Георгије Магарашевић, родоначелник Летописа

query_builder

ГЕОРГИЈЕ МАГАРАШЕВИЋ, РОДОНАЧЕЛНИК ЛЕТОПИСА

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

КРАЈЕМ септембра ове године навршиће се 225 лета од како се у сремском месту Адашевци, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, родио Георгије Магарашевић, историчар, књижевник, књижевни критичар, професор Гимназије у Сремским Карловцима и у Новом Саду и  покретач и први уредник Сербског  летописа који је доцније  назван Летопис сербски. Реч је о часопису са најдужим континуитетом излажења у српској култури.

После гимназије у Сремским Карловцима, Магарашевић на кратко започиње школовање у Пешти, али се због нарушеног здравља враћа у Карловце 1813. године. Како је у тим данима упражњено место професора хуманистичких предмета у разредима човечности, за предавача је постављен Магарашевић.

Током наставничког рада он се зближио са  Лукијаном Мушицким, игуманом фрушкогорског манастира Шишатовац. Повремене међусобне трзавице нису нарушиле то, дуги низ година, велико пријатељство. У Шишатовцу се Магарашевић  упознао и са Вуком Караџићем који је у овом манастиру боравио у априлу и мају 1815.године током припрема за рад на свом речнику.

У Карловачкој гимназији, Магарашевић је предавао и историју,а то је представљало још већу одговорност јер је карловачки митрополит Стефан Стратимировић био веома наклоњен историјским наукама па је од гимназијског професора очекивао импресивно познавање историје. Зато се Магарашевић марљиво снабдевао разноврсном литературом како би био равноправан саговорник митрополиту.

Професорска каријера Магарашевића у најстаријој српској гимназији трајала је, ипак, само три године, а повод за њено прекидање била је – љубавна афера. У лето 1816. године, код супруге његовог колеге, гимназијског професора Томе Војновића пронађена су Магарашевићева љубавна писма. Тим поводом Лукијан Мушицки је нашироко писао Вуку Караџићу. Магарашевић се нашао у веома тешком положају што се види и из његовог писма упућеног пријатељу Јакову Герчићу у којем он констатује: „Мртав бех и оживех“.

Заправо, „оживео“ је захваљујући помоћи владике Гедеона Петровића који је посредовао у његовом премештају на наставничко место у Новосадској гимназији, где је остао све до своје смрти 1830. године. Захваљујући чврстој подршци владике Гедеона, Магарашевић се није морао обазирати на заједљиве коментаре нових колега у вези са његовим љубавним скандалом.

Он се у потпуности посветио наставничком послу који је и у Карловачкој гимназији добро обављао. Свих тих година био је много присутнији у културном животу, водио је преписку са многим културним радницима и посветио се свом списатељском раду. На  књижевност Магарашевића су првенствено усмеравали контакти са двојицом снажних интелектуалаца тога времена, Лукијаном Мушицким и Вуком Караџићем.

Мушицки, истина, није превисоко вредновао Магарашевићеве способности, дивио се само његовом калиграфском рукопису, коме је чак посветио једну оду. Магарашевића, пак, није привлачила класицистичка поезија коју је писао Мушицки.

У Новосадској гимназији, у Магарашевићево време, предавао је и професор Милован Видаковић, истакнути и омиљени (повремено и оспоравани) романописац. Од првих дана свог боравка у Новом Саду, Магарашевић је показивао нетрпељивост према Видаковићу што је, сматрало се, произилазило из Магарашевићеве блискости са Вуком Караџићем који је био веома оштар критичар Видаковићевих књига.

У веома непријатну књижевну полемику између Вука и Видаковића, Магарашевић се није директно укључивао. Он је  преводима из књижевно-теоријских дела само желео да укаже на позитиван значај књижевне критике у развоју књижевности. Сматрао је да би високе критеријуме књижевног стварања требало да прихвате и српски књижевници.

Магарашевић је био човек велике радне енергије и литерарног  дара, а највећи део свог опуса посветио је историјским темама. Написао је Историју најновији прикљученија (1823) која садржи  приказ најзначајнијих европских политичких догађаја од 1809. до 1821. године. Наредне године (1822) издао је, не наводећи извор, једно Наполеоново мемоарско дело. Популарно писана Кратка всемирна историја (1831) објављена је после Магарашевићеве смрти.

Под утицајем сентименталистичке путописне књижевности и књига које му је Вук Караџић слао из Беча,  Мaгарашевић је написао Писма Филосерба објављена у Летопису 1828. и 1829. године што се сматра његовим најзначајнијим оригиналним делом. Магарашевић је нарочито ценио књижевника и сликара Соломона Геснера (1730—1788) који је живео у Швајцарској. Био је широко популаран у европским књижевним круговима с почетка 19. века као „мајстор лаког, тананог, прозрачног, пасторалног песништва“. Преводио је    Магарашевић и  нека Геснерова дела, али несигуран у свој рани преводилачки рад, није желео да их објављује. У писму Вуку објашњавао је надугачко све тешкоће на које је наилазио приликом превођења.

Мада Магарашевићев опус није обиман, он је покретањем часописа Србска летопис (1825) оставио изузетно дубок  траг у развоју српске културе. Међу српским књижевницима још у 18. веку зачела је идеја о покретању књижевног часописа. О томе је 1816. године размишљао и Лукијан Мушицки, а са његовим плановима био упознат и Магарашевић.

Словачки слависта и директор Гимназије у Новом Саду Павел Јозеф  Шафарик је, такође, размишљао о покретању часописа, али прилично опрезно јер је на уму имао и недостатак финансија за такав подухват. Ако су од Мушицког потекли први идејни подстицаји, Шафарик је, верује се, још конкретније утицао на Магарашевића у вези са оснивањем часописа.

Средином 1823. године Магарашевић је отпочео припреме за  издавање часописа. Није још био сигуран какав ће бити карактер планиране публикације, а највећи проблем представљало му је  проналажење издавача. Одлучио се за сарадњу са Константином Кaулицијем, прилично непоузданом личношћу који је био на гласу као човек који радо продаје књиге, али тешко писцима исплаћује зарађени новац. Многе проблеме Магарашевић је морао да решава у ходу јер још није имао прецизно разрађену концепцију будућег часописа.

Почетком октобра 1825. године из штампе је изашла  прва свеска Летописа. Магарашевић наводи да због извесних потешкоћа Летопис није могао да буде објављен претходне године, али да је ипак  задовољан јер је прикупљен материјал довољан за издавање још једне свеске. У Предсловијеу (предговору), првој свесци, Магарашевић је изнео програм часописа чији главни садржај ће бити „све што се год словенског народа од Адријатског до Леденог и од Балтиског до Црног мора вообште, а особито што се нас Сербаља тиче и то у књижевном призренију, све је то предмет Сербске летописи“.

Када је о језику реч, Магарашевић је у Предсловију заузео  умерен и помиритељски став између Вукове и струје његових противника. Василије Василијевић, Вуков пријатељ из Земуна, у вези са овом Магарашевићевом колебљивошћу је писао: “Јесте ли добили Магарашевићев летопис на 1825. године? И он гледа да данашњем вкусу угове, али опет каже у предговору да ће на послетку бити оно што мора бити. Кад би он своје књиге под туђим именом издавао и на другом месту штампао, не верујем да би овако говорио“.

Један од важнијих одељака Летописа биле су Биографическе черте славни Сербаља. После Предсловија штампан је један одељак са календаром где су наведена посрбљена имена светаца. Магарашевић објашњава увођење ове рубрике тврдњом да ништа више и племенитије не утиче на човека од доброг примера. Међутим, посербљена имена светаца која је Магарашевић употребљавао у календару изазвала су брзу реакцију митрополита Стефана Стратимировића који је тражио од магистрата да књига буде забрањена.

Магистрат је запленио Летопис, али је Намесничко веће убрзо поништило одлуку јер се није могла секвестирати књига коју је одобрила цензура. Магарашевић је био очајан због компликација које су задесиле прву свеску Летописа.

У историји српске књижевности забележен је и неправилан облик назива Магарашевићевог часописа. На насловној страници коју је припремао за штампу, писало је Сербске Летописи за год. 1825. перва частица. Претпоставља се да је Шафарик прве две речи разумео као номинатив плурала, па је у преписци часопис означио као Србске летописи. Неправилан облик кратко време користио је чак и Јован Скерлић. Шафарик је доцније користио исправан облик у својим књижевно-историјским делима, па часопис назива  Љетопис Србска или Србска љетопис.

Упркос тешкоћама, Летопис је већ од прве године излажења изазвао велику пажњу српске читалачке публике. Срби из великих градских центара изван Јужне Угарске, посебно из Будима и Пеште, убрзо су показали интересовање да помогну издавање Летописа. Први је био Јосиф Миливук, богати трговац из Пеште, који је Магарашевићу понудио исте услове као Каулиције: 100 форинти и 25 примерака сваке књиге на шта је почетком 1825. Магарашевић и  пристао.

Убрзо је у Пешти основана Матица српска која је на себе преузела бригу о издавању Летописа. Први Матичин председник Јован Хаџић (изабран је 4. фебруара 1926. године) израдио је правилник Матице који је садржао и бригу о часопису. Прва књига Летописа коју је издала Матица српска била је, укупно гледајући, четврта по реду и прва у 1826. години.

Покровитељство Матице над часописом сузило је Магарашевићеве уредничке компетенције, али његов уреднички програм није битно мењан. Тај програм је све до краја Магарашевићевог живота (Нови Сад, 6/18.јануар 1830.) у великој мери обележио Летопис.

Литература

 * Ђорђе Живановић, Георгије Магарашевић (1793—1830), Нови Сад   1976.

 *Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 2002.

 * Енциклопедија историје и књижевности на српском језику  – Историјска библиотека (интернет издање)

1Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language