ГРКО-ЦИНЦАРСКА ЗАЈЕДНИЦА НОВОГ САДА У 19. ВЕКУ

20/10/2020

∗ За израду есеја који се налази пред читаоцима базично је коришћена литература ЈЕЛИНИ СТАРОГ НОВОГ САДА КАО ДЕО ГРЧКЕ ДИЈАСПОРЕ аутора Мирослава М. Јовичина

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

 

Грци и Цинцари у Новом Саду су себе звали Јелинима, Грцима и Грко-Цинцарима, без обзира на њихове унутрашње поделе. У званичним списима Цинцари се називају Graeci vulgo Csinsares или samo Csincares, Vallchus, Vallches или Graeco-Valachus vulgo Czinczar, Kuzovalachos, Macedovalahos, а Грци и они који су се представљали Грцима, као Graeci, Hellenes. Обичан новосадски свет их је називао: Цинцари, Грци, Греци, Куцовласи, Влахо-Цинцари, Грко-Цинцари, Грко-Румуни, Влахо-Румуни, Греко-Власи,  Македо-Романи, Македо-Власи. Током више од једног века, од прве половине 18. до средине 19. века, ови људи су своју преписку водили искључиво на грчком језику, што значи да су се они, без обзира на етничко порекло и језичке разлике, у цивилизацијском смислу сматрали Грцима.

Већина чланова Грчке општине Новог Сада била је цинцарског порекла, што потврђују пописи које су обављале државне, градске и црквене власти. Цинцари су као народ негрчког порекла стизали у ове крајеве углавном већ хеленизовани.  Услед недостатка јасно изграђене сопствене националне свести и осећања, а уз велику жељу да их средина види и доживи као Грке, велики број припадника цинцарског етничког корпуса одбацио је препознатљива обележја свог порекла, сматрајући се правим Јелинима. Колико су новосадски Јелини били Грци а колико Цинцари, Васа Стајић у своме чланку Цинцари у Новом Саду каже следеће: „Немамо података да бисмо се упуштали у питање о разлици између Грка и Куцовлаха. Рећи ћемо само општи утисак: крвне разлике нема; Грцима су се сматрали већ хеленизовани Куцовласи, док аутентични Куцовласи тек желе толико научити грчки, да би се смели назвати Грцима, па зато жртвују велики новац за издржавање Грчке школе. Мислимо да су прави Грци међу натурализованим Грцима, односно хеленизованим Куцовласима Новог Сада, ако их је уопште било, били толико ретки као беле вране. Имамо утисак да за целу општину важи оно што је Змај рекао о ћир-Сими, јунаку приповетке Наш Љубомир… више Цинцар него Грк!”

Услед оскудних историјских извора и мало сачуваних докумената, готово је немогуће тачно одредити када су први Цинцари и Грци и у ком броју стигли на подручје будућег Новог Сада. Поуздано се зна да их је у овим крајевима било у време турске владавине. Душан Ј. Поповић каже да је стално насељених породица Грка и Цинцара током 1746. године у Петроварадинском Шанцу било десет и поред њих још непознат број привремених печалбара самаца. Приближан број ових самаца је тешко одредити, јер се већина њих није пријављивала властима како би избегли плаћање пореза, нису имали регистрован дућан, већ су трговали на пијаци или су без дозволе власти торбарили по околним насељима на обронцима Фрушке горе и у Шајкашкој. Ова категорија привремено боравећих Јелина била је за власт, као и за историју, невидљива, јер нису поседовали непокретну имовину ни регистроване делатности. Док су боравили у Аустрији, турски трговци су имали слободу трговања и кретања у складу са уговорима мировних конференција у Сремским Карловцима, Пожаревцу и Београду. Шаначки Грци и Цинцари су као турски држављани били у надлежности војних власти, односно под надзором команде Петроварадинске тврђаве.

Новосадску варош основали су трговци и занатлије пореклом из турских крајева на Балкану, а међу њима је било много Цинцара. То је нарочито уочљиво по положају улица, начину зидања најстаријих кућа у чаршији и израженом оријенталном духу. Њихове куће су биле типично оријенталног типа, са трговинама и занатским радионицама са уличне стране на коју су гледали ћепенци, источњачки прозори са капцима. Спратне дворишне зграде протезале су се иза трговине дуж авлије и у њима се становало и држане су магазе. На спрату су штрчали доксати на које се стизало шкрипавим басамцима. Улице су биле уске и кривудаве, наткривене стрејама кућа које су се готово додиривале на средини улице. Михајло Полит Десанчић у својој књизи Покојници описује новосадске градско језгро из времена своје младости и каже да када је падала киша, могло се ићи по сувом целом дужином Дунавске и Ћурчијске улице.

За време последњег Аустро-турског рата који је вођен 1787‒1791. године, у Нови Сад је стигао велики број Срба избеглица из Турске, а са њима су пристизали Цинцари и Грци. Били су то углавном трговци који су долазили из страха за личну безбедност и да им послови не би трпели губитке. То је био последњи масовни талас јелинских избеглица који је запљуснуо Нови Сад и села по јужној Бачкој. Сви дошљаци , углавном мушки, били су прихватани без икаквих детаљних провера и одмах им је, без обавезне супруге, било понуђено аустријско држављанство. Ратно стање је допринело да се мирнодопски закони, ригидни у вези са пријемом турских држављана у аустријско поданство, у пракси прећутно суспендују.

Новосадске Јелине можемо поделити у пет повезаних група, с обзиром на етничко порекло њихових предака, лингвистичке особености и њихову тренутну националну свест. У прве четири групе спадају Цинцари, док су у пету групу сврстани малобројни прави Грци. Прву групу чине Цинцари који су дошли из Македоније и поред свог језика и грчких културних утицаја стечених у постојбини, имали су и примесе словенског менталитета, обичајних и језичких елемената преузетих од македонског или бугарског живља. Национално аморфни и без снажне традиције припадања, настојали су да се што мање разликују од већинског српског становништва  како би избегли потенцијалне сметње приликом пословања. Стога су брзо посрбљавали своја презимена српским суфиксима -ић, -вић, -ски, -ов, деци су давали српска имена, они који су долазили као момци углавном би се женили православним Српкињама. Поред својих имендана, многи би узимали крсну славу своје супруге, одлазили би у српске цркве и у таквим породицама доминирао је српски језик, док је грчки био присутан као образовно средство. Ови Цинцари су се најједноставније и најбрже посрбили већ у првој генерацији.

Другу групу чине Цинцари који су у постојбини стекли полухеленски идентитет и представљали су прилично неодређен, али масован грчко-цинцарски супстрат. Сматрали су се Цинцарима грчког духа, користили су културне елементе оба ентитета и себе називали Грко-Цинцарима. У кућама су причали грчки и цинцарски, а у чаршији српски са карактеристичним нагласком. Њихова деца ишла су у Грчку школу која је све до Буне била престижна и најбоља основна школа у Новом Саду. Ова група била је најбројнија и историјски најрепрезентативнија. Представници ове групе су за живота успевали да сачувају етничку посебност, али њихови унуци су напуштали јелински дух и стапали се с српском већином. Средином 19. века готово сви потомци Грко-Цинцара су били свесни свог јужњачког порекла, али су се сматрали Србима и чинили су чврсто српско језгро Новог Сада.

Трећу групу чинили су они Цинцари који су у јужну Угарску стизали као готово Грци. Тачније, они су себе сматрали великим, правим и чистокрвним Грцима. Држали су се уз заједницу малобројних аутентичних Грка, који их нису сматрали себи равнима, али им је годила њихова масовност и њихов финансијски потенцијал у борби против асимилације. Цинцари ове групе мешали су се биолошки само са себи сличнима и правим Грцима, доводећи себи за жене девојке из завичаја, које су децу морале да васпитавају по строго грчком узору. Чланови ове групе били су бројнији од правих Грка, грчкој заједници су давали масовност и снагу, а током неколико генерација мешања било их је тешко разликовати од чистокрвних Грка. Доминатну грчку црту успели су да сачувају до краја 19. века, али ни ове породице нису успеле да се одупру биолошком нестанку или спонтаном посрбљавању. Типични представници Цинцара који су инсистирали на грчком имену и бићу били су: Ђурковићи-Сервијски, Параскева Хаџи-Јањин, Гадеше, Софијали, Вулко и други.

Четврта група Цинцара  била је најмалобројнија и најкраће је трајала. Представља тврдо цинцарско језгро кога су сачињавали ретки национално свесни Цинцари. Они нису пристајали да буду ни Грци ни Срби, али се нису одрицали усвојене грчке духовности, као ни пријатељства, родбинских и других веза са Србима. Први пут је ова група била запажена у Новом Саду током фебруарских збивања 1782. године, када се грчка заједница одвојила од Срба. Никола Дузи је тада изашао са захтевом да се тек основано Новосадско грчко општество назове Заједница Грка и Куцовлаха, али гркофилска већина је ову иницијативу одбацила. Почетком 19. века део угарских Цинцара се у Пешти одвојио од Грка, под снажним утицајем својих првих просветитеља Розе и Бојађија, што је имало утицаја и на новосадске Јелине. Тако се 1821. године појавио званичан захтев (исти онај који је пре пола века поставио Никола Дузи) да се званични назив грчке општине промени у Грчко-куцовлашка општина Новог Сада. Овога пута већински Цинцари нису одустали и за своје народно име изборили су се пред судом 1823. године, после две године парничења. Појава националне свести није била довољна да би се ова група Цинцара очувала. Ни она није била имуна на посрбљавање и до краја 19. века је нестала.

Најмалобројнији међу новосадским Јелинима били су аутентични Грци, људи хеленског порекла, Грци по крви. Припадност хеленском етносу, грчки матерњи језик, породица, обичаји, школа на грчком језику коју су основали, античка величина и византијска државна традиција били су стожер ове групе. Овај тип Грка био је чувар јелинске заједнице и узор филхеленским Цинцарима. Грцима није било довољно то што су у новосадским црквама присуствовали православном богослужењу, већ су се изборили да то богослужење буде на њиховом матерњем језику, са обавезним присуством грчког свештеника. Иако су многи Новосађани, дошљаци са југа, тврдили да су чисто грчког порекла, прави етнички Грци Новог Сада били су професор музике Александар Морфидис Низис, учитељи Николаос Јанакидес, Георгије Бељански (Грк са словенским презименом), Антим Папа(с) Папакостопулос, Жмерне или Смирнаси, породица Полита и још неки ретки Новосађани. Нарочито пажљиво се чувао тврди грчки круг, његови чланови служили су се искључиво грчким језиком, међусобно су се женили, удавали, кумовали и дружили. Стабилност свих наведених грко-цинцарских група и њених представника није била увек једнако чврста, јер су се оне међусобно преплитале и мешале, а неки чланови су због интереса прелазили из групе у групу.

Грчка имена, а посебно презимена, карактеристична су по последњем слогу, суфиксу који гласи -ос, -ис, -ас или -ес, а таквих је у Новом Саду било изузетно мало. Већина Грко-Цинцара имала је углавном грчка имена – Димитрије (скраћемо Дима), Симеон или Сима, Христодул, Христос или Риста, Николау, Николаос, Николај или Никола, Георгије или Ђорђе, Александар или Алекса, Стефан или Стеван, Петар, Василије и друга, затим библијска имена хебрејског порекла – Лазар, Јелисавета, Рахила, Данило Аврам, Манојло или Емануило, Михајло или Михаило, Јован, Рафаило или Рафајло и друга, као и влашка имена, изведена из латинских узора – Константин или Коста, Радул, Оливер, Јанко, Хариш, Марко и друга. Средином 18. века наилазимо на Цинцаре у Новом Саду са словенским именима, као што су Стојан, Станко, Рајко, Богдан. Уз већину ових имена не иду грчка, већ цинцарска или српска презимена: Стајо, Стерио или Штерио, Бозда, Тамбул или Стамули или Станбули (показује породично порекло из Константинопоља), Попаћиро, Дера, Дузи, Дука, Чамчафил, Пуљо, Батут, Биља, Вулпе (на цинцарском лисац), Лека, Камбер, Чакра, Жмерна, Полит, Форо, Патраћ, Пустеника, Хаџи-Јањин, Хаџи-Ласкар, Хаџи-Богдан, Хаџи-Вулко… У својој првој новосадској генерацији ови људи су се ипак сврставали у ред Грка. У другој половини 18. века у Новом Саду је живео приличан број ових људи који су се на званичним местима и у латинским документима потписивали посрбљеним облицима својих ранијих, јелинских презимена: Констатиновићи, Поповићи, Димићи, Димовићи, Костићи, Николићи, Манаојловићи, Васиљевићи или Васиљеви, Алексијевићи, Сарандићи, Димитријевићи, Георгијевићи, Хаџићи, Ђурковићи (Сервијски), Јовановићи, Павловићи, Рајковићи. Сви ови људи су уз Бељанског били припадници најборбенијег дела грчке заједнице и носиоци покрета за школску и црквену независност грчке заједнице Новог Сада. Мотиви за посрбљавање презимена код ових људи су били различити, од потребе за друштвеном подобношћу, преко пословне мимикрије, до неизбежног утицаја супруга Српкиња. У већем делу 19. века сусрећемо библијска имена, која су својој деци давали како Грко-Цинцари, тако и Срби. То су мушка имена: Јован, Лазар, Атанасије, Симон, Павле, Константин (Коста), Петар, Георгије (Ђорђе), Арсен, Стефан (Стеван) и женска имена: Софија, Ана, Марија, Марта, Јелисавета и друга. Код имена као што су Ставра, Наста, Анастас, Ламбро, Христо, Параскева, Манојло, Кирил, Аргир, Јања, Хариш, Дијаманди, Димо, дилеме нема, јер су особе које су их носиле биле искључиво рођене као Грци, или пре као Цинцари.

На захтев Илирске дворске канцеларије почетком 1792. године спроведен је попис, који је требао да установи колико Грка и Цинцара живи у Новом Саду. На основу обављеног пописа сачињен је документ под насловом Familiarum Graeco Kuczo Valachorum Animarum item, ac denique Gnaror ac Ignaror Linguae Illyricae (Породице Грка и Цинцара и њихови чланови (душе), који знају и они који не знају илирски). Попис је дао следећу слику новосадске  грчко-цинцарске општине: у Новом Саду је 1792. године живело 104 јелинске породице, са 405 душа, од којих је грчких породица било 35, са укупно 112 чланова (100 је знало српски, 12 није), а цинцарских породица је било 64, са 293 душе (23 није разумело ни говорило српски). Из пописа се види да имена неких чувених грко-цинцарских породица нису пописана, иако су те породице тада живеле у Новом Саду, као на пример Саранде, Полити, Пулитиси, Атанасије Балта и многи други.

Грко-цинцарска заједница у Новом Саду је формално опстала до друге половине 19. века, али је њена ерозија кренула много раније. Њихову виталност и друштвену снагу слабио је све мањи број нових чланова, јер су престали колективни доласци са југа и заједница је почела да стагнира, а затим лагано да одумире. Свој биолошки потенцијал додатно је губила претапањем многих Јелина у Србе, што је за опстанак заједнице било фаталније и од биолошког изумирања. Многи Јелини су се родбинским везама везали за српску заједницу и живели веома активан и просперитетан живот, док су чврсти Грци, опредељени за национални опстанак, остајали малобројни и усамљени у својим сновима на маргинама друштва, све више удаљени од напредних токова у граду.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања