Grgur Jakšić i kulturna diplomatija Srbije u Francuskoj početkom 20. veka

01/05/2020

Autor: dr Aleksandra Kolaković, naučni saradnik

Grgur Jakšić (1871 – 1955) je od dolaska u Pariz 1896. godine, pored studija, arhivskih istraživanja i rada na prikupljanju dokumenata značajnih za istoriju Srba izgradio i mnogostruke veze u krugovima francuskog visokog društva. Student slavnog Alfreda Ramboa i autor disertacije o srpskom ustanku i evropskoj diplomatiji, Grgur Jakšić je svojom doktorskom tezom Evropa i Vaskrs Srbije 18041834, koja je po oceni francuskih profesora bila „polazna tačka novoga duha”, omogućio da Francuzi bolje i na nov način upoznaju Srbiju. Nakon završenih studija 1907. godine do kraja Velikog  rata, njegov boravak u Parizu poslužio je kao spona srpske države i francuske javnosti, a sarađivao je sa naučnicima, novinarima, političarima i diplomatama. U vreme Balkanskih ratova (1912 – 1913) Jakšić je bio ogovoran za afirmaciju srpskog pitanja direktno predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću. Francuze koji su činili mrežu njegovih kontakata i veza, Jakšić je počeo da upoznaje još od prvih studentskih dana u Latinskom kvartu. Studije na prestižnoj Sorboni omogućile su poznanstvo, a kasnije i prijateljstvo sa profesorima Emilom Omanom, Viktorom Berarom i Ernestom Denijem.

Saradnja srpskih intelektualaca sa urednicima listova i časopisa u Parizu bila je siguran način plasiranja informacija, posebno ka državnicima, diplomatama i poslovnim ljudima. U ovom smislu poseban značaj imaju kontakti srpskih intelektualaca sa Ogistom Govenom i Viktorom Berarom. Goven, koga su srpski intelektualci poznavali još dok je bio francuski diplomata u Dunavskoj komisiji, kao urednik uticajnog lista Le Journal des Débats od Aneksione krize, zahvaljujući svojim poznanstvima u krugovima visoke francuske politike i javnog života, bio je ključna ličnost preko koje su srpski intelektualci plasirali narative o Srbiji i Srbima. Ibrovac je u sećanjima na Govena istakao: „Zahvaljujući vezama koje je bio stekao s ljudima od visokih položaja, Goven je bio odlično obavešten o svim krupnijim pitanjima međunarodne politike. Vreme će pokazati koliko je korisnih saveta taj prijatelj dao našim diplomatama i državnicima, u najtežim trenucima naše novije istorije“. Jedan od Govenovih prijatelja bio je i Mileran, kasnije predsednik Francuske. Uz vezu u Le Journal des Débats, koju su srpski državnici i političari imali preko Govena, značajan je i uticaj na La Revue de Paris. Vikot Berar je bio na poziciji generalnog sekretara u periodu od 1904. do 1911. godine i Srbi su imali pouzdanog saradnika, posebno u periodu aneksije Bosne i Hercegovine. Od prvih kontakata sa Srbima koje je uspostavio putovanjima po Balkanu i od 1899. godine kada je kao nadzornik u Višoj normalnoj školi upoznao pitomca Mihaila Petrovića Alasa, već u vreme Aneksione krize Berar je imao brojne prijatelje i saradnike među srpskim intelektualcima od kojih je najviše kontakata imao sa Grgurom Jakšićem.

Grgur Jakšić je zahvaljujući svojim ličnim kontaktima i saradnji sa uglednim Francuzima uspeo da se poveže sa francuskim medijima. Poznanstva i prijateljstva Grgura Jakšića obuhvatala su širok krug ljudi iz političkog i društvenog života Francuske u periodu la belle epoque. Jedna od moćnih figura francuske publicistike i politike sa kojom je Jakšić bio u kontaktu bio je Šarl Benoa (CharlesBenoist). Nekadašnji učenik L‘École libre des sciences politiques, Benoa je bio novinar lista Le Temps, tvorac Zakona o radu (1905) i francuski diplomata u Hagu, a kasnije se podstaknut rojalističkim uverenjima priklonio L‘Action française. Jakšić je sarađivao i sa Žanom Erbetom (Jean Herbette), glavnim saradnikom za spoljnu politiku u LEcho de Paris u periodu od 1907. do 1924. godine. Erbet je bio jedna od „orginalnih figura“ francuske intelektualne scene početkom 20. veka. Posedovao je visoko obrazovanje i dugogodišnje novinarsko iskustvo, a politički je dugo delovao iz senke, da bi u periodu posle Velikog rata došla do izražaja njegova političko-diplomatska sposobnost.

Iako su francuski naučnici posedovali bogatu erudiciju, Balkan im se činio tajanstven i ne uvek lako razumljiv, a podaci koje su im prezentovali srpski naučnici u svojim delima dragoceni. Most povezivanja francuskih naučnika sa dometima i saznanjima srpske nauke, a što je vešto uklapano i u propagandu, omogućio je Grgur Jakšić. Uspeo je da ugledne francuske naučnike i publiciste, kao što su: Emil Oman, Viktor Berar, Ogist Goven i Ernest Deni informiše i poveže sa srpskim naučnicima i diplomatama. Oni su, potom, povezali francuske i srpske interese i angažovali na brojnim konferencijama posvećenim srpskom pitanju, većinom protiv Austrougarske i njenih pokušaja da montiranim procesima diskredituje Srbe i „Jugoslovene“. Grgur Jakšić je pisao kako je Emil Oman bio ljut na rektora Sorbone kada mu nije dozvolio da u jednoj od sala održi predavanje o srpskom pitanju zbog političke pozadine predavanja u jednoj državnoj ustanovi. Saradnja srpskih i francuskih naučnika nakon Aneksione krize, pored umanjenja bugarofilstva kod francuskih naučnika, a od Balkanskih ratova i potpunog uklanjanja, uticala je da se srpsko pitanje kod francuskih naučnika posmatra sve više kao jugoslovensko, što je imalo posledice i na stvaranje Jugoslavije.

U vreme Balkanskih ratova u visokim krugovima srpske politike, pojavila se ideja o posebnom angažovanju na propagiranju srpskih ciljeva. Grgur Jakšić, njegovi kontakti i veze, koje je uspostavio u Parizu korišćeni su u pomenute svrhe. Prvi balkanski rat Jakšić je dočekao u Srbiji na poziciji rezervnog oficira srpske vojske. Nikola Pašić kao ministar inostranih dela smatrao je da će Jakšić biti korisniji u Francuskoj kao predstvanik srpske publicistike. Od decembra 1912. godine Jakšić je u Parizu imao zadatak da francuske novinare obaveštava o događajima na Balkanu i da u francuskoj javnosti zastupa i brani srpske nacionalne interese. Jakšić je bio upućen da sve neophodne informacije za svoj rad dobija od  srpskog Poslanstva u Parizu, na čijem čelu je u to vreme bio Milenko Vesnić. U svom delovanju Jakšić se najviše oslanjao na krug francuskih intelektualaca i novinara koji su odranije bili naklonjeni Srbiji i upoznati sa njenom istorijom (Alber Male, Viktor Berar i Emil Oman). Radi boljeg prijema informacija o Srbiji u francuskoj javnosti Jakšić je prikupljene informacije objavljivao u svojstvu „specijalnog dopisnika“ iz Beograda, Sofije, Londona i Petrograda. Ponekad je postojala veća potreba za tajnošću izvora. Jakšić je tada svoje informacije ili tekstove  prosleđivao francuskim prijateljima koji su ih objavljivali pod svojim imenom. Opredeljenje za ovakav način plasiranja informacija, Jakšić je pravdao činjenicom da se vestima koje su dolazile iz zainteresovanih krugova nije poklanjala naročita pažnja, jer su  smatrane subjektivnim.

Najveći uticaj preko svojih prijatelja i poznanika Jakšić je ostvario u listovima: Le Temps, Journal des Débats i LEcho de Paris. Ogist Goven kao urednik spoljnopolitičke rubrike u Journal des Débats je omogućio Grguru Jakšiću da se poveže sa istaknutim novinarima uticajnih pariskih redakcija. Jakšić je posebno insistirao da je Journal des Débats zakleti neprijatelj Austro-Ugarske i ubeđeni naš prijatelj, čim nije u pitanju Turska. To je jedini pariski list koji godinama već redovno, brani naše nacionalne interese protiv Austrougarske. Nijedan nas francuski list nije tako iskreno i otvoreno branio za vreme aneksione krize kao Deba. Taj pravac daju listu g. Ogist Goven, moj lični i naš narodni iskreni prijatelj i g. de Naleš, direktor lista. U više pariskih izveštaja Nikoli Pašiću, napisanih 1912. i 1913. godine, Jakšić je posebno naglašavao saradnju sa Tadrijeom i Tiom iz Le Temps. Po navodima samog Jakšića, pomenuti Tio je bio „mlađi čovek od budućnosti. On ima iskrene simpatije za našu stvar i dobar je lični prijatelj g. Spalajkovićev“. Tio je nakon Aneksione krize dobio Orden Sv. Save trećeg stepena. Istovremeno, Jakšić je naglašavao i kako su de Sen Blakar (De Sain Blancard) i g. Šarls (Charlat) iz pariskog Žurnala „učinili lepih usluga“ za afirmaciju srpskih nacionalnih ciljeva.

Iako su i drugi srpski intelektualci sarađivali sa francuskim novinarima, kao što je recimo prijateljstvo i saradnja između Pjera Lanija (Pierre Lanux) i Milana Gavrilovića, koji je od 1913. godine bio sekretar srpskog poslanstva u Bukureštu, ipak najveći uticaj francuskim publicističkim krugovim u vreme Balkanskih ratova imao je Grgur Jakšić. Francuski listovi su od početka Prvog balkanskog rata, naročito list Le Temps sa kojim je Jakšić najviše sarađivao, bili zainteresovani da objave sadržaj srpsko-bugarskog ugovora. Interesovanje je poraslo sa zaoštravanjem odnosa među balkanskim saveznicama. Jakšić je smatrao da je pogodan trenutak došao u junu 1913. godine, kada je bugarska propaganda počela aktivnije da deluje u francuskim listovima i revijama. Jakšićev komunike sa izvodima iz srpsko-bugarskog ugovora objavio je list Le Temps 18. juna 1913. godine. U približno isto vreme, Vesnić je angažovao francuskog geografa, inžinjera i etnologa F. Bjankonija (F. Bianconi) da napiše članak o srpsko-bugarskom sporu u okviru kog se bez Jakšićevog znanja pojavio i njegov tekst. Bjankoni je u periodu od 1872 – 1876. godine radio je kao inžinjer Istočne železničke kompanije. Po povratku na zapad, Bjankoni je izradio jedan statistički izveštaj o stanovnišvtu Osmanskog carstva. Izveštaj je pisan na osnovu neopuzdanih izvora, te je i ocenjen kao neverodostojan. Ipak, Bajnkonijev izveštaj naišao je na veliku pažnju u evropskoj štampi, jer su ga smatrali pouzdanijim od turskih statistika jer ga je pisao Evropljanin. Bjankoni je autor više etno-geografskih karata: La Question d’Orient dévoilée; ou, la vérité sur la Turquie. Musulmans, raïas slaves et grecs, cherkeas et tziganes (1876);  Ethnographie et statistique de la Turquie d’Europe et de la Grèce (1877); Carte commerciale [avec texte complémentaire explicatif] du royaume de Serbie (1885). Za objavljivanje pomenutog članka sa tri karte Vesnić je platio listu Le Temps 20.000 dinara, od kojih je 3.000 dinara dobio Bjankoni. Inače, plaćanje listovima za naručene članke u periodu Balkanskih ratova postalo je učestalije. Ipak, Jakšić se zalagao za suptilniji pristup. U jednom od Izveštaja Nikoli Pašiću, ministru inostranih dela, Jakšić je naveo da je ova „afera“ sa Bjankonijem pretila da sruši njegov ugled kod francuskih novinara i publicista, što nije bilo u srpskom interesu plasiranja povoljnih informacija u Francuskoj.

Kada se posmatraju veze srpskih intelektualaca i francuske štampe, mora se imati u vidu činjenica da su među srpskim intelektualcima preovladavali stavovi da je štampa kao vid masovnih komunikacija sredstvo kojim se posredno može uticati na diplomate, političare, državnike, naučnike, poslovne ljude, jednom rečju celokupnu javnost. U okvirima srpske spoljne politike prezentovanje Srbije u evropskoj javnosti vršeno je planski od kraja 19. veka. Isticanjem pripremljenog i planiranog narativa o Srbiji koji je plasiran preko francuske štampe uz saradnju francuskih i srpskih intelektualaca zašlo se u sferu kulturne diplomatije ili u današnjoj terminologiji korišćenja tzv. „meke moći“. Francuska je već od 19. veka koristila aparat globalizovane kulturne politike (jedinstvo državnih i privatnih aktera). Srpski intelektualci su sledili primer razvijene i uticajne države i nastojali da preko štampe, publikacija, saradnje sa francuskim intelektualcima iskoriste mogućnosti koje je pružala publicistika.

Kroz analizu saradnje francuskih i srpskih intelektualaca na polju publicistike uočavaju se dva nivoa delovanja. Jedan je lični i ostvarivan je preko direktnih kontakata i poznanstava između pojedinaca. Drugi nivo delovanja je državni i obuhvata angažovanje pojedinih francuskih listova i novinara da afirmativno pišu o Srbiji i Srbima. Saradnja francuskih i srpskih publicista omogućila je ostvarivanje uticaja srpske države, preko veza i saradnje francuskih i srpskih intelektualaca na francusku javnost. Iako su postojala određena novčana davanja francuskim listovima ili novinarima, kako su njihove sume bile skromne i uobičajene, ne može se smatrati da su bile presudne u opredeljenju francuskih intelektualaca da pomognu srpsku propagandu. Ideologija, patriotizam, razumevanje srpskog problema i potencijalna opasnost koja je dolazila od Nemačke, odnosno povezivanje srpskih interesa sa rastom nemačke moći, opredelili su francuske i srpske intelektualce da sarađuju u sferi publicistike.  Francuska štampa, koja se prodavala u milionskim tiražima, a čitala i van granica Francuske, prešla je put od nezainteresovanosti za Srbiju i Srbe ili povremene kratkotrajne i fragmentarne zainteresovanosti, koja je nosila u sebi često negativne ocene krajem 19. i početkom 20. veka, do čestih i afirmativnih tekstova o Srbiji i Srbima od vremena Aneksione krize i Balkanskih ratova, koje su potpisivali ugledni intelektualci. Stoga se može reći da su srpski intelektualci, a među njima posebno Grgur Jakšić, imali uspeha u pozicioniranju pozitivne slike Srbije u međunarodnim odnosima u predvečerje Velikog rata.

Nacionalno-patriotski razlozi su pokretali i Francuze i Srbe da uspostavljaju i neguju lične odnose, kao i da ih koriste za potrebe zaštite države i ostvarivanja nacionalnih ciljeva. Ako se ima u vidu da je iz godine u godinu rastao broj ličnosti koje su održavale komunikaciju, razmenu informacija, prepisku i negovale prijateljstva, i ako se uzmu u obzir njihove pozicije na društvenoj lestvici, mreža saradnje Srba i Francuza pred Veliki rat stekla je složenu strukturu, koja je vršila povremene intervencije u diplomatskim okvirima i oblikovala francusko-srpske odnose. Aktivnosti Grgura Jakšića, koji je i nakon Velikog rata obavljao odgovorne poslove u sferi diplomatije i profesure na Pravnom fakultetu u Beogradu, nakon Drugog svetskog rata prekrivena je velom zaborava. Danas se bogata, i samo delom istražena zaostavština Grgura Jakšića, čuva u Narodnoj biblioteci Srbije. Ovaj esej je nastojanje da se osvetli i otrgne od zaborava jedan deo njegovih aktivnosti u Francuskoj.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja