Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Када су у фебруару 2024. године представници Русије и Абхазије потписали низ споразума о сарадњи и партнерству, где је за политичке аналитичаре из западних земаља посебно видљив остао споразум о формирању заједничке војне базе на територији отцепљене грузијске републике, многи су, можда и с правом, помислили да ће се нови „талас“ рата из Украјине још једном „разбити“ на кавкаским кланцима и превојима, слично оном сукобу који је у септембру 2023. године збрисао Нагорно-Карабах. Према том споразуму, Русија добија право да гради, користи и усавршава инфраструктуру базе, а предвиђено је и формирање заједничких оружаних снага Руске Федерације и Абхазије. У складу са Споразумом о војној сарадњи између Русије и Абхазије, потписаним у септембру 2009. године, седма руска војна база са око 1700 војника налази се у граду Гудауте у Абхазији. Према том споразуму, руски контингент, у случају заоштравања ситуације, може бити и увећан.
Војници су наоружани с оклопним транспортерима и ратним возилима. Када је у питању тешка техника и механизација, поседују тенкове Т-62. За заштиту базе и аеродрома Гудауте планирано је постављање ракетног система С-300 и дивизиона ракетних комплекса „тунгуска“. Свега месец дана касније, у обраћању јавности, председник парламента Јужне Осетије Алан Алборов изјавио је да „…званични Цхинвали разматра механизме присаједињења Јужне Осетије Руској Федерацији у координацији са властима у Москви…“. Ова изјава представља допуну става који је у обраћању народу и парламенту 2023. године исказао Алан Гаглојев, председник Јужне Осетије, односно још једне политичко-територијалне јединице која је извршила сецесију у односу на Грузију 1991. године. Наиме, јужноосетски председник тада је изразио „..наду да ће ова република ускоро ући у састав Русије…“. Паралелно с овим процесима, почетком 2024. године у Грузији су постојала оштра политичка превирања, која су претила да земљу одгурну у гротло „нове револуције ружа“. Шта се то догађа у овој древној кавкаској држави и да ли је Грузија данас „на Истоку или на Западу“?
Од 2003. године и чувене Револуције ружа у Грузији влада прилична политичка криза и конфузиија у вези с избором адекватног „националног политичког пута“ у питањима спољног, али и унутарполитичког курса ове древне државе. Грузија, као кавкаска држава са вишемиленијумском државотворном традицијом, од XVIII века до данас представљала је бедем али и полазну тачку за одбрану или продор према Југу руских политичких, геополитичких и државних интереса. У погледу преламања геополитичких интереса великих сила са колективног Запада, са једне, и Русије, са друге стране, кавкаски регион и Грузија у њему нису променили описани значај и карактер ни после пропасти Совјетског Савеза на почетку последње деценије претходног столећа. У периоду краха руске државе, њеног геополитичког утицаја и посебно економије, утицај Сједињених Америчких Држава на политичко стање и процесе у Грузији експоненцијално је порастао. Није чак ни симптоматична чињеница да је Револуција ружа, односно још једно „политичко пролеће“, овај пут у Грузији, уследило након доласка Владимира Путина на власт почетком новог миленијума.
Од 2003. године, посебно од доласка Михаила Сакашвилија на власт, у Грузији постоји оштар политички сукоб између знатно бројнијих политичких партија, организација, па и дела политичке јавности наклоњене колетивном Западу, са једне, и њихових супарника наклоњених Русији и очувању традиционално блиских релација Тбилисија са Москвом, са друге стране. Дужни смо да напоменемо да су ти сукоби, изазвани преламањем геополитичких утицаја два главна „конгломерата великих сила“, генерисали и неколико оружаних сукоба у Грузији, који су имали карактере и грађанских ратова, али и међународних оружаних конфликата (рат у Аџарији, сецесија Јужне Осетије и Абхазије, рат са Русијом 2008. године, итд.). Све до последњих општих избора 2020. године превагу у тим сукобима имала је „прозападна“ политика Грузије. На последњим општим изборима за грузијски парламент, од могућих 150 посланичких места, 90 је освојила политичка партија Грузијски сан, технократска, благо евроскептична, левичарска партија из чијих редова је изабрана и садашња влада премијера Ираклија Гарибашвилија, иначе конзервативног и опортунистички опредељеног бизнисмена и политичара. Гарибашвилијева влада није мењала основни курс националне политике Грузије у погледу њених тежњи да приступи евроатланским интеграцијама, али је дата политика била знатно ослабљена латентном „нормализацијом односа“ званичног Тбилисија са Москвом.
У наведеном контексту таква политика није доживела већи заокрет ни након почетка руско-украјинског рата у фебруару 2022. године. Поред тежњи колективног Запада и опозиције у парламенту Грузије, предвођене странком „Снага у јединству“ као и ангажовањем евроатлански оријентисане председнице Саломе Зурабичвили, није дошло до радикалног заокрета у „правцу Запада“, када је реч о позицијама Тбилисија у односу на Путинову Русију. Тачно је да је Грузија постала и кандидат за приступање у пуноправно чланство у Европској унији, те да су америчко-грузијске везе уистину садржајне, али немојмо да заборавимо да Тбилиси није увео било коју меру ембарга против Руске Федерације, те да је у великој мери (али не и у потпуности) заузео неутралан став када је реч о рату у Украјини. Међутим, од тренутка када је почетком 2023. године премијер Гарибашвили оптужио Украјину да режим Зеленског покушава да изазове нови сукоб између Грузије и Русије, „стање људских права“ и „европска будућност Грузије“ постали су приоритети у политици колективног Запада према овој држави, али и целокупном кавкаском региону. Да ли је нови „букет ружа“ припремљен за достављање на „адресу Грузије“ у Тбилисију? Стиже ли у Грузију „њен нови пети октобар“, али овај пут (можда) у 2024. години?! Неколико месеци пре инкриминисане изјаве грузијског премијера, широм државе осванули су плакати и билборди са натписима: „Грузија – земља мира“ и „Тбилиси – град мира“. Сасвим извесно, истицање описаних пропагандних материјала било је финансирано од стране владајућих политичких структура, предвођених политичком странком Грузијски сан. Било је то јасно опредељење владе Ираклија Гарабишвилија да званични Тбилиси намерава да задржи своју неутралну позицију у руско-украјинском рату.
Међутим, резултати истраживања јавног мњења показују да око 80 процената становника Грузије негује „евроинтеграциони сентимент“, који је несумњиво злоупотребљен од тренутка када је влада усвојила „предлог закона о страним агентима“. Наведеним предлогом законског акта било је предвиђено формирање регистра медија и организација цивилног сектора, који у свом раду добијају знатнију „финансијску подршку“ из иностранства. Занимљива је и чињеница да су се владини званичници позвали на Закон о регистрацији страних агената (FARA) у Сједињеним Америчким Државама, који постоји још од 1938. године. Упркос томе, од стране опозиције наведени предлог „грузијског закона“ одмах је оцењен као „руски закон“, односно као „резултат малигног утицаја руског обавештајног апарата у Грузији“. Предлог закона уведен је у парламентарну процедуру, што је изазвало стравичну политичку кризу у Грузији, која је трајала неколико недеља. Првобитно, у вези са предлогом закона избили су физички сукоби, туча у самом парламенту, да би се насиље пренело и на улице Тбилисија и других градова у овој земљи. На хиљаде Грузијаца изашло је на улице у центру Тбилисија да протестују, пошто је парламент у начелу усвојио предлог закона, док су опозиоциони и медији са политичког Запада тврдили да ће овај правни акт „ограничити слободу медија“, те да ће бити употребљен за „гушење невладиних и других организација за заштиту људских права“. Председница Грузије подржала је демонстранте, као и многи представници САД и Европске уније. За сузбијање демонстрација органи реда користили су водене топове и сузавац, а центром Тбилисија орио се слоган: „Доле руски закон“, што се односило на тврдњу да је предложени закон веома сличан постојећом акту у Русији. После два дана демонстрација, владајућа странка Грузијски сан саопштила је да одустаје од предлога закона, јер је „довео до сукоба у друштву“.
Противдемонстрације присталица овог предлога закона и саме владе у суштини нису успеле, пошто није постигнут довољан степен мотивације за мобилисање критичне масе, која би на улицама грузијског главног града могла да пружи јасну подршку влади Гарабишвилија. Са друге стране, Гарабишвили је опрезно проценио утицаје сопствених политичких снага у Грузији, те је исправно закључио да су политичке поделе у грузијском друштву знатно комплексније од пуког изјашњавања грађана „за“ или „против“ једног предлога закона. Узгред, да нагласимо да наведени предлог закона није представљао никакав потенцијални израз „драконске политике једног тоталитарног поретка“, поготово не проруског. Једноставно, да је усвојен, предлог закона би обавезао невладине организације и медије да добијају мање од 20 процената вредности пре свега новчаних средстава из иностранства у односу на њихов укупан годишњи пословни буџет. На тај начин била би избегнута могућност њиховог уписивања у специјални регистар правних лица чији је рад финансиран из иностранства. Такође, уколико би дата правна лица добијала више средстава из иностранства у односу на прописана ограничења, те организације и медији били би дужни да надлежним државним органима подносе годишњи финансији извештај. Пропуст у подношењу таквих извештаја био би третиран као прекршај, који би условио изрицање казни за наведена правна лица у износу до 9500 америчких долара. То би било све.
Ниједна одредба датог предлога закона није предвиђала могућност нелегалног утицаја политичких структура у пословну или програмску политику медија у Грузији, нити је датим медијима било забрањено да у знатнијој мери буду финансирани средствима из иностранства. Међутим, Гарабишвили је добро проценио да би „индукована политичка криза“ нагло условила „увожење неограничене количине букета ружа“ за грузијски народ, те је одустао од овог „законског пројекта“. Био је свестан чињенице да више од 70 процената грађана подржава мирно решење политичких и територијалних спорова са Руском Федерацијом, док сличан проценат тих истих грађана негује изражене антируске сентименте. Такође, „пред својим политичким искуством“ сагледао је чињеницу да 80 процената Грузијаца тежи евроатланским интеграцијама њихове земље, док преко 50 процената показује симпатије према Украјини у рату између Москве и Кијева. Изнад свега, добро му је позната судбина Мише Сакашвилија, тог „сужња и жртве незајажљивих апетита политичког Запада“ у кавкаском „бедему“ преплитања утицаја Русије и САД у Грузији. Свестан је да је Путин пре скоро 20 година једино тражио да Кавказ и Украјина (уколико говоримо о европском копну) остану изван граница НАТО, што су САД брутално игнорисале. Сакашвили то није разумео и управо од стране политичког Запада био је одбачен. Када је у својој политичкој недораслости постао неупотребљив, па сада „полулуд“ и тешко болестан броји своје последње дане у тмини грузијске затворске болнице. Садашњи грузијски премијер свестан је да се „мирис америчке руже“ убрзо „преобрази у заносни укус халуциногене биљке“.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Nakashidze, Malkhaz (2016). „Semi-presidentialism in Georgia” (PDF). Ур.: Elgie, Robert; Moestrup, Sophia. Semi-Presidentialism in the Caucasus and Central Asia. London: Palgrave Macmillan (објављено 15. 5. 2016). стр. 119‒142. Приступљено 13. 10. 2017.
Rapp, Stephen H. (2003). Studies in medieval Georgian historiography: early texts and Eurasian contexts. Peeters.
Mela, Pomponius (1998). Romer, Frank E., ур. Pomponius Mela’s Description of the World. University of Michigan Press. стр. 72.
Остави коментар