GLOBALIZACIJA I PRVI VELIKI RAT

Autor: LJubiša Despotović

    Prvi veliki rat, koji je izbio početkom XX veka, po mnogo čemu je postao jedinstven i nadasve paradoksalan međunarodni politički fenomen. NJegova jedinstvenost ogledala se u činjenici da je postao generator mnogih epohalnih političko-ekonomskih procesa (globalizacija ekonomskih odnosa, izgradnja novog međunarodnog poretka moći, eksplozija novih država, razvoj nauke i tehnologije, relativizacija kulturno-religijskih vrednosti hrišćanstva, inženjering identiteta i sl.), koji će obeležiti decenije posle njegovog formalnog okončanja, ali i u činjenici da su neki od najznačajnijih talasa promena koje su počele u vremenu njegovog neposrednog izbijanja i danas aktuelne određujući naše egzistencije.

    S druge strane posmatrana, njegova paradoksalnost je ležala u tome što su pojave i uzroci koji su pripremili energiju za snažnu političku eruptivnost u isto vreme bili i procesi koji su mogli obezbediti trajniji politički mir u Evropi, da je postojalo više političke volje za saradnju i korišćenje mirnih sredstava u međunarodnim odnosima. Nacionalizam-rasizam, kolonijalizam, kriza vrednosti, nihilizam, naoružavanje, težnja ka teritorijalnim osvajanjima, radikalizacija političkih ideologija i sl. mučili su tadašnja društva i kvarili odnose među državama. Drugim rečima, rat nije bio neizbežna pojava, on je na neki čudan način bio izbor koliko i nužnost, splet nesretnih istorijskih okolnosti, neispunjenih ambicija dinastija, političkih predrasuda, rasističke mržnje, nedostatka takta, ali i planskih poteza, želje i volje za moći, euforičnog nacionalizma, i nihilističke potrebe za razaranjem svega postojećeg. U isto vreme mešala su se osećanja kod ljudi toga vremena da je rat neizbežan, čak i potreban, sa iskustvom mirnog života i obećavajuće socijalno-ekonomske perspektive. Ničeanski duh epohe dobio je najradikalniji odušak upravo u neutaživoj potrebi da se nasilje čini ili da se ono trpi. Sva destruktivnost i razaranja koji će biti ispoljeni tokom duge četiri godine rata, ali i u decenijama nakon njega, bili su najsurovija potvrda prethodnog stanja. Taj radikalni proces oslobađanja zatomljenih energija društava i građana onoga vremena vrlo ubedljivo je svedočio do koje su mere uzburkane protivrečnosti gurale čovečanstvo u jedan veliki i razoran sukob.

    Za neke istoričare taj se rat nije završio činom formalne kapitulacije Centralnih sila, već je direktno ekspliciran u svom drugom svetskom nastavku koji će doći vrlo brzo, nepune tri decenije posle poslednjih plotuna Prvog velikog rata. I ne samo to. Pojedini istoričari, poput Stivena E. Milera i Šona M. Lina DŽonsa, smatraju da period u međunarodnim odnosima koji mi danas smatramo erom posthladnoratovskog poretka moći, mnogo „bolje definiše pojam era posle Prvog svetskog rata”. Ova opaska bi takođe trebalo da ukaže na njegov značaj u modernoj istoriji čovečanstva, ali još više da su suštinski segmenti i procesi koje je otvorio i danas, nažalost, naša ružna i konvulzivna stvarnost. Američki istoričar Dejvid Fromkin stoga ističe da je „Veliki rat porodio strahovite sile koje će mučiti svet do kraja tog veka”. S pravom Erik Hobsbaum naziva XX vek kratkim vekom, jer mu je XIX vek otkinuo deceniju i po vremena produžavajući svoje suštinsko bivstvovanje i preko formalne vremenske granice svoga trajanja. Moglo bi se u izvesnom smislu to tvrditi i za XXI vek. Kao da se njegov prethodnik trudio da nadoknadi svoj vremenski gubitak, jer se u mnogim segmentima i obeležjima produžio i do naših dana. Ta kontinualnost i povezanost sa našim vremenom je višestruka i zabrinjavajuća, kako god da je posmatramo, u dijahronijskoj ili sinhronijskoj perspektivi. Nastavljaju se i ubrzavaju procesi globalizacije, međunarodni odnosi klize u novu radikalizaciju, svet potresaju globalne ekonomske i finansijske krize, na pomolu su veliki sukobi religijsko-konfesionalnog karaktera, ruši se poredak moderne nacionalne države a na njenim razvalinama konstruišu se novi etnički identiteti i sl.[1]

    Takođe bismo mogli da konstatujemo da postoji izvesna nepravda kada je u pitanju procena važnosti i značaja Prvog svetskog rata u društvenoj nauci. Drugi svetski rat je često odnosio više pažnje i istraživačkog napora, a kada se realno sagledaju stvari, on i nije bio ništa drugo do nastavak prvog velikog rata, posle malog i kratkotrajnog mirovnog zatišja. Drugi svetski rat sagledan u ovom kontekstu je konačna ratna eksplikacija i dovršetak izgradnje nove geopolitičke strukture moći započete još u prvom ratu, koja će neke tradicionalne imperije ili trajno ili za duže vreme odvesti u istoriju, a na svetsku scenu izbaciti nove sile, pre svega SAD i SSSR. „Rat između Nemačke sa jedne, i Rusije, Francuske, Britanije i Sjedinjenih Država sa druge strane, nastavio se 1939–41. Ni on nije doveo do rešenja pitanja koja će sila steći premoć u Evropi – kao i da li će Sjedinjene Države i Britanija prihvatiti tu supremaciju. Taj konflikt, koje su nemačke vođe započele objavljujući rat Rusiji 1. avgusta 1914, nije se završio sve dok poslednji ruski vojnik nije napustio nemačko tlo 31. avgusta 1994. godine.”[2]

    Ono što na ciničan način još potvrđuje aktuelnost ovoga rata jeste činjenica da izvestan i ne tako mali broj autora (R. Kaplan, N. Malkom, H. Zundhauzen i dr.) i političara sa Zapada već nekoliko godina unazad, a povodom obeležavanja stogodišnjice njegovog početka, na usiljen i nimalo diskretan način čine napore da se revidiraju njegovi uzroci, ponište ishodi i na neki način ustoliči novo viđenje rata kao rezultat potvrde sadašnje ekonomske snage i geopolitičke moći. Ti pokušaji osobito su snažni i radikalni u zemljama koje su i suštinski i formalno bile začetnice velikog sukoba, koje su taj rat izgubile i to morale da potvrde činom potpisivanja kapitulacije, i nestankom njihove imperijalne moći. Sa navedenom revizijom naše moderne istorije dešava se upravo ono što je savremeni francuski istoričar Fransoa Fire isticao – da mi u stvari vršimo kontaminaciju naše prošlosti upodobljavajući je potrebama sadašnjosti. To se čini metodama nategnutih konstrukcija i novih tumačenja istorije, kako bi aktuelni interesi i naše akcije naknadno dobili bolje opravdanje i utemeljenje u problematičnim revizijama savremene istoriografije. Ova svojevrsna moda proširila se i na ostale srodne nauke, osobito politikologiju, međunarodne odnose, geopolitiku, te se i tamo tzv. novim sintezama pokušava iskonstruisati i dograditi smisao koga u relevantnim istorijskim činjenicama nije bilo. Ta tzv. nova istina, ma koliko nategnuta i manipulativna, nameće se preko naučnih, obrazovnih i medijskih sistema kao obavezujuća realnost, kojoj se upodobljavaju sve ostale sfere društva a naročito vladajući politički diskursi.

    U pokušaju da što bolje objasnimo taj ambivalentni i paradoksalni duh vremena koji je odredio potonje događaje, podelićemo njegovu neposrednu stvarnost na dva uslovno nezavisna polja. U prvom ćemo izložiti one činjenice koje su toj epohi davale optimizam i veru da je stanje mira dostignuta realnost ali još i više izvesna budućnost u međunarodnim odnosima, a u drugom polju, iznećemo činjenice koje pokazuju upravo suprotne težnje i tendencije koje su neminovno tadašnja društva vodila u veliku svetsku klanicu i razaranja.

Ka miru i prosperitetu u svetu

globalizovanih ekonomskih odnosa

    Ozbiljni istraživači vremena koje je prethodilo izbijanju Prvog svetskog rata, među kojima je i Dejvid Fromkin, nepodeljeno ukazuju na činjenicu da „već skoro pola veka među velikim silama nije bilo rata, a globalizacija svetske ekonomije nagoveštavala je da je rat postao stvar prošlosti.”[3] Ono što je posebno obećavalo mirnu perspektivu u međunarodnim odnosima jeste činjenica otpočinjanja snažnih procesa globalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa. Tom optimizmu nije mogao da odoli ni najveći svetski ekonomista XX veka DŽon Mejnard Kejnz, koji se sa divljenjem sećao tih godina „kao ere nekontrolisane razmene novca i robe bez carinskih prepreka”. „U mnogo vrećem stepenu nego danas, to je bilo vreme slobodnog protoka kapitala, ljudi i dobara. Jedna odlična studija sveta iz 2000. godine pokazuje da je pre rata 1914, stepen globalizacije bio veći nego danas.”[4] To je značilo da tadašnji svet slobodne trgovine nije trpeo današnje prepreke i ograničenja. Kapital se mogao iznositi, unositi i investirati bez kontrole države ili međunarodnih bankarskih i ekonomskih organizacija, izvoz i uvoz su bili slobodni i limitirani uglavnom samo procenom stepena rizika od kupovne moći tržišta. Nasuprot našoj uvreženoj predstavi kako je globalizacija kao proces nametanja ideologije globalizma – moderna pojava, koja je poslednjih nekoliko decenija dobila na snazi i intenzitetu, sa planiranim konačnim činom formiranja novog svetskog poretka moći – realni istorijski uvidi u međunarodne ekonomske odnose pokazuju da je taj ekonomsko-politički megatrend počeo da deluje i preoblikuje odnose još pre više od jednog veka. Specifičnost te početne faze globalizacije, za razliku od ove aktuelne, ležao je u činjenici da je to bio period slobodne ekonomske razmene, rasterećen barijera kako onih koje su nametale same države, tako i onih koje danas nameću međunarodne ekonomske i finansijske organizacije. Ta prva, početna faza globalizacije ekonomskih odnosa nije nužno značila i nametanje ideologije globalizma , već pre svega ekonomsku potrebu da se narasla industrijska i tehnološka proizvodnja realizuje preko granica postojećih nacionalnih privreda.

    Lično osećanje građana da mogu slobodno putovati i trgovati po Evropi i ostatku sveta bilo je takođe značajan indikator te slobode. Činjenica je da su mnogi evropski građani proputovali pola sveta ne samo bez pasoša već i bez bilo kakve lične isprave, osim ako se u njih ne računaju obične vizit-karte. „Pripadnici britanskih srednjih i viših klasa su sebe videli kako žive u idiličnom svetu u kome će ekonomske realnosti sprečiti evropske velike sile da započnu međusobni rat.”[5]

    Uloga moderne liberalne države još je u to vreme bila svedena na onaj bazični ideal klasičnog liberalizma koji je državu video kao „noćnog čuvara” koji se ima starati za garancije poštovanja vlasništva i zakona; sve ostalo trebalo je prepustiti delovanju tržišta. Stoga ne čudi stav A. DŽ. P. Tejlora koji svedoči da je Englezu koji poštuje zakone svoga vremena ceo život skoro mogao proći a da i ne primeti da postoji država. „Mogli ste živeti gde ste hteli i kako ste hteli. Mogli ste da odete praktično u bilo koji deo sveta, ne tražeći bilo čiju dozvolu. U najvećem broju slučajeva, nije vam bio potreban ni pasoš, a mnogi ga nisu ni imali.”[6]

   Kao u najvećem delu Zapadne Evrope, tako je i u SAD to bilo zlatno doba liberalne vlade, slobodne tržišne utakmice, ekonomskog razvoja i neopterećujuće države. Američki diplomata i istoričar DŽ. Kenan svedoči o tom vremenu kao o dobu velikog osećanja slobode i bezbednosti za američke građane. Amerikanci su, veli on, „imali osećaj bezbednosti verovatno veći nego što je ijedan narod imao još od vremena Rimske imperije. Nisu ni osećali potrebu za vladom. Do 1913. kada je odobren odgovarajući amandman na Ustav, Kongres nije imao čak ni moć da nametne porez na prihode.”[7] Austrijski pisac jevrejskog porekla Štefan Cvajg u svojim sećanjima kao najupečatljiviju karakteristiku toga vremena ističe da je to bila zlatna era sigurnosti. Izgledalo je, veli on, da u našoj „skoro hiljadugodišnjoj austrijskoj monarhiji sve počiva na ustaljenosti.”

    Dejvid Fromkin ističe da je naročito kod građana postojalo osećanje da žive u svetu bez velikog rizika od izbijanja ratnog sukoba. Stanje unutrašnje sigurnosti građana, kada govorimo o bezbedonosnom segmentu njihovog života, prenosilo se nekritički i na polje međudržavnih odnosa. I to nije bilo sasvim bez osnova. Odnos između glavnih geopolitičkih suparnika u Evropi još 1913. godine bio je takav da nije nagoveštavao spremnost na ratni sukob, uprkos brojnim nerešenim pitanjima među njima. Diplomate Nemačke, Francuske, Rusije, V. Britanije i dr. činile su napore da pacifikuju ratne težnje i planove svojih vojnih krugova a često i labilnih i prevrtljivih raspoloženja svojih dinastija. Ilustrovaćemo to stanje duha sledećim interesantnim citatom. „Francuska bi, istina, volela da povrati teritorije koje joj je Nemačka otela pre nekoliko decenija, ali dobro obavešteni krugovi bili su sigurni da Francuska ne bi započela rat kako bi ih povratila. Rusija, kao saveznica Francuske, imala je pouzdane informacije o francuskim zvaničnim pogledima. Predsednik ruske vlade je 13. decembra 1913. izvestio cara da svi francuski državnici žele spokojstvo i mir. Oni su voljni da sarađuju sa Nemačkom. Izgledalo je da Nemačka uzvraća ta osećanja. DŽon Kejger, vodeći politikolog toga vremena je tvrdio: ’Nema sumnje da su krajem 1913. francusko-nemački odnosi bili najbolji u nizu godina.’”[8]

    Ovakva očekivanja i pogled na stvari mira podupirale su mnoge činjenice. Jedna je svakako i period dugog mira između velikih evropskih sila koji je uz male izuzetke trajao gotovo čitav vek. Erik Hobsbaum podseća da „pre 1914. godine nije bilo velikog rata tokom čitavog veka, naime, takvog rata u koji su bile umešane sve, pa čak ni većina velikih sila, od velikih igrača međunarodne diplomatske igre, što su u to vreme bile šest evropskih ’velikih sila’ (Britanija, Francuska, Rusija, Austro-Ugarska, Pruska – posle 1871. ujedinjena Nemačka, – a nakon ujedinjenja i Italija) SAD i Japan. (…) Između 1815 i 1914 godine nijedna velika sila se nije borila sa drugom izvan svog užeg regiona, iako su naravno, bile uobičajene agresivne ekspedicije imperijalnih sila ili onih koje su težile da to budu, protiv slabijih prekomorskih neprijatelja.”[9]

    Pored navedenog, osećanje perspektive davala je i činjenica da je to bio period uzleta nauke, novih tehnologija, ubrzanog industrijskog razvoja, globalizacije ekonomskih odnosa, razvoja turizma i opšte kulturne razmene. Čak i na planu sporta obnovom olimpijskog pokreta, otvarao se prostor za nove oblike međunarodne saradnje i miroljubivog opštenja među nacijama. Ipak u jezgru jednog takvog sveta, na površini mirnog i prosperitetnog, radilo je užareno jezgro klasno-socijalne napetosti, imperijalne ekspanzije, ekonomske pohlepe , rasne mržnje i nacionalne euforičnosti. U jednom trenutku to će jezgro eruptirati u do tada najveći ratni sukob čovečanstva. Dakle na nekim otuđenim i od javnosti skrivenim nivoima najviše civilne i vojne vlasti kovali su se planovi za neizbežan ratni sukob. „Naprotiv, kao što je to njena politička i vojna elita uviđala, Evropu je zahvatila trka u naoružanju bez presedana u istoriji; na unutrašnjem planu, velike sile su bile pogođene snažnim socijalnim, industrijskim i političkim sukobima; a generalštabovi su stalno raspravljali ne o tome da li će rata biti, nego gde će i kada rat izbiti.”[10]

Ideologije, teritorije, naoružanje i nasilje

   Mehanizmi-pokretači Velikog svetskog rata, kako smo ih uslovno nazvali, bili su brojni. U ovom delu rada pokušaćemo da navedemo neke za koje smatramo da su bili od ključne važnosti za njegovo izbijanje. Jedan od tih važnih faktora svakako je i velika neravnoteža snaga između evropskih sila suparnica. Svaka velika nesrazmera na tom polju nužno je generisala neslaganja i vodila ka trajnijoj nestabilnosti u međunarodnim odnosima. Nesrazmera je postojala kako u ekonomskoj snazi i bogatstvu, tako i u stepenu industrijskog razvoja, naoružanja, ukupne vojne snage, kolonijalne moći, unutrašnjeg državnog i nacionalnog ustrojstva, i sl.

    U tada dominantnom stavu da se stepen imperijalne moći povećava stepenom kolonijalne ekspanzije, nalazila se pokretačka snaga za procese novih kolonijalnih osvajanja ili prekomponovanja kontrole i uticaja na već postojeći sistem odnosa.[11] U tom pogledu privredno i vojno ekspandirajuća Nemačka je najgore stajala. Uznapredovala u svojoj vojnoj i privrednoj snazi, a prevladavajući Bizmarkovu skepsu prema kolonijalnim osvajanjima, postbizmarkovska Nemačka se ubrzano spremala za veliki iskorak u pravcu teritorijalne i ekonomske ekspanzije. Problem je ležao u činjenici da je ostalo još vrlo malo teritorija na kojima bi se mogli zadovoljiti narasli teritorijalni i kolonijalni apetiti Nemačke. „Nemačka nije više bila u situaciji da stekne imperiju koja bi bila srazmerna njenom statusu najveće evropske vojne sile. Nije više bilo dovoljno sveta. Nije bilo kontinenata za grabež: nije bilo više Afrika i Amerika. Bez obzira na to, vilheminska Nemačka je i dalje – nepromošljeno – ispoljavala interes za prekomorskim teritorijama.”[12] Jedini izlaz iz ovakve situacije je bio ili preotimanje „tuđih”, već osvojenih kolonijalnih poseda, ili teritorijalna ekspanzija u širim evropskim i evroazijskim područjima. U oba slučaja to je podrazumevalo veliki ratni sukob sa nesagledivim ekonomskim i političkim ishodima. I ako imperijalni interesi nisu bili primarni motiv za izbijanje ratnog sukoba, oni su svakako bili razlog porasta napetosti, ali i korekcije ratnih ciljeva, kada je rat već započeo.

   Jedan od snažnijih mehanizama-pokretača sukoba bio je i nacionalizam u narastanju. Bilo je to vreme procvata nacionalizma u Evropi. Novonastale nacionalne države žurile su da izvrše procese homogenizacije i standardizacije svojih nacionalnih identiteta, bilo da je reč o velikim a mladim državama (poput Nemačke i Italije) ili o malim, pre svega balkanskim državama, koje su svoju nezavisnost verifikovale odlukama Berlinskog kongresa. I jedne i druge su nastojale da preko sistema obrazovanja, kulture, ekonomije, vojske, policije ali i sve uticajnijih štampanih medija, izvrše snažnu konsolidaciju novoformiranog nacionalnog korpusa, utvrde njegove simbole i političku perspektivu. Nijedna od novoformiranih nacionalnih država, kao u ostalom ni one stare, nisu smatrale postojeća teritorijalna rešenja kao zadovoljavajuća. Teritorijalna proširenja na račun suseda smatrana su kao osnovni uslov potpunog nacionalnog zaokruženja. Nacionalni pokreti toga vremena imali su protivurečnu percepciju rešavanja nacionalnog pitanja. NJihova demokratičnost se ogledala u činjenici da su svakoj naciji priznavali pravo na nacionalnu nezavisnost i slobodu upravljanja, ali, s druge strane, odnos prema nacionalnim manjinama nije bio nimalo demokratičan. Netrpeljivost prema manjinskom pitanju išla je do politike pune asimilacije ili pak potpunog fizičkog istrebljenja. „Nacionalizam je bio mržnja prema jednima, kao izraz ljubavi prema drugima”, ističe D. Fromkin. Bilo je to vreme snažnog doživljaja drugosti kao neprijatelja, konstruisanog ili stvarnog. Tek će nekoliko decenija kasnije Karl Šmit i teorijski uobličiti tu manihejsku paradigmu prijatelj – neprijatelj kao model političke precepcije drugosti ali i diskurzivne eksplikacije neprijateljstva kao ideološkog stava. „Naime, naše ’kolektivno sopstvo’ postoji kao distanca od ’kolektivnog drugog’, ali tako da to ’kolektivno drugo’ nije neki ideal drugosti, već ’realno’ definisani neprijatelj.”[13]

    Na prostoru Balkana ovi procesi su dodatno bili komplikovani činjenicom da su se velike sile neprestano mešale u rešavanje pojedinih nacionalnih pitanja, i to tako što su u prvi plan stavljale svoje nacionalne interese. Ceo proces nacionalne emancipacije balkanskih naroda odvijao se u kontekstu rešavanja tzv. „istočnog pitanja”. NJegova suština je ležala u činjenici slabljenja vojne i političke moći Otomanske carevine, i u nastojanjima pojedinih sila da te procese usmeravaju u pravcu zadovoljenja svojih geopolitičkih interesa, u kojima se teritorijalna regresija Osmanlija upotrebljavala kao povod za ratna sukobljavanja naroda Balkana.

    „Istočno pitanje se sastojalo u sledećem: koja će evropska sila uspeti za sebe da prigrabi prostore, pre svega, Jugoistočne Evrope. Prema opšteprihvaćenom mišljenju to je na duge staze bilo najeksplozivnije pitanje međunarodne politike.”[14] Očigledno da je pored mnogo zainteresovanih kandidata najveća strast za novim teritorijalnim proširenjem bila na strani velikih germanskih carevina. U nemačkoj verziji, to je bio teritorijalni plan ekspanzije i geografske ekstenzije iskazan u geopolitičkoj krilatici Drang nach dem Osten (prodor na Istok) a u austrougarskoj verziji Drang nach dem Sudosten (težnja ka Jugoistoku). Iako relativno stara geopolitička konstanta kod germanskih dinastija, ova težnja je po mišljenju Andreja Mitrovića bila više geopolitička krilatica i poklič, nego do kraja osmišljen program geopolitičke transgresije.[15] Uprkos činjenici da nije bio jasno ekspliciran program, ovo geopolitičko usmerenje strastveno je nadahnjivalo i pripremalo dve carevine za nastupajaća osvajanja. Na pravcu glavnog udara Centralnih sila u oba slučaja nalaziće se Srbija, dok će Bugarskoj biti nuđeno savezništvo a kao nagrada teritorijalno proširenje na račun suseda, a naročito Srbije. „Drugi balkanski rat (1913) i njegove posledice jesu ono što je ubedilo Berhtolda i njegovo ministarstvo inostranih poslova da Austrougarska mora uništiti Srbiju. Ne treba zaboraviti da je Beč počeo da sastavlja svoj memorandum – plan za uništenje Srbije – dve nedelje pre sarajevskog atentata.”[16] Taktika nastupanja i međusobnog sukobljavanja balkanskih država obeležiće procese tzv. balkanizacije, u kojem će se decenijama iscrpljivati ionako slabi nacionalni resursi za račun interesa vanbalkanskih političkih faktora.

    Aktuelnost tzv. istočnog pitanja se ne može osporavati ni danas. Razlika je samo u smeru kretanja njegovih geopolitičkih silnica – vektora. Danas je ono aktuelno tako što je moderna turska država kroz procese neoosmanizma (koji je autorizovao A. Davutoglu kao doktrinu „strateške dubine”) iskazala nameru da se vrati na prostore svoje nekadašnje imperijalne moći, nagoveštavajući balkanskim narodima periode trajnije političke i vojne nestabilnosti. U tim procesima i vanbalkanske geopolitičke snage, a pre svega SAD i Nemačka, nastoje da ostvare realnu i efikasnu kontrolu i obezbede svoje geopolitičke prioritete na tom prostoru.

    Još ekstremnija optika budućih ratnih sukobljavanja, od nacionalne, bio je rasizam. On se ispoljavao u najmanje dva svoja vida. U prvom, rasizam je bio pokušaj apologije imperijalnih osvajanja i dokaz vlastitog vitalističkog etosa, koji u darvinističkom maniru promišljanja daje pravo jačima da se izbore za svoj novi životni prostor. U tom kontekstu rasizam je i neka vrsta ideološke koprene koja je često bila osnova i za takozvanu religijsko-kulturnu mitomaniju i stereotipiju, koja je opet imala funkciju opravdanja vlastitih imperijalnih akcija, tumačenih u vidu jedne profetske misije širenja kulture i civilizacije među primitivnim i zaostalim domorocima. „Neki su ukazivali na rasne razlike. NJihovo shvatanje variralo je od isticanja psihološke nadmoći bele rase u darvinovskoj borbi između vrsta do kvaziteoloških dogmi o istorijskoj misiji – a stoga i konačnoj pobedi evropske civilizacije. Neki su navodili druge biološke analogije da bi dokazali da je imperijalizam neumitan oblik sve većeg nadmetanja za hranu i prostor između rastućih populacija.”[17]

    U drugom kontekstu rasizam se javlja kao najmalignija forma šovinizma usmerenog prema nekim evropskim narodima, koji se vide kao fatalna prepreka sudbinskog širenja vlastite nacije i njenog prava na životni prostor. Prošlost a naročito budućnost se sagledavaju kao konačni i odlučni sukob s tim silama zla, čijom će pobedom otpočeti dugo čekana zora nacionalnog uzrastanja. Ta rasna optika osobito je bila snažna u mladoj nemačkoj državi. Buduće sukobe su videli kao neibežan rat između Germana i Slovena, kao borbu za životni prostor i pravo nemačke rase na upravljanje svetom. „U pozadini ovih političkih vizija ležala je njihova mračna istorijska vizija o neizbežnom, sudbonosnom sudaru između tevtonskih i istočnih naroda. Slovena i orijentalaca, sudara u kome bi istočni narodi, u slučaju da budu pobeđeni, postali sluge ili robovi.”[18] I sam Kajzer je uprkos rodbinskih veza sa ruskim monarhom bio ubeđen u neizbežnost i korisnost predstojećeg sukoba tevtonaca i slovena. „Tevtonski protiv slovenskog aspekta ove potencijalne utakmice odslikavali su rasnu mržnju. Osim toga posmatrajući nemačku budućnost u svetlu prodora i eksploatacije Srednjeg i Dalekog istoka, Kajzer je maštao o još jednom cilju koji je mogao postići samo pokoravanjem slovenskog sveta.”[19] U pismu austrougarskom ministru spoljnih poslova od 23. oktobra 1913. godine car Vilhem, između ostalog, piše: „Na duge staze rat između Istoka i Zapada je neizbežan”, a u nastavku i: „Sloveni nisu rođeni da vladaju nego da slušaju”.[20] A njegov načelnik Generalštaba Molotke, priželjkujući konačan obračun, sve je činio da do njega dođe što pre. „Ja verujem da je rat neizbežan, i to što pre to bolje.”[21]

    Druga carevina, Austrougarska, iako multietnička i multikonfesionalna, sa starim oreolom velike sile, i skoro hiljadugodišnjim kontinuitetom postojanja, nimalo nije zaostajala u svojim rasističkim mržnjama prema Slovenima (iako je znatan deo slovenskog življa činio korpus njenih državljana), a osobito prema Srbima. To rasističko divljanje po srpskoj zemlji dobilo je najekstremnije forme ispoljavanja. Ratni sukob bio je odlična prilika da se u konkretnim uslovima ekspliciraju sav nagomilani rasni bes i mržnja prema Srbima. O tome Anri Barbi svedoči: „Izgleda da je jedini objekat austrijske vojske bio – uništenje, i ona je počela svoj uništiteljski posao još od samog ulaska u Srbiju. Kakvim su se okrutnostima, kakvim su se paklenim orgijama vojnici predavali. Koliko sam samo puta ostao skamenjen od užasa pred rezultatom ubilačkog pijanstva, požarima ili sadizmom tih vojnika koji pripadaju jednoj velikoj, zemlji ponosnoj na svoju civilizovanost. Ono što je htela Austrija velika i moćna nacija, koja se bacila na mali narod, bilo je to da uništi Srbiju obećavajući sebi da će to činiti sistematski, ognjem i mačem, zatiranjem i paljenjem gradova i sela, ali i tamanjenjem, masakrom nad srpskim narodom.”[22] Ovde nije bilo reči samo o običnom osvajačkom ratu za teritorije. Nije bilo reči ni o hladno proračunatoj geopolitičkoj igri koja donosi nove posede na Balkanu. Ovde je bilo pre svega reči o patološkoj i bolesnoj mržnji prema jednoj maloj naciji, jednoj velikoj hrišćanskoj konfesiji i sveukupnoj slovenskoj grupi naroda koja je u njihovim vizijama i planovima imala nestati sa lica zemlje. To se jasno vidi i u stavu austrougarskog ministra spoljnih poslova grofa Leopolda fon Berhtolda, koji je smatrao da njegova zemlja može opstati samo ako potpuno uništi Srbiju, vojno, politički i državno. Plan je bio prost – Srbija više nesme da postoji. „On nije želeo (kako je želeo Kajzer) vazalnu Srbiju: želeo je da Srbije u opšte više ne bude.”[23]

   Paradoksalnost i aporičnost određenih istorijskih događaja ponekad dostižu svoju kulminaciju u nizu pogrešnih ili apsurdnih političkih poteza. Jedan od velikih apsurda je sve što se dešavalo u vezi sa ubistvom prestolonaslednika Franca Ferdinanda ali i onim što je usledilo posle atentata. Uzet kao formalni povod i dobar izgovor za početak rata, ovaj atentat će vrlo jasno pokazati kako se tzv. sile istorije ponekad poigravaju sa ljudima i vremenima menjajući smisao i rezultat njihovih namera i akcija. Jedan od velikih apsurda svakako leži u činjenici što je ubistvo Franca Ferdinanda pokrenulo talase velikog oružanog nasilja, a da je on sam bio jedan o najgorljivijih zagovornika sprečavanja ratnih sukoba i zalaganja za mirno rešenje. „Austrijski ministar inostranih poslova Berhtold, rekao je Konradu: ’Prestolonaslednik je u potpunosti za mir’. (…) Za nerazumevanje Franca Ferdinanda, međutim, nije bilo razloga. On je i govorio i delao u pravcu postizanja mira.”[24]

    Franc Ferdinand je bio prilično nepopularna ličnost u oba dela svoje države, u Austriji, po mišljenju dvora, zbog ženidbe pogrešnom osobom, a u Ugarskoj zbog otvorenog antiugarskog stava, što će kasnije povodom ubistva neomiljenog bračnog para prouzrokovati prilično hladne reakcije kako visokih vojnih i političkih krugova tako i građanstva. Franc Ferdinand je sticajem određenih okolnosti (sumnja na namerno izlaganje atentatu od strane bezbedonosnih službi Nemačke i Austrije) u stvari postao prva žrtva ovog velikog sukoba uprkos otvorenom zalaganju za mir i izbegavanja ratnog rešenja sa Srbijom. On se „godinu za godinom suprotstavljao planovima za rat protiv Srbije i konfrontacije sa Rusijom, (…) čije je ubistvo Beč cinično zloupotrebio da bi započeo baš onaj rat kome se nadvojvoda tako vatreno protivio.”[25] Žrtva je bio i naš Gavrilo Princip, čije je svesno žrtvovanje za oslobođenje svoje zemlje od austrougarske okupacije iskorišćeno i zloupotrebljeno kao povod za otpočinjanje rata sa Srbijom. Principov herojski čin u njegovim planovima sigurno nije imao nikakvih drugih konotacija osim svesnog žrtvovanja za ciljeve nacionalnog oslobođenja. Princip nije mogao znati da će to biti izgovor za akte agresije na Srbiju i izazivanje velikog rata, koji su usledili. Potpuno apsurdno, na kraju je ispalo da su obojicu učesnika ovog sudbonosnog istorijskog događaja zloupotrebili agresivni propagatori rata za postizanje svojih destruktivnih ciljeva i interesa. „Ali, isto tako, skoro svi se slažu i da ovo ubistvo nije bilo uzrok, nego samo povod da u prvi mah Balkan, za njim Evropa, a onda i čitav svet uzme oružje u ruke.” To samo još jednom nedvosmileno potvrđuje svu besmislenost onih pokušaja revizije istorije ovoga perioda koji bez ikakvog realnog utemeljenja krivicu za izbijanje Velikog rata pokušavaju da prebace na srpsku stranu. O tome svedoče i sledeće reči Dejvida Fromkina: „Svi su smatrali da je nemoguće da desetine miliona ljudi izgubi živote samo zato što su živote izgubili jedan muž i njegova žena, dvoje ljudi za koje većina sveta nikada nije čula.”[26] Uzroci za ovaj rat, dakle, bili su na polju ličnih odluka i ambicija vojnih, političkih i vladarskih interesa dveju germanskih imperija.

Zaključak

   Sabirajući navedene činjenice, smatramo da je konačna ocena Dejvida Fromkina o stvarnim razlozima za izbijanje rata tog leta 1914. godine pored svih drugi relevantnih faktora bilo to da je nemački politički a još više vojni vrh želeo da iskoristi povoljni sticaj okolnosti koji je nastao posle sarajevskog atentata za realizaciju njihovih planova da se dugoočekivani sukob sa Rusijom (i njenom saveznicom Francuskom) izvede u tom najpovoljnijem trenutku. Koristeći otvorenu nameru Austrougarske da se konačno vojno i politički razračuna sa Srbijom, nemačko vođstvo manipuliše ovim namerama u cilju preusmeravanja budućih ratnih događaja u pravcu sudbonosnog rata sa Rusijom i Francuskom u koji nije želela a ni smela da pođe bez otvorene i jasne vojne podrške Dvojne monarhije.

    Fromkin, naime, smatra da zabunu istraživačima koji istražuju uzroke Prvog svetskog rata pravi činjenica koja se nije odmah dala nazreti u percepciji ovog epohalnog događaja. Možda su i njegova veličina i značaj doprineli da se u posleratnim recepcijama nije odmah jasno videla činjenica da je u njegovom početku bilo zapravo reči o dva rata koji će se kasnije stopiti u jedan i iz evropskih okvira prerasti u veliki svetski sukob. Fromkin ističe činjenicu de je reč o dva rata, jedan koji je Austrougarska vođena svojim interesima povela protiv Srbije u nameri da je potpuno uništi i drugi rat, koji je Nemačka povela protiv Rusije i njene saveznice Francuske objavivši rat Rusiji 1. avgusta 1914. godine. Ova će se dva rata kasnije, a naročito posle propasti ratne kampanje koju je Dvojna monarhija povela protiv Srbije, praktično stopiti u jedan, jer je nemačko vojno vođstvo preuzelo potpunu kontrolu budućih ratnih događaja smatrajući da je vojni vrh Austrougarske posle vojnog debakla u Srbiji nesposoban da dalje vodi ratna dejstva.

         Pokazalo se tako da su odluku o otpočinjanju ratnih sukoba doneli pre svega visoki vojni i politički faktori dve carevine motivisani osnovnom potrebom da sačuvaju svoj politički, ekonomski i vojni značaj, a u slučaju povoljnih ratnih ishoda za njih da to iskoriste za dalja imperijalna proširenja svoje moći. Na sreću velikog dela čovečanstva, njihovi ratni ciljevi nisu se ostvarili.

Literatura:

1. Vojvodić, M. (1988), Srbija u međunarodnim odnosima krajem 19. i početkom 20. veka, SANU, Beograd.
2. Gaćinović, R. (2014), Mlada Bosna, Odbrana, Beograd.
3. Despotović, LJ. (2014), Konstrukcija i dekonstrukcija identiteta, FEPS, Novi Sad.
4. Damjanović, R. (2014), Raspeće Srbije, Itaka, Beograd.
5. Fromkin, D. (2006), Poslednje leto Evrope, Žagor, Beograd.
6. Hobsbaum, E. (2002), Doba ekstrema, Dereta, Beograd.
7. Roberts, M. DŽ. (2002), Evropa 1880–1945, Klio, Beograd.
8. Mitrović, A. (2011), Prodor na Balkan i Srbija 1908–1918, Zavod za udžbenike, Beograd.
9. Stojanović, Đ. (2010), Ideaciona formulacija neprijatelja: slučaj Srbije, u zborniku „Nacije, država dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije, CHDR, Sremska Kamenica.
10. Grupa autora (1975), Prvi svetski rat I i II, Obod, Cetinje.

[1] Videti: Despotović, LJ. (2014), Konstrukcija i dekonstrukcija identiteta, FEPPS, Novi Sad.

[2] Fromkin, D. (2006), Poslednje leto Evrope, Žagor, Beograd, str. 275.

[3] Isto, str. 19.

[4] Isto, str. 20.

[5] Isto, str. 19.

[6] Isto, str. 19.

[7] Isto, str. 20.

[8] Isto, str. 20.

[9] Hobsbaum, E. (2002), Doba ekstrema, Dereta, Beograd, str. 24.

[10] Fromkin, D., nav. delo, str. 237.

[11] Videti: Gaćinović, R. (2014), Mlada Bosna, Odbrana, Beograd.

[12] Fromkin, D., nav. delo, str. 27.

[13] Stojanović, Đ. (2010), Ideaciona formulacija neprijatelja: Slučaj Srbije, CHDR, Sremska Kamenica, str. 144.

[14] Fromkin, D., nav. delo, str. 51.

[15] Videti, Mitrović, A. (2011), Prodor na Balkan i Srbija, 1908–1918, str. 11–13.

[16] Fromkin, D., nav. delo, str. 238.

[17] Roberts, M. DŽ. (2002), Evropa 1880–1945, Klio, Beograd, str 115.

[18] Fromkin, D., nav. delo, str. 60.

[19] Isto, str. 84.

[20] Isto, str. 91.

[21] Isto, str. 88.

[22] Anri Barbi u zborniku „Raspeće Srbije” (2014), Itaka, Beograd, priredio R. Damjanović, str. 72.

[23] Fromkin, D., nav. delo, str. 261.

[24] Isto, str. 95.

[25] Isto, str. 273.

[26] Isto, str. 15.