Georgije Magarašević, rodonačelnik Letopisa

20/04/2018

GEORGIJE MAGARAŠEVIĆ, RODONAČELNIK LETOPISA

 

Autor: Jovanka Simić, novinar

 

KRAJEM septembra ove godine navršiće se 225 leta od kako se u sremskom mestu Adaševci, u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji, rodio Georgije Magarašević, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu i  pokretač i prvi urednik Serbskog  letopisa koji je docnije  nazvan Letopis serbski. Reč je o časopisu sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi.

Posle gimnazije u Sremskim Karlovcima, Magarašević na kratko započinje školovanje u Pešti, ali se zbog narušenog zdravlja vraća u Karlovce 1813. godine. Kako je u tim danima upražnjeno mesto profesora humanističkih predmeta u razredima čovečnosti, za predavača je postavljen Magarašević.

Tokom nastavničkog rada on se zbližio sa  Lukijanom Mušickim, igumanom fruškogorskog manastira Šišatovac. Povremene međusobne trzavice nisu narušile to, dugi niz godina, veliko prijateljstvo. U Šišatovcu se Magarašević  upoznao i sa Vukom Karadžićem koji je u ovom manastiru boravio u aprilu i maju 1815.godine tokom priprema za rad na svom rečniku.

U Karlovačkoj gimnaziji, Magarašević je predavao i istoriju,a to je predstavljalo još veću odgovornost jer je karlovački mitropolit Stefan Stratimirović bio veoma naklonjen istorijskim naukama pa je od gimnazijskog profesora očekivao impresivno poznavanje istorije. Zato se Magarašević marljivo snabdevao raznovrsnom literaturom kako bi bio ravnopravan sagovornik mitropolitu.

Profesorska karijera Magaraševića u najstarijoj srpskoj gimnaziji trajala je, ipak, samo tri godine, a povod za njeno prekidanje bila je – ljubavna afera. U leto 1816. godine, kod supruge njegovog kolege, gimnazijskog profesora Tome Vojnovića pronađena su Magaraševićeva ljubavna pisma. Tim povodom Lukijan Mušicki je naširoko pisao Vuku Karadžiću. Magarašević se našao u veoma teškom položaju što se vidi i iz njegovog pisma upućenog prijatelju Jakovu Gerčiću u kojem on konstatuje: „Mrtav beh i oživeh“.

Zapravo, „oživeo“ je zahvaljujući pomoći vladike Gedeona Petrovića koji je posredovao u njegovom premeštaju na nastavničko mesto u Novosadskoj gimnaziji, gde je ostao sve do svoje smrti 1830. godine. Zahvaljujući čvrstoj podršci vladike Gedeona, Magarašević se nije morao obazirati na zajedljive komentare novih kolega u vezi sa njegovim ljubavnim skandalom.

On se u potpunosti posvetio nastavničkom poslu koji je i u Karlovačkoj gimnaziji dobro obavljao. Svih tih godina bio je mnogo prisutniji u kulturnom životu, vodio je prepisku sa mnogim kulturnim radnicima i posvetio se svom spisateljskom radu. Na  književnost Magaraševića su prvenstveno usmeravali kontakti sa dvojicom snažnih intelektualaca toga vremena, Lukijanom Mušickim i Vukom Karadžićem.

Mušicki, istina, nije previsoko vrednovao Magaraševićeve sposobnosti, divio se samo njegovom kaligrafskom rukopisu, kome je čak posvetio jednu odu. Magaraševića, pak, nije privlačila klasicistička poezija koju je pisao Mušicki.

U Novosadskoj gimnaziji, u Magaraševićevo vreme, predavao je i profesor Milovan Vidaković, istaknuti i omiljeni (povremeno i osporavani) romanopisac. Od prvih dana svog boravka u Novom Sadu, Magarašević je pokazivao netrpeljivost prema Vidakoviću što je, smatralo se, proizilazilo iz Magaraševićeve bliskosti sa Vukom Karadžićem koji je bio veoma oštar kritičar Vidakovićevih knjiga.

U veoma neprijatnu književnu polemiku između Vuka i Vidakovića, Magarašević se nije direktno uključivao. On je  prevodima iz književno-teorijskih dela samo želeo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti. Smatrao je da bi visoke kriterijume književnog stvaranja trebalo da prihvate i srpski književnici.

Magarašević je bio čovek velike radne energije i literarnog  dara, a najveći deo svog opusa posvetio je istorijskim temama. Napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) koja sadrži  prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Naredne godine (1822) izdao je, ne navodeći izvor, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) objavljena je posle Magaraševićeve smrti.

Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti i knjiga koje mu je Vuk Karadžić slao iz Beča,  Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra njegovim najznačajnijim originalnim delom. Magarašević je naročito cenio književnika i slikara Solomona Gesnera (1730—1788) koji je živeo u Švajcarskoj. Bio je široko popularan u evropskim književnim krugovima s početka 19. veka kao „majstor lakog, tananog, prozračnog, pastoralnog pesništva“. Prevodio je    Magarašević i  neka Gesnerova dela, ali nesiguran u svoj rani prevodilački rad, nije želeo da ih objavljuje. U pismu Vuku objašnjavao je nadugačko sve teškoće na koje je nailazio prilikom prevođenja.

Mada Magaraševićev opus nije obiman, on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio izuzetno dubok  trag u razvoju srpske kulture. Među srpskim književnicima još u 18. veku začela je ideja o pokretanju književnog časopisa. O tome je 1816. godine razmišljao i Lukijan Mušicki, a sa njegovim planovima bio upoznat i Magarašević.

Slovački slavista i direktor Gimnazije u Novom Sadu Pavel Jozef  Šafarik je, takođe, razmišljao o pokretanju časopisa, ali prilično oprezno jer je na umu imao i nedostatak finansija za takav poduhvat. Ako su od Mušickog potekli prvi idejni podsticaji, Šafarik je, veruje se, još konkretnije uticao na Magaraševića u vezi sa osnivanjem časopisa.

Sredinom 1823. godine Magarašević je otpočeo pripreme za  izdavanje časopisa. Nije još bio siguran kakav će biti karakter planirane publikacije, a najveći problem predstavljalo mu je  pronalaženje izdavača. Odlučio se za saradnju sa Konstantinom Kaulicijem, prilično nepouzdanom ličnošću koji je bio na glasu kao čovek koji rado prodaje knjige, ali teško piscima isplaćuje zarađeni novac. Mnoge probleme Magarašević je morao da rešava u hodu jer još nije imao precizno razrađenu koncepciju budućeg časopisa.

Početkom oktobra 1825. godine iz štampe je izašla  prva sveska Letopisa. Magarašević navodi da zbog izvesnih poteškoća Letopis nije mogao da bude objavljen prethodne godine, ali da je ipak  zadovoljan jer je prikupljen materijal dovoljan za izdavanje još jedne sveske. U Predslovijeu (predgovoru), prvoj svesci, Magarašević je izneo program časopisa čiji glavni sadržaj će biti „sve što se god slovenskog naroda od Adrijatskog do Ledenog i od Baltiskog do Crnog mora voobšte, a osobito što se nas Serbalja tiče i to u književnom prizreniju, sve je to predmet Serbske letopisi“.

Kada je o jeziku reč, Magarašević je u Predsloviju zauzeo  umeren i pomiriteljski stav između Vukove i struje njegovih protivnika. Vasilije Vasilijević, Vukov prijatelj iz Zemuna, u vezi sa ovom Magaraševićevom kolebljivošću je pisao: “Jeste li dobili Magaraševićev letopis na 1825. godine? I on gleda da današnjem vkusu ugove, ali opet kaže u predgovoru da će na posletku biti ono što mora biti. Kad bi on svoje knjige pod tuđim imenom izdavao i na drugom mestu štampao, ne verujem da bi ovako govorio“.

Jedan od važnijih odeljaka Letopisa bile su Biografičeske čerte slavni Serbalja. Posle Predslovija štampan je jedan odeljak sa kalendarom gde su navedena posrbljena imena svetaca. Magarašević objašnjava uvođenje ove rubrike tvrdnjom da ništa više i plemenitije ne utiče na čoveka od dobrog primera. Međutim, poserbljena imena svetaca koja je Magarašević upotrebljavao u kalendaru izazvala su brzu reakciju mitropolita Stefana Stratimirovića koji je tražio od magistrata da knjiga bude zabranjena.

Magistrat je zaplenio Letopis, ali je Namesničko veće ubrzo poništilo odluku jer se nije mogla sekvestirati knjiga koju je odobrila cenzura. Magarašević je bio očajan zbog komplikacija koje su zadesile prvu svesku Letopisa.

U istoriji srpske književnosti zabeležen je i nepravilan oblik naziva Magaraševićevog časopisa. Na naslovnoj stranici koju je pripremao za štampu, pisalo je Serbske Letopisi za god. 1825. perva častica. Pretpostavlja se da je Šafarik prve dve reči razumeo kao nominativ plurala, pa je u prepisci časopis označio kao Srbske letopisi. Nepravilan oblik kratko vreme koristio je čak i Jovan Skerlić. Šafarik je docnije koristio ispravan oblik u svojim književno-istorijskim delima, pa časopis naziva  Ljetopis Srbska ili Srbska ljetopis.

Uprkos teškoćama, Letopis je već od prve godine izlaženja izazvao veliku pažnju srpske čitalačke publike. Srbi iz velikih gradskih centara izvan Južne Ugarske, posebno iz Budima i Pešte, ubrzo su pokazali interesovanje da pomognu izdavanje Letopisa. Prvi je bio Josif Milivuk, bogati trgovac iz Pešte, koji je Magaraševiću ponudio iste uslove kao Kaulicije: 100 forinti i 25 primeraka svake knjige na šta je početkom 1825. Magarašević i  pristao.

Ubrzo je u Pešti osnovana Matica srpska koja je na sebe preuzela brigu o izdavanju Letopisa. Prvi Matičin predsednik Jovan Hadžić (izabran je 4. februara 1926. godine) izradio je pravilnik Matice koji je sadržao i brigu o časopisu. Prva knjiga Letopisa koju je izdala Matica srpska bila je, ukupno gledajući, četvrta po redu i prva u 1826. godini.

Pokroviteljstvo Matice nad časopisom suzilo je Magaraševićeve uredničke kompetencije, ali njegov urednički program nije bitno menjan. Taj program je sve do kraja Magaraševićevog života (Novi Sad, 6/18.januar 1830.) u velikoj meri obeležio Letopis.

Literatura

 * Đorđe Živanović, Georgije Magarašević (1793—1830), Novi Sad   1976.

 *Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd, 2002.

 * Enciklopedija istorije i književnosti na srpskom jeziku  – Istorijska biblioteka (internet izdanje)

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja