Голда Меир – челична дама Израела

27/11/2019

„Да би била успешна, жена се мора много више трудити од мушкарца.“

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Неке жене кроз историју су имале одлучујућу улогу у судбини своје земље. Једна од таквих је Голда Меир, израелска политичарка и државница. Данас се сврстава у ред оних који се сматрају оснивачима модерне државе Израел. У двадесетом веку, Голда Меир је била трећа жена која је постала премијерка. Ова Челична дама била је глас Израела.

Рођена је као Голда Мабовитз, 3. маја 1898. године, у јеврејској породици, у граду Кијеву, тадашње царске Русије. Имала је седморо сестара и браће, од којих је петоро рано умрло. Њена породица успела је да избегне погром Јевреја у Кијеву 1905. године, током којег је убијено преко 100 Јевреја. Године 1906. заједно са породицом емигрилала је у САД. Доселили су се у Висконсин.

У Америци се Голда прикључила ционистичком покрету и ватрено се борила за оснивање државе Израел. Касније је говорила да је њен мотив за улазак у борбу и политику било и то што је доживела: Ако постоји логично објашњење за смер којим је мој живот кренуо, онда је то жеља и одлучност да спасим јеврејску децу од сличних искустава, написала је Голда у својој аутобиографији под називом Мој Израел.

У Америци је одмах показала своју борбеност и снажан карактер. Имала је само 11 година када је организовала протест испред куће дечака, који је увредио своју девојку антисемитским коментарима. Планирала је да постане учитељица, али то се није допало њеним родитељима. Сматрали су да треба да се уда, јер мушкарци не воле паметне жене, као јој је рекао отац. Након многих сукога с њима, побегла је од куће и отишла код старије сестре у Денвер, где је почела да похађа средњу школу. Како јој се сестра дружила са младим ционистима, тако се и Голда прикључила том кругу. Ту је и упознала Мориса Мајерсона, младића за којег ће се 1917. године удати и заједно с њим вратити у Милвоки. Током овог периода веома је активна у ционистичким круговима.

То је резултирало одлуком да прекине учитељске студије и, заједно са Морисом, 1921. године, оде у тадашњу Палестину и населе се у кибуцу. (Кибуц је друштвена, често земљорадничка комуна у Израелу, са заједничким имањем и демократским структурама. Кибуци су имали веома важну улогу у јеврејском насељавању Израела.) Руководство кибуца је препознало њене способности и постала је председница кибуца у радничкој унији, Хистадрут. У својој аутобиографији она детаљно описује како су заједно градили кибуц и са колико су одрицања и тешког рада успели да организују живот у њему. И то све с циљем стварања своје државе и окупљања у њој Јевреја из целог света. Голда и Морис су у Израелу добили сина Менахема и ћерку Сару. И док јој се породица увећавала, она није прекидала своје деловање на стварању јеврејске државе. Штавише, борила се још јаче.

Пре Другог светског рата, велики део Блиског истока био је под контролом Велике Британије и Француске. Иако је Британија обећала оснивање јеврејске државе, она то није учинила. Британска Бела књига из 1939. године описује само јеврејску домовину, али не помиње јеврејску државу и Британци Арапима дозвољавају да одреде који ће број Јевреја примити. Голда Меир се са чела политичког одељења Хистрадрута гласно борила против тога и позвала на промену.

Када су Британци почели да хапсе јеврејске активисте и илегалне имигранте, међу притворенима се нашао и Моше Шерток Шарет, други премијер Израела, чија породица је била један од оснивача Тел Авива. Од 1933. до 1948. године он је водио преговоре између ционистичког покрета и Британске Палестине, који су довели до стварања модерне државе Израел. Након хапшења Моше Шерток Шарет главна веза са Британцима постаје управо Голда. Она помаже да се из затвора ослободе многи Јевреји који су прекршили британску имиграциону политику.

Када је почео Други свeтски рат, Голда је организовала илегалну имиграцију и на све начине се борила да спасе свој народ из пакла холокауста.

Њена каријера је утицала на отуђење од супруга. Она је 1928. године прихватила посао у Већу запослених жена Палестине. Представљала је Веће на бројним међународним састанцима и постала делегат сестринске организације у САД. 1929. године изабрана је за делегата Светске ционистичке организације, што је означило почетак њене озбиљне политичке каријере, али и распад брака. Након смрти њеног мужа Мориса Мајерсона 1951. године, Голда је променила презиме у хебрејску верзију Меир.

Предана идејама ционизма, феминизма и социјалне праведности, активно је лобирала за израелско питање у Европи и САД. Често путује у САД и захваљујући својој упорности, енергији и посвећености, успева да придобије Јевреје у Америци. Проналази савезнике и у Европи. Издејствовала је подршку Стаљина, захваљујући којој је Израел у току друге фазе битке за државу куповао оружје из Чехословачке. Неуморно је убеђивала тадашње политичаре да подрже идеју оснивања државе Израел.

Године 1946. изабрана је за председницу Јеврејске агенције ционистичке организације, у чији рад је била укључена до проглашења независности Израела 1948. године. Наиме, дан пре истека британског мандата, 14. маја 1948. године, Давид Бен Гурион прогласио је успостављање јеврејске државе земљи Израела, која ће се звати Држава Израел. Била је међу потписницима Декларације о установљењу државе Израел. Исте те 1948. године се вратила у Русију, али овог пута као прва амбасадорка Израела у тој земљи. А онда се, због избијања сукоба између Израела и арапских земаља, вратила назад. Постала је министарка рада и социјалне помоћи, а касније и министарка спољних послова, све до 1966. године. Била је прва жена у свету на том месту. Наиме, тадашњи премијер Давид Бен Гурион је 1949. године позвао Голду да буде заменик премијера, јер је претходно била изгласана за ту функцију од стране Кнесета, односно израелског Парламента. Међутим, Голда је одбила функцију заменика премијера и постала је министар рада. Она је сматрала да као министар рада може много више помоћи својој земљи. Овде се огледа сав њен реализам, скромност, као и самокритичност у том тренутку.

Како је изгледала њена борба за државу описала је и у аутобиографији. Тако наводи како ју је једном приликом, израелски премијер Давид Бен Гурион, који је о њој говорио као о најбољем мушкарцу у његовој влади, послао у тајну мисију прерушену у Арапина, с циљем да се сретне и разговара с краљем Абдулахом и убеди га да не улази у рат против Израела. Она је описала како је ишла дивљим путевима и прелазила границе и како је у једном тренутку осетила страх од онога што може да јој се деси. Ризик је био велик, али она је ипак одлучила да обави овај задатак. На њену жалост, упркос томе, није успела да убеди краља Абдулаха. Занимљив је податак да је краљ Абдулах уверавао Голду да не треба журити с проглашењем независне модерне државе Израел, заправо саветовао јој је да сачека још неко време, на што му је она одговорила: Чекали смо две хиљаде година. Да ли Вам то изгледа као журба?

Раних шездесетих година оболела је од лимфома, али је то крила. Ипак, одлучила је да се мало повуче из политике. Године 1965. напустила је место министарке. Повукла се из владе, али је водила Лабуристичку странку.  Испоставиће се да је то била само кратка пауза. Наиме, након смрти Левија Ешкола, трећег премијера државе Израел, да би се избегао сукоб између претендената на његово место, Моше Дајана и Јигала Алона, израелска Лабуристичка странка одлучила се за Голду као премијерку. Тако је Голда Меир 17. марта 1969. године, у својој 71. години, постала премијерка Израела. Њен мандат је започео у раздобљу када је Израел након тријумфа у Шестодневном рату био на врхунцу самопоуздања (Шестодневни рат 5 – 10. јун 1967. године, познат као Арапско-израелски рат или Јунски рат, вођен је између Израела, с једне стране, и Египта, Јордана и Сирије, с друге стране. Последице овог рата утичу на геополитичку ситуацију у регији све до данас).

Након чувеног израелског тријумфа у Шестодневном рату у новонасталој држави је владало уверење да је због установљене војне моћи Израела, политичке разједињености арапског света и природне сигурносне препреке коју чине Суецки канал, река Јордан и Голанска висораван, држава сигурна од новог арапског напада. Али, напад арапских земаља се ипак догодио и то на највећи јеврејски празник Јом Кипур.

Голда је била слављена, али и жестоко нападана. Сматрали су је кривцем за израелску неприпремљеност у Јомкипурском рату, када је на тај празник погинуло 2500 израелских војника (Јомкипурски рат 6 – 26. октобра 1973. године, познат још као Рамазански или Октобарски рат, вођен је између Израела и коалиције арапских земаља, под вођством Египта и Сирије). Због своје непопустљивости, тада је добила надимак Челична дама. Чувена је њена изјава из тог времена: Лако је опростити непријатељу што је пуцао у нашу децу, али како да опростимо нама што смо пуцали у њихову?

Након што је истражна комисија у Израелу установила низ пропуста у припремању и вођењу рата, Голда Меир и њена влада су поднели оставку 1974. године. Голда Меир је била четврти премијер Израела од 17. марта 1969. до 3. јуна 1974. године. Била је свесна да је запоставила породицу због политике, али је веровала да без много енергије и труда не би било могуће направити јеврејску државу, коју је сматрала веома важном и за своју породицу.

Када се Аргентина жалила Већу Сигурности УН-а 1960.године, да је Израел повредио њен суверенитет тиме што је ухапсио нацистичког злочинца Адолфа Ајхмана на њеној територији и потом га одвео у Израел на суђење, Голда се обратила Већу сигурности УН, са врло сложеним говором о холокаусту и о нацистичким злочинима. Веће је закључило да је извињење Израела довољно, мислећи на кршење суверенитета Аргентине и подржало је привођење одбеглог злочинца правди.

Видела је будући Израел као модерну државу, која ће бити економски и у сваком другом смислу снажна и стабилна, у којој ће владати социјална једнакост, правда, слобода, и у којој је могућ заједнички живот Арапа и Јевреја, уз међусобно поштовање и толеранцију свих различитости међу људима. Какву земљу је желела најбоље се види по овој изјави: Нећемо трпети сиромаштво унутар својих граница, јер је оно недостојно човека. Не сме се десити да најсрећнији часови у животу једне мајке буду помућени бригом за хлеб, да старе жене и мушкарци проклињу дан када су рођени. Иако је заступала јасна став на право одбране јеврејске земље, такође је истицала да је стварање мира неопходно, да оно захтева неисцрпни рад и да од тога никада не треба одустати. Њени савременици говорили су да је била скромна, вредна и штедљива. Занимљиво је да је на службеним путовањима прала сама свој веш.

Голда Меир остала је упамћена као прва жена политичарка, која је обележила 20. век. О свом животу, борби за државу и народ коме је припадала, бакица Јеврејског народа, како су је још звали пред крај живота, написала је књигу Мој Израел.

Голда Меир је преминула 8. децембра 1978. године у Јерусалиму, од последица рака.

Ово су неке од чувених мисли Голде Мајер, које су остале упамћене:

  • Веруј у себе. Направи од себе особу са којом ћеш живети срећно са својим животом.
  • Песимизам је луксуз који Јеврејин себи не може да приушти.
  • Истина је да смо добили све наше ратове, али смо платили за исте. Не желимо више победа.
  • Пре свега, ово је наш дом. Нико се неће пробудити с бригом шта комшија мисли о њему. Бити Јеврејин није овде проблем.
  • Никада ништа нисам урадила сама. Свако постигнуће у овој земљи је био резултат рада колектива.
  • Бити или не бити, није питање нагодбе. Или буди или не буди.
  • Власт трује свакога ко узима власт за себе.
  • Више смо се трудили да помогнемо људима да доживе старост, него да уживају у њој.
  • Старе године су као авион који лети кроз олују. Једном кад си тамо, не можеш ништа учинити.
  • Они који не знају да јецају из дубине срца, не знају ни да се истински радују.
  • Пас који трчи, проналази кост.
  • Не знам јесу ли жене боље од мушкараца, али сам сигурна да нису горе.
  • Не можете се руковати са стиснутом песницом.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања