Градоначелници Новог Сада грчког или цинцарског порекла и њихове породице (други део)

16/05/2022

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Стеван Поповић Пеци

Стеван Поповић Пеци био је први уставни градоначелник у време мађаризације Новог Сада. Потомак је цинцарске породице чији је први досељеник у Нови Сад узео презиме Поповић. Међу Србима у Хабзбуршком царству живео је велики број цинцарских и нешто мање грчких породица са презименом Поповић. Цинцарске су биле већином из области Мегаловлахије, (Маловишта, Килисуре, Блаца, Водена, Кожана, Верије, Катранице и других места), док су грчке фамилије долазиле из осталих јелинских покрајина (њихова изворна презимена су имала префикс Папа, као Пападопулос, Папакостас, Пападимитриу и др). Било је у Угарској више познатих и угледних Грко-Цинцара са овим презименом, од којих је вероватно најпознатији био Дионизије Папазоглу (Поповић), митрополит београдски и епископ будимски. Дионизије је преласком у Будим почео да користи презиме Поповић, које се као веома популарно усталило међу српским Јелинима; постало је оно вероватно најчешће српско презиме које су радо узимали Грци и Цинцари на своме путу ка посрбљaвању. Наслућује се да је јелинских Поповића у монархији вероватно чак било и више од Поповића Срба словенског порекла. И у Новом Саду је било више грчко-цинцарских Поповића, од којих су најпознатији Поповићи Пеци и Поповићи Комораши, или Браћа Марко Поповић, о којима ће бити речи у следећем поглављу.

Овде ће бити поменуте још неке новосадске породице Поповић које су пронађене у изворима и литератури. Првог Новосађанина Поповића, уз то још и Пеција, спомиње новосадски биограф Ђорђе Рајковић у делегацији угледних Шанчана који су 1747. године ишли у Беч да подигну Петроварадински Шанац на ниво града. У делегацији са Давидом Рацковићем и Томом Андерлеом на челу су били Мардарије Вујић, Стојан Богдановић, Обрад Радонић и Грк Павле Поповић Пеци. Међу приложницима средстава за изградњу друге зграде Успенске цркве око 1765. године налазе се Мишко и отац му Андрија Поповић, поред чијих имена пише Цинцари. Васа Стајић као житеље Новог Сада наводи и Константина и жену му Јелисавету, родитеље Саве Поповића. Душан Ј. Поповић их је пронашао у протоколу исповеданих Николајевске цркве за 1781. годину, са податком да је трговац Константин Поповић био Цинцарин, а Јелисавета Српкиња. Ово потврђује и Васа Стајић, који пише како је Сава, будући комесар градских пандура (полиције) и комораш, имао канонских проблема када се 1808. године у Николајевској цркви оженио Маријом Камбер из Руме. Из црквених књига је утврђено  да је Сава са младиним стрицем, градским капетаном Јованом Камбером био у другом сродничком колену. Из извора којим располажем, не налазим никакве родбинске везе ових Поповића са осталим новосадским Поповићима грчког или влашко-цинцарског порекла. У Новом Саду у осамнаестом веку живела је још и ћурчијска породица Поповићи Чакре, који су можда крвно повезивали неке од Цинцара Поповића са такође цинцарском породицом Чакра. Рекох можда, јер нисам пронашао никакве нити и везе који су их са сигурношћу повезивали.

Новосадски биограф Ђорђе Рајковић у часопису Јавор писао је 1879. године како је трговац Павле Поповић Пеција радио 1747. године на преображају Петроварадинског Шанца у Нови Сад. Не наводи како је то радио, јер овог имена нема међу онима који су дошли из Београда и тражили петогодишњи грађански статус, није ни на списку донатора који су прилагали новац за подизање кредита, нема га ни у првој гарнитури градске власти. Како год, ово је најранији помен Пецијеве гране породице Поповића у Шанцу, а самим тиме и у Новом Саду. Душан Ј. Поповић цитира  пок. Е. Гаврила, који каже да је овај Поповић Пеци становник Новог Сада и да је Цинцарин, пореклом из Клисуре у Македонији.[1] Наилазим на податак да је наведени Павле био члан првог Спољног сената у Новом Саду, и да је умро 1756. године у Пешти, где је боравио послом. Наследио га је син Захарије (Хаџи-Захарије Поповић Пеци), али он је умро врло млад, оставивши за собом удовицу Марију, сина Кузмана и ћерке Насту и Кату, о чијем је модирању већ било речи. Иако су расла без оца, деца су наследила доста новца и били су међу имућнијим Новосађанима. Стајић је на основу документације реконструисао њихов начин живота, па ове црте могу да послуже за увид у живот богате грчко-цинцарске деце из новосадског грађанског слоја у XVIII веку.

Наредне 32 године у белешкама града је празнина када су породице Пеци у питању. Следећи Пеци, опет Павле али без презимена Поповић, појављује се у Новом Саду 1779. године као трговац мешовите робе, уортачен са двојицом Цинцара, браћом Христићима. Тек пола века после првог новосадског Пеција, 1797. године у тестаменту трговца Жигића опет наилазимо на име Павле Поповић Пеци. Иако нисам у стању да чињеницама докажем родбинску везу између двојице трговаца са идентичним именом, са великом дозом уверености претпостављам да су део исте породице.

