoga koji tu živi, odnosno samog Rašu. U toj trpezariji smenjuju se u razgovoru sa Rašom njegov otac, komšija i vršnjak Ivan, Rašina maloletna devojka Milica i kasnije njegovi prijatelji iz srednjoškolskih dana, Igor i Dule, dok se napokon ne sastanu svi skupa u generacijskom razgovoru koji će dovesti do kulminacije. Pre toga, osvrnimo se na ostale likove u drami, na njihov svet.

Za Igora je već rečeno da se privremeno vratio u rodni grad iz inostranstva, u razgovoru sa Rašinim ocem saznajemo za njegov privilegovan položaj tokom služenja vojnog roka koji mu je izdejstvovao njegov otac, a koji ga je spasao ratnih neprilika: „Moj Raša dobio prekomandu u Sloveniju, a ti ostao ovde!“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.165). S obzirom da je celu deceniju proveo u Hadersfildu gde je emigrirao zbog boljih životnih uslova u stranoj u odnosu na matičnu zemlju, u kojoj je takođe odrastao i formirao se kao čovek, prihvatio osnovna načela tuđeg društva i kulture, ali i zbog ranijeg prijateljstva između njega, Raše i Duleta, Igoru sa jedne strane u drami pripada uloga stranca, a sa druge, pripadnika njihove generacije (Vidi, Jezerkić 2006: 147). On konstantno iznova pokušava da pronađe kompromis u razgovorima sa prijateljima, trudi se da bude medijator, posrednik, ima razumevanja i za Rašu i za Duleta i pokušava da izgladi sukob između njih koji se stalno nameće i vremenom kulminira. Ne protivreči Raši, pokušava da razume i opravda njegove postupke spoljašnjim faktorima. Jedna na prvi pogled banalna situacija govori nam dosta toga o likovima Igora, Milice, Raše i njegovog oca, u pitanju je „scena sa zavesom“. Rašin otac skida vrata koja vode u kupatilo, odnosi ih iz stana, najkraće rečeno – sumanuto i destruktivno deluje. Raša lamentira nad iščezlim vratima: „Poslednja linija odbrane dostojanstva. Odneo vrata.“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.151). Milica je ta koja se doseti privremenog rešenja, sprovodi zamišljeno u delo i postavlja zavesu tamo gde su nekada bila vrata, dakle deluje, za razliku od Raše, dok Igor u jednoj sceni prilazi zavesi koja stoji na vratima toaleta i popravlja je rukom, iskazuje potrebu da bar malo preuredi taj haos u kom obitavaju i preživljavaju Raša i njegov otac. Iz prikazane situacije, na jednom naizgled skrajnutom i nebitnom planu drame, možemo posmatrati odnos generacije Rašinog oca, Rašine generacije koja je ostala u zemlji, one koja je emigrirala, kao i generacije koja tek dolazi, prema najosnovnijem, onom prvobitnom uslovu za uređenje zajednice – uređenju prostora u kojem se živi.

Dule, drugi Rašin prijatelj iz srednje škole koji je ostao u rodnom gradu, zaposlen je u firmi koja se bavi prodajom „švajcarskih slatkiša“, radne dane provodi na poslu, u magacinu i kancelariji, a slobodne vikende u kući, ispred televizora, gledajući „Simpsonove“. Zavisnik je od slatkog, ljubitelj starijih žena i materijalista. Takođe živi u jednoj vrsti iluzije, veruje u dobru stranu kapitalizma i „da ćemo i mi biti zapad, kao Engleska“, a to stanje se dostiže napornim radom i uštedom, a ne filozofiranjem i nedelanjem, kao u Rašinom slučaju. Kao što se može videti, okarakterisan je osobinama žrtava zablude opšteg boljitka kojeg bi tranzicija trebalo da donese društvu. U tom smislu, sukob između njega i Raše je neminovan, jaz između njihovih karaktera je nepremostiv, pored toga, Dule je izrazito intelektualno inferiorniji, pa je pogodan takmac Raši na tom polju. Pošto ne može da mu parira u takvoj vrsti nadmudrivanja, on Rašu postavlja na svoj „teren“, vraća ga u sumornu i surovu stvarnost: „Imaš 30 godina i ni dana radnog staža. Izaš’o je novi zakon, sutra da se zaposliš, nećeš penziju dočekati, mor’o bi do devedesete da dirinčiš…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.174). Kako nemaju razumevanja jedan za drugoga, u njihovim dijalozima prepliću se besmisleni konflikti, od toga šta je napolitanka, a šta nugat kocka, do toga ko je koju vojsku služio, „Jugoslovensku Narodnu Armiju“ ili „Vojsku Jugoslavije“, „ko je služio narodu, a ko Slobi“.

Ivan, Rašin komšija i prijatelj, sa svim svojim problemima i nedostacima, ipak, jedini je izraženo pozitivan lik u drami. Veoma ceni Rašu, kao osobu i svog jedinog prijatelja, kao što ceni i njegov književno-kritički sud o pesmama koje povremeno piše. Pored sklonosti ka umetnosti i lepom, Rašu i Ivana povezuje i nepronalaženje mesta za sebe u sistemu, društvu, nemogućnost bilo kakvog delovanja u zajednici, objektivno prouzrokovana – u Ivanovom slučaju, i, pre svega, subjektivno prouzrokovana – u Rašinom slučaju. Otuda dolazi i Rašina naklonjenost prema Ivanu, usamljenom mladiću sa psihičkim problemima i „Geniju“, kako ga Raša, čas u zbilji, čas podrugljivo, naziva pred prijateljima. Kada se Ivan zatekne pred Rašom, njegovom maloletnom devojkom Milicom i njegovim školskim drugovima, usred okupljanja povodom Igorovog kratkotrajnog povratka iz Hadersfilda, njegov prijatelj Raša smišlja plan da im predstavi Ivana na sasvim bolan način, kroz njegovu tešku životnu priču koju ga navodi da im ispriča: „…Sa’ćete videti u kakvoj su nas mašini mleli i šta je od nas ostalo…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.180). Ivan im predstavlja svoju životnu priču prepunu iracionalnih strahova, okultizma, ludila, bolnica, psihijatrijskih ustanova i lekova, vojske i rata. Sve što Ivan ima da kaže o svom potresnom životnom putu, društvo dočekuje sa neumesnim šalama i smehom, izazvanim konzumacijom alkohola i marihuane. Jedina koja ne prihvata smeh i šalu je Milica, pripadnica nove, generacije koja tek stasava, ali uprkos tome, ona Ivana vidi kao „ludaka“. Ivan je lik prema kome se celokupno društvo ophodi na određeni način, svako ima svoju predstavu o njemu i prema njoj se vodi: prijatelji ga ismevaju, njegova sopstvena majka i Rašin otac ga nipodaštavaju, devojke se ne interesuju za njega, vide ga kao čudaka, njegov učitelj joge želi da ga iskoristi, lekari ga upropašćavaju lekovima, itd. U osnovi svi kao da se trude da mu otežaju, a gotovo niko da mu pomogne i olakša ionako gorku egzistenciju. Situacija eskalira kada Ivan odlazi zbog Rašinih uvreda na njegov račun, ubrzo zatim Raša preko video-rekordera pušta intimni video snimak Milicinih roditelja prijateljima, nakon čega odlazi Milica, a onda i Dule, uz svađu, udarce i psovke. Odlazi i Igor, uz konstataciju: „Izgleda da je svega bilo isuviše, večeras… Jednom u jedanaest godina, dovoljno je. Priznajem, za mene mnogo…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.187). Trebalo bi istaći da se poglavlje u kojem Ivan priča o svom životu naziva Like a hurricane po pesmi Nila Janga. Za nas je bitan sam naziv, koji u doslovnom prevodu na srpski jezik glasi: „Kao uragan“. Tako je prošla njihova mladost, donela sve ono čime obiluje Ivanova životna priča, i ostavila iza sebe pustoš, poput prethodne noći u kojoj su se protagonisti okupili.

Šajtinac nam veoma vešto prikazuje sitne detalje iz učmale svakodnevnice 30-godišnjaka u malom provincijskom gradu koji oblikuju kvalitet njihovih života i iznosi ih na videlo, da služe kao ogledalo društva koje je preživelo velike katastrofe i nesreće u burnoj deceniji koju je ostavilo iza sebe, a novo vreme kao da nije donelo ništa novo i bolje za ove mlade ljude, za izgubljenu generaciju. Kroz tri promašena mlada života i različite likove koji su, svaki na svoj način, izgubljeni u tranzicionom vremenu, autor opisuje celu generaciju. U jednoj sceni oni se prisećaju vršnjaka iz srednjoškolskih dana, ali ni njihova egzistencija nije ništa vedrija: jedan je poginuo na Kosmetu, drugi završio u zatvoru zbog šverca, treći preživljava za tezgom na pijaci, dok se za jednu devojku navodi da se „snašla“, pošto radi u gradskoj opštini. Kada se na to dodaju junaci poput oca alkoholičara i Rašine devojke maloletnice, jasno je zašto „Hadersfild“ odzvanja kao nedostižni, hiperborejski mit kroz njihove živote, onaj koji Igor živi, ali i taj mit autor dekonstruiše kroz Igorov lik, navodeći da su tamo stalno „kiša i vetar“, da ga  često hvata melanholija kada mu nedostaje njegov „sunčani rodni grad“. Onda kada se u priči dođe do tačke gde se gubi svaka nada, Šajtinac ipak ostavlja prostora svetlosti.

Jutro nakon burne večeri Ivan i Raša provode u razgovoru i iskrenim molbama za oproštaj upućenim onom drugom, Raša čak i plače, odnosno doživljava katarzu na koju ga Ivan navodi. Ivan u razgovoru iznosi Raši smisao života, onako kako ga on vidi, a koji je, kako priznaje, njemu nedostižan: „Sviđa mi se tvoja devojka. Tako je lepa, a i ti si zgodan momak, pametan. Treba da imaš nekog. Svakome je to potrebno.“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.192). Na kraju drame, Ivan poklanja Raši skulpturu koju je sam izradio, a koja nosi simboličan naziv: „Majka-otadžbina“. To je glava žene sa kosom skupljenom u punđu i sa ustima kao da zeva ili viče: „Ona viče. Opominje. Grdi. Nešto je boli…“ (Šajtinac, Uglješa, „Hadersfild“. Predsmrtna mladost. Novi Sad: 2006, str.193).

Drama „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca obiluje značenjem, simbolikom i emocionalnim nabojem, u isto vreme predstavlja svedočanstvo i krik izgubljene generacije, one koja nije imala ni mladost, ni budućnost. S toga je i njen simboličan završetak, oličen u Ivanovoj skulpturi strogog izraza lica, koja viče, opominje, grdi, zbog izgubljene generacije, ali i onih novih generacija, koje tek stasavaju.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja