Аутор: Жељко Ињац
Изношење критичког мишљења у електронским (интернет) и традиционалним медијима (штампа, тв, радио) је нешто што се подразумева у новинарству као уобичајени део посла. Једно друштво је онолико слободно колико су слободни његови медији. Онолико колико је могуће бити објективно информисан, без спинованих вести и без наметнутих идеолошких матрица, толика је слобода медија. Уколико у домаћим медијима немате прилику да чујете и прочитате критику на рачун власти или опозиције, било какве друштвене појаве или критику на рачун утицајних појединаца и познатих личности, него до таквих информација долазите посредним путем, мимо званичних медија, при чему ризикујете губитак сопствене слободе или материјалну и душевну штету, онда се засигурно може рећи да живите у тоталитарном друштву.
За Србију се не може рећи да нема слободу медија и да је тоталитарно друштво, али за очување слободе медија је потребна свакодневна борба, јер увек постоје интересне групације и појединци којима смета слобода медија.
Традиционални медији су скупљи, њихово одржавање захтева озбиљне финансије, док су електронски медији јефтинији. Иза појединих традиционалних медија обично финансијски стоје интересне групације, тајкуни или политичари, тако да је њихова објективност донекле упитна. У Србији свако мало упућенији зна, или претпоставља отприлике, ко стоји иза ког медија и у чијем интересу одређени медиј пласира информације. Ту нема превише тајновитости или дилеме. То, пак, не значи да ти и такви медији константно пласирају спинове или лажне вести, али ипак значи да воде одређену уређивачку политику која је у интересу њихових финансијера. Но таква је ситуација са медијима свугде у свету, није Србија ни гора ни боља од већине западних земаља које важе као уређене демократије. У Америци се, на пример, веома добро зна који медији су против председника Трампа и ти медији то не крију, јер свакодневно бомбардују Трампа и његову администрацију својим глобалистичким наративима. Заправо, за разлику од појединих западних земаља, рецимо држава чланица ЕУ у којима се глобалистички наратив у медијима не доводи у питање, Србија је оаза медијског плурализма. Код нас су подједнако утицајни и BBC и Спутњик, РТС свакодневно преноси протесте против власти, опозиција има своје медије, а власт своје. Од свих светских медија још једино немамо неки индијски радио или бразилску тв станицу.
Медијски плурализам није лош ако знате шта тражите. Објективне информације се данас пре свега траже на интернету, односно на електронским медијима. У ту групу медија, поред оних познатих, од којих већина има и принт, спадају и мање познати медији, блогови, Јутјуб канали, али и друштвене мреже као нови медиј који је све популарнији у свету па и код нас.
Интернет заиста обилује ауторским текстовима, од којих је приличан број критичких текстова. Ставови изнети у ауторским текстовима и критичко мишљење често нису по вољи појединих политичара, тајкуна или интересних групација, те они у сврху ућуткивања појединаца са таквим ставовима, или медија који их износе, примењују тужбе. Боље рећи злоупотребљавају правни систем како би бесконачним тужбама материјално и психички исцрпели медије и ауторе да би ови на крају одустали од изношења мишљења које штети тим појединцима или интересним групацијама.
Таквих примера у Србији има прилично. Међу новинарима је познато који политичари или тајкуни, најгора комбинација је када је у питању истовремено и тајкун и политичар, не пропуштају прилику да подигну тужбе за изнет критички став о њима. Наравно, тужитељи се увек позивају на своја права и закон, а тужбе се у највећем броју случајева односе на клевету.
Не споримо да одређени број медија пласирају садржај који није веродостојан и који свакако заслужује да буде демаскиран, не само због штете коју наноси лично тужитељу, већ и због обавезе да се друштво упозна са истином.
Временом је интернет постао права ратна зона лажних вести. Традиционални медији нису способни да сустигну брзину пласирања информација и дезинформација са интернета. Виралне фејк вести толиком брзином праве штету појединцу, удружењима или институцијама да је демант на такве вести постао практично бесмислен. Па и саме тужбе које имају за циљ демаскирање ових лажних вести и изношење истине у јавност, не постижу жељени резултат. Поједине лажне вести се на интернету врте деценијама и, мада су једном демаскиране, огроман број интернет корисника и даље у њих верује. Продужени временски ефекат фејк вести на интернету понекад има већи учинак од првобитно пласиране вести.
За креирање лажних вести најподесније су друштвене мреже. Захваљујући копи-пејст техници савременог новинарства, ове лажне вести са друштвених мрежа се мултиплицирају и представљају читаоцима као релевантне. Док се не појави демант, овакве вести преузимају и поједине агенције, те штета постаје многоструко већа. Трампово извињење Србима за бомбардовање – фејк вест коју је пласирао домаћи сатирични сајт Зицер, била је тема готово годину дана у домаћим медијима, а на крају је завршила и у америчким медијима и утицала на изборну кампању у којој је победио Трамп. И поред свих деманта која су накнадно уследила, и данас већи део корисника интернета сматра да је ова вест истинита.
Главна борба против утицаја лажних вести се не може водити тужбама, већ пре свега едукацијом интернет корисника и читалаца или пратилаца медија. Веома је лако открити да ли је нешто фејк вест на интернету. Довољно је претражити да ли се исти или сличан садржај појављује било где на интернету. Открити који је први портал објавио ту вест, тј који је тачно извор вести, те ако нас информација води ка друштвеним мрежама или неким маргиналним и опскурним сајтовима, онда су све прилике да таква вест није веродостојна.
Као што смо рекли, најзаслужнији за масовну продукцију лажних вести су копи-пејст али и кликбејт новинарство. Жеља савремених новинара да што пре постигну што већу читаност, клик по тексту, доводи до тога да се без претеране провере објављује све и свашта.
Но кад искључимо намерне спинове, фејк вести, и злонамерне клеветничке текстове, каквих има у таблоидима и интернет новинарству, који свакако заслужују да се демаскирају јавно и да се њихови аутори туже и да им се наплати одштета, остају случајеви где су поједини часни новинари тужени због критичког мишљења јер се није свидело одређеним интересним групацијама или појединцима.
Критичко мишљење и истраживачко новинарство никако не би смели бити мета застрашивања тужбама, па ипак то јесу.
Зашто је то тако?
Пре свега моћни појединци, као што већ рекосмо тајкуни, али и поједини политичари, па и неке корпорације и компаније, примењују тужбе да би застрашили све оне који покушавају објективно и критички да пишу о њима. Када кажемо објективно и критички, опет треба нагласити да у таквим текстовима нема клевета нити подметања дезинформација, лажних вести, спинова или чега сличног. Такви аутори и новинари завршавају на суду из простог разлога што тужитељи злоупотребљавају правни систем и користе своју економску надмоћ да се обрачунају са критичарима који нису у стању финансијски испратити све тужбе.
Овакве тужбе, које немају за циљ откривање истине, већ искључиво притисак на медије који се овим тужбама желе ућуткати, у Америци се зову SLAP тужбе (Strategic Lawsuit Against Public Participation). Буквалан превод значи – Стратешке тужбе против учешћа јавности, термин је уједно и акроним енглеске речи „шамар“. Оваквим тужбама се ограничава утицај критичке јавности, гуши слобода говора и слобода медија.
На жалост, наш правни систем не познаје довољно овакав вид притиска на медије и заправо га и не третира као притисак и гушење слободе медија. Аутор ових редова је уредник портала који је такође био мета SLAP тужби једног домаћег политичара, познатог по безбројним тужбама подигнутим против разних медија. На суду се испоставило да судија не само што не разуме да је у питању притисак на медије, овог тренутно опозиционог политичара, већ и није упознат са основним појавама и појмовима на интернету на коме се дотични тужени медиј налази. Када је од адвоката тужитеља тражен скриншот спорног текста он је одговорио да га нема, али да је свакако тај текст био на порталу (часна пионирска реч). У прилог своје одбране тужена страна је доставила судији фејк скриншот у коме дотични политичар сам о себи на свом порталу пише најсмешније и најбизарније клевете, као пример како скриншот изгледа и као доказ да се чак и скриншот може фалсификовати, те да би и он уколико га поседују био слаб доказ за тужбу, што би у даљем процесу требало да појасни ствар око спорног текста који не постоји на порталу који је тужен за клевету. Но тај доказ је био безвредан јер суд не зна ни шта је скриншот, нити зна шта је портал и мада на сајту тај текст не постоји, суд је ипак пресудио у корист тужитеља.
После оваквог примера како онда уопште доказати нашем правосуђу да постоје појединци који злоупотребљавају правни систем да би угушили слободу медија, слободу говора или застрашили ауторе критичких текстова?
SLAP тужбе у свету се не подносе да би се добио процес, што у нашем случају баш и није био случај, тужитељ је добио спор. SLAP тужбе у свету подносе моћници, не да би победили у процесу већ да би у процесу који може трајати годинама, материјално исцрпели новинаре, блогере, медије и појединце који пишу критичке текстове који не одговарају тужиоцу. На тај начин сузбијају по њих штетан медијски утицај, а судски процес је ту само у служби притиска на медије, оно је само средство али не и циљ.
Овакве тужбе утичу на слободу медија, било да то наше законодавство препознаје или не, јер утичу на новинаре и појединце да унапред одустану од писања критичких текстова о компанијама или појединцима који су склони тужбама, јер ће у Србији тужени сигурно изгубити парницу.
Тајкуни, политичари и компаније стога тешко могу бити озбиљно критиковани од домаћих новинара и медија, јер мало ко има толико новаца да се с њима такмичи у бескрајним судским процесима. Зато имамо случај да се озбиљним истраживачким новинарством у Србији баве пре свега новинари који раде за стране медијске агенције или НВО које су обично испостава страних агенција или медија, а којима није примарни интерес заштита медијских слобода у Србији, већ протежирање сопствених интереса. Практично смо као држава истраживачко новинарство препустили странцима. Зато не треба да чуди што они кроз истраживачко новинарство остварују своје циљеве или врше притисак на власт или на поједине националне институције. То је пре свега наш пропуст а не кривица странаца, како се пословично у Србији овакве појаве дефинишу.
На западу, пре свега у Америци, овај вид притиска на медије кроз тужбе је одавно препознат и дефинисан, те држава по аутоматизму подиже тужбу против оних који злоупотребљавају правни систем кроз SLAP тужбе да би се разрачунавали са медијима или појединцима који пишу критичке текстове. Тако су медијске слободе заштићене, а новинари на миру могу да раде свој посао. За наше правосуђе би био примарни задатак да се правници прво едукују о савременим медијима, пре свега оним на интернету, а потом и да се донесу закони којима би се онемогућило да се SLAP тужбама утиче на истраживачко новинарство, критичко мишљење и гуши слобода медија.
Остави коментар