Гргур Јакшић и културна дипломатија Србије у Француској почетком 20. века

01/05/2020

Аутор: др Александра Колаковић научни сарадник

Гргур Јакшић (1871 – 1955) je oд доласка у Париз 1896. године, поред студија, архивских истраживања и рада на прикупљању докумената значајних за историју Срба изградио и многоструке везе у круговима француског високог друштва. Студент славног Алфреда Рамбоа и аутор дисертације о српском устанку и европској дипломатији, Гргур Јакшић је својом докторском тезом Европа и Васкрс Србије 18041834, која је по оцени француских професора била „полазна тачка новога духа”, омогућио да Французи боље и на нов начин упознају Србију. Након завршених студија 1907. године до краја Великог  рата, његов боравак у Паризу послужио је као спона српске државе и француске јавности, а сарађивао је са научницима, новинарима, политичарима и дипломатама. У време Балканских ратова (1912 – 1913) Јакшић је био оговоран за афирмацију српског питања директно председнику српске владе Николи Пашићу. Французе који су чинили мрежу његових контаката и веза, Јакшић је почео да упознаје још од првих студентских дана у Латинском кварту. Студије на престижној Сорбони омогућиле су познанство, а касније и пријатељство са професорима Емилом Оманом, Виктором Бераром и Ернестом Денијем.

Сарадња српских интелектуалаца са уредницима листова и часописа у Паризу била је сигуран начин пласирања информација, посебно ка државницима, дипломатама и пословним људима. У овом смислу посебан значај имају контакти српских интелектуалаца са Огистом Говеном и Виктором Бераром. Говен, кога су српски интелектуалци познавали још док је био француски дипломата у Дунавској комисији, као уредник утицајног листа Le Journal des Débats од Анексионе кризе, захваљујући својим познанствима у круговима високе француске политике и јавног живота, био је кључна личност преко које су српски интелектуалци пласирали наративе о Србији и Србима. Ибровац је у сећањима на Говена истакао: „Захваљујући везама које је био стекао с људима од високих положаја, Говен је био одлично обавештен о свим крупнијим питањима међународне политике. Време ће показати колико је корисних савета тај пријатељ дао нашим дипломатама и државницима, у најтежим тренуцима наше новије историје“. Један од Говенових пријатеља био је и Милеран, касније председник Француске. Уз везу у Le Journal des Débats, коју су српски државници и политичари имали преко Говена, значајан је и утицај на La Revue de Paris. Викот Берар је био на позицији генералног секретара у периоду од 1904. до 1911. године и Срби су имали поузданог сарадника, посебно у периоду анексије Босне и Херцеговине. Од првих контаката са Србима које је успоставио путовањима по Балкану и од 1899. године када је као надзорник у Вишој нормалној школи упознао питомца Михаила Петровића Аласа, већ у време Анексионе кризе Берар је имао бројне пријатеље и сараднике међу српским интелектуалцима од којих је највише контаката имао са Гргуром Јакшићем.

Гргур Јакшић је захваљујући својим личним контактима и сарадњи са угледним Французима успео да се повеже са француским медијима. Познанства и пријатељства Гргура Јакшића обухватала су широк круг људи из политичког и друштвеног живота Француске у периоду la belle epoque. Једна од моћних фигура француске публицистике и политике са којом је Јакшић био у контакту био је Шарл Беноа (CharlesBenoist). Некадашњи ученик L‘École libre des sciences politiques, Беноа је био новинар листа Le Temps, творац Закона о раду (1905) и француски дипломата у Хагу, а касније се подстакнут ројалистичким уверењима приклонио L‘Action française. Јакшић је сарађивао и са Жаном Ербетом (Jean Herbette), главним сарадником за спољну политику у LEcho de Paris у периоду од 1907. до 1924. године. Ербет је био једна од „оргиналних фигура“ француске интелектуалне сцене почетком 20. века. Поседовао је високо образовање и дугогодишње новинарско искуство, а политички је дуго деловао из сенке, да би у периоду после Великог рата дошла до изражаја његова политичко-дипломатска способност.

Иако су француски научници поседовали богату ерудицију, Балкан им се чинио тајанствен и не увек лако разумљив, а подаци које су им презентовали српски научници у својим делима драгоцени. Мост повезивања француских научника са дометима и сазнањима српске науке, а што је вешто уклапано и у пропаганду, омогућио је Гргур Јакшић. Успео је да угледне француске научнике и публицисте, као што су: Емил Оман, Виктор Берар, Огист Говен и Ернест Дени информише и повеже са српским научницима и дипломатама. Они су, потом, повезали француске и српске интересе и ангажовали на бројним конференцијама посвећеним српском питању, већином против Аустроугарске и њених покушаја да монтираним процесима дискредитује Србе и „Југословене“. Гргур Јакшић је писао како је Емил Оман био љут на ректора Сорбоне када му није дозволио да у једној од сала одржи предавање о српском питању због политичке позадине предавања у једној државној установи. Сарадња српских и француских научника након Анексионе кризе, поред умањења бугарофилства код француских научника, а од Балканских ратова и потпуног уклањања, утицала је да се српско питање код француских научника посматра све више као југословенско, што је имало последице и на стварање Југославије.

У време Балканских ратова у високим круговима српске политике, појавила се идеја о посебном ангажовању на пропагирању српских циљева. Гргур Јакшић, његови контакти и везе, које је успоставио у Паризу коришћени су у поменуте сврхе. Први балкански рат Јакшић је дочекао у Србији на позицији резервног официра српске војске. Никола Пашић као министар иностраних дела сматрао је да ће Јакшић бити кориснији у Француској као предстваник српске публицистике. Од децембра 1912. године Јакшић је у Паризу имао задатак да француске новинаре обавештава о догађајима на Балкану и да у француској јавности заступа и брани српске националне интересе. Јакшић је био упућен да све неопходне информације за свој рад добија од  српског Посланства у Паризу, на чијем челу је у то време био Миленко Веснић. У свом деловању Јакшић се највише ослањао на круг француских интелектуалаца и новинара који су одраније били наклоњени Србији и упознати са њеном историјом (Албер Мале, Виктор Берар и Емил Оман). Ради бољег пријема информација о Србији у француској јавности Јакшић је прикупљене информације објављивао у својству „специјалног дописника“ из Београда, Софије, Лондона и Петрограда. Понекад је постојала већа потреба за тајношћу извора. Јакшић је тада своје информације или текстове  прослеђивао француским пријатељима који су их објављивали под својим именом. Опредељење за овакав начин пласирања информација, Јакшић је правдао чињеницом да се вестима које су долазиле из заинтересованих кругова није поклањала нарочита пажња, јер су  сматране субјективним.

Највећи утицај преко својих пријатеља и познаника Јакшић је остварио у листовима: Le Temps, Journal des Débats и LEcho de Paris. Огист Говен као уредник спољнополитичке рубрике у Journal des Débats је омогућио Гргуру Јакшићу да се повеже са истакнутим новинарима утицајних париских редакција. Јакшић је посебно инсистирао да је Journal des Débats заклети непријатељ Аустро-Угарске и убеђени наш пријатељ, чим није у питању Турска. То је једини париски лист који годинама већ редовно, брани наше националне интересе против Аустроугарске. Ниједан нас француски лист није тако искрено и отворено бранио за време анексионе кризе као Деба. Тај правац дају листу г. Огист Говен, мој лични и наш народни искрени пријатељ и г. де Налеш, директор листа. У више париских извештаја Николи Пашићу, написаних 1912. и 1913. године, Јакшић је посебно наглашавао сарадњу са Тадријеом и Тиом из Le Temps. По наводима самог Јакшића, поменути Тио је био „млађи човек од будућности. Он има искрене симпатије за нашу ствар и добар је лични пријатељ г. Спалајковићев“. Тио је након Анексионе кризе добио Орден Св. Саве трећег степена. Истовремено, Јакшић је наглашавао и како су де Сен Блакар (De Sain Blancard) и г. Шарлс (Charlat) из париског Журнала „учинили лепих услуга“ за афирмацију српских националних циљева.

Иако су и други српски интелектуалци сарађивали са француским новинарима, као што је рецимо пријатељство и сарадња између Пјера Ланија (Pierre Lanux) и Милана Гавриловића, који је од 1913. године био секретар српског посланства у Букурешту, ипак највећи утицај француским публицистичким круговим у време Балканских ратова имао је Гргур Јакшић. Француски листови су од почетка Првог балканског рата, нарочито лист Le Temps са којим је Јакшић највише сарађивао, били заинтересовани да објаве садржај српско-бугарског уговора. Интересовање је порасло са заоштравањем односа међу балканским савезницама. Јакшић је сматрао да је погодан тренутак дошао у јуну 1913. године, када је бугарска пропаганда почела активније да делује у француским листовима и ревијама. Јакшићев комунике са изводима из српско-бугарског уговора објавио је лист Le Temps 18. јуна 1913. године. У приближно исто време, Веснић је ангажовао француског географа, инжињера и етнолога Ф. Бјанконија (F. Bianconi) да напише чланак о српско-бугарском спору у оквиру ког се без Јакшићевог знања појавио и његов текст. Бјанкони је у периоду од 1872 – 1876. године радио је као инжињер Источне железничке компаније. По повратку на запад, Бјанкони је израдио један статистички извештај о становнишвту Османског царства. Извештај је писан на основу неопузданих извора, те је и оцењен као неверодостојан. Ипак, Бајнконијев извештај наишао је на велику пажњу у европској штампи, јер су га сматрали поузданијим од турских статистика јер га је писао Европљанин. Бјанкони је аутор више етно-географских карата: La Question d’Orient dévoilée; ou, la vérité sur la Turquie. Musulmans, raïas slaves et grecs, cherkeas et tziganes (1876);  Ethnographie et statistique de la Turquie d’Europe et de la Grèce (1877); Carte commerciale [avec texte complémentaire explicatif] du royaume de Serbie (1885). За објављивање поменутог чланка са три карте Веснић је платио листу Le Temps 20.000 динара, од којих је 3.000 динара добио Бјанкони. Иначе, плаћање листовима за наручене чланке у периоду Балканских ратова постало је учесталије. Ипак, Јакшић се залагао за суптилнији приступ. У једном од Извештаја Николи Пашићу, министру иностраних дела, Јакшић је навео да је ова „афера“ са Бјанконијем претила да сруши његов углед код француских новинара и публициста, што није било у српском интересу пласирања повољних информација у Француској.

Када се посматрају везе српских интелектуалаца и француске штампе, мора се имати у виду чињеница да су међу српским интелектуалцима преовладавали ставови да је штампа као вид масовних комуникација средство којим се посредно може утицати на дипломате, политичаре, државнике, научнике, пословне људе, једном речју целокупну јавност. У оквирима српске спољне политике презентовање Србије у европској јавности вршено је плански од краја 19. века. Истицањем припремљеног и планираног наратива о Србији који је пласиран преко француске штампе уз сарадњу француских и српских интелектуалаца зашло се у сферу културне дипломатије или у данашњој терминологији коришћења тзв. „меке моћи“. Француска је већ од 19. века користила апарат глобализоване културне политике (јединство државних и приватних актера). Српски интелектуалци су следили пример развијене и утицајне државе и настојали да преко штампе, публикација, сарадње са француским интелектуалцима искористе могућности које је пружала публицистика.

Кроз анализу сарадње француских и српских интелектуалаца на пољу публицистике уочавају се два нивоа деловања. Један је лични и оствариван је преко директних контаката и познанстава између појединаца. Други ниво деловања је државни и обухвата ангажовање појединих француских листова и новинара да афирмативно пишу о Србији и Србима. Сарадња француских и српских публициста омогућила је остваривање утицаја српске државе, преко веза и сарадње француских и српских интелектуалаца на француску јавност. Иако су постојала одређена новчана давања француским листовима или новинарима, како су њихове суме биле скромне и уобичајене, не може се сматрати да су биле пресудне у опредељењу француских интелектуалаца да помогну српску пропаганду. Идеологија, патриотизам, разумевање српског проблема и потенцијална опасност која је долазила од Немачке, односно повезивање српских интереса са растом немачке моћи, определили су француске и српске интелектуалце да сарађују у сфери публицистике.  Француска штампа, која се продавала у милионским тиражима, а читала и ван граница Француске, прешла је пут од незаинтересованости за Србију и Србе или повремене краткотрајне и фрагментарне заинтересованости, која је носила у себи често негативне оцене крајем 19. и почетком 20. века, до честих и афирмативних текстова о Србији и Србима од времена Анексионе кризе и Балканских ратова, које су потписивали угледни интелектуалци. Стога се може рећи да су српски интелектуалци, а међу њима посебно Гргур Јакшић, имали успеха у позиционирању позитивне слике Србије у међународним односима у предвечерје Великог рата.

Национално-патриотски разлози су покретали и Французе и Србе да успостављају и негују личне односе, као и да их користе за потребе заштите државе и остваривања националних циљева. Ако се има у виду да је из године у годину растао број личности које су одржавале комуникацију, размену информација, преписку и неговале пријатељства, и ако се узму у обзир њихове позиције на друштвеној лествици, мрежа сарадње Срба и Француза пред Велики рат стекла је сложену структуру, која је вршила повремене интервенције у дипломатским оквирима и обликовала француско-српске односе. Активности Гргура Јакшића, који је и након Великог рата обављао одговорне послове у сфери дипломатије и професуре на Правном факултету у Београду, након Другог светског рата прекривена је велом заборава. Данас се богата, и само делом истражена заоставштина Гргура Јакшића, чува у Народној библиотеци Србије. Овај есеј је настојање да се осветли и отргне од заборава један део његових активности у Француској.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања