Glas vojvođanskih Srba na Ugarskom saboru od Berlinskog kongresa do 1887. godine

28/12/2017

GLAS VOJVOĐANSKIH SRBA NA UGARSKOM SABORU OD BERLINSKOG KONGRESA DO 1887. GODINE

 

Autor: dr Miloš Savin

 

Tokom druge decenije ugarske ustavnosti, od perioda Berlinskog kongresa, do kog dolazi 1878. godine, deset godina nakon Austrougarske nagodbe, pa do 1887. godine, kada srpska opozicija prvi put ne ulazi u Ugarski sabor, te ostaje vanparlamentarna naredne dve decenije, traje proces preoblikovanja političke situacije među austrougarskim Srbima. Ovaj će osvetliti isključivo učešće Srba i uže Ugarske u političkom životu ove zemlje, dok će učešće Srba iz Hrvatske Slavonije biti posebno obrađeno.

Bitno je istaći tri izborna ciklusa koji su omeđili ovaj period. Prvi parlamentarni ciklus je trajao od 1878. godine, pa do 1881. godine. Ovaj period  je bio najdinamičniji i najplodniji od pomenuta tri, gledano kroz prizmu Srba poslanika na Ugarskom saboru. U ovom periodu učešća u političkom životu bio je lišen Svetozar Miletić, predvodnik srpskog liberalno-opozicionog pokreta, koji se tada nalazio u zatvoru zbog navodne veleizdaje.

Posebnu pažnju je neophodno posvetiti i drugom parlamentarnom ciklusu koji je trajao od 1881. pa do 1884. godine. Ovaj period možemo nazvati ciklusom otvorenih diferencijacija u srpskom opozicionom pokretu. Pred početak ovog perioda u sklopu predizbornih aktivnosti, dolazi do čuvenog Novosadskog zbora Srba birača Srpske narodne slobodoumne stranke, na kom Miletić pokušava da učvrsti politiku odbrane Bečkerečkog programa, te obračuna se sa oportunističkim elementima. Umesto očekivanog, Miletić se konfrontira sa predstavnicima Nove omladine, budućim radikalima predvođenim Jašom Tomićem. Tokom drugog perioda, preciznije 1882. godine, Miletić tone u najteži oblik nervne bolesti, te napušta doživotno bilo kakav javni angažman. Eliminacijom Miletića, nestaje centrifugalna sila kojoj gravitira orbita srpskog opozicionog pokreta.

Zaključićemo ovaj rad trećim periodom koji traje od 1884. do 1887. godine, tokom kog pored Srba koji podržavaju ugarsku vlast, u parlamentu deluje samo jedan srpski opozicioni poslanik Miša Dimitrijević. Kao uvertira u ovaj period odigrava se Kikindska biračka konferencija na koji oportuni elementi Srpske narodne slobodoumne stranke obaraju Bečkerečki program kao zastareo i nerealan, usvajajući novi umereniji Kikindski program. Ovim činom se nekadašnja celovita stranka definitivno podelila na tri posebne političke organizacije – notabilitete, liberale i radikale. Radikali i liberali formalno ostaju da postoje kao jedna celina. Dok su notabiliteti odbacili Bečkerečki program i zamenili ga Kikindskim, liberali ostaju dosledni programu, pa se radikali protive njegovoj promeni, insistirajući na dopuni Bečkerečkog programa socijalnim pitanjima. Sam kraj trećeg perioda i prestanak parlamentarnog života sa srpske opozicionare na Ugarskom saboru, predstavlja zvanično cepanje Srpske narodne slobodoumne stranke, na liberale kao stranku kontinuiteta, te radikale. Do cepanja dolazi na predizbornim zborovima birača u Sentomašu (Srbobranu) i Novom Sadu. Pored Srba opozicionara, neophodno je istaći i Srbe koji su na izbore izlazili i na njima pobeđivali kao kandidati mađarskih političkih stranaka. Među njima je takođe bilo srpskih rodoljuba koji su bez „teranja velike politike“ radili na dobrobit srpskih autonomnih organa, škola i kuturnih ustanova, često rešavajući ozbiljne životne probleme svojih birača u lokalnim sredinama.

Srpska narodna slobodoumna stranka je u svom Bečkerečkom programu baštinila panslavizam, borbu za potpuno nacionalno oslobođenje i državno ujedinjenje Srba na Balkanu u jednu uvećanu Srbiju. Za razliku od vladajućih mađarskih političkih partija, Bečkerečki program je insistirao na potpunoj državnoj nezavisnosti i suverenosti Mađarske u odnosu na Austriju, a istog shvatanja su bile i pojedine mađarske opozicione partije. Program je insistirao i na pokretanju diskusije na Ugarskom saboru i  odlukama Blagoveštanskog sabora iz 1861. godine koje su zahtevale autonomnu Srpsku Vojvodinu. Od nastanka srpskog opozicionog pokreta, ugarska vlast je pokušavala da osnaži srpske političare koji bi bili opozicija opoziciji. Prvi konkurentski program i organizaciju Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci, pokrenuo je klerikalac, monah German Anđelić, nekada privrženik Beča, a zatim poslušnik mađarske vlade, koji će na koncu postati i Karlovački patrijarh. Sličan pokušaj imao je nekadašnji vožd Srpske Vojvodine, Đorđe Stratimirović. Njegov program je bio znatno umereniji od Miletićevog, ali se zalagao za srpski nacionalni interes. Stratimirovićev program je znatno nacionalniji od svih potonjih programa uključujući i Kikindski program srpskih notabiliteta. Sratimirović je insistirao na tome da su Srbi u Ugarskoj malobrojni i da treba da se okanu geopolitike, svrstavanjem u austrijsko-mađarskim razmiricama, te da se posvete očuvanju svojih prava i autonomnih institucija.

Berlinskim mirom 1878. godine, međunarodno priznate kneževine Srbija i Crna Gora, Bosna i Hercegovina su predate Austrougarskoj na okupaciju, a Makedonija, Južna Srbija i Kosmet su ostali pod turskom vlašću. Ishodom Berlinskog kongresa, Srpska narodna slobodoumna stranka nije bila zadovoljna. Miletićevci su smatrali da je Srbija morala da dobije celu Staru Srbiju tj., Novopazarski sandžak, Kosovo, Metohiju i vardarsku Makedoniju, te celu Bosnu i Hercegovinu. Posebno su bili ljuti na Obrenoviće koji nisu izdejstvovali maksimalne ciljeve.

Pred same izbore za Ugarski sabor 1878. godine, vladajuća mađarska liberalna stranka je procenila opoziciono orijentisane srpske birače kao faktor nestabilnosti i nepredvidivosti, pa je došlo i do određenog prekrajanja izbornih srezova. Graničarski izborni srez u Banatu, u kome je glavno uporište srpskih glasača bilo Pančevo, je podeljen na dva sreza, Pančevački i Uzdinski.  Pančevačkom srezu su oduzeta gotovo sva mesta sa srpskom većinom. Uzdinski srez je obilovao srpskim biračima, ali je bilo nemoguće sprovoditi izbornu kampanju u njemu. U ovom srezu nije postojao nijedan srez, niti varoš središnjeg tima, dobro povezana sa ostalim mestima. Predstavljao je puki skup sela bez naročite povezanosti u kome je sa pozicija vlasti mogao lako da se vrši neposredan uticaj na  birače. Sa druge strane postojalo je logično opravdanje za podelu graničarskog sreza. Naime, u njemu je živelo 14.000 birača, dok su ostali srezovi brojali oko 3.000 birača. Svega četiri procenta stanovništva je tada imalo biračko pravo.

Na samim izborima, svega tri srpska opoziciona kandidata su 1878. godine ušla u Ugarski sabor, Mihailo Polit Desančić u Titelu, Tona Hadžić u Novom Sadu i Nika Maksimović u Somboru. Jedino je Polit bio pravi reprezent Srpske narodne slobodoumne stranke, mada i on je tada delovao krajnje umereno i oprezno, u strahu da ga ne zadesi Miletićeva sudbina, u šta je on kao njegov advokat bio najbolje upućen. Antonije Tona Hadžić je bio popularan pisac i predsednik Matice srpske, ali jedna izuzetno kontoverzna ličnost. Sumnjičen je za brojne zloupotrebe i nepravilnosti. Nekoliko godina pred izbore bio je prvi saradnik i pristalica Đorđa Stratimirovića i njegovog programa, sa ciljem uništenja stranke čiji je sada bio poslanik. Već nekoliko godina kasnije, biće jedan od viđenijih notabiliteta. Nika Maksimović je od samog nastanka Srpske narodne slobodoumne stranke bio unutrašnji protivnik Miletića i Bečkerečkog programa. Čuveni srpski opozicioni političar i književnik Laza Kostić je doživeo potpuni debakl u Šajkaškom srezu gde je pobedio Srbin sa vladine liste, Pera Stojković, graničarski državni lekar. Stojković je imao konkretan program vezan za navodnjavanje, odvodnjavanje i podelu ritske zemlje – nije se bavio krupnim političkim pitanjima. Počekom rada ovog saziva, srpski opozicionari su podneli adresu kojom su istakli protivljenje za Bosnu i Hercegovinu. Sa njima se složila i mađarska Nezavisna stranka kojoj je okupacija smetala zbog mogućeg povećanja stanovnika Ugarske, slovenskog porekla. Tokom rada ovog saziva Ugarskog sabora dolazi i do jednog značajnog obrta. Naime, Mihajlo Miša Sabovljević, više puta do tada birani poslanik ugarske vladajuće stranke, žestoko istupa protiv povrede srpskih autonomnih prava zajedno, pa čak mnogo i energičnije od članova Srpske narodne slobodoumne stranke. Sabovljević je ušao u konflikt sa Ugarskom vladom, insistirajući da se poveća broj Srba u državnoj upravi. Svoju zamisao je formulisao kroz krilaticu – „Ako smo dobri za honvede, dobri smo i za činovnike“. Sabovljević je smatrao da kao poslanik većine u Saboru ima mnogo veću obavezu da zastupa zakone ugarske države, a ne trenutnu politiku vlade, za koju je smatrao da je po pitanju Srba izrazito negativna.

Na izborima 1881. godine, Svetozar Miletić se lično kandidovao u Šajkaškoj, i u Titelskom i u Žabaljskom srezu, i pobedio u oba. Potpuno je anihilirao Stojkovića koji je otišao predaleko u podršci mađarskoj vladi, te jedini od svih Srba i vladinovaca i opozicionara glasao za uvođenje mađarskog jezika u srpske veroispovedne škole. Pošto je mađarska vladajuća stranka odbila da kandiduje Mišu Sabovljevića u Kikindi, te predložila drugog istaknutog Srbina, Miletićevci su predložili Sabovljevića kao svog kandidata. Došlo je do neverovatnih pritisaka na srpske birače od strane Mađarske vlade koja je želela da kazni Sabovljevića za opoziciono držanje u prethodnom sazivu. Na kraju, Sabovljević je izgubio ove izbore za svega 18 glasova, koji su bili vrlo sporni. Sabovljević će već na sledećim izborima kao kandidat notabiliteta povratiti svoju izbornu jedinicu, ali ne i slavu u narodu. Pored Miletića u Ugarski sabor, od članova Srpske narodne slobodoumne stranke, u parlamentarne klupe sešće Polit i Nika Maksimović. Bitno je i napomenuti nezavisnog kandidata Mihajlovića iz Bečkereka, koji je sam bez ikakve organizacije pobedio na izborima u svom srezu, a u Saboru je  delovao opoziciono. Iako u sukobu od ranije u prvoj godini mandata, Miletić i Maksimović su se odlično dopunjavali, međutim već 1882. godine, Miletić tone u bolest.

Iako notabiliteti ili preciznije reći vladinovci, ostvaruju izvestan rezultat na izborima 1884. godine, oni više ne talasaju u ovom sazivu. Jedini notabilitetski kandidat koji je realno pobedio je bio Miša Sabovljević, upravo zato što je imao Srbina protiv kandidata kog je podržala mađarska vlada, kao i protivkandidata iz redova opozicije. Jedini opoziciono orijentisani Srbin koji je pobedio na izborima za Ugarski sabor je bio Miša Dimitrijević, Miletićev politički naslednik, u Šajkaškom izbornom srezu. Miša Dimitrijević se januara 1887. godine obreo u Budimpešti gde je u svojstvu šajkaškog poslanika planirao da održi govor na sednici Ugarskog sabora. Ovo je bilo tek prvo Dimitrijevićevo obraćanje za tri godine, što nam govori da iako suveren i neprikosnoven u srpskoj publicistici, narodno-crkvenim pitanjima i liberalno-opozicionom pokretu, nije u dovoljnoj meri koristio saborsku govornicu za osvetljavanje srpskog pitanja i učvršćavanje pozicija Srpske liberalne stranke. Dimitrijević se 25. januara 1887. godine Saboru obratio govorom koji je u potpunosti odražavao temeljne principe srpskih liberala prema političkoj i državnoj  situaciji u Ugarskoj. Govor koji je naknadno štampao Branik po stenogramskim beleškama, je izgledao ovako: „Ja sam valjda tako srećan ili bolje reći nesrećan, da pripadam onoj velikoj većini naroda ove države, koju vi gospodo u ovome domu, narodnostima nazivate. I pored svega toga što toj velikoj većini pripadam, opet sam zato u ovome domu, možda samo sa izuzetkom nekolicine drugova, usamljen… Ovim sam hteo da ukažem na neprirodni srazmer koji između stanovništva ove države i između njegovog zakonitog predstavništva postoji. Ta zar i može biti neprirodnijeg stanja nego kao što je ovde u ovom domu, gde su šest miliona Mađara zastupljeni u ovome domu sa više od 400 zastupnika, dok 10 miliona drugih narodnosti jedva dve ili tri desetine svojih zastupnika broje. Ovo neprirodno stanje, ova grdna anomalija koju u ovom domu opažamo, to je ujedno i karakterna crta celog današnjeg državnog sistema… Država kao najveći, i po dosadašnjem iskustvu najsavršeniji društveni organizam, može, kao i svaki drugi organizam, samo tako napredovati i uspevati, ako su svi njegovi organi dovoljno razvijeni, i ako tako razvijeni bez ikakve prepreke svoje funkcije redovno vrše… Tako bi jednom u ovom domu trebala da uhvati korena misao, da to večito neće tako moći ići, da 6 miliona Mađara vladaju neograničeno nad 10 miliona ostalih narodnosti… Ali kako su poštovani g.g. članovi ovog doma daleko od tog shvatanja, izuzimajući možda jedan jedini, redak i plemeniti izuzetak u osobi pošt. zastupnika Močarije… Šta više, sve stranke ovog sabora, celo javno mnjenje mađarskog plemena stoji ne samo daleko od ovog shvatanja, već je sa njime čak u dijametralnoj protivnosti. Ne treba tajiti gospodo moja, da je mađarskim plemenom šovinizam danas u najvećoj meri ovladao… Svi vi, gospodo moja, stojite pod užasnim teretom šovinizma i ne smete ispod njega glave da podignete… Šovinizam je plod današnje pokvarene, od Čivuta zauzete štampe… Narodnostima se čak i to prebacuje da one hoće nove državno pravne odnošaje da stvaraju. To nije istina. Premda ja ovde i to mogu izjaviti da Srbi imaju zaista prava na zaseban državno-pravni položaj… No mi nismo samo kao narodnost zapostavljeni već i kao pojedinci. Tako se npr. od srpskih političkih listova zahteva dvostruka kaucija, gde ovoj po zakonu mesta nema. Kod sudova i vlasti, mi teško dolazimo do pravice… Negacija sviju drugih narodnosti, to je lozinka današnjih merodavnih krugova, to je tendencija koja se i kroz celu radnju ovog sabora provlači… Naposletku je vlada toliko daleko išla da je protiv izričite volje srpskog naroda predložila kruni, da se srpskoj crkvi naimenuje poglavica, koga je narod dotle svagda birao… Nije ugarska država time ništa dobila, jer je naimenovani patrijarh „protežirano čedo“ bečkih militarnih krugova… Vlada je sebi u našoj crkvi prisvojila sebi čak i pravo raspolaganja. Ministar prosvete postavlja učitelje čak u našim veroispovednim školama. Mi smo držali da će u okviru ugarske ustavnosti biti dovoljno polja za razvitak naše narodne individualnosti, ali smo u svojim nadama i očekivanjima prevareni… Ova lažna ustavnost toliko se kod nas diskreditirala, da bi nam mnogo milije bilo, kada bi sa otvorenim apsolutizmom posla imali… Ovostrani srpski narod zanosio se onda iluzijama da će slobodna i nezavisna ugarska morati imati za prirodnu posljedicu, da se i s one strane Dunava i Save obrazuje slobodna i nezavisna država sa slobodnim narodom srpskim… Nekada vam je u ovom domu Miletić doviknuo, da treba paziti da kakav severni Napoleon ne zateče nezadovoljne narodnosti u ovoj našoj domovini. Ja te reči sada mogu ponoviti, jer istočno pitanje kuca već na vratima monarhije.“

Pred sledeće izbore 1887. godine radikali i liberali su odvojeno izašli na izbore sa svojim radikalima. Protiv jedinog srpskog opozicionog kandidata u šajkaškom srezu Mihajla Miše Dimitrijevića, Ugarska vlada je predložila namerno bivšeg kulpinskog poslanika Miloša Dimitrijevića. Takođe, svojom kandidaturom u ovom srezu, Jaša Tomić je uspeo da oduzme Miši određeni broj opozicionih birača, što je dovelo do pobede Miloša Dimitrijevića.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja