Golda Meir – čelična dama Izraela

27/11/2019

„Da bi bila uspešna, žena se mora mnogo više truditi od muškarca.“

 

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Neke žene kroz istoriju su imale odlučujuću ulogu u sudbini svoje zemlje. Jedna od takvih je Golda Meir, izraelska političarka i državnica. Danas se svrstava u red onih koji se smatraju osnivačima moderne države Izrael. U dvadesetom veku, Golda Meir je bila treća žena koja je postala premijerka. Ova Čelična dama bila je glas Izraela.

Rođena je kao Golda Mabovitz, 3. maja 1898. godine, u jevrejskoj porodici, u gradu Kijevu, tadašnje carske Rusije. Imala je sedmoro sestara i braće, od kojih je petoro rano umrlo. Njena porodica uspela je da izbegne pogrom Jevreja u Kijevu 1905. godine, tokom kojeg je ubijeno preko 100 Jevreja. Godine 1906. zajedno sa porodicom emigrilala je u SAD. Doselili su se u Viskonsin.

U Americi se Golda priključila cionističkom pokretu i vatreno se borila za osnivanje države Izrael. Kasnije je govorila da je njen motiv za ulazak u borbu i politiku bilo i to što je doživela: Ako postoji logično objašnjenje za smer kojim je moj život krenuo, onda je to želja i odlučnost da spasim jevrejsku decu od sličnih iskustava, napisala je Golda u svojoj autobiografiji pod nazivom Moj Izrael.

U Americi je odmah pokazala svoju borbenost i snažan karakter. Imala je samo 11 godina kada je organizovala protest ispred kuće dečaka, koji je uvredio svoju devojku antisemitskim komentarima. Planirala je da postane učiteljica, ali to se nije dopalo njenim roditeljima. Smatrali su da treba da se uda, jer muškarci ne vole pametne žene, kao joj je rekao otac. Nakon mnogih sukoga s njima, pobegla je od kuće i otišla kod starije sestre u Denver, gde je počela da pohađa srednju školu. Kako joj se sestra družila sa mladim cionistima, tako se i Golda priključila tom krugu. Tu je i upoznala Morisa Majersona, mladića za kojeg će se 1917. godine udati i zajedno s njim vratiti u Milvoki. Tokom ovog perioda veoma je aktivna u cionističkim krugovima.

To je rezultiralo odlukom da prekine učiteljske studije i, zajedno sa Morisom, 1921. godine, ode u tadašnju Palestinu i nasele se u kibucu. (Kibuc je društvena, često zemljoradnička komuna u Izraelu, sa zajedničkim imanjem i demokratskim strukturama. Kibuci su imali veoma važnu ulogu u jevrejskom naseljavanju Izraela.) Rukovodstvo kibuca je prepoznalo njene sposobnosti i postala je predsednica kibuca u radničkoj uniji, Histadrut. U svojoj autobiografiji ona detaljno opisuje kako su zajedno gradili kibuc i sa koliko su odricanja i teškog rada uspeli da organizuju život u njemu. I to sve s ciljem stvaranja svoje države i okupljanja u njoj Jevreja iz celog sveta. Golda i Moris su u Izraelu dobili sina Menahema i ćerku Saru. I dok joj se porodica uvećavala, ona nije prekidala svoje delovanje na stvaranju jevrejske države. Štaviše, borila se još jače.

Pre Drugog svetskog rata, veliki deo Bliskog istoka bio je pod kontrolom Velike Britanije i Francuske. Iako je Britanija obećala osnivanje jevrejske države, ona to nije učinila. Britanska Bela knjiga iz 1939. godine opisuje samo jevrejsku domovinu, ali ne pominje jevrejsku državu i Britanci Arapima dozvoljavaju da odrede koji će broj Jevreja primiti. Golda Meir se sa čela političkog odeljenja Histradruta glasno borila protiv toga i pozvala na promenu.

Kada su Britanci počeli da hapse jevrejske aktiviste i ilegalne imigrante, među pritvorenima se našao i Moše Šertok Šaret, drugi premijer Izraela, čija porodica je bila jedan od osnivača Tel Aviva. Od 1933. do 1948. godine on je vodio pregovore između cionističkog pokreta i Britanske Palestine, koji su doveli do stvaranja moderne države Izrael. Nakon hapšenja Moše Šertok Šaret glavna veza sa Britancima postaje upravo Golda. Ona pomaže da se iz zatvora oslobode mnogi Jevreji koji su prekršili britansku imigracionu politiku.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Golda je organizovala ilegalnu imigraciju i na sve načine se borila da spase svoj narod iz pakla holokausta.

Njena karijera je uticala na otuđenje od supruga. Ona je 1928. godine prihvatila posao u Veću zaposlenih žena Palestine. Predstavljala je Veće na brojnim međunarodnim sastancima i postala delegat sestrinske organizacije u SAD. 1929. godine izabrana je za delegata Svetske cionističke organizacije, što je označilo početak njene ozbiljne političke karijere, ali i raspad braka. Nakon smrti njenog muža Morisa Majersona 1951. godine, Golda je promenila prezime u hebrejsku verziju Meir.

Predana idejama cionizma, feminizma i socijalne pravednosti, aktivno je lobirala za izraelsko pitanje u Evropi i SAD. Često putuje u SAD i zahvaljujući svojoj upornosti, energiji i posvećenosti, uspeva da pridobije Jevreje u Americi. Pronalazi saveznike i u Evropi. Izdejstvovala je podršku Staljina, zahvaljujući kojoj je Izrael u toku druge faze bitke za državu kupovao oružje iz Čehoslovačke. Neumorno je ubeđivala tadašnje političare da podrže ideju osnivanja države Izrael.

Godine 1946. izabrana je za predsednicu Jevrejske agencije cionističke organizacije, u čiji rad je bila uključena do proglašenja nezavisnosti Izraela 1948. godine. Naime, dan pre isteka britanskog mandata, 14. maja 1948. godine, David Ben Gurion proglasio je uspostavljanje jevrejske države zemlji Izraela, koja će se zvati Država Izrael. Bila je među potpisnicima Deklaracije o ustanovljenju države Izrael. Iste te 1948. godine se vratila u Rusiju, ali ovog puta kao prva ambasadorka Izraela u toj zemlji. A onda se, zbog izbijanja sukoba između Izraela i arapskih zemalja, vratila nazad. Postala je ministarka rada i socijalne pomoći, a kasnije i ministarka spoljnih poslova, sve do 1966. godine. Bila je prva žena u svetu na tom mestu. Naime, tadašnji premijer David Ben Gurion je 1949. godine pozvao Goldu da bude zamenik premijera, jer je prethodno bila izglasana za tu funkciju od strane Kneseta, odnosno izraelskog Parlamenta. Međutim, Golda je odbila funkciju zamenika premijera i postala je ministar rada. Ona je smatrala da kao ministar rada može mnogo više pomoći svojoj zemlji. Ovde se ogleda sav njen realizam, skromnost, kao i samokritičnost u tom trenutku.

Kako je izgledala njena borba za državu opisala je i u autobiografiji. Tako navodi kako ju je jednom prilikom, izraelski premijer David Ben Gurion, koji je o njoj govorio kao o najboljem muškarcu u njegovoj vladi, poslao u tajnu misiju prerušenu u Arapina, s ciljem da se sretne i razgovara s kraljem Abdulahom i ubedi ga da ne ulazi u rat protiv Izraela. Ona je opisala kako je išla divljim putevima i prelazila granice i kako je u jednom trenutku osetila strah od onoga što može da joj se desi. Rizik je bio velik, ali ona je ipak odlučila da obavi ovaj zadatak. Na njenu žalost, uprkos tome, nije uspela da ubedi kralja Abdulaha. Zanimljiv je podatak da je kralj Abdulah uveravao Goldu da ne treba žuriti s proglašenjem nezavisne moderne države Izrael, zapravo savetovao joj je da sačeka još neko vreme, na što mu je ona odgovorila: Čekali smo dve hiljade godina. Da li Vam to izgleda kao žurba?

Ranih šezdesetih godina obolela je od limfoma, ali je to krila. Ipak, odlučila je da se malo povuče iz politike. Godine 1965. napustila je mesto ministarke. Povukla se iz vlade, ali je vodila Laburističku stranku.  Ispostaviće se da je to bila samo kratka pauza. Naime, nakon smrti Levija Eškola, trećeg premijera države Izrael, da bi se izbegao sukob između pretendenata na njegovo mesto, Moše Dajana i Jigala Alona, izraelska Laburistička stranka odlučila se za Goldu kao premijerku. Tako je Golda Meir 17. marta 1969. godine, u svojoj 71. godini, postala premijerka Izraela. Njen mandat je započeo u razdoblju kada je Izrael nakon trijumfa u Šestodnevnom ratu bio na vrhuncu samopouzdanja (Šestodnevni rat 5 – 10. jun 1967. godine, poznat kao Arapsko-izraelski rat ili Junski rat, vođen je između Izraela, s jedne strane, i Egipta, Jordana i Sirije, s druge strane. Posledice ovog rata utiču na geopolitičku situaciju u regiji sve do danas).

Nakon čuvenog izraelskog trijumfa u Šestodnevnom ratu u novonastaloj državi je vladalo uverenje da je zbog ustanovljene vojne moći Izraela, političke razjedinjenosti arapskog sveta i prirodne sigurnosne prepreke koju čine Suecki kanal, reka Jordan i Golanska visoravan, država sigurna od novog arapskog napada. Ali, napad arapskih zemalja se ipak dogodio i to na najveći jevrejski praznik Jom Kipur.

Golda je bila slavljena, ali i žestoko napadana. Smatrali su je krivcem za izraelsku nepripremljenost u Jomkipurskom ratu, kada je na taj praznik poginulo 2500 izraelskih vojnika (Jomkipurski rat 6 – 26. oktobra 1973. godine, poznat još kao Ramazanski ili Oktobarski rat, vođen je između Izraela i koalicije arapskih zemalja, pod vođstvom Egipta i Sirije). Zbog svoje nepopustljivosti, tada je dobila nadimak Čelična dama. Čuvena je njena izjava iz tog vremena: Lako je oprostiti neprijatelju što je pucao u našu decu, ali kako da oprostimo nama što smo pucali u njihovu?

Nakon što je istražna komisija u Izraelu ustanovila niz propusta u pripremanju i vođenju rata, Golda Meir i njena vlada su podneli ostavku 1974. godine. Golda Meir je bila četvrti premijer Izraela od 17. marta 1969. do 3. juna 1974. godine. Bila je svesna da je zapostavila porodicu zbog politike, ali je verovala da bez mnogo energije i truda ne bi bilo moguće napraviti jevrejsku državu, koju je smatrala veoma važnom i za svoju porodicu.

Kada se Argentina žalila Veću Sigurnosti UN-a 1960.godine, da je Izrael povredio njen suverenitet time što je uhapsio nacističkog zločinca Adolfa Ajhmana na njenoj teritoriji i potom ga odveo u Izrael na suđenje, Golda se obratila Veću sigurnosti UN, sa vrlo složenim govorom o holokaustu i o nacističkim zločinima. Veće je zaključilo da je izvinjenje Izraela dovoljno, misleći na kršenje suvereniteta Argentine i podržalo je privođenje odbeglog zločinca pravdi.

Videla je budući Izrael kao modernu državu, koja će biti ekonomski i u svakom drugom smislu snažna i stabilna, u kojoj će vladati socijalna jednakost, pravda, sloboda, i u kojoj je moguć zajednički život Arapa i Jevreja, uz međusobno poštovanje i toleranciju svih različitosti među ljudima. Kakvu zemlju je želela najbolje se vidi po ovoj izjavi: Nećemo trpeti siromaštvo unutar svojih granica, jer je ono nedostojno čoveka. Ne sme se desiti da najsrećniji časovi u životu jedne majke budu pomućeni brigom za hleb, da stare žene i muškarci proklinju dan kada su rođeni. Iako je zastupala jasna stav na pravo odbrane jevrejske zemlje, takođe je isticala da je stvaranje mira neophodno, da ono zahteva neiscrpni rad i da od toga nikada ne treba odustati. Njeni savremenici govorili su da je bila skromna, vredna i štedljiva. Zanimljivo je da je na službenim putovanjima prala sama svoj veš.

Golda Meir ostala je upamćena kao prva žena političarka, koja je obeležila 20. vek. O svom životu, borbi za državu i narod kome je pripadala, bakica Jevrejskog naroda, kako su je još zvali pred kraj života, napisala je knjigu Moj Izrael.

Golda Meir je preminula 8. decembra 1978. godine u Jerusalimu, od posledica raka.

Ovo su neke od čuvenih misli Golde Majer, koje su ostale upamćene:

  • Veruj u sebe. Napravi od sebe osobu sa kojom ćeš živeti srećno sa svojim životom.
  • Pesimizam je luksuz koji Jevrejin sebi ne može da priušti.
  • Istina je da smo dobili sve naše ratove, ali smo platili za iste. Ne želimo više pobeda.
  • Pre svega, ovo je naš dom. Niko se neće probuditi s brigom šta komšija misli o njemu. Biti Jevrejin nije ovde problem.
  • Nikada ništa nisam uradila sama. Svako postignuće u ovoj zemlji je bio rezultat rada kolektiva.
  • Biti ili ne biti, nije pitanje nagodbe. Ili budi ili ne budi.
  • Vlast truje svakoga ko uzima vlast za sebe.
  • Više smo se trudili da pomognemo ljudima da dožive starost, nego da uživaju u njoj.
  • Stare godine su kao avion koji leti kroz oluju. Jednom kad si tamo, ne možeš ništa učiniti.
  • Oni koji ne znaju da jecaju iz dubine srca, ne znaju ni da se istinski raduju.
  • Pas koji trči, pronalazi kost.
  • Ne znam jesu li žene bolje od muškaraca, ali sam sigurna da nisu gore.
  • Ne možete se rukovati sa stisnutom pesnicom.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja