Густав Ле Бон: психологија гомиле

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Густав Ле Бон (1841–1931) био је француски социјални психолог, антрополог и проналазач. Његово најзначајније дело је Група: студија о популарном мишљењу. Творац је теорија о нацистичким особинама, расној и мушкој супериорности и психологији гомиле. Ле Бон је започео  каријеру писца радећи на новом пољу антропологије.

Стварајући оригиналне теорије, био је под снажним утицајем Габријела Тарда, Сигелеа и Георга Зимела, који су заступали сличне ставове о понашању људи у критичним догађајима и њиховој друштвеној акцији. Тако су Тард и Сигеле својевремено водили расправу о томе како утврдити кривичну одговорност појединца у групи и на основу којих критерујума их евентуално треба ухапсити. На Ле Бонова опредељења су утицали и велики историјски догађаји (Париска комуна и Драјфусова афера), али и немачко освајање Алзаса и Лорене које је подстакло појаву национализма у Француској. Важно је напоменути да је Париз у 19. веку био један од највећих градова у Европи са високо развијеном индустријом, што је била основа за појаву антисемитизма и крајње деснице. У једном таквом друштвеном контексту Ле Бон је изграђивао сопствени теоријски концепт за дело Група.

Француски научник је указивао да су анонимност, зараза и поводљивост кључна обележја која карактеришу понашање групе. Наиме, анонимност дозвољава појединцу који рационално размишља да се осећа као да губи личну одговорност. На тај начин он (појединац) постаје примитиван, неразуман и емотиван, односно губи осећај самоконтроле што га подстиче на манифестације нагонског и несвесног инстинктивног понашања. Ле Бон је овакве закључке заснивао на тзв. теорији рекапитулације Ернеста Хекела, а супротно еволуционизму Дарвинове теорије. Џорџ Мосе, професор на једном америчком универзитету, указивао је на Ле Бонову теорију као темељ фашистичке концепције уређења државе. Тако је нпр. Хитлер истицао његове пропагандне технике, док је Мусолини био опседнут Ле Боновим радовима. Интересантно је да је Едвард Бернес, рођак Сигмунда Фројда, био под снажним утицајем ове теорије, наглашавајући да је „демократија манипулација масовним медијима“.

Ево и прегледа Ле Бонових најзначајнијих дела: Истраживање о расама и данашњој антропологији (1881); Човек и друштво (1881); Употреба психологије у класификацији раса (1886); Психологија гомиле (1895); Психологија људи (1898); Група: студија о популарном мишљењу (1896); Психологија социјализма (1899); Еволуција материје (1907); Еволуција силе (1908); Психологија револуције (1913); Психологија Великог рата (1916); Свет у побуни (1921); Неуравнотежени свет (1924) и др. Из његовог животописа издвајамо да је  студирао медицину и путовао по Европи, Азији и северној Африци. Писао је о археологији и зарађивао дизајнирајући научне апартуре. Био је омиљени писац француских конзервативаца. Тако је за Ле Бона „социјализам био религија која је обећавала спасење на овом свету“, а што се дубоко косило са традиционалним светоназором ондашње француске интелигенције и владајућих друштвених слојева.

Доба гомила

Ле Боново најпопуларније дело је Психологија гомиле које је написао 1895.године. Наредне године се књига појавила у српском преводу и временом стекла статус обавезне литературе на многим престижним универзитетима широм света. Ова студија је подстакла многе ауторе да се, нарочито у првој половини 20. века, баве истраживањем утицаја одређених медијских садржаја на поједине друштвене групе.

Француски научник је мотиве за истраживање ове тематике објашњавао сложеношћу друштвених дешавања и утицајем колективно несвесног на њихово испољавање. Писао је о поукама и разликама између чистог и практичног разума, као и улози нестварног „које је понекад истинитије од оног стварног“. Као чудесан пример је наводио језик једног народа који проистиче из његове душе. Писао је о идејама генијалних личности као еманацији „душа гомила“, истичући да у позадини појава које добро видимо има и оних које тек назиремо, али и оних за које још не знамо ни да постоје.

Када описује друштвени и историјски амбијент у којем настаје његово истраживање, а реч је о крају 19. и почетку 20. века, Ле Бон проницљиво опажа два основна чиниоца која утичу на радикалну промену дотадашњих образаца мишљења. Први се односио на разарање традиционалних религијских, политичких и друштвених веровања из којих су потицали дотадашњи темељи наше цивилизације, док је други чинилац развој науке и индустрије који наводи као једну објективну датост. Пишући о наступајућем добу анархије и прелаза, он ипак није одбацивао идеје из прошлости које су му, мада напола разрушене, још увек деловале као врло моћне. Уопште, размишљајући о идејним основама друштва које настаје, Ле Бон је истицао да је реч о великој непознаници. Међутим, оно што је сасвим извесно јесте појава нове историјске силе коју назива силом гомила – за коју предвиђа да ће се на развалинама старих идеја једина уздићи. Делује готово пророчки његово предвиђање да ће се судбине народа припремати не у савету владалаца, него у души гомила.

Ипак, његов најважнији закључак је да гомиле имају само моћ разарања, односно да њихова моћ једино осликава владавину варварства. Наиме, појам цивилизације увек садржи постојање одређених правила, дисциплину, прелаз од инстиктивног ка разумском, предвиђање будућности и један виши степен културе – дакле све оне услове за које су се гомиле, остављене саме себи, показале историјски неспособним да их остваре. Због тога је француски научник гомиле поредио са микробима који разарају црвоточне цивилизације, а то је изгледа онај тренутак када „филозофија броја постаје једина филозофија историје“. Отуда је познавање психилогије гомила данас последње прибежиште државника који неће да влада гомилама – јер је то постало прилично тешко – већ да бар оне не завладају њиме.

Ле Бон је наводио Наполеона као државника који је савршено познавао психологију гомиле. Међутим, ратове против Русије и Шпаније управо је изгубио због непознавања психологије ових народа. Тако му је његов саветник Тиљеран писао да ће „Шпанија његове војнике дочекати као ослободиоце“, а они су их дочекали као дивље звери. Нешто слично се догодило и приликом његовог похода на Русију.

Поводљивост гомиле

Основна карактеристика понашања људи у гомили је њихова поводљивост и лаковерност. Управо због тога је могуће нагло скретање осећања људи у гомили у одређеном правцу. Ле Бон наводи да се једна гомила увек налази у стању ишчекујуће пажње, што свакако олакшава усмеравање њеног понашања. Као и код свих навођених бића, идеје које су продрле у мозак теже да се веома брзо преобрате у конкретна дела. Они који су били присутни приликом опсаде Париза могли су да се увере у бројне примере лаковерности гомиле. Тако је нпр. упаљена свећа од гомиле често доживљавана као некакав знак опсадницима, иако се најчешће радило о светлости која је била упаљена неколико километара даље, и уопште није имала оно значење које су јој давали опсадници. Овај пример показује да гомила нема никакву способност разликовања објективног од субјективног.

Један од битних елемената понашања гомиле јесте њена способност деформације реалности, чиме Ле Бон објашњава „клицу заразне сугестије“. Као добар пример наводи ситуацију када се Свети Ђорђе јавио на зидинама Јерусалима једном учеснику крсташког похода, после чега су сви ратници, путем навођења и заразе, ту појаву прихватили. Познати су и примери механизма колективне халуцинације који су се нарочито појављивали приликом поморских експедиција. У извесним стварима тврдње првог сведока који је жртва опсене могу да изазову масовну хистерију. Добар пример је појава тзв. Госпе од Међугорја у Херцеговини, који званични Ватикан никада није признао, мада су многа испитивања сведока ове појаве потврдила да „сведоци“ појаве Госпе са најдубљим уверењем описују сусрете са њом и поруке које им је преносила. Упркос ставовима Рима, путем навођења и заразе милиони верника су обилазили Међугорје, иако конкретних и рационалних доказа нема. Мало је познат податак да се прво појављивање Госпе догодило баш над јамом у коју су усташе побацале велики број православних Срба. Да не говоримо о бројним примерима албанске хистерије на Косову и Метохији, попут медијски коришћеног случаја једнонационалног тровања њихове деце уочи разарања Југославије.

Ле Бон је указивао на још једно обележје понашања гомила, а то је њихова простота и претераност осећања, из чега произилази став да оне не знају ни за сумњу ни за неизвесност. Занимљиво је да је овај научник понашање гомила поредио са природом жена и њиховим склоностима ка крајностима. Тако се изнета сумња одмах претвара у непорециву реалност. За ову прилику издвајамо још једну карактеристику гомиле, а то је осећај појединца о извесној некажњивости, уз напомену да што је гомила многобројнија ово осећање расте. Посебно занимљив је одељак истраживања у оквиру којег Ле Бон покушава да аргументује однос гомиле према ауторитарности. Наиме, историјска искуства показују да гомила увек гаји нарочито поштовање према тиранима, благост на њих делује осредње, док слабе владаре готово да презире. Одређене историјске епизоде свргавања и суровог односа према тиранима овај научник правда њиховом изненадном слабошћу.

За данашње прилике веома је поучан резон о тзв. револуционарности гомила. Чак и када хоће да промене имена својих установа за време народних револуција, гомиле се придржавају својих дубоко усађених инстиката, тако да су те наводно корените промене искључиво површинског типа. Из свега овога Ле Бон изводи закључак да су гомиле у основи примитивне, односно да се најчешће руководе инстиктивним реакцијама, чак и када за циљ имају високе моралне идеале.  Уопштено говорећи идеја о некаквој моралности гомила за њега је  веома је упитна.

Политика и друштво

За француског мислиоца је илузорна идеја о томе да се унапређењем установа могу излечити друштвене неправде, односно да је напредак народа последица усавршавања устава и влада. Реч је о једној од највећих заблуда Француске револуција која је до данас дубоко укорењена у свим друштвеним теоријама. Ле Бон је заступао становиште по којем су „установе и начин управљања творевине племена (расе)“, наглашавајући да су потребна столећа да се измени један политички систем. Када је реч о Србима, слободни смо да укажемо на проницљиво опажање Константина Леонтјева који је династичке преврате у 19. веку (нпр. долазак Александра Карађорђевића уместо Милоша Обреновића) означавао „као чиновничке револуције“ – прецизније као борбу бирократских групација за власт. Отуда је једино код Срба било могуће да једна иста личност буде најпре војник, потом чиновник, а онда предводник опозиције или вођа побуне, а што је објашњавао одсуством родовних сталежа „који би своје чланове васпитавали у одређеном смеру“. Ле Бон је као потврду своје тезе наводио поређења између монархистичке Енглеске, која је у оно време била најдемократичнија држава, са шпанско-америчким републикама у којима је владао најгори деспотизам.

Ле Бон је упозоравао на још једну погубну догму коју је изродила Француска револуција. Ради се о веровању да је настава (образовање) у стању да поправи и измени људи, штавише да их учини једнаким. Тако је филозоф Херберт Спенсер доказивао „да настава људе не чини ни срећним ни моралнијим“, док је судија Гиљо статистички доказивао да на три хиљаде писмених долази хиљаду неписмених преступника. Ле Бон је посебан одијум исказивао према анархистима које је описивао „као опаке непријатеље друштва“, наглашавајући да се они махом регрутују из редова школованих људи. У делу Психологија социјализма доказивао је како накарадан систем школовања регрутује појединца за „приврженост најгрђим облицима социјализма“.

Као највећи проблем оновремених латинских школа наводио је „учење наизуст“ које претвара наставу у покоравање туђим мислима и ствара култ непогрешивости наставника. На тај начин се смањује способност расуђивања и истинска слобода мишљења. Реч је о појави која изазива озбиљне друштвене опасности и код оних који су изложени оваквом моделу наставе изазива незадовољство не само према окружењу у којем су рођени, него и јаку жељу да из њега изађу. Тако радник више не жели да буде радник, док последњи дућанџија за своје синове више не види никакву перспективу, осим плаћене државне службе.

Ле Бон виспрено констатује да уместо да спрема људе за живот, школа их само спрема за јавне службе, где се може успети и без икаквог привида иницијативе. На овај начин се на дну друштвене лествице ствара маса незадовољних пролетера спремних да се увек побуне, а на врху те исте лествице буржоазију која лаковерно верује у способност државе да је заштити, истовремено нападајући владу, иако је сама потпуно неспособна да без иницијативе власти било шта предузме. Бавећи се овом проблематиком, Ле Бон упозорава да држава – оптерећујући људе непотребним знањима – од њих прави бунтовнике у сваком тренутку спремне на револуционарну акцију која је по свом карактеру вазда ирационално мотивисана. Поред латинских народа он сличну ситуацију уочава и у ондашњој Кини којом влада слој мандарина и где су учени људи симболи праве беде, или у Индији где су школе енглеских колонијалиста створиле тзв. Baboos који чим не добију државну службу постају њени непомирљиви непријатељи (опширније у: Густав ле Бон, Цивилизација Индије). Отуда је као пример добре школе наводио Енглеску где је превага на практичној настави која сваком омогућава да ради онај посао који је примерен његовој интелигенцији.

Вође гомила

Двадесети век је потврдио многа Ле Бонова опажања – посебно оно о тзв. сили гомила. Међутим, њен друштвени и историјски утицај немогуће је размотрити без анализе личности њених вођа. Француски аутор је био свестан да у гомилама постоји инстиктивна потреба да се покоравају једном вођи, уз напомену да на избор вође, поред психологије његове личности, утичу и други друштвени и историјски чиниоци. Познато је да је Хитлер био не само снажна личност, него и производ немачке фрустрације исходом Првог светског рата, односно последица једног „малограђанског менталитета“ који је карактерисао тадашњу Немачку. За успон Стаљина или Мао Цедунга би се могло рећи да су још занимљивији.

Тако Александар Дугин у капиталном делу Мистерије Евроазије темељно обрађује појам „унутрашњег континента – митске Русије“, указујући на руску сакрално-географску димензију која садржи два потпуно опречна симболичка значења. То су појмови белог и црвеног, светлости и таме. Занимљиво је да је управо овај дуализам садржан у самој идеји „Свете Русије“, која има своју светлу и тамну страну. Дугин у својим истраживањима указује и на још један детаљ: симболичку улогу руског цара „као свештеног центра унутрашњег континента Русије“. У поређењу са византијским василеусом – краљем, који је поглавар уцрквењене православне империје која обједињује мноштво земаља, принцип императора – цара није повезан само с временски одређеном влашћу, него пре свега с тајном катехона, онога који задржава. Дакле, улога руског монарха је суштински виша, сакралнија, у односу на византијског императора чија је улога претежно административна.

Да су догађаји из 1917. године имали карактер једног „свештеног рата“ показује и занимљив документ који је избио на видело тек тридесетих година, у време тзв. стаљинских чистки. Реч је о саслушању чувеног револуционара Кристијана Раковског који објашњава природу „свештеног рата“ који је масонска интернационала под изговором револуције покренула против „Свете Русије“. Посебно упечатљив је онај део исказа у којем Раковски указује на постојање „вишег и нижег комунизма“. Виши комунизам је езотеријски знак и тајна шифра за стварне демонске (црвене) циљеве револуције, док је нижи комунизам у основи интерпретација једне идеологије која је намењена најширим масама, а која заправо гађа у „најмрачнији аспект руске душе“, аспект Русије – Едома, аспект Црвене Русије. Посматрано из овог угла, убиство цара Николаја II и његове породице има важну улогу не само у сакралној географији Русије, него и целе Евроазије, и као такво није могло да не остави трајне последице у унутрашњем животу Руса, у најскровитијим деловима национално несвесног. Оно је свакако на један наизлед парадоксалан начин утицало и на велику популарност Стаљина као еманације новог „црвеног императора“.

Мада се њен садашњи економски успон углавном везује за промене које су се догодиле у последњих неколико деценија (од краја седамдесетих година 20. века), нема сумње да је ововремени кинески успон у светским пословима проистекао и из једне метаисторијске аутопројекције која садржи особену сакрално-географску димензију. Као што је историјска појава Америке везана за мит о „новој Атлантиди“, тајна Русије за идеал њене светости (Света Русија), тако је и улога савремене Кине манифестација једне дубље архетипске представе о себи као „Царству средине“. Наиме, реч је о карактеристичном погледу на свет који се заснива на осећају кинеске супериорности, пре свега према околним народима који су дуго били у вазалном и колонијалном односу, али и осећају супермације у односу на европску цивилизацију са којом је Кина дошла у контакт тек у 19. веку. Разуме се да кинеско самопоуздање вуче своје корене и у континуитету властите државности, културе, привредној самодовољности, изузетном територијалном обухвату и популационој снази. Из једне овакве архетипске представе о себи извесни феномени који на Западу изазивају одбојност, попут својевременог слављења култа личности Мао Цедунга, из кинеске перспективе имају сасвим другачије симболичко значење. Као што је својевремено Стаљинов култ проистекао из дубине руске народне психологије о значају цара као симбола „унутрашњег континента“, тако је и Маов култ личности био конкретна манифестација „народног вође који је на земаљском плану, уједињујући Кину, остварио мисију Сина неба“.

За крај овог огледа неколико редова и о Ле Боновим опонентима. Међу њима се свакако највише експонирао Фројд Олпорт који је заступао становиште да не постоји колективно мишљење, односно да се једна група састоји од низа појединачних реакција. Тако је у свом тексту о социјалној психологији из 1924. године написао : „Не постоји ниједна психологија групе, која суштински или потпуно није психологија појединца.“

ЛИТЕРАТУРА:

Радован Павић, Прилози политичкој географији НР Кине, сепарат, Загреб, 1971.

Кристијан Г. Раковски, Црвена симфонија, Ривел – ко, Београд, 1997.

Александар Дугин, Мистерије Евроазије, Логос, Београд, 2008.

Густав ле Бон , Психологија гомиле, Алгоритам, Београд, 2018.