Павле Поповић Пеци млађи живео је у кући поред кафане Код црног ленгера, близу реке у Дунавској улици. У истој кући био му је и дућан, па је с пролећа имао велике муке када би Дунав надолазио, тада су се баре чело баште пуниле водом, која му је и у магазе продирала. Зна се да је Павле у време свог појављивања у градској документацији 1797. године већ био старац, јер  је свој тестамент писао и потписао фебруара 1804. године, српском језиком и ћирилицом. У тестаменту је оставио податке о себи и својој породици: са две жене Павле је изродио три сина и две кћери; сваком сину је оставио по кућу, а кћерима по 4. 000 форинти, по чему се види да је био веома богат. Завештао је синовима Лазару и Јовану разрађен посао и солидан трговачки капитал, а Филипу сву земљу, виноград и буду (малу продавницу у којој су се снабдевали и освежавали лађари) код Малог лимана на Дунаву. Завештао је легате српској школи и православној болници, а оставио је и добре прилоге свим православним црквама у граду. Наследницима је наредио да  га сахране у порти Алмашке цркве. Умро је јануара 1805. године.

У наставку приче о породици Поповић Пеци пратиће се њен пут линијом Павловог сина Лазара. Павле је свога средњег, а по прилици и најмилијег сина Лазара добио са првом женом Мартом, из куће грчких трговаца Георгијевића. Иако је у традицији новосадске вароши ова породица остала упамћена као цинцарска, Пеци се не налазе ни у какавим активностима Грка и Цинцара, већ напротив, увек су били у кругу веома цењених новосадских Срба. Тако Лазара још 1816. године видимо у друштву проминентних Срба, Јована Шилића и Петра Лукића, као старатеља (curator, тутор) српске гимназије; две године касније постао је члана Избраног општества. Био је надалеко чувен као исправан и поштен трговац, без иједне парнице, што је била права реткост у овој бранши. Успевало му је да поштеном трговином оплоди наследство, затим се коректно раздужио туторства над децом свога брата и ортака Јована. Оженио се Српкињом Софијом из богате куће Миланковића, са којом је изродио петоро деце: синове, Павла, Уроша и Јована и кћери, Марију и Варвару. Женидбом је од богатог таста Миланковића добио леп мираз од 115 јутара добре земље. Лазар Поповић Пеци је умро новембра 1834. године, а Софија четири године после њега.

Лазарев син Павле Поповић Пеци рођен је 1805. године. Наставио је породичну трговачку традицију тргујући разном колонијалном и турском робом у породичном дућану у Дунавској улици. Био је ожењен Драгињом из породице новосадсих Поповића, Срба. Мирне природе и сталоженог карактера, Павле Пеци водио је тих и једноличан живот и није оставио посебног трага у својој средини. Преживео је Буну и бомбардовање града, када му је кућа са радњом у Дунавској улици била порушена и изгорела. Тражио је ераријални зајам за подизање куће од 17. 000 форинти и по хипотеци коју је понудио, видимо да по богатству није био дорастао деди и оцу. Павле није дуго живео у обновљеној кући, јер је јуна 1858 године, са пуне 53 године умро. Оставио је за собом удовицу Драгињу и тринаестогодишњег сина Стевана.

Бригу о малолетном Стевану Поповићу Пецију, рођеном 7. јануара 1845. године, водио је веома добро његов рођени стриц Урош, иначе признати новосадски адвокат. Млади Стеван се образовао најбоље што је у то време могло у Новом Саду: наставу је слушао на немачком језику, у немачкој и у српској гимназији, да би школовање наставио у Винковцима и Араду, где је матурирао. Права је учио у Пешти и Грацу, да би се после дипломитања опет нашао у Пешти. Стеван је на пештанском универзитету слушао четири семестра књижевност Срба и Хрвата код знаменитог професора Јожефа Ференција, православног конвертита и заљубљеника у Јужне Словене.[2] Професор је на књижевним кружоцима окупљао српске студенте, међу којима су поред Стевана Пеција били Љуба Ненадовић, Ђорђе Бугарски-Мирољуб, Исидор Ћирић и још неки. Дружење младог Пеција са професором Ференцијем имало је велику важност у стасавању интелектуалне стране његове личности, што се види у Дневнику литературног упражнења, који је Стеван уредно водио. По завршетку школовања, Стевану је понуђен посао државног чиновника у Пешти, али је 1877. године прешао у родни Нови Сад. Пешту је напустио из три разлога: да би завршио своју кућу започету годину дана раније, да би  преузео место економског сенатора у градској влади, које је 1. фебруара напустио Емил Чакра. Трећи разлог повратка у Нови Сад био је емотивне природе, желео је да се ожени у Новом Саду.

Своју супругу Олгу, ћерку трговца Стевана Николића, Стеван Пеци је упознао у Пешти. Таст Николић је био из Силбаша, рођен у свештеничкој породици 1813. године. Као млад момак, отиснуо се у бели свет и обрео у Петрограду, запослио се у великој крзнарској радњи, добро изучио занат и научио упоредо руски и енглески језик. Приликом једне посете Пешти, оженио се пештанском Српкињом Софијом, синовицом Гаврила Бозитовца, једног од оснивача Матице српске. Вероватно под утицајем супруге и њене стране, Стеван Николић је био заинтересован за рад  Матице и постао њен добротвор. Са породицом Николић се после рођења четвртог детета преселио у Пешту, а затим у Осјек, где је остао до своје смрти, 1896. године. Ширина духа ове породице изузетно је пријала Стевану Пецију, јер је одисала космополитизмом носећи са собом велику љубав према Српству и склоност према српској традицији и култури.

Стеван Поповић Пеци важио је за вредног, способног и поштеног човека, широких погледа, богатог образовања и снажних емоција. Његовој биографији годило је брачно повезивање са угледним Николићима и Бозитовцима, што је поред свих његових квалитета допринело да приликом рестаурације Магистрата 30. августа 1884. године буде изабран за градоначелника. То је било тешко време за све у граду, који се на било који начин нису уклапали у набујалу великомађарску идеју. Фаза најжешће мађаризације града је била у току, па Србину градоначелнику, разапетом између потребе за очувањем бића свога народа с једне, и осећаја лојалности према нетрпељивој мађарској политици с друге стране, није било лако. Показало се да је Стеван Пеци био превише Србин да би дуже времена опстао на челу града. Две незгодне ситуације стајале су га положаја.

Прву нелагодну ситуацију Стеван Поповић Пеци је као градоначелник доживео 14. августа 1899. године. Тога дана је  на захтев католичког опата Ђерђа Копера сазвана ванредна скупштина. Опат се тужио на Стевана Пеција да је на дочеку новог епископа бачког, Митрофана Шевића, градоначелник владику поздравио српским поздравом и тако неглигирао[3] звонки мађарски језик. Правдао је Стеван Поповић Пеци своју домољубност, да није имао намеру да вређа  званични државни језик, али пошто владика не зна мађарски, био је то једини начин да га пристојно и достојанствено поздрави. Позвао се Стеван на највишег судију, своју савест. Опатов предлог је био примљен, захваљујући неколицини Срба, који су вођени ниским страстима љубоморе гласали за  њега, па је изјава градоначелника узета на знање. Ова мера је била опасно упозорење Стевану.

Друга неприлика је била тежа и донела изгреднику веће последице. Када је 4. фебруара 1901. године стигла вест о смрти Светозара Милетића, градоначелник Поповић Пеци је издао наредбу да се на градску кућу истакне црни барјак у знак жалости. Овај гест пијетета према великом српском трибуну, бившем градоначелнику Новог Сада и борцу против мађаризације доживљен је од стране Мађара као најтежа увреда. Извршни одбор владајуће мађарске странке дао је изјаву за новине у којој је изразио најдубље гнушање приликом погреба најжешћег противника мађарске државне идеје и човека који је због велеиздаје домовине  био осуђен на робију. Реформатски свештеник Хуго Молнар, рођен као Немац Милер,[4] износи ову ствар пред административни одбор и тражи дисциплински поступак против градоначелника. Поповић се у прво време бранио чињеницом да је Милетић два пута био градоначелник Новог Сада, да је црни барјак истакао као знак жалости за бившим градоначелником Новог Сада, а не за противником Мађара. Мађарска страна је остала непопустљива, у поступак се укључио и министар Сел због чијег притиска је Поповић Пеци затражио пензију. Био је то крај друштвеном ангажовању Стевана Поповића Пеција, дугом 27 година. Његовом великом заслугом на данашњем Тргу Слободе подигнута је и свечено отворена Градска кућа Новог Сада, 1895. године.

Умро је Стеван Поповић Пеци 1902. године,  у педесет осмој години живота, у породичној кући у Дунавској улици. У некрологу који му је посветио школски друг др Милан Савић у новосадском Јединству стоји:

У мојим сећањима Стева Пеци се јавља као трезан и трезвен, смишљен и разборит… Остао си шта си свагда био: Србин и срцем и душом, иако су многи твој корак другачије тумачили, него што си га ти учинио. Твоји су синови ишли у српску гимназију иако ти се са надлежног места дало на знање, да би се волело да похађа туђинску… С каквом ли си радошћу послао свога најстаријег сина у Београд што ти се наравно, горе уписало у грех.[5]

 

Какав је интелектуални и стваралачки потенцијал имала ова породица показују примери тројице Стеванових синова. Најстарији Урош (1879-1905), био је доктор медицине и асистент универзитета, а његове више узлете спречила је прерана смрт. Средњи син Емил, рођен 1882. године, промовисан је 1904. године за доктора права, а пред Први светски рат докторирао је и агрономију. После рата покренуо је часопис за унапређење пољопривреде Пољопривредни гласник 1921. године, који је излазио све до окупације. Стручним квалитетом садржаја и техничком опремљеношћу наведени часопис је спадао међу најмодерније пољопривредне публикације у  Европи.

 

На иницијативу новосадских индустријалаца фебруара 1923. године започете су припреме за индустријско-занатску и трговачку изложбу у Новом Саду, највећу манифестацију на нивоу Краљевства СХС од настанка државе. Образован је Извршни одбор Земаљске изложбе домаћих производа, са седиштем у Футошкој улици број 65. Одбор је чинио скуп најугледнијих Новосађана, као што су Коста П. Миросављевић, Давид Дака Поповић, Душан Кенигштетлер, Милан Т. Јовановић, Јулије Фајт и други. Изложба је успешно одржана у лето двадесет треће, у трајању од 12. августа до 10. септембра. Најзанимљивији детаљ свакако  је присуство др Емила Поповића Пеција, чији се значај у овој ствари по завршетку Изложбе истиче у извештају Трговинско-занатске коморе у Новом Саду Министарству трговине и индустрије 6. октобра 1923. године. У њему се каже да је за заслуге у врхунској организацији сваки члан Одбора заслужио одликовање, од којих је до тада, за претходно истицање и узоран живот само др Емил Поповић Пеци одликован Орденом Св. Саве IV степена.[6] Коју годину после налазимо му име и на рекламном плакату финансијског месечника Банкарство, који је излазио у Загребу за целу Краљевину СХС, међу двеста стручних сарадника овог часописа.[7]

Свог најмлађег сина Павла Стеван је добио у зрелим годинама 1896. године. После матуре у Немачкој Павле је завршио практичну пољопривреду. На свом имању је применом знања и нових најсавременијих агро-техничких мера у сточарству постизао најбоље резултате у држави. Под покровитељством краља Александра Карађорђевића организовао је Павле Пеци осам сајмова приплодне стоке у Новом Саду и три велика сајма у Младеновцу. Нашао се на челу групе новосадских индустријалаца коју је образовало акционарско друштво за изложбе и Сајам узорака. Акционарско друштво је током наредних девет година (1931-1939) одржавало пољопривредне сајмове и изложбе стоке на локацији у Шумадијској улици, да би десети јубиларни сајам био отворен у новом простору у Хајдук Вељковој улици, на месту где се Новосадски сајам и данас налази.

 

***

 

Др Владимир Деметровић; Деметровићи

Више јелинских породица са презименом Деметровић је живело међу Србима. Оне међу собом нису биле у сродству, јер су се у завичају презивале различито: Деметри, Деметријадеси, или Деметриси. Били су што Грци што Цинцари, али под тим презименом све до краја асимилационог процеса вероватно да није било Срба словенског порекла.[8]

У Новом Саду је између 1908. и 1914. године градоначелник био Владимир Деметровић. Владимиров предак Димитрије Деметрис је након Грчког устанка 1821. године, са многобројном породицом  дошао у Бачку и његови Деметриси су се расули и преко Тисе, све до Темишвара. Димитријев син Јован се 1846. године као кројачки мајстор прво настанио у Новом Саду и ту оженио. Једно време је са породицом боравио у Крстуру, где је имао трговину мешовите робе, уз коју се бавио узгојем и трговином стоке. Када је на крстурским пашњацима стекао леп капитал, примио је аустријско поданство и вратио се у Нови Сад. Истовремено је примио и новосадско грађанство и од тада се потписивао као Деметровић, што упућује на закључак да је већ тада био у поодмаклој фази посрбљавања.

У Новом Саду Јован је наставио успешну трговину и када се довољно обогатио да даље улаже свој капитал, тражио је од Магистрата плац поред Дунава, на коме би подигао фабрику текстила. Изгледа да плац није добио, па је подигао фабрику на свом кућишту у Господској улици (данас улица Краља Александра) на локацији 48-50. У тој фабрици је било инсталирано 26 енглеских разбоја, које је покретала парна машина. Услед првих пословних проблема, Деметровић је био приморан да се задужи у Кнежевини код господар-Јована Обреновића са 600 дуката. Нашао је доброг ортака, Јеврејина из Земуна Морфија, али ће надзор над радом фабрике вршити сам. И поред богате куће у Лебарској улици, Јован Деметровић је наместио самачки стан у кругу фабрике, из којег је пратио производни процес и само би понекад одлазио да обиђе породицу. Србске народне новине су писале: … да је Магистрат и читаво грађанство било импресионирано Деметровићевом чудом од фабрике и клепетањем свакојаких машина, високим димњаком из ког се црни дим преко вароши бљује.[9]

Са супругом Емилијом, рођеном Трифковић, Јован је имао сина Владимира који се родио 1861. године, током боравка породице у Крстуру. Владимир је основно образовање стекао у Новом Саду, а гимназију је завршио у Печују. Стекавши диплому права у Пешти, младић се враћа у Нови Сад и као судски приправник започиње каријеру у Магистрату. Убрзо су уочене његове изузетне способности, па је 1892. године биран за градског подбележника, а након три године и за бележника вароши Новог Сада. Приликом устројства Матичне књиге Магистрата 1895. године, Владимир Деметровић је уписан као први матичар града Новог Сада. Рад новосадске градске полиције је захваљујући Владимировим идејним решењима реформисан по угледу на америчку полицију, са мотоом да штити и служи интересима грађанства.

За градоначелника Новог Сада др Владимир Деметровић је изабран 1908. године. За време његовог начелниковања варош је узнапредовала толико да се у привредном развоју изједначила са осталим, данас мањим варошима у Војводини. Наиме, као средиште Српства у Угарској, Нови Сад је у угарском привредном систему био намерно запостављен, тако да је град тек у Деметовићево време добио рудиментарни облик водовода и канализације, калдрми-сане улице и тек 1910. године струју, а годину касније и први електрични трамвај.[10]  Нови Сад је био последњи град ове величине у Угарској који је добио савремену урбану инфраструктуру. Током рада на пројекту водовода, у Магистрату се водила јалова полемика да ли за пиће треба и даље користити воду из Дунава, или употребити филтриране подземне воде. Деметровић је био становишта да су подземни водни ресурси чистији и за људску употребу здравији. Прва сондирања су показала да је после Футошке улице, где је већ пронађена богата минерална жила, испод Клисе водена жила такође веома квалитетна, па се започело са ископавањем. Пројекат градског водовода и неколико првих бунара је 1912. године израдио пештански инжењер Имре Форбат, али је његову потпуну реализацију омело избијање Првог светског рата.

Током вођења Магистрата Новог Сада, Деметровић је 1912. године добио високи положај краљевог саветника. Умро је у напону снаге 1915. године и сахрањен на Алмашком гробљу, оставивши за собом кћер Јелену. Његова супруга Зорка, рођена Илић из Перлеза, (1871-1918) такође је била грчког порекла. Зоркин предак Георгије, или Ђорђе, после грчког устанка доселио се у Перлез, где је постао један од богатијих трговаца. На Алмашком гробљу доминира обелиск-споменик од црног мермера, изнад гроба породице Деметровић, у коме леже земни остаци Владимира, Зорке, њене мајке Катарине Илић и кћери Јелене, која је неудавана умрла 1947. године.

 

***

 

Стеван Адамовић; Адамовићи

Доктор права Стеван Адамовић је почетком двадесетих година прошлог века био градоначелник Новог Сада у првим годинама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Први Адамовићи, Грци или хеленизовани Цинцари, у Новом Саду су били трговци кожама и први пут се помињу 1754. године. Константин Адамовић је имао кожарску трговину, коју је држао у ортаклуку са Цинцарем или Грком Теодором Николићем. Константин је кренуо на пословно путовање по монархији са 775 комада коже и у Птују је напрасно умро. У Новом Саду су за њим остали удовица Марта и малолетни брат Анастас, кога је Костантин издржавао. У другом документу из 1755. године у Новом Саду се помиње извесни, тада већ покојни Јован Адамовић, његова удовица  Севда и њен пасторак Арсеније. Ови Адамовићи су, судећи по женском имену били Цинцари, али се не зна да ли су били у сродству са породицом Константина Адамовића.

У Нови Сад године 1844. стижу потпуно одвојено, две грчко-цинцарске породице Адамовића. Обе су биле грчког или цинцарског порекла, али нису биле ни у каквом сродству. Једна породица била је Михаила Адамовића, који је рођен у Македонији 1798. године, а септембра 1852. године купује кућу у Новом Саду; купопродајни уговор је потписао грчким алфабетом. У потпису је испред имена писао и ходочасно звање хаџи. Зна се да је Михаило из Србије пребегао у Аустрију 1842. године, због присних личних и политичких веза са Обреновићима. Рођен у Македонији 1798. године, прешао је 1824. године у Смедерево, где је преузео радњу свога оца, који је ту стигао још у време Карађорђевог устанка. Поред вођења радње, Михаило је са братом Атанасијем трговао свињама, тако што их је из Мачве у чопорима терао преко Саве у Срем и даље на север. Везан у своме послу за кнежеве Милоша и Михаила, Михаило Адамовић је после њихове  абдикације легално, са путним листом и са нешто капитала прешао код компањона у Нови Сад. Пред новосадским Магистратом  је 5. новембра 1844. године писаном молбом затражио да положи заклетву и буде примљен у грађанство. Није се дуго задржао у Новом Саду, јер у магистратској грађи од 15. септембра 1855. године пише да се Михаило Адамовић вратио у Смедерево, још пре другог Милошевог доласка на власт.

Трећи и најугледнији новосадски Адамовићи грчког порекла, чији је најпознатији представник био новосадски градоначелник, а његов отац Александар познати винар, дошли су из Митровице[11] и нису били ни у каквом сродству са претходним презимењацима истог порекла. Ови Адамовићи су били старином Грци из Македоније и у Срем су се доселили средином XVIII века под презименом Христоманос. Пошто су му Турци убили оца, Аврам Христоманос је као дечак са неким Цинцарима кириџијама дошао у Митровицу. Тамо је Аврам шегртовао код неког ћурчије Грка, а када је овај умро, шегрт се оженио његовом удовицом Српкињом. Тада је узео женину крсну славу Св. Јована и променио презиме у Адамовић, вероватно по очевом имену Адам.[12] Уз жену је добио и право да води занатску радњу у оквиру митровачког граничарског комунитета, кућу са ћурчијском радионицом, уз радионицу стиче и мајсторско писмо. Његов прворођени син Стеван, васпитан у српском духу, у Митровици се бавио трговином колонијалне робе и у Нови Сад прелази ступивши у ортаклук са својим пашеногом и новосадским велетрговцем Јосифом Мачванским. Две деценије је Стеван водио дрвару и трговао дрвеном грађом и огревом, али је радио и друге послове.

Када је априла 1864. године у згради српске црквене општине на пијаци избио пожар, налазимо Стевана Адамовића као агента Првог царског осигуравајућег друштва, да као проценитељ штете шаље извештај у своју централу. Стеванов брат Игњат Адамовић се доселио у Нови Сад неколико година после брата. Држао је лотоколектуру (закупљену лутрију), у улици Беле Лађе (данашњој Његошевој улици), у згради у којој је до 1979. године био Филозофски факултет. Играјући игре на срећу у лотоколектури свога брата, Стеван је 1873. године добио премију у висини тада баснословних 150. 000 форинти. Решио је да са супругом Маријом пропутује светом, и у ту сврху је од Магистрата тражио путни лист за европске државе. Непосредно пред смрт 1874. године закупио је од града  право убирања пристојбе за складиштење дрва. Према изјави његовог унука др Стевана Адамовића, (градоначелника Новог Сада 1921-1922. године), трговац Стеван старији је умро 25. октобра исте године у Бечу, не стигавши да пропутује светом.

Са Маријом, рођеном Величковић, Стеван је имао три сина: Александра, Ђорђа и Јована. Ђорђа, рођеног 1840. године, посинио је тетак без порода Јосиф Мачвански, када је дечаку било четири године и овај је са пунолетством узео поочимово презиме и био једини наследник великог имања. Александар, (1838-1906) и Јован су се спремали за трговце. Александар је на пракси у Трсту и Грацу стекао углед поузданог и ваљаног трговца, па је с поверењем великих трговачких фирми основао њихова представништва у Новом Саду. Његов комерцијални реон обухватао је целу Угарску са Ердељом, Србију и Босну и он је као агент своје фирме у четворопрежним колима  путовао од места до места. На вест да је агент Адамовић стигао, сви трговци на мало из места и околине окупили би се око његове запреге и поручивали робу. Спадао је међу три најуспешнија  трговачка агента у читавој Угарској. У време Милетићевог Магистрата, Змај се у два наврата, обраћао као подбележник угарском Намесништву у Будиму, тражећи да се Александру изда путни лист на наредне три године за путовање у Србију, Турску, Немачку, Енглеску, Француску, Белгију и Италију ради трговачких послова.

Када се агентура распала, Александар Адамовић се окренуо трговини ракијом и вином на  велико. Куповао је грожђе, шљиве и друго воће и производио доста квалитетно вино и пекао ракију, које је продавао по читавој Угарској. Пошто је често наишао на превртљиве и недоследне накупце, одлучио је да запати сопствени виноград и воћњаке, па је поред наслеђене земље увећао земљишни фонд купујући винограде по Срему и узимајући од града земљу у закуп. Када је неколико година   касније род почео да приспева, Александар је покренуо замашну виноградарску и воћарску производњу и како Стајић у Новосадским биографијама каже, постао је један од најзаслужнијих привреника Новог Сада и околине. Између 1896. и 1907. године држао је у закупу преко педесет ланаца градске земље, на којој је подигао расадник винове лозе, чувени Шандоровац. У њему је зими сваки дан радило 500 надничара калемара који су лозу калемили на америчкој подлози.

Захваљујући Шандоровцу фрушкогорски виногради су за релативно кратко време пребродили разорне последице филоксере. Расадник је формиран на простору на коме ће касније нићи новосадско насеље Телеп. Александар је свој расад извозио у Румунију, Србију, Црну Гору, Алжир и далеку Кину. У његовом винограду у Каменици од стотину јутара (57,5 хектара), посадио је нове, француске сорте винове лозе и обрађивао их по тада најмодернијим методама. Производио је чувени карловачки бермет, имао је и дестилерију коњака, а његова пића су шесторица трговачких агената продавала по целој држави. Његов надалеко чувен каменички бермет је стизао до најмоћнијих европских дворова, у Шенбруну и Виндзору. Трећи Александров син очевог имена, производиће пенушаво вино Фрушкогорац као заштићени светски бренд и у периоду Краљевства СХС био је ексклузивни Крељевско-дворски лиферант вина и шампања.[13]

Вредан и способан као радник, Александар  старији је био плодан и као отац. Ожењен ћерком адвоката Ђорђа Кондорошија, изродио је десет кћери и петорицу синова. По женској линији његова деца су били потомци Саве пл. Вуковића, рођеног Мостарца и оснивача прве српске гимназије у Новом Саду. Успешан у послу и веома богат, Александар Адамовић је имао велику и лепу кућу у самом центру, на најпрестижнијој локацији у граду, у Господској, данашњој улици Краља Александра. Другу кућу је подигао на данашњем Тргу младенаца 4-6 и она је била лепша и репрезентативнија од прве. Подигнута је 1911. године као прва новосадска троспратница са два улаза, локалима у приземљу и великим, луксузним становима на спратовима. На фасади се огледа јак утицај мађарске сецесије, будући да су аутори били Геза Маркуш и Фриђеш Шпигел, архитекте из Пеште. Ова зграда је дуго важила за најлепшу новосадску грађевину, али у њој Адамовићи нису трајно живели. У њима су имали пословне просторије, док су у изнајмљеним становима живели државни посленици, углавном жупанијски чиновници. Александар старији је цео свој век провео у кући у Господској улици, где су му се и деца рађала. Александар млађи је купио нову породичну кућу на локацији данашњег Позоришног трга и тамо подизао породицу.

Видели смо да је син Александар, Саша (1877-1938) пошао очевим стопама и бавио се винарством, али је био веома вредан и друштвено активан. Радио је као цензор Народне банке, био члан управе Новосадске продуктне берзе и потпредседник Ротари клуба. Име његове супруге било је Хилда, рођена Рајниш (1898-1983). У браку су добили две кћерке: Анастасију (1925-2008) и Александру. Анастасија и Александра биле су еманциповане жене свог доба. Анастасија је била дипломирани агроном виноградарства, а студије је успешно завршила на Пољопривредном факултету у Загребу. Била је страствени џокеј и једина жена у Новосадском јахачком друштву, вишеструка првакиња Југославије у стреличарству, аматерска глумица и шампионка у препонском јахању.

Крах пословне империје Александра Саше Адамовића десио се изненада, када је Александар Адамовић Саша изненада умро 3. јуна 1938. године у Београду, непосредно пре заказане хируршке операције жучне кесе. Огроман терет великих послова одједном је пао на плећа Сашине удовице Хилде и кћерке Анастасије. У намери да се донекле растерете нагомиланих обавеза, прво су продале Фабрику коњака, али праве невоље за Сашину породицу наступиле су током предстојећег рата и нарочито по његовом завршетку, у доба диктатуре пролетаријата. Захваљујући Хилдином аустријском пореклу, породици је током рата било дозвољено да се бави виноградарским пословима на сремској страни у НДХ. Анастасија је коњском запрегом одлазила у Раковац и Сремску Каменицу одакле је у Нови Сад довозила производе са својих поседа грожђе, вино, воће. На једном од тих путовања, точак Анастасијиних запрежних кола наишао је на нагазну мину, када јој је од детонације трајно оштећен слух. Производња вина није престајала ни током трајања рата, али су победници уништили винограде и подруме, конфисковали земљиште и машине и развукли све што је вредело. Нестали су чувени светски брендови Фрушкогорац и Фрушкогорски бисер, опстала је винарија у Петроварадину, која ће прећи у државно власништво под називом Навип, Народно винарство и подрумарство.

Стеван, рођен 25. децембра 1870. године, завршио је српску гимназију у Новом Саду и са пуних двадесет година стекао звање доктора права. Стеван је тада био најмлађи доктор права у читавој Аустроугарској. Бавио се адвокатуром и политиком, па је 1895. године био српски секретар Народносног конгреса (Конгреса националних мањина Угарске) одржаног у Пешти. Написао је приручник за трговце под називом Шта треба да зна сваки трговац из меничног права 1905. године. Почетком Великог рата као осведочени српски родољуб интерниран је, а касније мобилисан и служио је војску у својству војног судије. Стеван Адамовић је био посланик Велике народне скупштине Војводине која је 25. новембра 1918. године у новосадском хотелу Гранд изгласала директно присаједињење Војводине Краљевини Србији. У новој јужнословенској држави Стеван је током 1920. и 1921. године био новосадски градоначелник са жупанским овлашћењима и председник Адвокатске коморе у Новом Саду. Умро је у родном граду у доба социјалистичке Југославије 1945. године.

За Стевана се по једној фантастичној верзији, коју квази хроничари Новог Сада неодговорно промовишу на разним интернет страницама, везује и долазак првог аутомобила у Нови Сад још у деветнаестом веку. Међутим чланак од 11. децембра 1935. године у новосадским новинама Дан доноси потпуно другачију причу на исту тему. Према аутору овог чланка први аутомобил који је протутњао улицама Новог Сада у пролеће 1909. године био је власништво г. Владимира Стефановића, трговца колонијалном робом. Самоход црвено-жуте боје типа некарсум, са уздигнутим стражњим седиштем, био је купљен у Немачкој. Стефановић је за свога љубимца дао баснословних 26. 000 круна. Некако истовремено у вароши се појавило и возило на моторни погон у власништву новосадског жупана Беле Матковића, али он је свој аутомобил читаву годину раније држао у Темерину. Некако истовремено, у јесен 1909. године у Нови Сад долазе три нова аутомобила: мерцедес у власништву Славе Корнела, па нашег Стеве Адамовића, а трећи је ауто Јожике Мајера. Према овом новинском чланку Стеван је у овој ствари у самом врху, али његов аутомобил није био нека атракција, јер су се Новосађани већ привикли на ову новотарију.[14]

Као један од угледнијих Новосађана, др Стеван Адамовић није успео да остане изван политике. За градоначелника је, као и сви новосадски градски начелници Новог Сада између два рата, био биран од стране владе у Београду, али је првом приликом одмерио своју политичку моћ. На првим и јединим општинским изборима између два светска рата у Новом Саду, одржаним 6. новембра 1927. године, учествовало је тринаест странака, и на њима је др Адамовић узео учешће испред Грађанске странке. И поред чињенице да је ова политичка странка била минорног политичког рејтинга, доктор Адамовић је захваљујући свом личном угледу био изабран за члана Градског одбора.[15]

Породица Стевана Адамовића живела је у кући која се налазила на некадашњем Позоришном тргу, иза Успенске цркве, на месту где се налази Аполо центар. Зграда је изграђена крајем XVIII века и све до друге половине XIX века припадала је књазу Милошу Обреновићу. Док је Милош за време изгнанства из Србије (1839-1858) боравио прво на имању у Хераштију, у Влашкој, а затим у Бечу, у овој кући је до своје смрти 1843. године живела кнегиња Љубица. Од  Обреновића кућу је купила породица Кондороши, а потом је све до 1980. године припадала породици Адамовић, како је већ речено у неколико пасуса раније. Последњи власник био је адвокат др Федор Адамовић, коме је након Другог светског рата у процесу национализације од целе зграде остављен један стан са канцеларијом. Нажлост, приликом градње зграде Српског народног позоришта и поред протеста и противљења др Адамовића и грађана Новог Сада, палата је порушена.[16]

Градско насеље у коме су некад живели новосадски виноградари, од 1927. године носи име Адамовићево насеље по двојици виноградара, оцу и сину Адамовићима. Између два рата ова градска четврт је заузимала простор од Футошке улице до Дунава, заједно са насељем Телеп. Данас је Адамовићево насеље одвојено од Телепа и обухвата кварт између Лимана, Грбавице и Телепа, око улице Цара Душана.

[1] Поповић, Д. Ј. О Цинцарима, 438.

[2] У српској културној јавности мало се зна о професору Ференцију. Овај занесењак је са толико страсти држао предавања, готово проповедао, да су студенти и са других студија долазили на његова предавања. Своју љубав према Србима исказао је преласком у православље 1847. године. Њега је пре Стевана Пеција слушао и млади Змај. Професор је био изузетно поштован од српске омладине, а имао је улогу једног од духовних ментора новосадског Омладинског покрета.

[3] Неглигиран:  неуредан однос према нечему; неглигирати: оголити, осрамотити нешто.

[4] Савић, М.( 2010), Наши стари, Нови Сад, стр.22.

[5] Стајић,В. Биографије II, свеска четири, стр. 146.

[6] Архив Војводине Ф. 92, кутија 125, 268/1923.

[7] Архив Војводине, Ф. 92, 3972/1926.

[8] Кажем вероватно, јер нисам успео да утврдим порекло Јована Деметровића, првог касира Матице српске. Овај Деметровић је, по речима Стајића, у чланку Оснивачи, часници и чиновници Матице Српске, родом из Далмације, што децидно не одређује његово етничко порекло. Такође је у Вршцу 1881. године на месту капетана градске полиције био извесни Деметровић, о коме ништа нисам сазнао.

[9] Стајић, В., Привреда Новог Сада, стр. 251.

[10] Електричну централу и електричну расвету Нови Сад добија релативно касно, после Сенте, која је струју добила прва у Војводини 1895, Зрењанина и Суботице 1896, Вршца 1897, Кикинде 1906, Сомбора 1908. године. До тада су, од 1888. године новосадске улице биле осветљаване плином. И у електричном трамвају Суботица је претекла Нови Сад за 12 година.

[11] У питању је данашња Сремска Митровица; како је у царевини била само једно насеље са овим именом, оно се у документима јавља само као Митровица. Географски префикс Сремска добија по уласку у Краљевство СХС 1918. године, да би се разликовала од Митровице на КиМ, са којом се први пут нашла у истој држави.

[12] Према изјави др Стевана Адамовића, новосадског адвоката и градоначелника, коју је средином тридесетих година XX века дао Душану Поповићу. (О Цинцарима, 312.)

[13] Архив Војводине, Ф. 92, кутија 125, 1290/1923

[14] Дан, Нови Сад, 11. децембра 1935.

Први шофер у Новом Саду био је Душан Антонић, шегрт В. Стефановића. Антонић је шоферски занат изучио код једног Немца, па је маја 1909. године са својим газдом путовао у Минхен и тамо положио шоферски испит. Матковићу је служио као шофер извесни Мартин Тот. (исти чланак)

[15] Запиници Проширеног Савета Града Новог Сада 1926–1927, II 1927, Зборник архивске грађе Историјског архива Новог Сада, Нови Сад 2017.

[16] Протест Федора Адамовића је био за оно време жесток, много више од грађанске непослушности. Када је почео процес рушења, он се везао ланцима за кревет и одбио да напусти зграду.  Органи власти (милиција) су га тако изнели на улицу и рушење је почело. Резигниран, Федор је за увек напустио Нови Сад, одселио се у Пореч, где је и преминуо.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања