ГРЧКО ШКОЛСТВО У УГАРСКОЈ

01/12/2020

∗ За израду есеја који се налази пред читаоцима базично је коришћена литература ЈЕЛИНИ СТАРОГ НОВОГ САДА КАО ДЕО ГРЧКЕ ДИЈАСПОРЕ аутора Мирослава М. Јовичина

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Јелинска или грко-цинцарска заједница Новог Сада налазила се на врхунцу свог постојања осамдесетих година 18. века. У Новом Саду је 1780. године живело око 120 породица, према мишљењу Д. Ј. Поповића. Грчке и цинцарске породице су у духу оног времена имале по неколико деце, тако да се величина грко-цинцарске заједнице процењивала на око 600 душа. Ако узмемо у обзир чињеницу да је Нови Сад 1786. године имао око 10.000 становника, значи Грко-Цинцари су чинили шест одсто новосадске популације. Уз то су имали много више друштвеног значаја, угледа и финансијске снаге, него што би се од тога броја могло очекивати.
Државна политика је низом мера донетих у другој половини 18. века приморала Грко-Цинцаре да се у потпуности укључе у живот својих локалних заједница, како би били држави од што веће користи. Царица Марија Терезија је у неколико наврата доносила законске акте у циљу везивања турских трговаца за нову средину, што је приморало јелинску заједницу да се стабилизује у местима у којима су до тада трговали. Стабилан брачни живот и породично заједништво, на што су упућивали донети прописи, резултирало је вишеструким повећањем наталитета у овим заједницама. Истовремено су везе са постојбином бивале све слабије, па су јелинска деца одрастала у местима свога рођења. Када су генерације ове деце стасавале за школу, поставило се важно питање њиховог образовања. Грко-Цинцари су могли да бирају хоће ли своју децу слати у постојеће школе за католичку или православну децу. Мешање са децом католичке вере није долазило у обзир због прикривеног прозелитизма којим би мали Грци били изложени, а православне школе на српском језику такође нису биле пожељне, јер би српско образовање водило младе грчке нараштаје право у већ присутну асимилацију.
Поучени примерима својих сународника из других делова дијаспоре, који су одмах по досељавању и организовању заједнице оснивали грчке школе за своју децу, тако су и Грко-Цинцари у Угарској кренули у организовање свог властитог школства. Државне власти су подржавале формирање грчких школа и оснивање грчког школског система, независно од српског. На молбе представника грчких заједница за оснивање грчких школа, државни просветни органи су неочекивано брзо и позитивно одговарали. На брза и повољна решења пресудно је утицала и понуда Грка да сами финансирају своје школе, наставно и помоћно особље. Грко-цинцарске заједнице по градовима Угарске одмах су кренуле у формирање својих засебних општина, након чега су оснивали школске фондове. Срби су били затечени издвајањем Грка и Цинцара из заједничких православних општина, а када је изненађење прошло њихова реакција је била оштра, али закаснела и немоћна да тај процес заустави.
Не можемо са сигурношћу утврдити од када је у Новом Саду постојала школа на грчком језику. Грци и Цинцари су 1782. године у своме обраћању Магистрату тврдили да Грчка школа у граду ради већ пуних 50 година. Ово је свакако преувеличано и претерано, али је врло могуће да је постојао неки облик школске наставе. Ову чињеницу потврђује и владика бачки Висарион Павловић, који је 1751. године, представљајући Петроварадински Шанац, рекао: „Близу саборне цркве и Владичанског двора налазе се школе: илирска, латинска, немачка, грчка…“ Наиме, верске заједнице у Новом Саду су организовале и издржавале своје школе. Прва школа у Новом Саду је била Српска вероисповедна школа (1703) у порти Саборне цркве, а потом је владика Висарион основао другу српску школу Латинску, 1731. године. Немци су 1726. године основали своју Римокатоличку народну школу. У Новом Саду је још постојала Реформаторска, Словачко-немачка евангелистичка школа, а прве године  19. века с радом почиње Јеврејска основна школа.
Све до 1770. године у Новом Саду није било званичног захтева за оснивањем Грчке школе. Те године је група грађана молила епископа бачког Мојсија Путника да се омогући деци Грка и хеленизованих Цинцара да похађају наставу на грчком језику. Након што је епископ дао пристанак, грчкој заједници је била уступљена учионица у згради Српске школе. Али, непосредно после свечаног отварања, установљено је да нису испуњени основни услови за нормалан рад школе: није било довољно ђака, ни квалификованог учитеља за редован рад, тако да је школска учионица остала празна. Тако је први покушај за покретањем Грчке школе пропао.
Настојање новосадских Грко-Цинцара да оснују своју школу уклапало се у просветну политику Хабзбуршке монархије од 1774. године, према којој основно образовање у складу са просвећеним апсолутизмом постаје државна брига. Борба за оснивање Грчке школе повела се поново 1780. године. 1 фебруара 1781. године у кафани „Зелени венац“ окупили су се угледни новосадски Грци и Цинцари – Никола Дузи, Параскева Хаџи-Јањин, Атанасије Вруша, Матеј Стамул или Стамбули, Михајло Софијали, Хаџи Богдан Вулко, Константин Гадеша, Константин Која Георгијевић и други, како би свечано прогласили оснивање посебног грчког општества. Јелинско општество званично је названо Communitas Hellenica Neoplantiensis (Грчко општество Новог Сада), без обзира на незадовољство неких Цинцара. Треба напоменути да су новосадски Јелини били искључиво цинцарског порекла, међу којима тешко да је било правих Грка. Упркос томе, филхеленска струја прегласала је влахофиле. Марко Сервијски поклонио је плац у средишту града за зграду Грчке школе и појединци су још раније донирали одређене новчане суме, које ће представљати оснивачки улог.
Односи између Срба и Грка су се погоршали, а тензије у граду појачале. Осамостаљење Грка и Цинцара од Срба значило је цепање и слабљење православне заједнице, па су многи Срби одлазак Јелина доживели као издају вере и заједничких интереса. Унутар православне заједнице у Новом Саду дошло је до вишегодишњег сукоба. Нарочито је протествовао и негодовао сенатор Рацковић. Захваљујући Патенту о толеранцији и политици коју је двор водио у духу верске равноправности, Грци су ипак успели да истерају своју ствар до краја. На велико разочарење Срба, Намесничко веће прослеђује 2. октобра 1783. године Магистрату Новог Сада одлуку двора којом се одобрава изградња школске зграде и просветни рад школе за становнике грчког језика (graecae linguae et nationnis hominibus). За двор је била пресуда чињеница да су обезбеђена средства за изградњу ове школе, као и фондови за њено издржавање. Очекивало се да ће школа привући у Нови Сад још насељеника грчког порекла и језика из Србије и Босне, а од тога би држава и град имали велике финансијске користи. Поред велике еуфорије Грка због оснивања градског општества и ентузијазма због добијања права на своју школу, динамика изградње школске зграде подсећала је на зидање Скадра на Бојани, из српске епске традиције. Испоставило се да плац који је поклонио Сервијски није адекватан, па је на лицитацији купљена Савићева кућа у Грчкошколској улици, на плацу број 3, за 4.500 или 5.000 форинти. Притом су се Грко-Цинцари задужили за 2.000 форинти код Илирских (српских) народних фондова, при Митрополији у Карловцима. Грчка школа је одмах почела са радом, јер је сада било довољно ђака, али ће се настава на грчком језику још скоро четири деценије држати у учионици Српске школе, добијеној још 1770. године од епископа Јовановића. Грчка школа је имала три разреда са по два одељења, а учитељи су били Никола Зис и Константин Вулко, обоjица из Турске.

Уз све разлике и сличности Срби и Грко-Цинцари су живели и држали се заједно, све док Јелини нису решили да се потпуно осамостале од Срба. Исто као што је било у Пешти, грчка борба за осамостаљење у Новом Саду почиње доношењем Патента о толеранцији. Многи Срби су еманципацију Јелина доживели емотивно, као личну издају. Осим што су били исте вере и сличних судбина, ова два (или три) народа у Новом Саду била су повезана и организационо: припадали су истим цеховима, одлазили у исте цркве, пословали у ортаклуку, снабдевали се једни код других, на истим пијацама и дућанима, дружили се у истим гостионицама, бријали се у истим берберницама и преплитали се крвно у мешовитим браковима. Међутим, почетком осамдесетих година 18. века дошло је време да њихова деца уче школе на својим језицима у одвојеним школама. Који су били реални разлози великог отпора Срба издвајању Грко-Цинцара из православне заједнице Новог сада? Наиме, од како је Јелинима онемогућено да свој новац шаљу родбини, црквама и манастирима у завичају, они су давали велике донације фондовима заједничке Црквено-школске општине. Срби су страховали да би напуштањем заједничког општества грчки прилози српским школама могли потпуно да изостану, што се коначно и десило. Првих деценија 19. века фондови Грчке школе наставили су да се множе. Остарели и добростојећи Грци и Цинцари прве и друге генерације завештали су овој школи доста новца.
Грчка школа у Новом саду радила је наредних деведесет година. Ова образовна установа била је у правном смислу потпуно легална образовна институција, јер је њено отварање и слободан рад дозволио сам владар, а лиценцу издало угарско Намесничко веће. На почетку је постојање грчке школе иритирало српску јавност, али се чаршија временом навикла на њу и у потпуности је прихватила. Многи богати Срби су касније, престижа ради, своју децу слали баш у Грчку школу. Поред читања и писања учио се изговор и граматика грчког језика, затим грчка историја, а много пажње се посвећивало практичној настави будућих трговаца и верској настави. У Николајевску цркву су ученици ишли редовно, сваке недеље и за празнике.
Надзор над педагошким радом школе обављали су ефори. Финансијско пословање школе надзирали су старатељи или епитропи, обично по двојица. Први новосадски епитропа кога знамо био је Георгије Бељански. Епитропе и ефоре школе бирао је управни одбор који су чинили петорица угледних чланова грко-цинцарке заједнице. Трошкови одржавања школе, инвентара, као и учитељске плате, исплаћивани су из школских фондова и легата, које је прикупљала Грчка општина у Новом Саду. За деведесет година свога постојања наставни план и уџбеници готово да се нису мењали. Наставни језик био је новогрчки, али су се као класични језици учили старогрчки и латински. Користиле су се књиге које је углавном писао Димитрије Н. Дарвар, а штампао бечки штампар Јозеф Лоренц Курцбек. Све време постојања новосадске Грчке школе користила се иста читанка, која је на својим левим страницама имала текстове на грчком, а на десним преводе тих текстова на српском језику. Исте читанке коришћене су деценијама, тако што су их долазеће генерације наслеђивале од старијих ђака. Трудећи се да им школе буду квалитетне и програмски и систематски једнообразне, угарски Грци су организације наставе својих школа поверили Земунцу Димитрију Николајевићу Дарвару. Он је осмислио наставни план и уз помоћ богатих Грко-Цинцара из Беча наштампао многе уџбенике, приручне књиге, катихизе, букваре, црквене историје, хрестоматије, енциклопедије, дијалоге и друга штива за потребе наставе. Дарвар је аутор чувене Граматике простога јелинскога језика, коју је написао и издао 1806. године.
У Угарској је било укупно 23 грчке школе. Пештански Грци су последњих година 18. века иницирали акцију да се све грчке школе у овом делу Монархије организују у јединствени образовни систем. Носилац ове идеје био је Димитрије Н. Дарвар, вероватно најученији Грк и аутентични представник модерног грчког просветитељства. Ипак, ова идеја није реализована. Грчко школство у Монархји остало је нецентрализовано и ван институција. Сваком грчком школом управљала је и финансијски је обезбеђивала локална грчка заједница, барем онај њен део који се још увек није посрбио. За разлику од Кнежевине Србије, у којој је грчким школама у првој половини 19. века управљала држава, у Угарској су ове школе осниване и до краја остајале у рангу приватних образовних завода, делимично и повремено контролисаних од стране државних надзорника. Током друге половине 19. века грчке школе ће се једна по једна затварати.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања