GLOBALIZACIJSKI I GEOPOLITIČKI KONTEKST BEZBEDNOSTI SRBIJE

Autor: dr LJubiša Despotović

Problem definisanja i procene korpusa nacionalne moći neke države je složen, višeslojan i višeznačajan proces. On zahteva kompleksnu analizu više činilaca koji ga određuju (spoljna politika zemlje, geopolitički položaj, ekonomska razvijenost, dostignuti naučno-tehnološki razvoj, demokratski stepen odnosa u političkoj zajednici, broj pripadnika i kvalitet oružane sile, kulturni i religijski kompleks odnosa, obrazovno-kulturna razvijenost i sl.). Analiza i procena ovako složenog korpusa nacionalne moći jedne zemlje utoliko je komplikovanija jer se vrši u kontekstu globalizacijskog osporavanja nacionalne države, deinstitucionalizacije njenih kapaciteta, ekonomske desuverenizacije, deteritorizacije, razgradnje nacionalnog identiteta, smanjenja vojnih efektiva, hibridnog rata usmerenog protiv odbrambene moći države, specijalnog informacionog i informatičkog rata i tome slično.[1]

Deo surovog globalizacijskog konteksta u koji je gurnuta nacionalna država predstavlja i činjenica opšte pauperizacije širokih slojeva građana kao posledice ekonomske i političke desuverenizacije država. Povećanje jaza između bogatih i siromašnih na globalnom planu i sve veće socijalne i ekonomske nejednakosti stanovništva na unutrašnjem planu. Gotovo uništen srednji sloj društva (kao faktora unutrašnje stabilnosti i razvoja) sa tendencijom dublje radikalizacije siromaštva i egzistencijalne nesigurnosti. Primetna je takođe sve veća nemoć devastirane i desuverenizovane države da obezbedi produkciju koliko toliko dovoljnog broja proizvoda i pravičan proces redistribucije socijalnih dobara i usluga što joj je jedna od važnijih funkcija da bi se i dalje mogla smatrati državom. Kao posledica generisanih globalnih ekonomskih kriza, narasta broj ekonomskih gubitnika savremenih tranzicionih procesa, bilo da su oni kolektivni ili individualni. U takvim okolnostima narasta uticaj nedržavnih aktera na unutrašnjem planu i dominacija novih globalnih aktera na međunarodnom planu što sve više dovodi do urušavanja i onako osporene uloge međunarodnih institucija i poštovanja normi i standarda međunarodnog prava. Sve navedeno dovodi do porasta hegemonije moćnih koji nameću procese tzv. nove feudalizacije država kao direktne posledice njihovog razbijanja i deteritorizacije kroz maligni secesionizam i dekonstrukciju čitavih regionalnih struktura a posebno na prostoru Balkana i bivše SFRJ.

Ipak, najmaligniji po pitanju urušavanja nacionalne moći moderne države, po našem sudu je proces vazalizacije nacionalnih političkih elita koje se stavljaju u funkciju služenja inostranim centrima moći pretvarajući sebe u tzv. ološ-elitu, svoju državu u protektorat a građane u pauperizovanu i dezorijentisanu masu kojoj je namenjena uloga servisa interesa stranog kapitala.

 Kako je do toga došlo, da li je to neumitna sudbina svih malih i srednjih država, osobito u našem regionu, i koliko to utiče na stepen ugrožavanja nacionalne moći jedne države? Odgovore na ova pitanja možemo potražiti u sferi definisanja geopolitičkog i globalizacijskog konteksta označene teme. U prvom segmentu rada pokušaćemo da naznačimo ključne promene koje nastaju kao posledica delovanja sila globalizacije a u drugom delu i konkretni balkanski kontekst geopolitičke pozicije Srbije koji u bitnom opredeljuje kvalitet i složenost njenog geopolitičkog položaja.

Jedan od glavnih obeležja globalizovanog sveta sadržan je u saznanju da je došlo do povećanja stepena međuzavisnosti država i nacija, u poljima ekonomsko-trgovinskih odnosa, tehnike i tehnologije, kulture, informisanja i komunikacija, međunarodne politike, i sl. Definisana međuzavisnost strukturisana je na način koji povećava stepen uslovljenosti i upućenosti poluperiferije i periferije u odnosu na ekonomske i vojne sile tzv. centra razvijenog sveta. Posledice tako uspostavljenih odnosa mogu se sistematizovati i sagledati na sledeći način:

– došlo je do predominacije megakorporativnog sektora, a pre svega u oblastima proizvodnje i distribucije hrane, novih tehnologija, energije, vojno-industrijskog kompleksa, sistema masovnih komunikacija, finansijskog kapitala i sl.

– uspostavljena je korporativna modijalizacija kao sistemski okvir globalne kontrole tržišta,

– ostvarena je dominacija ekonomskog monopola globalizovanih finansijskih institucija,

– takođe, i informacioni monopol globalizovanih komunikacijskih sistema moći,

– sve je izraženije delovanje novih oblika nihilizma u sferi masovne kulture i medijske manipulativnosti kao segmenata opšte degradacije hrišćanskog sistema vrednosti i tradicije,

– ostvarena je dominacija globalnih elita i njihovih regionalnih i lokalnih transmisija, koje su direktno stavljene u funkciju širanja moći svetskog kapitala, uz sistematično zanemarivanje interesa nacionalnog nivoa državne vlasti i odgovornosti prema vlastitim građanima. O tome ruski politikolog Panarin kaže: „U epohi globalizma biti elitom znači imati članstvo u nekoj tajnoj internacionali, koja ne izražava interese sopstvene nacije. Savremena elita, kako ističe Panarin, predstavlja zatvoren međunarodni klub koji ima sopstvenu korporativnu etiku, koja nema ništa zajedničko sa običnom građanskom i političkom etikom koja obavezuje na služenje svojoj zemlji, svom narodu i državi.“[2]

– na delu je sveopšta demokratizacija sistema i odnosa na nivou nacionalnih država, sve dublja kriza demokratije, te njeno svođenje na feudalne i kastinske forme i korporativni oblik predstavljanja.

– ekonomska desuverenizacija država je otišla daleko, pa i korupcija kao sistemska metoda kontrole regionalnih i lokalnih pseudo-elita (koja služi kao nagrada za njihovo nečasno sasluživanje globalnom kapitalu korporacijskog, finansijskog ili vojnog kompleksa moći).

– radikalizovana je bezprizorna eksploatacija dostupnih prirodnih resursa i proliferacija polucije i kontaminacije planete, kao posledice neodgovorne i pohlepom motivisane ekonomske delatnosti korporacija,

– nametnut je kao sistem parazitski globalizam nomenklature, i ubrzani procesi uspostave novog svetskog poretka kao njihovog krajnjeg cilja.

Sve do sada pobrojano pokazuje da su se tzv. novi globalni akteri (globalni finansijski kapital, globalne korporacije, globalni medijski sistemi, kao i MMF, Svetska banka, STO, globalne NVO i sl. organizacije) pozicionirali kao ključni subjekti koji kreiraju ne samo novi poredak moći nego i dinamiku odnosa u njemu, pri čemu je moderna nacionalna država popuno instrumentalizovana u segmentu preostalih očuvanih institucionalnih kapaciteta i stavljena u funkciju održavanja i razvoja globalnog korporativnog sektora.

Kao važna posledica ovih procesa u velikoj meri se javlja kriza spremnosti države da se i dalje nosi sa takvom vrstom problema. Institucionalno osakaćena, funkcionalno blokirana, politički delegitimizovana, identitetski prekodirana, pravno deregulisana, vojno desetkovana, ekonomski osiromašena, „država“ je sve sklonija da prizna svoju potpunu kapitulaciju.

Iz ovako skiciranog globalnog konteksta usmerićemo našu analizu na markiranja nekih od najvažnijih obeležja geopolitike Balkana i Srbije sagledanih kroz kontekst delovanja globalnih i regionalnih sila. Nabrojaćemo samo nekoliko važnih i određujućih karakteristika:

– Geopolitički značaj Balkana je veliki, stalan i u nekim delovima ključan za definisanje međunarodnog uticaja u njegovom širem geografskom okruženju: srednja Evropa, Mediteran, Bliski Istok, Mala Azija, Jadran, Crno more i sl. Stoga je on jasno izražen u stavu da ko vlada Balkanom vlada i Evropom, jer je „Balkan ulazno-izlazna kapija Evrope za njen životni prostor na Istok“.

– Već najmanje dva veka unazad na delu su procesi balkanizacije koji su sadržani u stalnim teritorijalnim prekrajanjima i međunacionalnim i međureligijskim sukobima koji su najčešće indukovani od strane vanbalkanskih faktora kao delovi politike vladanja ovim regionom i daljom ekspanzijom u njegova rubna područja,

– prostor Balkana je deo južnoevropskog bojišta na kome još uvek ima mnogo požarnih tačaka (BiH, KiM, albansko-makedonski, albansko-grčki, bugarsko-makedonski, makedonsko-grčki i grčko-turski sporovi). „Tako se današnja američka strategija priklonila Makinderovoj tezi da prevlast u Evroaziji može da ima samo onaj ko vlada centralnim delom evroazijskog prostora. Za dostizanje tog cilja, balkanska teritorija služi kao čvrsta tačka oslonca. Kontrolišući Balkan, SAD realizuju još dva važna cilja: kontrolišu nemački tranzit Dunavom sa Bliskim i Srednjim istokom i preko saveza sa Turskom blokiraju crnomorske moreuze, čime praktično zatvaraju izlaz ruske flote u Sredozemlje.“[3]

– „na Balkanu se i danas opasno ukrštaju interesi vanbalkanskih sila. Balkanski prostor je izazov za američke planetarne vojne i ekonomske pozicije ruske trans balkanske vizure, nemačku srednjeevropsku zavesu od Baltika do Jadrana, Tursku zamišljenu od Jadrana do Kineskog zida, italijansko-katolički Spirta Verso Ioriente itd[4].“

– SAD su stavljajući pod svoju dominaciju prostore KiM-a, Makedonije , Bugarske, i Albanije, ostvarile direktnu kontrolu strateški važnih pravaca kao što su podunavski i moravsko-vardarski pravac, zatim otrantski prolaz (vrata), kontrolišući tako geopolitičke interese suparnika[5] ali i partnere unutar NATO-a .

– Prema Republici Srbiji se još uvek vodi politika kodirana tzv. Bejkerovim konceptom „pretkumanovske Srbije“, koji cilja na nova teritorijalna cepanja zemlje, i njeno prostorno sakaćenje do nivoa od oko 50.000 kilometara kvadratnih koje je po njihovim procenama i planovima sasvim pogodna za potpunu kontrolu i dalju paralizu zemlje. „Tokom ovog prekomponovanja ozbiljno je stradao vekovni srpski etnički prostor. Srbi su potisnuti sa zapada i juga – od mora i kosovsko-metohijske ravnice – sa tendencijom njihovog daljeg sabijanja ka jezgru njihove novovekovne države nastale na prostoru Šumadije i Pomoravlja. Združenim delovanjem atlantista i srednjeevropljana, Srbija je tokom prethodne dve i po decenije postupno oslabljena, okružena zemljama članicama EU i NATO pakta i dovedena u fazu „postdržavnog životarenja“: smeštena u svojevrsni „geopolitički geto“, u procep …“[6]

– na delu je stvaranje antisrpskih saveza u regionu, antagonizovanje srpskih suseda i obećanja teritorijalnog širenja na konto srpske nacije, kao nagrade za služenje antlantističkim interesima.

– podsticanje širenja i instrumentalizacije radikalnog islama za ostvarivanje interesa Zapada u regionu i šire u Evropi, osobito opasnih po bezbednosne interese Srbije.

– dalju okupaciju države ekonomsko-političkim merama a vojno dodatno na prostoru KiM-a. „Za Srbiju Kosmet je okupiran od strane NATO-a i nikakva druga kvalifikacija ne dolazi u obzir…“[7]

– snažno potiskivanje ruskih geopolitičkih interesa iz regiona, čemu je nažalost doprinela i sama Rusija, svojom neodlučnom politikom posebno u predputinovskom periodu vlasti. ali i svojevrsnim geopolitičkim lutanjem i konfuzijom kada je u pitanju region Balkana a osobito položaj, status i interesi Srbije i srpskog naroda.[8]

LICA I NALIČJA NACIONALNE (NE)MOĆI:

U okviru disciplinarnog proučavanja savremenih međunarodnih odnosa i geopolitike učinjeni su brojni teorijski napori u pokušaju definisanja sadržaja sintagme nacionalna moć. Definišući pre toga sam pojam moći, mnogi autori su stali na stanovište da je to posedovanje određenih kapaciteta da se izdejstvuje određeno ponašanje koje je usklađeno sa interesima i ciljevima onog koji tu moć upražnjava. Dakle, u prvom planu su interesi, ciljevi ali i posedovanje kapaciteta moći koji je podržavaju. Politička moć pak predstavlja realne kapacitete da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovodi sopstvena volja, uprkos otporu. Ispoljavanje (vršenje) moći može ali i ne mora da se ostvaruje samo prisilom. U demokratskim društvima moć se ograničava ustavom i zakonima. Moć se često ispoljava kroz nekoliko bitnih funkcija: kao moć delovanja (obuhvata sve vidove aktivnosti u cilju promene faktičkog stanja ili održavanja postojećih odnosa i poretka), kao moć odlučivanja, moć mobilizovanja (birači, tržište i sl.), moć raspolaganja (korišćenje resursa i stvari), kao i moć definisanja posebno tematskog odnosno vladajućeg diskursa.

Američki geopolitičar N. Spajkmen u presudne činioce nacionalne moći ubraja: veličinu teritorije, broj stanovnika, rudno bogatstvo, ekonomsko tehnološki razvoj, finansijsku moć, etničku kompaktnost i srodnost, nivo socijalne integracije zajednice, političku stabilnost, jak nacionalni duh odnosno identitet i sl. Naši autori, M. Mijalkovski i I. Đorđević spravom konstatuju postojanje materijalnih i nematerijalnih činilaca nacionalne moći od kojih su zbirno najvažniji sledeći: teritorijalni, prirodni, geopolitički, demografski, ekonomski, politički, tehnološki, vojni, obaveštajni, i identitetski.[9] Za potrebe našeg rada analiziraćemo samo neke od navedenih aspekata nacionalne moći, u pokušaju da ukažemo na topose nacionalne nemoći, kao deo antinomičnih procesa koji su doveli do urušavanja nacionalne moći zemlje i produbljivanja bezbednosnih rizika po državu i građane. Antinomičnost nacionalne nemoći Srbije sadržana je u činjenici da je upravo politički faktor (državna vlast, odnosno politička elita) koja treba da planira, gradi i jača njenu ukupnu odbrambenu bezbednost i moć kao političke zajednice, (na koju je obavezuje ustavno-zakonska regulativa ali i politička odgovornost), postala najslabija karika i činilac slabljenja, urušavanja i degradacije nacionalne moći zemlje. Umesto da svoju politiku usklađuje sa „nomosom“ Srbije (duhom naroda, geografskim osobenostima i zakonima ove zemlja) ona je postala glavni faktor njene antinomičnosti, dakle, protiv nomosnosti kako sam pojam sugeriše. Ovde se pojam nomos koristi u njegovom geopolitičkom kontekstu i značenju.[10]

Analizirajmo onda taj tzv. politički činilac nacionalne moći. U pozitivnom smeru posmatrano „politički činilac utvrđuje karakter nacionalne moći kao relativno trajan odbrambeni program – teorijske postavke i praktična rešenja (usmerenja) o ključnim pitanjima odbrane vitalnih državnih vrednosti. Politički činilac postavlja zahteve i zadatke u vezi sa odbranom nacionalnih vrednosti i istrajava na tome da budu jasno i sadržajno formulisani u dokumentima iz oblasti bezbednosti. (…) Politički činilac nastoji da obezbedi saveznike i prijatelje, (…) odlučuje o otpočinjanju rata i zaključivanju mira, (…) prisvaja rezultate pobede“, a u negativnom smeru „neadekvatno postupanje političkog činioca može da doprinese usvajanju neadekvatnih stavova u dokumentima iz oblasti bezbednosti države, i time pogrešno usmeri pripreme državnih resursa za upotrebu nacionalne moći, a krajnji rezultat toga može da bude njihovo neuspešno angažovanje radi otklanjanja bezbednosnih izazova, rizika i pretnji vitalnim državnim vrednostima.“[11] Dakle, presudna važnost političkog činioca po stanje i kapacitete nacionalne moći, sasvim se jasno izčitava, bez obzira da li se radi o njegovim pozitivnim ili negativnim učincima. Iz redova političke elite popunjava se državni aparat, sve najvažnije državne institucije i funkcije. Stoga je od presudnog značaja da se na čelo države izaberu njeni najkvalitetniji predstavnici i da ona vodi nacionalno odgovornu i nezavisnu spoljnu politiku. To se nažalost, u našoj zemlji u poslednjih nekoliko decenije nije dešavalo, a osobito u poslednje dve. Patološki uticaj na izbore u Srbiji, ostvarivala je EU i SAD, obezbedivši da na vlast dolaze političke koalicije koje su pod kontrolom i koje će primarno sprovoditi njihove političke, ekonomske i geopolitičke interese.

Da se ovde ne radi o slučajnoj političkoj pojavi potvrđuje nam i sledeći stav: „Političkim procesima u zemlji ne upravljaju nacionalni kadrovi već predstavnici drugih zemalja, koji organizuju promenu vlada, sprovode specijalne operacije u cilju promene političkog sistema, usmeravanja političkih stranaka, razbijanju nepodobnih opozicionih stranaka i osnivanja novih stranaka. (…) Posledice agresije po politički razvoj Jugoslavije i Srbije ispoljavaju se preko prilično lake promene vlasti 2000, što je rezultat operacije koju su pripremile specijalne službe sa Zapada. Već posle toga je bilo mnogo lakše uništiti Jugoslaviju na čijem čelu se nalazi nova poslušna vlast.“[12] Istinitost prethodne konstatacije potvrđuju sledeći navodi: Solana iznosi stav: „Beograd mora da shvati jednu poruku. Niko ne može da se odupre našoj volji. Ako je naš cilj širenje na istok i ovladavanje energetskim resursima, jedna Srbija ne može biti prepreka na tom putu. (…) Srbe najviše boli to što im je Kosovo oteto.“ Saglasni su da će uništena i potčinjena Srbija postati članica EU i NATO, a oni (NATO čelnici) će u potpunosti kontrolisati političke stranke i političare u Srbiji. „Više neće biti nikakvih iskakanja. Vlade se mogu menjati, ali će kurs ostati isti“[13] Zaključio je Havijer Solana tada generalni sekretar NATO-a, svoj eksplicitni iskaz.

Ovde se zapravo radi o stvorenoj vazalnoj ološ-eliti, koja je kontrolisana i korumpirana i koja predstavlja transmisiju u sistemu upravljanja vitalnim resursima i kapacitetima zemlje u korist interesa spoljnog faktora. Stoga je potpuno u pravu naš priznati stručnjak u polju nauke o bezbednosti R. Gaćinović kada u svom naučnom radu „Strategija nacionalne bezbednosti, strateški dokument države“ argumentovano kritikuje njene važnije manjkavosti i nedostatke, ističući da: „Strategija nacionalne bezbednosti svojim tekstom nikada ne sme delovati udvarački bilo kome, osim do kraja u službi vitalnog nacionalnog interesa sopstvene države. Taj dokument mora predvideti dovoljan broj sopstvenih snaga bezbednosti kako bi se uspešno mogla primeniti strategija odvraćanja i strategija uzvraćanja. Međutim, ovaj dokument procenjuje da: „U takvim uslovima međunarodno vojno i bezbednosno prisustvo u regionu može da doprinese stabilizaciji stanja i spreči nastajanje konflikata“. Ovakva teza je neprihvatljiva u „Strategiji nacionalne bezbednosti“, jer nacionalni interes Srbije nije da na njenoj teritoriji gospodare snage NATO pakta, već da ona svojim snagama i sistemom bezbednosti obezbedi bezbednost svojim građanima i da respektabilnim sistemom odbrane bude garant mira na Balkanu, a ne večiti podanik stranih trupa, što nikada u istoriji srpskog naroda nije bila praksa.“ [14] Izrečena stručna ocena kolege Gaćinovića jasno kritički intonira političku pozadinu koja stoji iza pomenute strategije a čiji nedostaci nisu posledica nestručnosti njenih vojnih autora, nego pre svega naloga tadašnje političke vlasti da jedan tako važan dokument za nacionalnu bezbednost zemlje bude ideološki upodobljen interesima stranih mentora naše ološ elite.

 Po istom principu planski se destruiraju i ostali važniji segmenti funkcionisanja države i društva, odnosno činilaca korpusa nacionalne moći. U segmentu ekonomskog faktora nacionalne moći stvari su već odavno otišle predaleko u pravcu podrivanja naše ekonomske suverenosti. Procesi deindustrijalizacije i razaranja privredne osnove naše političke zajednice, i ekonomska politika koja je bila na delu poslednje dve decenije to jasno dokazuju. Radilo se naime, o politici palijativnih rešenja, čiji su glavni elementi bili: trend daljeg zaduživanja zemlje, oslonac na strani špekulativni kapital, blokiranje domaće tražnje, zapostavljanje domaćeg privrednog sektora pogotovo malih i srednjih preduzeća, ne investiranje u visoko-tehnološku privrednu strukturu, zapostavljanje poljoprivredne proizvodnje, nedovoljno ulaganje u nauku i obrazovanje, restriktivna monetarna politika, podržavanje monopola stranog bankarskog sektora i slične mere. Dakle klasičan repertoar mera iz koncepta tzv. geopolitike siromaštva namenjenih perifernim društvima koje treba da ostanu siromašna i nerazvijena. „Ekonomske politike svojevrsnog navođenja i prisiljavanja čitavih regiona i zemalja da se „specijalizuju“ za siromaštvo u procesima planske pauperizacije, deindustrijalizacije i usporene modernizacije, deo su projektovanog ishoda elita koje globalizuju u nastojanju da za sebe sačuvaju privilegovan ekonomski položaj. One teže da obezbede nesmetano i nepravedno prisvajanje tuđeg rada i resursa, jednom rečju da očuvaju i ojačaju vlastiti monopolski položaj u globalizovanoj strukturi finansijske, ekonomske, medijske, vojne, i geopolitičke moći. Na delu je na ime jedna svojevrsna geopolitika siromaštva – planski koncept kontrole ekonomskih tokova propadanja onih regiona i nacija koje su geopolitički oponenti moćnih geopolitičkih sila i njihovih saveznika, i obrnuto, značajno ekonomsko uzdizanje i ubrzan ekonomski razvoj regiona i država označenih kao pivot države ili države stožeri, čiji je zadatak regionalno očuvanje i unapređenje postojećeg geopolitičkog poretka moći u svetu“.[15]

Literatura:

1. Gaćinović R. (2009) Strategija nacionalne bezbednosti strateški dokument države, Nacionalni interes br. 3. Institut za političke studije, Beograd.
2. Guskova J. (2010) Savremeni geopolitički položaj Srbije, kao rezultat aktivnosti spoljnog faktora u uslovima globalizacije, u zborniku Srbija u savremenom geostrateškom okruženju, Odbrana, Beograd.
3. Gajić A. (2015) Između evroatlantizma i evroazijstva – položaj savremen Srbije u posebnom broju Kulture polisa: Geopolitčki položaj Srbije i Balkana između evroatlantizma i evroazijstva, Novi Sad.
4. Despotović LJ. (2012) Srpska geopolitička paradigma, Kairos, Sremski Karlovci.
5. Despotović LJ. (2015) Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci.
6. Perišić S. (2015) Nova geopolitika Rusije, Odbrana, Beograd.
7. Stepić M. (2013) Geopolitika neoevroazijstva, IPS, Beograd.
8. Subotić M. (2008) Geopolitička stvarnost Srba, u zborniku Srbija, politički i institucionalni izazovi, IPS, Beograd.
9. Nišić S. (2002) Globalna sila i bezbednost Balkana, VIZ, Beograd.
10. Mijalkovski M. Đorđević I. (2010) Neuhvatljivost nacionalne moći, Službeni glasnik, Beograd.
11. Mirković T. (2012) Američka vojna strategija, Odbrana, Beograd.
12. Šušić S. (2004) Geopolitički košmar Balkana, VIZ, Beograd.

[1] vidi: Mirković T. (2012) Američka vojna strategija, Medija centar Odbrana, Beograd.

[2] Nišić S. (2002) Globalna sila i bezbednost Balkana, VIZ, Beograd, str. 161.

[3] isto, str.26.

[4] isto, str.28.

[5] vidi Perišić S. (2015) Nova geopolitika Rusije, MC Odbrana, Beograd.

[6] Gajić A. (2015) Između evroatlanstizma i evroazijstva- položaj savremene Srbije, Kultura polis, Novi Sad, str. 4.

[7] Nišić S, str. 49.

[8] vidi: Stepić M. (2013) Geopolitika neoevroazijstva, IPS, Beograd.

[9] M. Mijalkovski; I. Đorđević (2010) Neuhvatljivost nacionalne moći, S. glasnik, Beograd, str.43.

[10] „U duhu konzervativne nemačke organicističke sociološke tradicije Karl Šmit kreira ideju o iskonskoj povezanosti tla – prostora i političke kulture jednog naroda. (…) U tom cilju skovao je pojam „nomosa“, koji treba da izrazi svu složenost i organsku povezanost kulturne osobenosti, duha naroda, sa njegovim prirodnim okruženjem i geografskim osobenostima. Tako su nomos zemlje i nomos mora ne samo različiti geopolitički entiteti, već i u civilizacijskom smislu potpuno nespojive pojave koja jedna sa drugom stoji u oprečnom odnosu.“ Despotović LJ. (2012) Srpska geopolitička paradigma, Kairos, Sremski Karlovci, str. 22.

[11] isto. str.58.

[12] J. Guskova, (2010) Savremeni geopolitički položaj Srbije, kao rezultat aktivnosti spoljnog faktora u uslovima globalizacije, u zborniku Srbija u savremenom geostrateškom okruženju, MC Odbrana, Beograd, str: 23–28.

[13] M. Subotić (2008) Geopolitička stvarnost Srba, u zborniku Srbija politički i institucionalni izazovi, IPS, Beograd, str. 79.

[14] R. Gaćinović (2009) Strategija nacionalne bezbednosti, strateški dokument države, Nacionalni interes br–3. IPS, Beograd, str.192–208.

[15] Despotović LJ. (2015) Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci, str. 39.