Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Pokazalo se da je svetska ekonomska kriza od 2008. godine do danas bila okidač fundamentalnih promena u međunarodnoj politici. Zaista, kriza je označila ne samo urušavanje koncepta neoliberalizma kao ideološke platforme „zapadnih elitističkih krugova“, nego je na jednom mnogo dubljem nivou manifestovala krah „zapadnocentrične slike sveta“. Semjuel Hantington je u znamenitom ogledu o sudaru civilizacija (1993), u izvesnoj meri naslućivao ovakav ishod, tvrdeći da je trijumf Zapada u nezapadnim kulturama i civilizacijama privremenog karaktera i da je „kulturna šizofrenija“ jedini stvarni ishod takvog delovanja. U svom osobenom ideološkom ključu posmatrao je i događaje od 11. 9. zastupajući stanovište da smo toga dana „prisustvovali razaranju još jedne ideološke utopije“ (ideologije globalizma – prim. autora). Kao predstavnik „realističnog atlantizma“ donosiocima političkih odluka u SAD i EU predlagao je da ojačaju sopstveni geopolitički areal koji je identifikovao s granicama katoličko-protestantskog sveta (Evropa se završava tamo gde počinju pravoslavlje i islam). Zanimljivo je da je uoči završetka Hladnog rata ovakav stav o „geopolitičkom identitetu Evrope“ zastupao i papa Jovan Pavle II.
Mada je teorija o sudaru civilizacija do danas izložena brojnim kritičkim sudovima (Pol Bergman u knjizi Teror i liberalizam (2005) ističe „da jasne kulturne granice danas ne postoje“, Timoti Garton Eš u tome uočava „ekstremni kulturni determinizam“, a Edvard Sed ukazuje „da takva kategorizacija sveta popravljenih civilizacija izostavlja dinamičnu međuzavisnost i interakciju kulture“), nema sumnje da se sadašnje „preoblikovanje svetskog poretka“ u znatnoj meri odvija po odgovarajućim kulturno-civilizacijskim obrascima o kojima je pisao Hantington. Prema tome njegova „civilizacijska paradigma“ nije ništa drugo nego jedna od verzija sveta višepolarnosti. Iz pravnopolitičkog ugla reč je o jednom karakterističnom modelu „resuverenizacije“ koji se odvija po određenoj dinamici, ali i koji je uslovljen karakterom same globalizacije koja se iskazuje kao fenomen u okviru kojeg se istovremeno odvijaju procesi socijalne integracije i dezintegracije. To je, čini se, ključna protivrečnost savremenog sveta koju smo za ovu priliku sa stanovišta geopolitike opisali kao „globalnu međurealnost“ (neki teoretičari kontinentalizma koriste izraz međuvladavina).
U knjizi Rat za duše ljudi (2010) naveo sam nešto što se, na iznenađujući način, iskazuje u aktuelnim svetskim događajima. Mada ekstravagantno zvuči, nije bez osnova tvrdnja da smo savremenici postojanja „dve Amerike“ (predsednik Tramp i tzv. duboka država) zatim „dve Rusije“ (proputinovska i prozapadna), potom „dve Kine“ (predsednik Si protiv globalističke partijske elite), onda „nekoliko islamskih svetova“ bez jasnog predvodnika, a posle Bregzita pojavljuje se više različitih viđenja budućnosti Evropske unije. Ono što je interesantno jeste činjenica da se ovi različiti „entiteti“ povezuju, kako na transnacionalnom, tako i na regionalnom nivou. Tako nastaju, naizgled, paradoksalni savezi, poput povezivanja „atlantskih centara“ Kine sa sličnim centrima u Americi, ili „radikalnog islamizma i atlantizma” u Bosni, ali i suprotni primeri saveza islama i Rusije u Abhaziji, ili saradnje „kontinetalne Kine“ i Rusije u okviru Šangajske grupe. Nema sumnje da ovakve pojave „nauka o međunarodnim odnosima“ nije u stanju da objasni. Zato se uvek i iznova vraćamo geopolitici kao sinonimu za „oprostorenje političkog“.
Jedna grupa teoretičara donedavno je koristila sintagmu o „sužavanju svetskog prostora“ kao neposrednoj posledici dominacije unipolarizma u svetskoj politici. Iz njihovog takvog doživljaja sveta otpočeo je proces desuverenizacije država koji se odvijao u skladu sa interesima transnacionalnog kapitala (D. Fuzaro ovu pojavu naziva apsolutnim kapitalizmom). Negde u skladu s tim dogodila se „politička unifikacija sveta“ i svakako nedostatak osećaja za nešto što kolokvijalno označavamo kao „javni interes“. Nema sumnje da savremeni svet još uvek plaća visoku cenu svega toga, jer se Globalna imperija, uprkos opštesvetskim naznakama, još uvek ne miri sa svojim istorijskim porazom.
Otuda je pred nama obaveza da artikulišemo alternativni model globalizacije. O tome je još tridesetih godina prošlog veka pisao veliki nemački pravnik Karl Šmit. Naslućujući da je „vreme države u padu“ predlagao je drugačiji model teritorijalne organizacije zastupajući ideju o stvaranju „velikog prostora“ u okviru kojeg bi svaka nacija očuvala svoj politički identitet. Nije li ono što se dešava u današnjem svetu (jačanje Kine, Rusije i Indije, Bregzit, pojava Trampa i suverenista u Evropi) zapravo suštinska manifestacija jedne ovakve vizije sveta?
LITERATURA: Semjuel Hantington, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica 1998; Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad 2010; Alan de Benoa, Karl Šmit današnjice, MIR Publishing, Beograd 2013; Milomir Stepić, Geopolitika: ideje, teorije, koncepcije, Institut za političke studije, Beograd 2016.
Ostavi komentar