Grci i Cincari učesnici Bune 1848 ⁄ 49.

19/07/2021

Autor: Miroslav Jovičin, istoričar 

 

U široj javnosti malo je poznato da je tokom revolucionarnih godinu i po dana 1848/49. godine na strani Mađarske revolucije, kao i među pripadnicima Srpskog narodnog pokreta, učestvovao izvestan broj ljudi iz kruga Jelina – kako iz grčkih zemalja tako i rodom iz Ugarske. Tekst koji sledi želi da osvetli ovaj istorijski trenutak, stoga će predstaviti poslednjeg komandanta Petrovaradinske tvrđave sa mađarske strane i nekolicinu poznatih nam dobrovoljaca, od nekoliko stotina Grka koji su se borili i ginuli na srpskoj strani. Svi navedeni akteri ratovali su u neposrednoj, ili široj okolini Novog Sada.

Razaranje grada 12. juna 1849. godine

Kada je ban Josip Jelačić sa carskom vojskom, sastavljenom od šajkaških graničara, krajiške pešadije i nemačke artiljerije iz pravca Kaća stigao pred Novi Sad, poslate su prethodnice koje su osvojile severni i istočni redut. Pod pritiskom Jelačićevih trupa iz grada su se izvukle honvedske jedinice i prešle u Petrovaradinsku tvrđavu. Po jednoj verziji događaja, kada su prve banove jedinice kročile u varoš, komandant tvrđave general Pal Kiš diskretno je poručio novosadskim rimokatolicima da beže iz Novog Sada jer će varoš ujutru biti bombardovana. Dok je tokom noći 11/12. juna carska vojska bez borbe zauzimala grad, vojnici petrovaradinskog garnizona su sve do četiri sata ujutro skelom i čamcima prebacivali novosadske i izbegle temerinske Mađare u bezbedno okrilje tvrđave. U jutro tragičnog 12. juna komanda tvrđave nije činila ništa, čekala je da ban povuče prvi potez. Sa prvim jutarnjim zracima sunca banova artiljerija je, pozicionirana kod Solare (na današnjem Trgu mladenaca), po njegovom ličnom naređenju kratko otvorila vatru po pontonskom mostu i brukšancu.

Hagenov pontonski most bio je od vitalnog značaja za opstanak mađarskog garnizona u varoši i u brukšancu, stoga ga je komanda tvrđave u nekoliko navrata odlučno branila od zapaljenih lađa, puštanih niz maticu iz srpskog logora u Kamenici. Artiljerijski napad je bio najveća opasnost po most, jer bi njegovim uništenjem Novi Sad bez mnogo borbe pao u ruke carske vojske. Ovaj neuspešan i taktički neopravdan potez biće fatalan za Novi Sad, jer će tek tada general Kiš narediti da se uzvrati vatra i bombarduje usnuli grad. Dve stotine topova je duže od tri časa zapaljivim i rasprskavajućim đuladima besomučno tuklo po nebranjenoj varoši. Artiljerci su vodili računa da se gađaju isključivo srpski kvartovi, dok su na katoličke četvrti pazili. Istovremeno su dejstvovali i topovi iz brukšanca, gde se blagovremeno sklonio deo novosadskog katoličkog življa koji nije stigao da se prebaci u tvrđavu.

Erdujhelji na stranici 342. Istorije Novog Sada kratko opisuje bombardovanje:

Kao pljusak padajućih zvezda, svetlucale su bombe, koje su nad Novim Sadom letile i ta varoš postade za nekoliko sahata žrtva proždrljiva ognja. Stanovnici joj se razbegli, a zdanja u pepo pretvorena (…) Jelačić je bez svakog trezvenog razmišljanja napadao i naterao grad (tvrđavu), da topovima u mlevo satre jednu nastanjenu i bogatu varoš…

Čim su prve granate počele da eksplodiraju po kućama, avlijama i sokacima, velike mase naroda su temerinskim, kisačkim, futoškim i piroškim (rumenačkim) pravcima počele da beže ka izlazima iz grada. Nastao je krkljanac, orio se lelek i jauci, ginulo se na sve strane, a ban je odmah povukao trupe uz kanal izvan grada i domašaja mađarskih topova. Novosađani iz severnih i istočnih kvartova su se preko Podbare izvlačili prema Kaću i Kovilju. Dunav je tih dana bio visok, pa je voda u rukavcima dosezala do temerinske kapije, odakle je veliki broj ljudi čamcima stizao do Karlovaca. Nebranjeni Novi Sad je bio ostavljen na milost i nemilost honvedima koji su izašli iz brukšanca, ili su sa tvrđave prešli ponton harajući grad koji je nestajao u plamenim jezicima. Zmaj je u svom časopisu Komarac 1863. godine ironično pisao kako je ban 1849. godine Novi Sad usrećio i da je Jelačić dao Mađarima priliku da izraze svoju mržnju na racki Novi Sad.

Anonimni svedok je svoj doživljaj bombardovanja Novog Sada opisao u Braniku 1899. godine. Na samom kraju svedočanstva kaže:

Treći dan vratim se u Novi Sad i video sam da je u varoši mnogo opljačkano, čak i onde gde je carska (Jelačićeva, M. J.) vojska bila. Mađari su ispadali iz grada (tvrđave, M. J.) radi pljačke, ali su i svaki čas bacali po koju granatu, da tako dovrše ovu pustoš, koju njihovi topovi načiniše u Novom Sadu. Posle bombardovanja Mađari su iz grada od vremena na vreme šiljali patrole u porušeni Novi Sad i te su patrole hvatale svakog Srbina, koji bi se slučajno našao na ulicama.

Po zvaničnim podacima, 12. juna 1849. godine u Novom Sadu je od 2812 zgrada pred bombardovanje, za stanovanje ostalo 808, uglavnom oštećenih, dok su sve ostale za kratko vreme bile porušene i izgorele. Bilo je ulica koje su sasvim izgorele, npr. Čivutska (Jevrejska), Kamenički sokak, Almaška ulica sa crkvom i okolnim zgradama, sva okolina pijace i još mnoge druge. Srpski kvartovi su posle bombardovanja bili brdo razvalina i nagorelog šuta. Svi magacini sa robom u pravoslavnim kvartovima su izgoreli, a ono malo stvari što je preteklo vatri bilo je razvučeno, opljačkano, ili je naknadno uništeno. Šteta je bila ogromna, ali njena zvanična i detaljna procena nikada nije izvršena.

Bombardovanje Novog Sada bilo je kobno i za izučavanje istorije grada. Izgoreli su i nestali mnogi magistratski spisi. U ognju i dimu nestala je stara episkopska rezidencija (Stari vladičanski dvor), plamen sa njime progutao je stare crkvene knjige, dragocenu arhivsku građu, kompletnu arhivu Bačke eparhije, dvorsku kapelu s ikonostasom Arsenija Teodorovića, kao i brojne crkvene predmete, čuvane još od vremena pre Velike seobe. Uništena je i bogata biblioteka učenog episkopa Georgija Hranislava, koji je postdiplomske studije prava i filozofije slušao u Beču. U nepovrat su otišli i dokumenti Patronata Velike srpske pravoslavne gimnazije novosadske, propali su svi protokoli unijatske parohije, kao i svi spisi reformatske crkve Novog Sada. Takođe je izgorela i zgrada Grčke škole, a vatra je progutala njeno veliko istorijsko blago, dokumentaciju grčke opštine i škole, i u njima spiskove imena i zanimanja svih članova opštine od nastanka grada, imena đaka tokom svih generacija, službene i lične zabeleške učitelja, direktora, tutora i epitropa škole. Među retkim preteklim, ali oštećenim objektima u pravoslavnim delovima grada bila je Uspenska crkva, koju začudo, nije pogodila nijedna zapaljiva granata. Takođe su sačuvane grkokatolička (rusinska) crkva i zgrada njene preparandije.

„Kada su topovi utihnuli, sva dobra koja su bila u vlasništu Srba, a pretekla vatri, pljačkali su honvedi, husari i mnogobrojne lokalne bande. Pljački je bilo izloženo sve što nije izgorelo a imalo je bilo kakvu vrednost: gotov novac, dućanska roba, alati, stoka, umetnine, nameštaj, jastuci, perina, odeća, crkveni rekviziti…“

Ko je bio dželat Novog Sada – Pal, Pavle Kiš?

Poslednji revolucionarni komandant Petrovaradina je, bez sumnje, morao bio gorljivi mađarski patriota, ali se u skorije vreme nameće pitanje kog etničkog porekla je bio honvedski tabornik Pavle Kiš (Kissl). Ova tema do skoro nije među našim istoričarima izazivala sporove i dileme, jer je bio nametnut stav da je Kiš, i pored karakterističnog mađarskog imena, bio Rusin grkokatolik, ali se odnedavno u stručnoj literaturi pojavila teza koja to osporava. U časopisu novosadskog Filozofskog fakulteta Istraživanja (br. 20 iz 2009. godine) objavljen je rad dr Đure Hardija pod naslovom „O generalu koji je bombardovao Novi Sad“ (str. 267–274), čija osnovna ideja poručuje da je zapovednik Petrovaradinske tvrđave poreklom bio pravoslavni Grk (ili Cincar). Dr Hardi se tom prilikom oslanjao na radove mađarskih istoričara, kojih za period Mađarske revolucije ima neuporedivo više nego kod nas.

Ne ulazeći u motive autora da istraži poreklo generala Kiša, krenuo sam istim putem u mađarsku istoriografiju (radovi prevedeni na engleski jezik), gde sam naišao na radove dvoje istoričara koji potvrđuju Hardijeve navode. To su monografija Gabora Bone, Generali i oružane snage u borbi za slobodu 1848-49, Budimpešta 1987 (G. Bona, Tábornokok és törzstisztek a szabadságharcban 1848–49, Budapest 1987) i studija Izabele Pap, istoričarke koja se bavi Grcima u Mađarskoj, pod punim naslovom Sin grčkog trgovca iz Diosega u Mađarskom ratu za nezavisnost; Pavle Kiš, general–honved, 1809–1867 (Izabella Pàpp, Kiss Pàl, honvédtàbornok 1809–1867, Zounuk 13/1998).

Kada je izbila mađarska revolucija, mnogi Grci koji su u unutrašnjosti zemlje živeli više od tri generacije Ugarsku doživljavaju kao svoju otadžbinu i uzimaju učešće u revoluciji. Većina njih pokret pomaže finansijski, dok su se ratoborniji među njima istakli kao vojnici sa oružjem u ruci i uspeli da se domognu visokih vojnih činova i časti. Pavle Kiš, sin grčkog trgovca iz Diosega u Biharskoj županiji, bio je komandant Petrovaradinske tvrđave u tragično vreme – on je izdao naredbu da se bombarduje i razori Novi Sad. Za Srbe je Kiš simbol velike i nepotrebne tragedije, dok je za Mađare bio komandant pretposlednjeg revolucionarnog utvrđenja, koji se predao carskoj vojsci, čime je zaslužio veliko poštovanje nacije.

Pavle Kiš je rođen u porodici Grka (ili Cincara) u Diosegu, županija Bihar (danas Diosig u Rumuniji) 1809. godine.[1] Njegov otac bio je trgovac mešovitom i turskom robom, koji se 1795. godine, u vreme Franca I (1792–1835) obogatio i uzdigao u rang plemića. Neki ugarski Grci su poslednjih decenija XVIII veka, najviše tokom Napoleonovih ratova, dobijali plemstvo kao uspešni vojnici, vojni liferanti, ili su ovo dostojanstvo od Namesničkog veća kupovali kao već bogati ljudi.

Grčko (ili cincarsko) prezime ove porodice i vreme njegovog napuštanja i preuzimanja mađarskog Kiss, ostali su mi nepoznati. Porodični grb Kišovih imao je oblik štita, koji je po vertikalnoj osi bio podeljen na dva polja jednake visine. Na gornjem polju centralni motiv bila je figura krunisane žene, sa grozdom u jednoj i pticom belorepkom na drugoj ruci. Ova dva motiva u heraldičkoj simbolici predstavljaju blagostanje. U donjoj polovini štita prikazan je lav u prolazu, sa uzdignutom desnom rukom u kojoj drži golu sablju i vagom sa zlatnim tasovima u drugoj ruci. Lav u heraldici simbolizuje neuništivost i visoko dostojanstvo onoga koga prezentuje; uzdignuta sablja je simbol borbenog duha, dok se pretpostavlja da vaga sa zlatnim tasovima predstavlja uspešnog i moralnog trgovca. Štit je bogato opervažen nojevim perjem kao ukrasom, a ponovljena i uvećana figura lava sa sabljom i vagom dominira iznad štita. Tu je uobičajeno kapitalno mesto za krunu ili kacigu, što je celoj kompoziciji davalo marsijalni karakter.

Pavle Kiš nije nastavio trgovinu, tradicionalnu porodičnu delatnost, već se opredelio za vojnički poziv. U Debrecinu pohađa Kalvinski kolegijum i 1828. godine stupa u vojsku. Kao carski oficir u činu kapetana pristupiće mađarskoj revolucionarnoj vojsci na samom početku Bune. Do jula 1848. godine Kiš je bio organizator i instruktor Mađarske nacionalne garde u županiji Bihar, da bi krajem leta zadužio komandu nad 9. bataljonom Crvenih šapki u logoru generala Ernea Kiša. U Banatu je njegov bataljon bio priključen 3. diviziji generala Jovana Damjanića (Damjanich János), gde je dejstvovao u sadejstvu sa 3. bataljonom, koga je vodio još jedan stranac u diviziji, Nemac Karl Lajningen–Vesterburg. Mađarska istoriografija sa neskrivenim emocijama veliča hrabrost i odanost velikomađarskoj ideji ove trojice nemađara: Srbina Damjanića, Nemca Lajningena (znao je tek nekoliko rečenica i psovki na mađarskom) i Grka Kiša.

Tokom jeseni, ova trojica vode sa Srbima krvave bitke u južnom Banatu. Od boja kod Perleza vođenog 6. septembra 1848. godine, pa do kraja te godine, na poljima oko Tomaševca vođena su tri boja, posle kojih je Kiš spalio selo. Posle neuspešnog pokušaja da osvoje Knićaninov logor kod Ćuprije (7. novembra), Kiš i Lajningen sa 12000 honveda i mađarskih dobrovoljaca i 32 topa 23. novembra (5. decembra po novom kalendaru), iz tri pravca kreću na srpske položaje u Orlovatu, gde ih sa 4082 svoja Srbijanca i banatska graničara dočekuje Knićanin i odnosi sjajnu pobedu. Do kraja godine srpska vojska je još jednom porazila Kiša na krvavosnežnim ulicama Jarkovca, ali je Mađarima poraz donekle ublažio general Damjanić, pošto je u protivnapadu uspeo da povrati izgubljene topove. Januara 1849. godine Pavle Kiš je unapređen u čin potpukovnika i postavljen za Damjanićevog zamenika.

Nakon kratkotrajnog boravka u Aradu, kada je tokom februara 1849. godine radio na utvrđivanju odbrane tvrđave, Kiš se krajem marta vraća u diviziju generala Damjanića da zajednički spremaju prolećnu ofanzivu. Proleće druge revolucionarne godine bilo je vreme velikih i uspešnih vojnih akcija Mađara. Početkom aprila mađarske jedinice nanizale su nekoliko važnih pobeda nad carskom vojskom u centralnoj Mađarskoj – 2. aprila kod Hatvana, 4. aprila kod Tapiobičkea i 6. aprila kod Išasega. Prodorom kroz levo krilo austrijske formacije kod Vaca i Nađšaloa, honvedi i revolucionarna garda krajem aprila razbijaju tromesečnu opsadu tvrđave Komoran (Komárom). U razbijanju opsade Komorana posebno se istakao sada već pukovnik Pavle Kiš.

General Bem je poslednjih dana marta vratio ranije izgubljene oblasti u Transilvaniji, dok je krvoločni general Moric Percel (Percel Mór) prvih dana aprila, posle treće opsade Sentomaša, slomio otpor Srba, ušao u varoš i predao njegov živalj ognju i maču. Zatim je 7. aprila zauzeo Čurug, sutradan Gospođince, pa se okrenuo Titelskom bregu u nameri da pokori poslednju liniju srpske odbrane i pređe u Srem kod ušća Tise u Dunav. Čuvši za pokolj sentomaške nejači, narod Mošorina i Vilova je izbegao na Titelski breg i pod vedrim nebom napravio zbeg. U odsudnom času Percelu se kao brana preprečio mladi vožd Đorđe Stratimirović sa svojim šajkašima i dobrovoljcima iz Srbije pod Stevanom Knićaninom i Milivojem Petrovićem Blaznavcem. Položaje kod Vilova je držao (i značajno doprineo pobedi) major srpske vojske Jovan Stefanović, kasnije nosilac austrijskog viteštva sa predikatom ot Vilovski. Boj je otpočeo u četvrtak 12. aprila, da bi sutradan, na pravoslavni Veliki petak, Srbi izvojevali pobedu, najblistaviju od svih prethodnih tokom Srpskog narodnog pokreta. Posle poraza i znatnih gubitaka cela mađarska vojska počinje da odstupa, da bi se pod pritiskom šajkaša iz Kovilja to odstupanje pretvorilo u bekstvo. Sela Mošorin i Vilovo, kao i izbegla srpska nejač, bili su spaseni, ali su pobedu glavama platili mnogobrojni srpski civili u Žablju, Budisavi i Kaću.

Lajoš Košut je visoko cenio vojničke sposobnosti, patriotski žar i ljudske osobine pukovnika Kiša. U jednom od svojih pisama kaže da je opšte poznato kako je Pali Kiš jedan od najhrabrijih vojnika u zemlji.[2] Kao nagradu za izuzetne zasluge u mađarskim uspesima tokom prolećne ofanzive, mađarska vlada je 14. aprila 1849. godine unapredila pukovnika Pavla Kiša u komandanta Petrovaradinske tvrđave. Kiš će komandu nad tvrđavom preuzeti znatno kasnije, jer je imao da završi svoju ulogu oko oslobađanju Komorana, a i stvari sa prethodnim komandantom Petrovaradina su se iskomplikovale. Tvrđavu je nekoliko dana pre Kišovog imenovanja dobio na komandovanje Mikloš (Erdujhelji ga imenuje srpskom verzijom imena, Nikola) Percel. Mikloš je bio bratanac Morica Percela, generala koji mu je poverio komandu, bez odobrenja vlade u Pešti. Ambiciozan i slavoljubiv, razočaran što gubi privilegiju da komanduje južnom tvrđavom, mladi Percel se oglušio o naredbu vlade i odbio da preda komandu. Tek posle intervencije ministra pravde Šebeka (Save) Vukoviča, koji je neskriveno favorizovao Kiša, Percel je popustio i konačno je Kiš primio zapovedništvo. U pismu Košutu 5. juna, ovaj pomađareni Srbin piše:

Pavle Kiš je spreman da učini sve za zemlju, i stoga molim da se on ne dira sa ove pozicije sve do kraja rata. Zadovoljstvo i ponos koje ovaj čovek doživljava uzvišenošću svoga položaja nema granica.[3]

Istom prilikom Vukovič predlaže da se Kiš proizvede u čin generala. Međutim, Košut je još 28. maja iz Debrecina uputio naredbu o imenovanju Pavla Kiša u čin generala, honvedskog tabornika, sa funkcijom komandanta armije.[4] Situacija na frontovima, slaba komunikacija po komandnim linijama, kao i otežan prenos informacija, učinili su da ministrov predlog bude učinjen osam dana posle zvaničnog imenovanja.

Odmah po pruzimanju dužnosti Kiš je pristupio neophodnim merama kako bi se osigurao od opasnosti koje su pretile tvrđavi, mostu, brukšancu i garnizonu u varoši. Dovoljno iskusan u formiranju odbrane opsađenih fortifikacija, prvih dana po prijemu komande izvršio je detaljnu inspekciju položaja u tvrđavi, u Petrovaradinu i u brukšancu, gde je pojačao posadu i izdao uputstva za odbranu. Ova taktički teško održiva celina bila je početkom juna napadana danonoćno, prostora za delovanje jedinica u odbrani bilo je sve manje. Sa zapada su tvrđavu napadali iz srpskih logora u Kamenici i Bukovcu, a nekadašnja linija dodira u Ribnjaku, u vreme dolaska Kiša za zapovednika, bila je čvrsto u srpskim rukama. Odatle su više puta slali zapaljene lađe bez posade, punjene šalitrom i barutom, da bi nošene maticom doplovile do pontona, zapalile ga i uništile. Svaki put su posade iz Podgrađa i brukšanca na vreme uspevale da sklone središnje barže i propuste ploveće buktinje. Most je sve vreme konflikta ostao neoštećen. Poslednje nedelje aprila počeli su svakodnevni srpski napadi na Petrovaradin iz pravca Karlovaca, tako da se zona delovanja mađarskih patrola skratila sa poteza Puckaroš nadomak Tekija i kapele Marije snježne, gde su se od kraja aprila nalazile najisturenije mađarske straže. Na severozapadu Jelačić je najurio mađarske predstraže između Kisača i Novog Sada i bio nadomak varoši. U napetoj atmosferi, ne čineći prvi nikakve korake, Kiš je iščekivao napad Jelačića koji se približavao.

Počev od Vase Stajića, svi koji su se bavili istorijom Novog Sada i bili na stanovištu da je Kiš bio grkokatolik i najverovatnije Rusin, svoju pretpostavku baziraju na činjenici da su grkokatolička crkva Sv. Petra i Pavla i njena parohijalna zgrada bile pošteđene razaranja. Po njihovom mišljenju, Kiš je svojim artiljercima naredio da gađaju prvo strateške, a zatim nasumično odabrane ciljeve u pravoslavim delovima varoši, ali je, navodno, bio izričit da se ova crkva poštedi, iz poštovanja prema hramu svoje veroispovesti. Prvi podatak o tome da je Pavle Kiš grkokatolik, ili grčko–sjedinjene vere, iznosi novosadski pravoslavni sveštenik Pavle Stamatović u pismu upućenom Magistratu 18. novembra 1849. godine. Prota traži od Magistrata da dodeli zgradu unijatske parohije (Plebanije, prekoputa grkokatoličkog hrama Sv. Petra i Pavla), za potrebe pravoslavne konzistorije i za privremene stanove trojici srpskih novosadskih prota, jer je Bačkoj eparhiji i Srpskoj pravoslavnoj opštini u bombardovanju izgorela sva pokretna i nepokretna imovina. Prota Stamatović napominje da je

obšti glas da su ovdašnji sugrađani naši Unijati zdravo nesreću našu podpomagali i da je buntovnički komandant u Varadinu Kiš kao unijat crkve pravoslavne razoriti ili popaliti dao onda kada je jednu samo unijatsku crkvu sa parohijalnim domom bez najmanjeg vreda u cjelosti sačuvati umeo.[5]

Hajde da dozvolimo sebi da se uz pomoć šturih činjenica bavimo pretpostavkama i potražimo mogućnost da je Pavle Kiš doista želeo da kao pravoslavni Grk ili Cincar sačuva rusinsku crkvu. Dolazeći u Petrovaradin svakako je bio obavešten da u Novom Sadu ima crkva sa grčkim bogosluženjem, ali shodno ratnom stanju, kritičnoj situaciji i svom kratkom boravku niti je mogao, niti imao vremena da je potraži i da se u njoj Bogu pomoli. U arhitektonskom pogledu i svojim položajem istok–zapad grkokatolička crkva se kao građevina uopšte ne razlikuje od pravoslavnih crkava u Novom Sadu. Dok je posmatrao Novi Sad durbinom sa palisada tvrđave, tabornik Kiš verovatno nije razlikovao unijatsku od varoških pravoslavnih crkava, posebno ne od Nikolajevskog hrama, koji joj je prostorno najbliži. Pretpostavimo i to da se general (ili još uvek pukovnik) kod svojih ađutanata raspitivao za društveni značaj svih markantnijih građevina, pa tako i za versku pripadnost svake varoške crkve, ali kakve odgovore je dobio, to ne znamo. Može biti da je od izgovorenog görög kàtolikus templom od svog izveštača čuo samo görög templom, pa pogrešno zaključio da je od grkokatoličke, rusinske crkve, u pitanju grčka crkva. Kao njen odani sledbenik, ali i kao gospodar života i smrti nad svime živim i neživim preko reke, Pal Kiš je odlučio da tu crkvu u predstojećoj apokalipsi poštedi. Ova hipotetička rekonstrukcija nije u potpunosti profesionala reakcija jednog istoričara, ali kako uz postojeće vrlo klimave fakte nemamo čvrst činjenični odgovor, zadovoljimo se ovom sagom, začinjenu prihvatljivom dozom slobode interpretiranja.

Posle serije teških poraza Mađara od ekspedicione ruske vojske i vojne predaje kod Vilagoša (danas Širija kod Arada), 13. avgusta 1849. godine u Ugarskoj prestaju svi vidovi oružanog otpora. Međutim, i posle konačne predaje, usled nemogućnosti protoka informacija, tri tvrđave sa mađarskim posadama još uvek su se držale: garnizon u udaljenom Munkaču (danas Munkačevo u Zakarpatskoj Ukrajini), tvrđava u Komoranu i Petrovaradinska tvrđava. Pukovnik carske vojske Lazar Mamula stigao je u drugoj polovini avgusta u Novi Sad, zatvorio Petrovaradin sa novosadske strane i pozvao generala Kiša na predaju. Blokiran u tvrđavi još od kraja juna i bez ikakvih vesti iz Pešte i sa ostalih bojišta, Kiš nije znao za najnovije događaje, pa o predaji nije hteo ni da čuje. Na ponovljeni poziv postaje sumnjičav i šalje oficira za vezu u Temišvar da se pouzdano uveri o celokupnoj situaciji.

Po povratku glasnika Kiš je saznao strašnu istinu: mađarska revolucija je propala predajom u Vilagošu, garnizon u Munkaču u međuvremenu se predao Rusima, opstojavaju samo tvrđave Komoran (predaće se početkom oktobra) i Petrovaradin. Saznanje o mađarskoj propasti kod generala Kiša izaziva očaj i malodušnost, te je 29. avgusta doneo odluku da preda Petrovaradinsku tvrđavu sa posadom, brukšanac i novosadski garnizon. Zvanična predaja je prema vojnom protokolu, posle neophodnih priprema, izvršena od 5. do 7. septembra 1849. godine. O ovom događaju peštanski list na nemačkom jeziku Pester cajtung (Pester Zeitung) piše:

Kada su se iz petrovaredinskog grada izaslane osobe potpuno uverile da je ustanak ugušen i s time se vratile, predao se grad 5og ovog meseca c. k. vojsci sa svim oružjem i svom ratnom opremom na milost. 8.000 ljudi mestne posade položili su 7og t. m. oružje i zakleli se, da će biti verni njegovom veličanstvu caru. C. k. vojska je u 12 sah. ušla u grad.[6]

Posle predaje, svi vojnici i podoficiri su carskom odlukom amnestirani i sredinom oktobra demobilisani i pušteni na slobodu. Čitav oficirski kor, posadni i štapski oficiri petrovaradinskog garnizona, njih oko 180, bili su pritvoreni u Gornjem gradu, o njihovoj sudbini odlučivalo se u Beču. Sedmog novembra, tačno dva meseca nakon predaje, stiže za sužnje spasonosna vest kojom su svi bili pomilovani i oslobođeni. Za razliku od njih, dvanaestorica generala i jedan pukovnik koji su se predali kod Vilagoša, među kojima su bili Kiševi saborci Damjanić i Lajningen, pred prekim sudom su osuđeni i 6. oktobra obešeni u Aradu (tzv. Trinaestorica aradskih mučenika). Premijer nezavisne Mađarske Lajoš Baćanji je sa još nekolicinom političara i revolucionarnih delatnika streljan u Pešti.

General Pavle Kiš bio je poslednji oslobođen i pomilovan, i on nikada nije odgovarao za počinjena zverstva, za paljenje sela i egzekucije nejači u južnom Banatu, kao ni za uništavanje Novog Sada i ubijanje neznanog broja njegovih žitelja. Glavu i oficirsku čast spasilo mu je pismo koje je posle bombardovanja Novog Sada pisao mađarskoj vladi u Pešti. U pismu se navodno osećalo prisustvo velikog stresa i kajanja generala zbog masovne nesreće koju je izazvalo bombardovanje. On se vajkao da mu je vojnička logika nalagala da vatrom odgovori na napad Jelačićeve artiljerije kako bi se sačuvao most, komunikacija od presudnog značaja za opstanak tvrđave. Kiševa vojnička karijera završila se 7. novembra 1849. godine, i dok je sa pristaništa brukšanca stupao na palubu mađarskog parobroda kojim će otploviti za Peštu, pratio ga je nesnosan smrad paleži iza bare i avetinjski patrljci spaljene varoši, ostaci junačkog čina jednog honvedskog generala.

Posle 1850. godine Pavle Kiš je živeo na svom posedu u potiskom mestu Tisafired, gde se 1854. godine oženio bogatom Marijom Bernat, dvadeset četiri godine mlađom devojkom, prema tvrdnji Papove, takođe grčkog porekla. Par se upoznao i zagledao za vreme Bune. Tih dana dok se mađarska vojska spremala za bitku kod Tapiobičke, Kiš je sa još nekolicinom oficira živeo u kući njenih roditelja. Marija i Pavle venčali su se u pravoslavnoj crkvi sa grčkom liturgijom u Karcagu, obred venčanja obavio je sveštenik Jovan Popović (Popovics János). Izrodili su petoro dece, od kojih je dvoje preživelo. Prilično imućan, jer je Marija u miraz donela veliko imanje, Kiš se isticao u humanitarnim akcijama protiv posledica velike suše koja je 1863. godine u Velikoj ravnici prouzrokovala višegodišnju nestašicu hrane i glad među najsiromašnijima.

U međuvremenu, Pal Kiš je oboleo od neke teške, tada nepoznate i fatalne bolesti, usled koje je trpeo velike bolove. Umro je u bolnici u Pešti 27. maja 1867. godine i uz vojničke počasti sahranjen je na groblju u Tisafiredu. Pravoslavnu pogrebnu ceremoniju i opelo vršio je sveštenik Popović. Pravoslavni Jelin Pavle Kiš je svojim aktivnim učestvovanjem u istoriji Novog Sada stekao pravo na vidno mesto u knjizi o Grcima i Cincarima Novog Sada.

Grci i Cincari iz Tisafireda i drugih mesta iz Sabolč–Satmar i Biharske županije pripadali su grčkoj pravoslavnoj parohiji u Karcagu. Sveštenik Popović je tamo služio grčku liturgiju preko četrdeset godina (između 1852. i 1896. godine) i prema istoričarki Izabeli Pap, nije bio jedini sveštenik sa tim prezimenom u Karcagu. Ona u istorijskom časopisu Honismeret (1994/4), u članku „Nadgrobni spomenik Jovana Popovića, grčkog sveštenika u Karcagu“ (Popovics János karcagi görög pap síremléke) navodi još i Josifa Popovića (Popovics József), koji je takođe bio grčki sveštenik.

Iz kopije lista crkvene knjige venčanih grčke pravoslavne crkve u Karcagu za 1854. godinu nalazimo da su se te godine u ovom hramu, uz službu sveštenika Janoša (Jovana) Popovića, venčala tri para:

– 18. februara pred Bogom su se sjedinili Pavle Kiš, star 45 godina, pravoslavne vere (g. n. e. görög nem egyesült, grčko-nesjedinjeni), društvenog položaja zemljoposednik, rođen u Diosegu, živi u Tisafiredu, sa svedokom (kumom, verovatno Srbinom) Davidom Rapaićem, venčao se sa Marijom Bernat, starom 21 godinu, pravoslavnom, rođenom u Tisafiredu, gde i živi, sa svedokom (kumom) Kle (?) Đerđom;

– 2. maja, Jožef Mihajlović, star 34 godine, pravoslavne veroispovesti, po zanimanju trgovac, rođen i živi u Kišujsalašu, sa svedokom Rač Demeom, venčao se sa Marijom Marton, starom 16 godina, pravoslavnom, rođenom u Tisaderžu, živi u Kišujsalašu; Marijina kuma-svedokinja bila je Ana Vitković (verovatno Srpkinja);

– 24. oktobra, Pap Janoš, star 28 godina, pravoslavni, po zanimanju poljoprivrednik, rođen i živi u Vestu, sa svedokom Laslom Putićem, uzeo je za ženu Aleksandru Tabaković, pravoslavnu, rođenu u Sentešu, živi u Vestu, sa svedokinjom Anom Putić.

Grci dobrovoljci u Srpskom narodnom pokretu 1848/1849.

Ovo je prilika da spomenem još jedan interesantan i važan detalj iz Srpskog narodnog pokreta koji do sada u našoj istoriografiji nije bio posebno obrađivan. To je prisustvo Grka dobrovoljaca, koji su iz grčkih pokrajina dolazili u Srpsku Vojvodinu da bi kao borci učestvovali u Srpskom narodnom pokretu. Radi se o pravoslavnim zanesenjacima i hrabrim avanturistima koji su stizali motivisani da se bore za pobedu pravoslavne, jednoverne braće. Ovde ću nakratko da izađem iz okvira naše teme, jer većina Grka dobrovoljaca nikada nije boravila u Novom Sadu, ali su kao borci srpske vojske bili vezani za njegovu neposrednu okolinu, za Karlovce kao središte pokreta, za logor u Kamenici i za straže na liniji sukoba u Ribnjaku. Ovi Grci su vojevali širom Srpske Vojvodine. Podatke o njima pronašao je i prof. Slavko Gavrilović u člancima onovremene srpske štampe, kao i u dokumentima arhiva Glavnog odbora Srpske Vojvodine. Članak o grčkim dobrovoljcima prof. Gavrilović je objavio u Zborniku za istoriju Matice srpske, broj prvi, iz 1970. godine.

Prvi pomen o Grcima-dobrovoljcima nalazim u dokumentu koji je datiran u jesen 1848. godine. Tada je izvesni Konstantin St. Zega, Cincarin poreklom, došao kod rodbine u Banat (prve Zege su se iz Vlahoklisure preselile u Novo selo kod Pančeva 1782. godine) i prijavio se dobrovoljno u srpsku vojsku. Da je Kostantin bio hrabar i dobar ratnik, pokazao je odmah u prvim borbama, da bi pravi podvig načinio u čarkama oko Bele Crkve, kada je Mađarima sam oteo dva topa. Ostao je u Banatu i dugo bio popularni predsednik opštine u Novom selu. Njegov stariji sin Mihailo je od oca nasledio odvažnost i ratnički duh, pa je kao mladić šezdesetih godina XIX veka postao ađutant mladog crnogorskog kneza Nikole. Kao knjažev poverenik dobrovoljno je prešao u pobunjenu pravoslavnu Hercegovinu, gde se 1861. i 1862. godine sa vojvodom Lukom Vukalovićem borio protiv Turaka. Nekoliko puta je sa živopisno odevenom crnogorskom pratnjom dolazio da obiđe roditelje u Novo selo, što je fasciniralo lokalno srpsko stanovništvo. Posle srpsko-turskog rata Mihailo je prešao u Rusiju, gde je 1911. godine umro. Spominje ga autor članka u Srbskom dnevniku, objavljenog 9. januara 1862. godine:

Oko Luke (Vukalovića, prim M. J.) ima više mudri i vojnički izobraženi oficira, pri njemu je kao sekretar Mihailo Zega, koji mu vojsku dosta dobro organizuje…

Neposredno pred rat 1875. godine Mihailo je jedno vreme boravio u Novom Sadu, kada je po ovom delu Vojvodine vrbovao dobrovoljce za bosansko-hercegovački ustanak i sakupljao materijalnu i finansijsku pomoć za srpsku vojsku. Kada je Srbija ušla u rat sa Turskom, Konstantinov mlađi sin Nikola je nastavio porodičnu junačku tradiciju, prešao u Kneževinu i prijavio se u srpsku vojsku. Istakao se hrabrošću i vojničkom lucidnošću u borbama 1876–78. godine, posebno onda kada je sa četom svojih dobrovoljaca oslobodio Vranje.[7] Iako posrbljeni, Zege su dugo slavili imendan, da bi tek 1858. godine pod uticajem Mihailove i Nikoline majke Jelene počeli da slave Sv. Stevana. Jelena je bila Srpkinja iz porodice Srbinac, rodom iz Vranjeva, jednog od dva naselja iz kojih je nastao Novi Bečej.

Sledeći Grci dobrovoljci u Srpskom narodnom pokretu 1848–49. javljaju se u spisima Protokola zasedanja Glavnog odbora u Karlovcima, održanog 19. septembra 1848. godine. U Protokolima je zabeležena vest stigla iz Zemunskog okružnog odbora – da je kapetan Joanis Hristodulo iz Grčke sa svojim društvom stigao u Smederevo, odakle se sprema da pređe u Vojvodinu. Glavni odbor je rešio da ovaj odred grčkih dobrovoljaca uputi pod komandu pukovnika Bobalića. Nekoliko dana kasnije, vojvođanski list Vestnik doneo je sledeću informaciju o Grcima-dobrovoljcima:

Čuli smo da je g. n. Joanis Hristodulo iz Atine javio da će sa množinom doći k nami, i želi za svoju jednovjernu braću u Srbskoj Vojvodini vojevati. Kažu da se već u Smederevu nalazi. Mi ga s bratskom ljubavlju očekujemo na junačku svadbu. Vidi se iz ovog blagorodnost Grka, i zasvedočavaju da im jošt krv stari slobodni Jelina u žilama bije.

Mi znamo našu jelinsku braću uvažavati. Oni jednu s Jugoslavenima budućnost imaju. Do god se srbski narod ne utemelji, dogod u Vojvodini il’ na Balkanu tuđa ševa peva, donde i samom Grku mač spavati ne sme. Odsad ćedu se oni koji su jednim interesima skopčani bolje upoznati.

Naredni podatak o Grcima dobrovoljcima, ovog puta o Leonidi Kapetanidesu, stiže s kraja novembra 1848. godine, u pismenom obraćanju Kapetanidesa patrijarhu Rajačiću. Dopis je preveden na srpski jezik i takav predat patrijarhu:

Vaša svetosti!

Razumjevši da je narod srbski u ime Boga za spasenije svoje narodnosti i za utvrđenje svoje narodnosti na oružje ustao, pohitao sam i ja kao Grk i po vjeri, onoj najtvrđoj svezi koja razne po krvi i jeziku narode skopčava, iskrenij prijatelj srpskij iz daleka ovamo u sredinu naroda srbskog, da u njegovoj svetoj borbi učastvujem i stvar srbsku po mogućstvu mom podpomažem.

Evo dva meseca i pol kako se ovde u Vojvodini bavim u službi, gotov svagda i odsad u boj gdi god nužda ili obstojatelstva rata pozovu me. No, budući da sam za sve ovo vreme bez plate služio, a sada su mi se sredstva izdržavanja iscrpla, pritom odelo dotrajati počinje, a valja mi se za zimu i s toplijim aljinama snabdjeti, to se usuđujem Vašu Svjetlost najpokornije moliti da bi ona blagovoljela meni platu opredjeliti i naredbu učiniti da mi se izdaje, a ja ću srbskij ratnik i služitelj, kud god zapovedili budete, u boj ići i kao filosrb s najvećim oduševljenjem i priobrjetenim iskustvom vojevati.

Ljubeći vašu svetu desnicu, ostajem s najdubljim strahopočitanijem i soveršenjejšom predanosti

Vaše svetosti,

U Karlovci, 23. noemvrija 1848.

najpokorniji sluga

Leonidas Kapetanides

 

Rešenje je stiglo sutradan i bilo je nepovoljno za molioca:

Dati prositelju 10 fr. srebra, pak mu kazati da odlazi u Beograd.

Dru Jakovu Živanoviću, popečitelju inostranih dela:

Vama se gospodine preporučuje da istoga Leonidu na blagorodan način, koji ćete Vi najbolje pogoditi, opravite u Beograd.

(Poslednje ima se istom gospodinu saopštiti)

Iz istog vremena, početkom decembra 1848. godine, potiče i jedno pismeno obraćanje grčkog kapetana Jovana Deča patrijarhu Josifu Rajačiću i ono glasi:

Visokopočitajemij gospodine!

Prilažem vam spisak od plate moje i moji momaka s tom učtivom molbom da bi izvoleli isti 65 forinti s istim momkom pismo donositeljem Mihail Vica poslati dobrotu imali:

U Karlovci 2. dekem. 1848.

Kapetan Jovan Dečo

U prilogu pisma kapetan Dečo navodi spisak imena boraca svoje jedinice, Spisak platij od slobodnij vojnika grčki od 15. do 30. noemvrija 1848. i novca koji se na ime plata potražuje. Za: kapetana Jovana Deča, obične vojnike Đorđe Stefan, Stefan Marino, Anastas Georgiju, Atanas Vasiliu, Arsenije Hristo, Kosta Zisi, Vasil Nikola, Mihail Vici, Joan Kara Janji, Dimitrije Joanu, potražilac traži ukupno 65 forinti srebra. Kod Deča je sekretar i prevodilac bio Jovan, treći sin Save Popovića, novosadskog komesara policije i komoraša. Jovan Popović je poreklom bio čisti Jelin, po ocu unuk Cincarina Konstantina, dok je sa majčine strane imao bliske veze sa Kamberima.

Rešenje na zahtev kapetana Deča stiglo je 8. decembra. U lakonskoj odluci je stajalo: Neka se isplati. Dokument je napisan u Zemunu navedenog dana, a potpisao ga je patrijarh Josif lično.

Decembra 1848. godine u borbi kod Sarvaša blizu Osjeka ranjen je, kako u izveštaju stoji, grčki oficir Luka Jovanović, koji je bio kapetan nad serbijanskim samovoljcima, koji je ubrzo zatim umro u improvizovanoj vojnoj bolnici u Šidu. Da li se radilo o pravom Grku koji je izmenio prezime posrbivši ga, ili o Slovenu iz Grčke ili Makedonije, nije moguće pouzdano utvrditi.

Teofil Dimić u članku Čitulja 1848. godine, objavljenom u Zastavi 19. maja 1898. godine pominje tri grčka junaka: Leonidesa Kapetakondisa, Docu Jovina (verovatno Jovana Deča) i Vasilija Nikolajevića, dodajući da su njihova imena možda apokrifna (podmetnuta). Po junaštvu, on na prvo mesto stavlja Vasu Grka, Vasilija Nikolajevića, odnosno Nikolaidisa. Dimić iz lista Napredak, koji je izlazio u revolucionarno vreme, prenosi kako je aprila 1849. godine u borbi sa honvedima između Kamenice i Majura jednom Grku topovsko đule odbilo nogu iznad članka. Ovaj je imao snage i srca nožem svojim i rukom svojom viseću na koži nogu odseći i razgovarajući sa pratiocima došao je u špitalj. Dimić tvrdi kako je to bio Vasa Grk i ceo događaj ovako opisuje:

Vasa je ranjen prilikom jednog napadaja na Puckarošu (između Petrovaradina i Karlovaca, M. J.). Karteč mu je prebio kost više člankova i njega je landver Marko Bivak na krkači iz vatre izneo, i kada su ga na nosilima do pivare doneli, Vasa je zaželio malo rakije, te kada se napio, on je na mojim očima potegao iza pojasa nož i sebi je nogu amputirao, meso odsekao, bez da je uzdahnuo, premda drugi još živi očevidac landver Venda Šipošić tvrdi da je čuo kako leleče. Može biti, kad je noga posle istečene mnoge krvi oladila.

Draga omladino naša, seti se i ovog tuđinca, grčkog, koji je kosti svoje među nami ostavio.

Toliko bih mogao da kažem o Grcima iz Grčke, dobrovoljnim ratnicima u Srpskom narodnom pokretu 1848–1849. godine.

U svojoj nacionalno-oslobodilačkoj borbi vojvođanski Srbi nisu bili ostavljeni bez pomoći sunarodnika sa strane. Pored vojničke i novčane pomoći iz Kneževine Srbije i moralne Njegoševe podrške, Srpski narodni pokret su, između ostalih, novčanim prilozima pomagali i Srbi iz Dubrovnika, Zagreba i Trsta. Imamo izveštaj da su tršćanski Srbi i nekoliko Grka, poslali 1/13. novembra 1848. godine 3000 forinti srebra hranitelju kase narodne, posrbljenom Cincaru Petru Špirti[8] u Zemunu. Špirta je rukovao ovim fondom čija su sredstva bila namenjivana po prioritetu koji je utvrđivao sam patrijarh. Glavni odbor Naroda Srbskog obratio se Špirti 25. maja, na samom početku pokreta, sa molbom da se odobri pozajmica od 10000 forinti za narodne potrebe. Molbu su potpisali svi članovi Odbora, sa predsednikom Đorđem Stratimirovićem i potpredsednikom Petrom Jovanovićem.[9]

[1] I. Pap u svakoj prilici za Kiša kaže da je Grk, dok je G. Bona izričit i za ovu porodicu kaže da je poreklom iz Makedonije, da su Makedo–aromuni (Cincari). Oboje se slažu da je Pavle Kiš bio pravoslavne veroispovesti.

[2] Izabella Papp, The Son of a Merchant in Dioszég in the Hungarian war of Independence, Pàl Kiss, honved-general 1809–1867, Budapest 1997, 108.

[3] Isto, 109.

[4] Bona navodi da je Kiš u generala unapređen 19. juna, nakon bombardovanja novosadske varoši i odbijanja napada carske vojske pod Jelačićem (Dr Đura Hardi, „O generalu koji je bombardovao Novi Sad“, Istraživanja, 20, Novi Sad 2009, 270). Papova to negira faksimilom originalnog pisma sa tekstom unapređenja, poslatog iz Debrecina 28. maja 1849. godine.

[5] V. Stajić, Građa za kulturnu istoriju Novog Sada, Novi Sad 1947, 216–217.

[6] M. Erdujhelji, Istorija Novog Sada, 343 (prevod autora).

[7] D. J. Popović, O Cincarima, 371. Tokom bavljenja ovom temom nisam ni u jednom dokumentu pronašao podatak da je u Novom Sadu živeo stanovnik sa prezimenom Zega, ali se na Almaškom groblju, u neposrednoj blizini grobljanskog paraklisa, nalazi grob u kome počivaju Aleksandar i Radmila Zega.

[8] Spirte su bili Cincari koji su u Zemun došli u drugoj polovini XVIII veka iz Katranice (Pirgi, danas u severnoj Grčkoj). Kasnije je jedna njihova grana prešla u Kovilj, gde se deo porodice pisao kao Špitre, dok je drugi deo, da bi zvučali više srpski, uzeo prezime Mitrović, prema svom pretku Dimitriju. Kratku istoriju svoje porodice saopštio mi je Đorđe Špirta iz Novog Sada.

[9] Rukopisno odeljenje Matice srpske, dokument M. 3. 585.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja