Autor: dr LJubiša Despotović
Ekonomske politike svojevrsnog navođenja i prisiljavanja čitavih regiona i zemalja da se „specijalizuju” za siromaštvo u procesima planske pauperizacije, deindustrijalizacije i usporene modernizacije deo su projektovanog ishoda elita koje globalizuju u nastojanju da za sebe sačuvaju privilegovan ekonomski položaj. One teže da obezbede nesmetano i nepravedno prisvajanje tuđeg rada i resursa, jednom rečju da očuvaju i ojačaju vlastiti monopolski položaj u globalizovanoj strukturi finansijske, ekonomske, medijske, vojne i geopolitičke moći. Na delu je jedna svojevrsna geopolitika siromaštva – planski koncept kontrole ekonomskih tokova propadanja onih regiona i nacija koji su geopolitički oponenti moćnih geopolitičkih sila i njihovih saveznika, i obrnuto, značajno ekonomsko uzdizanje i ubrzan ekonomski razvoj regiona i država označenih kao pivot države ili države stožeri, čiji je zadatak regionalno očuvanje i unapređenje postojećeg geopolitičkog poretka moći u svetu.
Ovaj rad će nastojati da demistifikuje određene mitove moderne svetske ekonomije, pa i same ekonomske nauke, u pokušaju da objasni zašto su neke zemlje i regioni u stalnoj zoni ekonomskog i modernizacijskog sumraka, a druge, one razvijene, na blagodatnoj svetlosti ekonomskog blagostanja. Jedan od takvih mitova-opsena je i mit o poklapanju ekonomskih teorija sa ekonomskom stvarnošću, preciznije mit o tome da je ekonomska istorija isto što i istorija ekonomskih teorija; o tome da one međusobno komuniciraju, da ekonomska teorija i ekonomska praksa imaju visok stepen podudarnosti i da najrazvijenije zemlje sveta slepo poštuju ekonomsku nauku u planiranju i realizaciji svojih ekonomskih interesa. Biće da je na delu logika – ekonomske teorije prodajte drugima, a sami radite samo ono što vam je korisno, profitabilno.
Dok zastupnici neoliberalne teorije u ekonomiji, oličeni u tzv. čikaškoj školi, žučno i gorljivo propagiraju svetu nemešanje politike (državnih vlasti) u ekonomiju, snažno podržani od institucionalne moći Svetske banke, MMF i STO, u isto vreme se u gradu Čikagu, mestu nastanka ove škole, ulažu milioni dolara ne bi li se stvorili povoljni uslovi za razvoj visokotehnološkog biznisa. Ili pak savetuju američku administraciju, na čelu sa predsednikom, da troši hiljade milijadi dolara kao pomoć posrnulom bankarskom sektoru ili zarozanoj automobilskoj industriji, umesto da ih prepuste, kako sami podučavaju, delovanju zakonitosti slobodnog tržišta. O tome Erik S. Reinert kaže: „Bogate države imaju tendencju da siromašnima nameću teorije koje one same niti koriste niti su ikada koristile.” (E. S. Reinert, 2006: 10).
Istorija ekonomske politike (kao realan pokazatelj onoga što su vlade zaista radile u praksi) nije se nikada konstituisala kao relevantna ekonomska disciplina, naprotiv, ekonomska nauka forsirala je samo istoriju ekonomskih teorija (kao predlog onoga šta bi vlade trebalo da rade) stvarajući tako ogroman jaz imeđu realnih ekonomskih procesa i onoga što je najčešće ostajalo u sferi trebanja. Ekonomske teorije nametane su kao model privrednog ponašanja drugim državama, dok su vlade zemalja iz kojih su one dolazile sledile logiku realnog pristupa i poštovanja vlastitih ekonomskih interesa. Poštovale su logiku zdravog ekonomskog razuma-interesa, a ne od stvarnosti otuđenu i distanciranu ekonomsku teoriju. Ekonomske teorije se „još od Adama Smita koriste kao ideološka i propagandna zaštita. Nova klasična ekonomska teorija koja ‘dokazuje’ da će svi postati bogati u kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji dobar je primer za to.” (Isto).
Moderne ekonomske teorije scijentizovale su svoj metodološki i kategorijalni aparat. Matematički i fizički modeli-formule preuzeli su primat u njihovim analizama i rezultatima, postale su od sredstva glavna metodološka matrica ekonomske nauke, u velikoj meri odvojena od onih realnih ekonomskih činilaca koji upravo utiču na faktore ekonomskog razvoja (inovacije, sinergijski efekti, domaće preduzetništvo, ekonomija obima, industrijalizacija, razvoj infrastrukture i dr.) koje su tokom svoje moderne ekonomske istorije sledile zemlje koje su danas u ekskluzivnom klubu bogatih nacija. Ekonomska istorija pokazuje da su nacije koje su pratile politiku oslonca na realne ekonomske pokazatelje doživele ekonomskim uspon i razvoj. U ekonomskoj nauci ovakva orijentacija označena je kao tzv. drugi kanon (The Other Canon). Reč je o drugačijem, realističnom pristupu ekonomskim aktivnostima koji poštuje razlike koje postoje između pojedinih ekonomskih delatnosti (osobito industrije i poljoprivrede), a koje idu za dobrim iskustvenim rešenjima. To su zemlje koje su u svojoj modernoj ekonomskoj istoriji izvršile ubrzanu industrijalizaciju i modernizaciju, zasnovanu na novim tehnološkim inovacijama i zdravom preduzetničkom duhu. To su zemlje koje se nisu libile da u vreme kada su drugima propagirale dobrobiti od slobodne trgovine svoju vlastitu privredu odlučno zaštite visokim carinama i protekcionaškom politikom.
Viktor Norman eksplicitno ističe da današnja standardna ekonomska teorija ne predstavlja ništa više od jednog „načina razmišljanja, dok činjenično znanje ne postoji”. Stanje duha u velikom delu današnje ekonomske nauke sledi rikardovski paradoks, koji ironiše na prigovor da se njegova ekonomska teorija ne slaže sa stvarnošću i činjenicama kada kaže „šteta za činjenice”. Matematizovana forma moderne ekonomske nauke dobila je primat nad relevantnošću realnih privrednih pokazatelja. „Današnjoj standardnoj ekonomiji nedostaju faktori ekonomije obima, tehnološke promene i sinergijski efekti koji su, svi ponaosob ili zajedno, prožimajući i pojačavajući jedan drugog, krajnje suštinski za objašnjenje ekonomskog rasta.” (Isto: 17). Jozef Šumpeter, dugogodišnji harvardski profesor, označio je ovakav pristup u ekonomiji kao posledicu tzv. rikardovskog greha. Reč je naime o tome da se moderna ekonomska teorija gradi bez oslonca na empirijske osnove i na nasumice izabranim pretpostavkama.
E. S. Reinert ovome dodaje i takozvani Krugmanov greh, koji se sastoji u tome „da imamo teorije koje opisuju stvarnost bolje od standardne teorije, ali ih ne koristimo u praktičnoj politici.” (Isto: 18). Problem je, ističe Reinert, u tome što faktori koji grade suštinsku razliku između bogatih i siromašnih zemalja teško prodiru u kvantifikovane modele savremene ekonomske nauke. To je jedan ogroman hendikep koji je teško nadomestiti savršenstvom matematizovanih modela ekonomske analize. On ne može postojećim kategorijalnim aparatom da izrazi onu bitnu suštinu koja pravi razliku između puta u bogatstvo ili puta u siromaštvo. To je, kaže on, isti paradoks (hendikep) kao kada biste nekog doktoranda nagovorili da svoju disertaciju o snegu piše na svahili jeziku a ne na laponskom. „Radije ćemo verovati u mit da su hiljade godina ljudske evolucije konačno izgradile idealan ekonomski sistem, nego se suočiti sa činjenicom da smo jednostavno poverovali u lažni koncept i prihvatili ga kao jevanđelje.” (DŽ. Pekins, 2012: 277).
I eventualno naknadno probuđena naučna svest ili savest nekog profesora ne bi suštinski promenila postojeće pozicije jer bi bila blokirana sistemom finansiranja nauke i obrazovanja od strane nosilaca moći, koji kontrolišu i korumpiraju u isto vreme. „Shvatio sam, takođe, i da moji profesori s fakulteta nisu razumeli pravu prirodu makroekonomije; da u mnogim slučajevima pomaganje rastu ekonomije samo čini onih nekoliko ljudi na vrhu piramide još bogatijim, dok za one na dnu ne čini ništa, osim što ih potiskuje još na dole. I doista, promovisanje kapitalizma često se završava uvođenjem sistema koji podseća na srednjovekovna feudalna društva. Da je kojim slučajem neko od mojih profesora i znao to, odbio bi da prizna – verovatno zbog toga što velike korporacije i ljudi koji ih vode finansiraju univerzitete.” (Isto: 57).
„Današnja ekonomska teorija toliko je apstraktna da nije u stanju da uzme u obzir situaciju u kojoj se pojedine zemlje nalaze. Zbog toga se isti ekonomski lek prepisuje svim državama, nezavisno od njihove situacije.” (E. S. Reinert: 71). Naravno da je takav pristup pogrešan i u medicini, a kamoli u ekonomskoj politici. Nije ni čudo što su egzistencijalne posledice po milione ljudi širom sveta tako turobne, jer su oni postali žrtve jedne neodgovorne i pogrešne ekonomske politike. Nasuprot tome, ekonomije zemalja koje su svoj razvoj zasnivale na faktorima i merama koje podstiču privredni rast i finansijsko posredovanje ostvarile su nenadoknadivu prednost u odnosu na one koje su bile sputavane ili pogrešno navođene da to ne čine. „Ekonomije koje su kombinovale sve ove institucionalne inovacije – banke, tržište obveznica, berze, osiguranje i vlasničku demokratiju – na duži rok prolazile su bolje od onih koje to nisu činile, jer finansijsko posredovanje, opšte uzev, omogućava delotvorniju raspodelu resursa nego, na primer, feudalizam ili centralno planiranje. Zbog toga ne iznenađuje to što je zapadni finansijski model težio da se proširi svuda po svetu, prvo u obliku imperijalizma, a zatim globalizacije.” (N. Ferguson, 2010: 342).
Osnovni pristupni problemi ekonomske nauke leže u činjenici da ona ne pravi suštinsku razliku između tzv. teorija razmene (A. Smit, D. Rikardo, npr.) i teorija proizvodnje i inovacija (Č. Mekej, F. List). Prve uporno nameću stav da su slobodna trgovina i nesmetana ekonomska razmena osnovni faktor ekonomskog razvoja, prećutkujući da će upravo ovakva orijentacija učiniti da se produbi već postojeći ekonomski jaz između bogatih i siromašnih država, odnosno da će srednje razvijene zemlje osiromašiti ako krenu putem deindustrijalizacije, kao na primer Mongolija devedesetih godina prošlog veka. Slabe industrijske države u drugom i trećem svetu bile su izložene šok terapiji, ponekada se otvarajući za slobodnu trgovinu preko noći. Nacije kao što je Mongolija izgubile su oko 90% svoje ne tako male industrije u roku od 2 do 3 godine (Isto: 123). Druga pak ističe da je osnovni put da neka zemlja ili region ostvari ekonomski rast i razvoj – ulaganje u infrastrukturu, industriju, tehnologiju, nauku, obrazovanje, tehničke inovacije i sl.
Dosadašnja ekonomska istorija kristalno jasno ukazuje na činjenicu da siromašnim zemljama i kolonijama nije bilo dozvoljeno da se industrijalizuju i razviju svoju privrednu infrastrukturu. „Svim crncima će biti zabranjeno da tkaju lan i vunu, da predu ili drndaju vunu i da proizvode bilo šta od gvožđa, osim da ga liju. Takođe će im biti zabranjeno da proizvode šešire, čarape i kožu bilo koje vrste. Ovaj grubi i brutalni nalog vremenom će doživeti svoju političko-pravnu transformaciju i dospeti u fazu pune efikasnosti, ali sada pretočen u forme trgovačkih sporazuma ili, još bolje, u forme i pravila trgovinske razmene bogatih i siromašnih država i nacija.” (LJ. Despotović, 2010: 70) .
Danas se ta politika nameće u vidu deindustrijalizacije onoga što je već bilo izgrađeno. Te zemlje se upućuju na specijalizaciju za proizvodnju sirovina i poluproizvoda, a onda da tako ranjive otvaraju svoja tržišta za svirepu trgovinsku razmenu sa bogatima. Jeftine sirovine i radna snaga za skupe visokotehnološke proizvode i usluge. Ovakav vid ekonomske razmene (pljačke) još više pojačava efekat ekonomske neravnopravnosti i svesno gura države i nacije u tzv. specijalizaciju za siromaštvo. Takvu politiku na globalnom planu nameću MMF, Svetska banka, STO. „Danas se nalazimo usred novog perioda globalizacije i isti faktori su na delu, ista vizija, zasnovana na istim ekonomistima – Smitu i Rikardu – o harmoničnom svetu sa ‘prirodnom’ podelom rada u kojoj neke zemlje izvoze sirovine a uvoze industrijsku robu, u današnje vreme i napredne usluge. Privredna struktura u siromašnim državama u sve većoj meri je slična strukturi iz perioda kolonijalizma. Iste ekonomske teorije koje su stvorile kolonijalizam danas stvaraju neokolonijalizam. (…) Okupljajući se oko zabrane koju institucije Vašingtona postavljaju davanju bilo kakve podrške pojedinim privrednim granama, mi siromašnim državama ne dozvoljavamo da rade ono što smo mi radili da bismo postali bogati.” (E. S. Reinart: 35–36). Poenta i jeste u tome da se održava poredak bogatih, privilegovanih nacija, pojedinaca i socijalnih slojeva u njima, kao i poredak siromašnih nacija i osiromašene populacije u njima. Ma koliko izopačena bila ova logika, bogati nužno podrazumevaju nametanje odnosa koji stvaraju siromaštvo kao socijalno-ekonomski uslov njihovog postojanja. „U svim dosad poznatim oblicima socijalnih odnosa biti bogat ne znači ništa drugo nego održavati druge siromašnima. Ako je čak moguće zamisliti siromaštvo bez bogatstva, sasvim je nezamislivo bogatstvo bez siromaštva.” (N. Kajtez, 2004: 230).
Umesto ekonomskog razvoja, siromašnima se nude rešenja iz korpusa tzv. palijativne ekonomije koja čuvaju privilegovanu poziciju bogatih i produbljuju siromaštvo onih koji već jesu ili treba to da postanu. Umesto mera koje sigurno podstiču ekonomski razvoj (reindustrijalizacija, raznovrsnost podele rada, povećanje zaposlenosti, podsticanje stvaranja vlastite ekonomske klase industrijalaca, snaženje preduzetničkog duha, poreske olakšice za razvoj važnih privrednih grana, jeftini krediti za podsticanje domaćeg preduzetništva, podrška izvozno orijentisanoj privredi, velika ulaganja u obrazovanje i nauku, podsticanje domaće tražnje, ulaganje u modernizaciju poljoprivredne proizvodnje, carinska zaštita vlastite proizvodnje i sl.), slepo se slušaju i primenjuju recepti palijativne ekonomije koje diktiraju međunarodne finansijske organizacije. Decenijama unazad propagira se mit o tzv. slobodnoj trgovini. „Jedan od velikih mitova našeg vremena jeste da slobodna trgovina i slični oblici globalizacije mogu stvoriti novo doba prosperiteta, pogled koji podržavaju biznismeni, birokrate, političari, novinari i drugi javni komentatori koji nisu ekonomisti.” (G. Dankli, 2005: 12). Ako govorimo o slobodnoj trgovini, onda se ona može razumeti jedino kao trgovina u kojoj su bogati uzeli sebi slobodu da dizajniraju takve odnose i pravila razmene koji će favorizovati isključivo njihove interese. „Predmet aktuelne opservacije i zahvata ovih elita, pored već klasičnih oblika pretakanja materijalnih resursa (građani, osobito srednji slojevi), jeste da sada intenzivno vrše alokaciju vrednosti iz prostora bazične strukture nacionalne države.” (LJ. Despotović, Ž. Đurić, 2012: 50). „Ova kriza je takođe prilika da shvatimo kako mala grupa ljudi, koja ne proizvodi bogatstva, u punoj legalnosti prisvaja, i to bez kontrole sa bilo čije strane, bitan deo proizvedene vrednosti. Zatim kako ova ista grupa, pošto je pokupila ono što je mogla, čini da njene fantastične profite, premije i bonuse plaćaju radnici, poreski obveznici, zaposleni, potrošači, preduzetnici i štediše iz celog sveta. (…) Svakako ova konfiskacija se obavlja na legalan način, ‘pošten’, nenasilan. A to će biti, u očima nekih, glavni motor pobune. Ako je sve to legalno, onda sistem koji omogućuje takvu izopačenost nema više razloga da postoji (podvukao LJ. D.)” (Ž. Atali, 2010: 107).
Siromašne države su zemlje koje nikada nisu dovršile procese svoje modernizacije. Taj svojevrsni modernizacijski kompleks nije slučajan rezultat njihovog društvenog i istorijskog kretanja. Deficiti modernosti nisu posledica samo njihovih unutrašnjih slabosti (kojih je bilo nemerljivo mnogo), već i deo jedne smišljene i kontrolisane politike moćnih ekonomskih sila koje su usporavale i gušile te procese u nameri da zadrže svoj dominantan položaj. U teoriji o političkoj modernizaciji i sociologiji društvenog razvoja jasno je kristalisan stav da procesi modernizacije moraju da sadrže nekoliko važnih komponenti: „racionalizacija shvaćena kao proces zaposedanja svih aspekata tradicionalnog, funkcionalna diferencijacija, laicizacija društva, birokratizacija, dominacija tržišnih odnosa i industrijalizacija kao proces širenja masovne robne proizvodnje.” (LJ. Despotović, 2008: 22). Iako je modernizacija direktno podrazumevala vesternizaciju i promenu kompletne strukture tih društava (od tradicionalne na modernu), pa razumljivo i privredne strukture, nikada modernizacijski pokreti u njima nisu dobili ključnu podršku evropskih država za uspešan završetak tih procesa. Tokovi modernizacije Srbije u poslednja dva veka najbolji su primer postupanja evropskih vlada u izbegavanju da pruže presudnu podršku da se ti procesi u našoj zemlji uspešno okončaju. I aktuelna ekonomska politika u Srbiji najbolji je dokaz iznesene tvrdnje. Radi se o ekonomskoj politici palijativnih rešenja, daljeg zaduživanja, oslonca na strani špekulativni kapital, blokiranja domaće tražnje, finansijskog iscrpljivanja domaćih preduzeća, neinvestiranja u visokotehnološku privrednu strukturu, zapostavljanja poljoprivredne proizvodnje, nedovoljnog ulaganja u nauku i obrazovanje, daljeg pljačkanja pauperizovanog i osakaćenog srednjeg sloja i sl.
Ološ-elite društava u tranziciji trudi se da, slepo slušajući globalizacijske elite, odguraju svoju zemlju na periferiju bogatog sveta. Oni čine sve što im stoji na raspolaganju ne bi li zadovoljili gospodare i ubrzali ovu tragičnu specijalizaciju svojih nacija za siromaštvo. Za ovo služenje bivaju nagrađeni mogućnošću da brutalno pljačkaju vlastiti narod i državu, što najveći deo njih prihvata oberučke. Nije moguće ostati čistih ruku, sve i kada bi to neki pojedinac iz tih krugova pokušao. Neprihvatanje ovakvog tipa saradnje surovo se kažnjava. „Sistem zasnovan na korumpiranju javnih ličnosti ne reaguje blagonaklono na javne ličnosti koje odbijaju da budu korumpirane.” (DŽ. Perkins, 2012: 147). Ološ-ekonomija koja se budi i nameće u periodima velikih finansijskih i ekonomskih kriza, kao što je to i danas slučaj, nije opljačkala samo građane i države poraženog socijalističkog bloka, što je bilo očekivano, već i sopstvene građane, tačnije srednju klasu. Ono što je prividni paradoks jeste činjenica da je najviše opljačkana američka srednja klasa. Ti procesi traju i danas, i teško im je sagledati kraj. O tome Loreta Napoleoni piše: „Niko ne može da objasni kako je za svega petnaest godina došlo do siromašenja američke srednje klase, potpomognuto padom Berlinskog zida i uspostavljanjem globalne ekonomije. Izgleda kao ironija sudbine, ali dve najvažnije pobede hladnog rata – politička i ekonomska – osim što su gurnule u siromaštvo žitelje poraženog istočnog bloka, pokrenule su i društveni i ekonomski sunovrat američke srednje klase. Ova velika, globalna pobeda uništava same temelje američkog sna.” (L. Napoleoni, 2012: 44). Meta i žrtve aktuelne pljačkaške ološ-ekonomije nisu dakle samo građani i privreda tranzicionih država, nego i sopstveni srednji slojevi, koji su izloženi do sada najbrutalnijoj i najdužoj operaciji alociranja finansijskih vrednosti koje moderna ekonomska istorija pamti.
Jedan od primera pogrešne politike koju sprovodi ološ-elita u zemljama tranzicije kakva je i Srbija jeste proces tobožnjeg obrazovanja mladih za visokosložene poslove koje zahteva moderna tehnologizovana proizvodnja. Suština je u tome da se najbolji od tih mladih kadrova školuju o trošku siromašne države, a za moćne poslodavce u svetu, dok im se u isto vreme u vlastitoj državi ne nudi nikakav posao. Logično, jer se nije ulagalo u izgradnju privredne infrastrukture koja bi uspešno apsorbovala školovanu elitu. „Prosto, postoji minimalna tražnja za obrazovanim ljudima. To će prvenstveno dovesti do emigracije. Obrazovanje može dati rezultate samo ako je povezano sa privrednom politikom koja stvara poslove za obrazovane ljude. (…) Jedna od najvažnijih tačaka u procesu globalizacije tokom poslednjih petnaest godina je da su Svetska banka i MMF zabranili takvu privrednu politiku kakvu su sve bogate države vodile stotinama godina. Ako siromašne države žele podršku bogatih, moraju da se odreknu politike koju su bogate države same vodile, a često još uvek i vode.” (E. S. Reinert: 68). Ubrzan odliv obrazovanog kadra iz siromašnih država u bogate nije vođen prvenstveno potrebom mladih za podražavanjem stila života bogatih, već prostom činjenicom da u svojoj zemlji nemaju mogućnost ni za elementarni nivo reprodukcije vlastite egzistencije. Nije to, kako se često misli kod nas, njihova neutaživa potreba za podražavanjem stila života bogatih ili za osvajanjem statusnih simbola i prestiža (mada postoji kod pojedinaca i takav motiv), već pre surova činjenica da ovde nemaju šansu za posao koji podrazumeva njihovo obrazovanje i znanje. Prosto, lokalne ološ-elite nisu stvorile elementarne uslove koji bi im dali šansu za posao, pa time i za vlastitu egzistenciju. Klasično šumpeterovsko rešenje koje podrazumeva izbacivanje lopova iz institucija, opšte izbore i davanje šanse opoziciji da zaposedne vladalačku strukturu pokazalo je nemogućnost demokratske transformacije, jer se za većinu građana, pa i za sam društveni i politički poredak, stvar svela samo na promenu tzv. lopovskih struktura (LJ. Despotović, 2012: 32).
Ova svojevrsna geopolitika siromaštva (plansko stvaranje i održavanje regionalnih i kontinentalnih zona bogatstva i siromaštva) na novim osnovama održava stalnu brigu bogatih da sačuvaju svoju privilegovanu poziciju moći. U zonama primarnog geopolitičkog interesa bogatih stvaraju se takozvane pivot-države kojima se omogućava da se kontrolisano bogate i razviju, jer je njihova uloga stožernih država za taj region dobro isplanirana i stavljena u poziciju održanja geopolitičkih pozicija dominacije. To je Turska na području Balkana, Crnomorskog bazena, Egejskog mora i Bliskog istoka. Japan i Južna Koreja na Dalekom istoku Azije, ili Singapur, Tajvan, Indonezija i Tajland u zoni Pacifika i sl. (vid.: B. Milanović, 2012: 173). Sve ostale zemlje, geopolitički manje važne, prepuštene su delovanju korozivnih sila globalizovane ekonomije, dok je u najvećem broju država tzv. trećeg sveta privreda u stanju raspadanja i potpunog odumiranja. Ni prostor Balkanskog poluostrva, kao zona poluperiferije u odnosu na zemlje centra ili tzv. jezgra, nije pošteđen navedenih procesa. „Savremeni Balkan, kao region, u znaku je ‘lumpenrazvoja’ ili ‘subrazvoja’ (A. G. Frank) kao zona novih zavisnih društava kapitalizma poluperiferije, sa devastiranim privredama i slabim državicama, sa kompradorskom buržoazijom i satelitskim elitama.” (LJ. Mitrović, 2008: 7). Naravno da naznačene procese najviše forsiraju privilegovane zemlje centra koje predvodi SAD kao geopolitička sila imperijalnih razmera. „Skakavac kapitalizma sve proždire i pustoši, čak i razbujale nacionalne privrede. Koja država se suprotstavi biva proglašena nauspelom i uništena. Koja se priključi toj supersili mora da trpi vojne baze i da svoj suverenitet ustupi imperiji. Kao i pre sto godina, na celoj zemljinoj kugli nastaju kolonije i polukolonije – kao zatvori za mučenje prkosnih domorodaca.” (J. Elzeser, 2009: 6).
Geopolitička uloga stožernih država jeste da budu glavni čuvari interesa geopolitičkih sila i blokova u određenoj zoni sveta. Na primer, Japan i Južna Koreja, koji moraju da balansiraju i sputavaju sve veće ekonomske ali i geopolitičke aspiracije moderne Kine. Ove države su dobile dozvolu da se ubrzano industrijalizuju i modernizuju kako bi SAD i NATO-u pružile ključnu podršku u obuzdavanju tzv. komunističke opasnosti u regionu Istočne Azije još nakon Drugog svetskog rata. „Strategija se fokusirala na domino efekat potpadanja država, jedne za drugom, pod komunističku vlast i usredsredila se na nekoliko zemalja; Indonezija je bila ključ, Mejnov projekat elektrifikacije bio je deo sveobuhvatnog plana za obezbeđivanje američke dominacije u jugoistočnoj Aziji. Premisa spoljne politike SAD bila je da Suharto posluži Vašingtonu na sličan način kao i šah u Iranu.” (DŽ. Perkins, 2012: 50). Pored ekonomskih i vojnih kapaciteta, jedan od glavnih kriterijuma za izbor pivot-države bio je i demografski faktor. Mnogoljudne zemlje kojima je dodeljena uloga geopolitičkih pivot-država morale su i svojim demografskim kapacitetima da pruže garanciju da su sposobne da odigraju namenjenu im političku ulogu. Demografska destrukcija i gubici, žrtvovanje sopstvene populacije u budućim sukobima za račun globalne imperije biće skupo plaćena cena za privremeni i kontrolisani ekonomski razvoj i privid sopstvenog geopolitičkog značaja.
Najbolji primer za objašnjenje delovanja koncepta geopolitike siromaštva, odnosno koncepta pivot-države, jeste primer Savezne Republike Nemačke. Još pred kraj Drugog svetskog rata SAD su razmatrale koji program obnove treba sprovesti u toj zemlji. Preovladao je u nauci manje poznat plan tadašnjeg američkog ministra finansija Henrija Mongentaua (ministar finansija SAD od 1933. do 1945), koji je bio motivisan željom tadašnjeg američkog političkog vođstva da se posleratna Nemačka onesposobi za bilo kakav oblik ozbiljnog razvoja koji bi je doveo u priliku da ponovo bude pokretač jednog novog svetskog sukoba. Loše iskustvo saveznika sa Nemačkom iz prethodna dva rata bila je glavna motivaciona poluga da se osmisli jedan ovakav geopolitički plan. NJegova osnovna ekonomska suština krila se u nameri da se prvo izvrši deindustrijalizacija privredne strukture Nemačke koja je preživela savezničku ratnu devastaciju, a zatim celokupno nemačko društvo usmeri ka poljoprivrednoj delatnosti kao pouzdanom ekonomskom receptu da se jedna zemlja gurne u siromaštvo i tamo drži pod stalnom kontrolom. „Nemačku je trebalo deindustrijalizovati i pretvoriti u poljoprivrednu državu. Sve industrijske mašine trebalo je ukloniti, a rudnike popuniti vodom i cementom. Taj plan – koji je dobio ime Morgentauov plan – saveznici su prihvatili na sastanku u Kanadi 1943, i on je pokrenut čim je Nemačka kapitulirala.” (E. S. Reinert: 99). Dok je naznačeni plan počeo da ostvaruje pogubne učinke na nemačku privredu, društvo i građane, stvari su se radikalno počele menjati u polju geopolitičkog prestrojavanja Evrope. Formiran je Varšavski pakt kao odgovor Sovjeta na formiranje NATO-a, a zatim i uspešna proizvodnja Sovjetskog Saveza vlastitog nuklearnog arsenala (vid.: V. Konatar, 2013: 137). Kada je NATO saveznicima, na čelu sa SAD, bilo potpuno jasno da je na pomolu jedan novi rat sa komunističkim lagerom, koji će se voditi svim raspoloživim sredstvima izuzev direktnog vojnog sukobljavanja, (poznatiji kao hladni rat), promenjeni su i geopolitički prioriteti. NATO-u je sada bila potrebna jedna moćna i snažna nemačka država kao ključni bedem u borbi sa Sovjetskim Savezom i njegovim trabantima. Nemačka to svakako nije mogla postati kao deindustrijalizovana i agrarna država kakvom ju je počeo oblikovati označeni ekonomski program američkog ministra finansija. „Tokom 1946. i 1947. postalo je jasno da je Morgentauov plan stvorio velike ekonomske probleme Nemačkoj.” (E. S. Reinart: 99). Bivši američki predsednik Herbert Huver ovlašćen je da potpuno sagleda novonastalu situaciju i štetu koja je do tada učinjena primenom naznačenog plana. U svoja tri pisana izveštaja američkom političkom vođstvu H. Huver ističe da je nemoguće Nemačku svesti na poljoprivrednu državu, a da pritom „ne istrebimo (exterminate) ili negde iselimo 25 miliona ljudi.” (Isto: 100). Posle ovih izveštaja, a u skladu sa novim geopolitičkim prioritetima, tiho se povlači iz primene Morgentauov plan i u javnosti promoviše dobro nam poznati Maršalov plan, koji je značio potpunu privrednu obnovu ne samo Savezne Republike Nemačke već i cele Zapadne Evrope. „Takođe je uspostavljen Maršalov plan, koji je za cilj imao potpuno suprotnu ideju, naime reindustrijalizaciju Nemačke i ostatka Evrope.” (Isto: 101). Ovaj ekonomski i geopolitički eksperiment Amerikanaca sa posleratnom Nemačkom dokazao je upravo ono što pokušavamo da pokažemo ovim radom: prvo, da bez industijalizacije nema uspešnog ekonomskog razvoja, i drugo, da je odluka o tome koje će se zemlje i regioni specijalizovati za razvoj ili siromaštvo, u najvećem broju slučajeva, odluka geopolitičkih centara moći. „Drugim rečima: industrijalizacija jača održivost jedne zemlje. Činjenica da do gladi dolazi samo u državama koje su skoro isključivo specijalizovane za poljoprivredu ističe značaj industrije, podele rada i sinergijskih efekata u stvaranju blagostanja.” (Isto: 100). Navedeni primer na najbolji način ilustruje i potvrđuje početnu tezu ovog rada da je na delu svojevrsna geopolitika siromaštva koja oblikuje poredak moći bogatstva i siromaštva u svetu, vođena osnovnom idejom da se sve podredi interesima najjačih.
Zaključak
Postojeći geopolitički poredak, zasnovan na ekonomskoj i vojnoj dominaciji bogatih država i pojedinaca, do sada je na surov i brutalan način nametao svoje interese i uspostavljao socioekonomske odnose koji su im garantovali status gospodara. Neke od deprivilegovanih država koje nisu bile deo ovog ekskluzivnog kluba povlašćenih postajale su to svojom spremnošću da i same služe nečasnom poretku ekonomske moći. Cena tog služenja bila je u benefitima kontrolisanog privrednog razvoja koji im je dopušten. No to su privremeni benefiti koji će potrajati do novog geopolitičkog pregrupisavanja moći u svetu. Multipolarni svet geopolitičkog prekomponovanja i disperzije moći počeo je sve snažnije i brže da konfiguriše novu geografsku i ekonomsku mapu čitavih regiona i kontinenata. Konačan obračun u sudaru starog i novog poretka moći izrodiće, po nekim mišljenjima, ozbiljne posledice. Jedan od manje mogućih ishoda je svet ustrojen sa više ekonomske i političke ravnopravnosti, i drugi, po očekivanju globalizacijskih elita, novi svetski poredak kao finalni rezultat nametanja ideologije globalizama.
Krajnji i očekivani rezultat tih procesa trebalo da bude poredak jedne svetske vlade, jednog pravno-političkog poretka i globalnog koncepta ekonomske i političke hegemonije. „Globalni finansijski sistem, koji izrasta ubrzanim tempom pod izgovorom prevencija budućih finansijskih kriza, procenjuje se, za najkasnije dvadeset godina može dobiti i izvršno upravno telo u vidu globalne (svetske) ekonomsko-finansijske vlade. Onaj ko kontroliše tokove novca kontroliše i politiku nacionalne države, a u ovom slučaju to bi bila globalna svetska vlada.” (Z. Vitorović, 2013: 331). To na eksplicitan način najavljuje i poznati savremeni bankar i geoekonomista Žak Atali: „Na lestvici planete trebalo bi, svakako, stvoriti instrumente koji su nužni za ostvarenje suvereniteta na globalnom nivou: jedan parlament (jedan čovek jedan glas), jedna vlada, (…) centralna banka, zajednička moneta, planetarni poreski sistem, planetarna policija i sudstvo, (…) globalna kontrola finansijskog tržišta.” (Ž. Atali: 136). Ukoliko čovečanstvo odbije ponuđeni poredak moći, pogotovo ukoliko odbije da ga prihvati na miran način, da bez otpora primi spremljene mu lance globalizma, Ž. Atali mu nagoveštava čelično kupanje i patnju velikog svetskog rata, posle kojeg će taj globalni poredak svakako biti ostvaren. „Nažalost, moraće se čekati jedan još strašniji rat da bi se perspektiva za takve reforme uzela u obzir.” Poredeći sadašnju situaciju sa onom pred Drugi svetski rat, Ž. Atali sugeriše da će, kao što je i onda velikoplanetarno razaranje poslužilo kao sredstvo nove geopolitičke prekompozicije sveta, i ova ekonomsko-finansijska kriza svoj konačni rasplet doživeti u patnjama stotine miliona nevinih i siromašnih ljudi, čija je novoprojektovana sudbina da žive u još većem egzistencijalnom košmaru i političkoj obespravljenosti.
Literatura
Atali, Ž., Kriza, a posle, Hedone, Beograd 2010.
Vitorović, Z., G 20 i nova finansijska arhitektura – uvod u svetsku vladu, Kultura polisa, br. 22, Novi Sad 2013.
Dankli, G., Slobodna trgovina, Svetovi, Novi Sad 2005.
Despotović, LJ., Đurić, Ž., Razgradnja nacionalne države, Srpska politička misao, br. 2, Beograd 2012.
Despotović, LJ., Politički mitovi i ideologije, Kairos, Sremski Karlovci 2010.
Despotović, LJ., Srpska geopolitička paradigma, Kairos, Sremski Karlovci 2012.
Despotović, LJ., Srpska politička moderna, Stilos, Novi Sad 2008.
Elzeser, J., Nacionalna država i fenomen globaliazcije, Jasen, Beograd 2009.
Kajtez, N., Civilizacija u službi zla, Novi Sad 2004.
Konatar, V., (Ne)moć KGB da spasi razbijanje SSSR, Kultura polisa, br. 21. Novi Sad 2013.
Milanović, B., Bogataši i siromasi, Službeni glasnik, Beograd 2012.
Mitrović, LJ., Savremeni Balkan u ključu geopolitike, IPS, Beograd 2008.
Napoleoni, L., Ološ ekonomija, Hesperija edu, Beograd 2012.
Perkins, DŽ., Ispovest ubice ekonomija, Plato, Beograd 2012.
Reinert, S. E., Globalna ekonomija, Čigoja, Beograd 2006.
Ferguson, N., Uspon novca, Plato, Beograd 2010.
Ostavi komentar