Аутор: Јованка Симић, новинар
УСТАВ Кнежевине Србије (Књажества Сербије, уједно и први модерни устав у Срба који је написао Димитрије Давидовић, усвојен је 1835. године у Крагујевцу, а повезао га је и укоричио Глигорије Возаровић (1790–1848), први српски књиговезац, књижар и издавач.
Онакав каквим га је у кожи са златотиском, Возаровић оставио будућим нараштајима, Сретењски устав, један од првих демократских у Европи (рађен по узору на француске уставне повеље из 1814. и 1830. године и на белгијски устав из 1831. године) и данас се чува у Архиву Србије у истом повезу и сматра се ремек-делом књиговезачког заната.
Возаровић је рођен у Лежимиру, фрушкогорском месту некада у склопу Ердевичког изборног среза, а данас у саставу Општине Сремска Митровица. Његови преци Силвестријевићи живели су у Босни и Херцеговини. Бавили су се ћебетарским занатом, али су крајем 17. века, притиснути турским наметима, пребегли у Славонију и посветили се возарском послу на реци Сави, те су по томе и добили презиме Возаровић.
Глигорије је између 1812. и 1816. године радио у једној гостионици у Земуну, али је убрзо прешао у Београд у намери да изучи „коричарски занат”. Том науму допринело је познанство са Алексом Симићем (доцнијим попечитељем и државним саветником). Из тог познанства родила се идеја да Возаровић изучава књиговезачки занат у Бечу код тамошњег мајстора Јакова Хермана. У престоницу аустријске монархије доспео је захваљујући упознавању са Перком, великодушном кћерком српског кнеза Милоша, супругом земунског трговца Тодора Хаџи-Бајића. Кнежева кћи потпомогла је Возаровићево путовање у Беч са 150 форинти, а тамо је старање о његовом школовању преузео Вук Стефановић Караџић.
Реформатор српског језика упутио је 1827. године Возаровића, тада већ калфу књиговезачког заната, у Србију којој је био преко потребан добар књиговезац. Исте године у Београду, Возаровић је отворио прву књиговезачку и књижарску радњу у обновљеној Србији.
По повратку, па у наредних седам година, Возаровић је био једини књиговезац у Београду, све до 1834. године, када је из Пруске довео Лудвига Винклера да му помаже у послу. Штампао је велики број књига, међу њима и оних које су написали Димитрије Давидовић и Доситеј Обрадовић. Једну од њих – Писма Досіөея Обрадовића из 1833. године, поклонио је „Србској читаоници” у Иригу.
Целокупна Доситејева дела у десет томова која је Возаровић објавио, била су уједно и прва сабрана дела једног српског писца. Био је то велики подухват јер у ондашњој Србији значајан отпор изазвало објављивање Доситејевог дела Живот и прикљученија. Од деведесет књига које је штампано у првој српској штампарији од 1832. до 1839. године, петину је финансирао сам Возаровић.
Породични дом и кућа Возаровића, кога су пријатељи од миља звали надимком Глиша, био је стециште писаца и уопште српске интелигенције. На тим окупљањима родила се и идеја о оснивању прве јавне библиотеке у Србији. Основао ју је Возаровић у својој радњи фебруара 1832. године под називом „Библиотека вароши београдске”.
До данас постоји несагласје поводом тога да ли је из ње израсла Народна библиотека Србије или је Возаровићева библиотека, ипак, била претеча данашњег београдског храма књиге Града Београда. Поуздано се зна да је библиотека основана под покровитељством Јеврема Обреновића, обор-кнеза (звање којем је данас еквивалент председник општине) Шабачке нахије и најмлађег брата кнеза Милоша. Већина књига, похрањених у новооснованој библиотеци потекле су из приватне књижнице Лукијана Мушицког, владике Српске православне цркве и песника.
У периоду од 1833. до 1844. године Возаровић је био књиговезац Државне штампарије. Једно време провео је у Крагујевцу, а у том периоду књижару у Београду водила је његова супруга Сара, рођака Димитрија Давидовића.
Издавао је Возаровић и алманах „Голубица с цветом књижества србског” (1839–1844) чији је уредник био Сомборац Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске и њен први председник који је у свету песништва био познат под псеудонимом Милош Светић. По оцени Јована Скерлића „Голубица” је била најбољи алманах свог времена, а Стојан Новаковић забележио је да је она утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва.”
Из Возаровићеве књижаре покренута је иницијатива да се Свети Сава званично прогласи заштитником српске школе и науке. Он је предлагао да се прецизно утврди место спаљивања моштију првог српског светитеља. У уверењу да је открио то место на Врачарској пољани, за осам дуката купио је њиву на којој се одраније налазио велики дрвени крст, који су Београђани везивали за Светог Саву.
Године 1847. поставио је дрвени крст уместо старог дрвеног крста који је већ био пропао. Од тада су и крст и цео тај крај ословљавани као „Возаров крст”. Обнављан је још у два наврата 1895. и 1923. године, а деценију касније, на том месту Друштво Свети Сава поставило је камени крст црвене боје, те се тај део Београда данас зове Црвени крст.
Возаровић је за почасног члана Друштва српске словесности изабран 10. фебруара 1845. године. Упокојио се три године касније, 10/22. јануара у Београду. Био је најпре сахрањен на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве Светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије. Супруга Сара, са којом је проживео складан брак без порода, подигла му је споменик са поруком:
Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848. у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.
Приликом пресељења старог ташмајданског гробља, Возаровићева хумка загубљена је у евиденцији и до данас се није открило да ли постоји и ако постоји – где се налази његово почивалиште.
Није сасвим заборављен. У његову част установљена је награда „Глигорије Возаровић” коју најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда. Библиотека у Сремској Митровици носи његово име.
У спомен на првог српског књиговесца, књижара, издавача и мецене Глигорија Возаровића, а у оквиру културног подухвата „Вратимо дуг писцима”, 2011. године у заједничкој акцији Министарства културе, дневног листа „Вечерње новости” и Општине Београд, откривена је спомен-плоча Глигорију Возаровићу. Ово обележје постављено је у Улици краља Петра број 4 на месту где је овај великан отворио прву књижару – читаоницу у Београду.
ЛИТЕРАТУРА
- Пејчић, Ј. (1995). Заснови Глигорија Возаровића, Дентал, Београд
- Часопис: Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад, 1932.
- Биографија на сајту САНУ, https://www.sanu.ac.rs/
- Библиотека „Глигорије Возаревић”, Сремска Митровица, https://bibliotekasm.rs/
- Спомен плоча Глигорију Возаровићу („Вечерње новости”, 20. децембар 2011)
Остави коментар