Глас војвођанских Срба на Угарском сабору од Берлинског конгреса до 1887. године

query_builder

ГЛАС ВОЈВОЂАНСКИХ СРБА НА УГАРСКОМ САБОРУ ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО 1887. ГОДИНЕ

 

Аутор: др Милош Савин

 

Током друге деценије угарске уставности, од периода Берлинског конгреса, до ког долази 1878. године, десет година након Аустроугарске нагодбе, па до 1887. године, када српска опозиција први пут не улази у Угарски сабор, те остаје ванпарламентарна наредне две деценије, траје процес преобликовања политичке ситуације међу аустроугарским Србима. Овај ће осветлити искључиво учешће Срба и уже Угарске у политичком животу ове земље, док ће учешће Срба из Хрватске Славоније бити посебно обрађено.

Битно је истаћи три изборна циклуса који су омеђили овај период. Први парламентарни циклус је трајао од 1878. године, па до 1881. године. Овај период  је био најдинамичнији и најплоднији од поменута три, гледано кроз призму Срба посланика на Угарском сабору. У овом периоду учешћа у политичком животу био је лишен Светозар Милетић, предводник српског либерално-опозиционог покрета, који се тада налазио у затвору због наводне велеиздаје.

Посебну пажњу је неопходно посветити и другом парламентарном циклусу који је трајао од 1881. па до 1884. године. Овај период можемо назвати циклусом отворених диференцијација у српском опозиционом покрету. Пред почетак овог периода у склопу предизборних активности, долази до чувеног Новосадског збора Срба бирача Српске народне слободоумне странке, на ком Милетић покушава да учврсти политику одбране Бечкеречког програма, те обрачуна се са опортунистичким елементима. Уместо очекиваног, Милетић се конфронтира са представницима Нове омладине, будућим радикалима предвођеним Јашом Томићем. Током другог периода, прецизније 1882. године, Милетић тоне у најтежи облик нервне болести, те напушта доживотно било какав јавни ангажман. Елиминацијом Милетића, нестаје центрифугална сила којој гравитира орбита српског опозиционог покрета.

Закључићемо овај рад трећим периодом који траје од 1884. до 1887. године, током ког поред Срба који подржавају угарску власт, у парламенту делује само један српски опозициони посланик Миша Димитријевић. Као увертира у овај период одиграва се Кикиндска бирачка конференција на који опортуни елементи Српске народне слободоумне странке обарају Бечкеречки програм као застарео и нереалан, усвајајући нови умеренији Кикиндски програм. Овим чином се некадашња целовита странка дефинитивно поделила на три посебне политичке организације – нотабилитете, либерале и радикале. Радикали и либерали формално остају да постоје као једна целина. Док су нотабилитети одбацили Бечкеречки програм и заменили га Кикиндским, либерали остају доследни програму, па се радикали противе његовој промени, инсистирајући на допуни Бечкеречког програма социјалним питањима. Сам крај трећег периода и престанак парламентарног живота са српске опозиционаре на Угарском сабору, представља званично цепање Српске народне слободоумне странке, на либерале као странку континуитета, те радикале. До цепања долази на предизборним зборовима бирача у Сентомашу (Србобрану) и Новом Саду. Поред Срба опозиционара, неопходно је истаћи и Србе који су на изборе излазили и на њима побеђивали као кандидати мађарских политичких странака. Међу њима је такође било српских родољуба који су без „терања велике политике“ радили на добробит српских аутономних органа, школа и кутурних установа, често решавајући озбиљне животне проблеме својих бирача у локалним срединама.

Српска народна слободоумна странка је у свом Бечкеречком програму баштинила панславизам, борбу за потпуно национално ослобођење и државно уједињење Срба на Балкану у једну увећану Србију. За разлику од владајућих мађарских политичких партија, Бечкеречки програм је инсистирао на потпуној државној независности и суверености Мађарске у односу на Аустрију, а истог схватања су биле и поједине мађарске опозиционе партије. Програм је инсистирао и на покретању дискусије на Угарском сабору и  одлукама Благовештанског сабора из 1861. године које су захтевале аутономну Српску Војводину. Од настанка српског опозиционог покрета, угарска власт је покушавала да оснажи српске политичаре који би били опозиција опозицији. Први конкурентски програм и организацију Српској народној слободоумној странци, покренуо је клерикалац, монах Герман Анђелић, некада приврженик Беча, а затим послушник мађарске владе, који ће на концу постати и Карловачки патријарх. Сличан покушај имао је некадашњи вожд Српске Војводине, Ђорђе Стратимировић. Његов програм је био знатно умеренији од Милетићевог, али се залагао за српски национални интерес. Стратимировићев програм је знатно националнији од свих потоњих програма укључујући и Кикиндски програм српских нотабилитета. Сратимировић је инсистирао на томе да су Срби у Угарској малобројни и да треба да се окану геополитике, сврставањем у аустријско-мађарским размирицама, те да се посвете очувању својих права и аутономних институција.

Берлинским миром 1878. године, међународно признате кнежевине Србија и Црна Гора, Босна и Херцеговина су предате Аустроугарској на окупацију, а Македонија, Јужна Србија и Космет су остали под турском влашћу. Исходом Берлинског конгреса, Српска народна слободоумна странка није била задовољна. Милетићевци су сматрали да је Србија морала да добије целу Стару Србију тј., Новопазарски санџак, Косово, Метохију и вардарску Македонију, те целу Босну и Херцеговину. Посебно су били љути на Обреновиће који нису издејствовали максималне циљеве.

Пред саме изборе за Угарски сабор 1878. године, владајућа мађарска либерална странка је проценила опозиционо оријентисане српске бираче као фактор нестабилности и непредвидивости, па је дошло и до одређеног прекрајања изборних срезова. Граничарски изборни срез у Банату, у коме је главно упориште српских гласача било Панчево, је подељен на два среза, Панчевачки и Уздински.  Панчевачком срезу су одузета готово сва места са српском већином. Уздински срез је обиловао српским бирачима, али је било немогуће спроводити изборну кампању у њему. У овом срезу није постојао ниједан срез, нити варош средишњег тима, добро повезана са осталим местима. Представљао је пуки скуп села без нарочите повезаности у коме је са позиција власти могао лако да се врши непосредан утицај на  бираче. Са друге стране постојало је логично оправдање за поделу граничарског среза. Наиме, у њему је живело 14.000 бирача, док су остали срезови бројали око 3.000 бирача. Свега четири процента становништва је тада имало бирачко право.

На самим изборима, свега три српска опозициона кандидата су 1878. године ушла у Угарски сабор, Михаило Полит Десанчић у Тителу, Тона Хаџић у Новом Саду и Ника Максимовић у Сомбору. Једино је Полит био прави репрезент Српске народне слободоумне странке, мада и он је тада деловао крајње умерено и опрезно, у страху да га не задеси Милетићева судбина, у шта је он као његов адвокат био најбоље упућен. Антоније Тона Хаџић је био популаран писац и председник Матице српске, али једна изузетно контоверзна личност. Сумњичен је за бројне злоупотребе и неправилности. Неколико година пред изборе био је први сарадник и присталица Ђорђа Стратимировића и његовог програма, са циљем уништења странке чији је сада био посланик. Већ неколико година касније, биће један од виђенијих нотабилитета. Ника Максимовић је од самог настанка Српске народне слободоумне странке био унутрашњи противник Милетића и Бечкеречког програма. Чувени српски опозициони политичар и књижевник Лаза Костић је доживео потпуни дебакл у Шајкашком срезу где је победио Србин са владине листе, Пера Стојковић, граничарски државни лекар. Стојковић је имао конкретан програм везан за наводњавање, одводњавање и поделу ритске земље – није се бавио крупним политичким питањима. Почеком рада овог сазива, српски опозиционари су поднели адресу којом су истакли противљење за Босну и Херцеговину. Са њима се сложила и мађарска Независна странка којој је окупација сметала због могућег повећања становника Угарске, словенског порекла. Током рада овог сазива Угарског сабора долази и до једног значајног обрта. Наиме, Михајло Миша Сабовљевић, више пута до тада бирани посланик угарске владајуће странке, жестоко иступа против повреде српских аутономних права заједно, па чак много и енергичније од чланова Српске народне слободоумне странке. Сабовљевић је ушао у конфликт са Угарском владом, инсистирајући да се повећа број Срба у државној управи. Своју замисао је формулисао кроз крилатицу – „Ако смо добри за хонведе, добри смо и за чиновнике“. Сабовљевић је сматрао да као посланик већине у Сабору има много већу обавезу да заступа законе угарске државе, а не тренутну политику владе, за коју је сматрао да је по питању Срба изразито негативна.

На изборима 1881. године, Светозар Милетић се лично кандидовао у Шајкашкој, и у Тителском и у Жабаљском срезу, и победио у оба. Потпуно је анихилирао Стојковића који је отишао предалеко у подршци мађарској влади, те једини од свих Срба и владиноваца и опозиционара гласао за увођење мађарског језика у српске вероисповедне школе. Пошто је мађарска владајућа странка одбила да кандидује Мишу Сабовљевића у Кикинди, те предложила другог истакнутог Србина, Милетићевци су предложили Сабовљевића као свог кандидата. Дошло је до невероватних притисака на српске бираче од стране Мађарске владе која је желела да казни Сабовљевића за опозиционо држање у претходном сазиву. На крају, Сабовљевић је изгубио ове изборе за свега 18 гласова, који су били врло спорни. Сабовљевић ће већ на следећим изборима као кандидат нотабилитета повратити своју изборну јединицу, али не и славу у народу. Поред Милетића у Угарски сабор, од чланова Српске народне слободоумне странке, у парламентарне клупе сешће Полит и Ника Максимовић. Битно је и напоменути независног кандидата Михајловића из Бечкерека, који је сам без икакве организације победио на изборима у свом срезу, а у Сабору је  деловао опозиционо. Иако у сукобу од раније у првој години мандата, Милетић и Максимовић су се одлично допуњавали, међутим већ 1882. године, Милетић тоне у болест.

Иако нотабилитети или прецизније рећи владиновци, остварују известан резултат на изборима 1884. године, они више не таласају у овом сазиву. Једини нотабилитетски кандидат који је реално победио је био Миша Сабовљевић, управо зато што је имао Србина против кандидата ког је подржала мађарска влада, као и противкандидата из редова опозиције. Једини опозиционо оријентисани Србин који је победио на изборима за Угарски сабор је био Миша Димитријевић, Милетићев политички наследник, у Шајкашком изборном срезу. Миша Димитријевић се јануара 1887. године обрео у Будимпешти где је у својству шајкашког посланика планирао да одржи говор на седници Угарског сабора. Ово је било тек прво Димитријевићево обраћање за три године, што нам говори да иако суверен и неприкосновен у српској публицистици, народно-црквеним питањима и либерално-опозиционом покрету, није у довољној мери користио саборску говорницу за осветљавање српског питања и учвршћавање позиција Српске либералне странке. Димитријевић се 25. јануара 1887. године Сабору обратио говором који је у потпуности одражавао темељне принципе српских либерала према политичкој и државној  ситуацији у Угарској. Говор који је накнадно штампао Браник по стенограмским белешкама, је изгледао овако: „Ја сам ваљда тако срећан или боље рећи несрећан, да припадам оној великој већини народа ове државе, коју ви господо у овоме дому, народностима називате. И поред свега тога што тој великој већини припадам, опет сам зато у овоме дому, можда само са изузетком неколицине другова, усамљен… Овим сам хтео да укажем на неприродни сразмер који између становништва ове државе и између његовог законитог представништва постоји. Та зар и може бити неприроднијег стања него као што је овде у овом дому, где су шест милиона Мађара заступљени у овоме дому са више од 400 заступника, док 10 милиона других народности једва две или три десетине својих заступника броје. Ово неприродно стање, ова грдна аномалија коју у овом дому опажамо, то је уједно и карактерна црта целог данашњег државног система… Држава као највећи, и по досадашњем искуству најсавршенији друштвени организам, може, као и сваки други организам, само тако напредовати и успевати, ако су сви његови органи довољно развијени, и ако тако развијени без икакве препреке своје функције редовно врше… Тако би једном у овом дому требала да ухвати корена мисао, да то вечито неће тако моћи ићи, да 6 милиона Мађара владају неограничено над 10 милиона осталих народности… Али како су поштовани г.г. чланови овог дома далеко од тог схватања, изузимајући можда један једини, редак и племенити изузетак у особи пошт. заступника Мочарије… Шта више, све странке овог сабора, цело јавно мњење мађарског племена стоји не само далеко од овог схватања, већ је са њиме чак у дијаметралној противности. Не треба тајити господо моја, да је мађарским племеном шовинизам данас у највећој мери овладао… Сви ви, господо моја, стојите под ужасним теретом шовинизма и не смете испод њега главе да подигнете… Шовинизам је плод данашње покварене, од Чивута заузете штампе… Народностима се чак и то пребацује да оне хоће нове државно правне одношаје да стварају. То није истина. Премда ја овде и то могу изјавити да Срби имају заиста права на засебан државно-правни положај… Но ми нисмо само као народност запостављени већ и као појединци. Тако се нпр. од српских политичких листова захтева двострука кауција, где овој по закону места нема. Код судова и власти, ми тешко долазимо до правице… Негација свију других народности, то је лозинка данашњих меродавних кругова, то је тенденција која се и кроз целу радњу овог сабора провлачи… Напослетку је влада толико далеко ишла да је против изричите воље српског народа предложила круни, да се српској цркви наименује поглавица, кога је народ дотле свагда бирао… Није угарска држава тиме ништа добила, јер је наименовани патријарх „протежирано чедо“ бечких милитарних кругова… Влада је себи у нашој цркви присвојила себи чак и право располагања. Министар просвете поставља учитеље чак у нашим вероисповедним школама. Ми смо држали да ће у оквиру угарске уставности бити довољно поља за развитак наше народне индивидуалности, али смо у својим надама и очекивањима преварени… Ова лажна уставност толико се код нас дискредитирала, да би нам много милије било, када би са отвореним апсолутизмом посла имали… Овострани српски народ заносио се онда илузијама да ће слободна и независна угарска морати имати за природну посљедицу, да се и с оне стране Дунава и Саве образује слободна и независна држава са слободним народом српским… Некада вам је у овом дому Милетић довикнуо, да треба пазити да какав северни Наполеон не затече незадовољне народности у овој нашој домовини. Ја те речи сада могу поновити, јер источно питање куца већ на вратима монархије.“

Пред следеће изборе 1887. године радикали и либерали су одвојено изашли на изборе са својим радикалима. Против јединог српског опозиционог кандидата у шајкашком срезу Михајла Мише Димитријевића, Угарска влада је предложила намерно бившег кулпинског посланика Милоша Димитријевића. Такође, својом кандидатуром у овом срезу, Јаша Томић је успео да одузме Миши одређени број опозиционих бирача, што је довело до победе Милоша Димитријевића.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language