Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
МОЛДАВИЈА: локални у сусрет парламентарним изборима
Политичка трка је у Молдавији годинама неизвесна и на изборној клацкалици, у дубоко подељеној земљи на, условно речено, изразито проруски север и проруски југ, пре свега Гагаузију, као и прозападни центар и Кишињев, који је и сам подељен на предграђа која су редовно прозападне и прорумунске оријентације, наспрам најурбанијих подручја која гласају за проруске партије.
Уколико се погледа државни попис становништва и упореди с оним из 2004. године, може се прво уочити да је број Румуна процентуално утростручен, те да је порастао са 1.9% на 7%, што је превасходно утицај појединих политичких опција које отворено заговарају уједињење, а занимљиво је да се ниједна велика политичка партија у Румунији не противи оваквом следу догађаја, што указује на чињеницу да се у Букурешту, суштински, на положај Републике Молдавије гледа као на свенационално питање, пре него ли стриктно или дневнополитичко.
Такође, број Украјинаца и Руса је варљив, јер се из бројних, дубоко социолошких разлога, немали број Словена у Молдавији идентификује са државом у страху од уједињења и потпуног преовладавања романског националног момента, те се из датог разлога изјашњавају као Молдавци и постављају као заштитници молдавског суверенитета, на тај начин креирајући став по ком Молдавац није искључиво грађанин романског порекла и само етничка, већ шира национална категорија.
Кишињев је град у ком проруски кандидати нису успели да победе, чак ни у време када су уживали већинску подршку на државном нивоу. Од 2008. до 2018. године на дужности градоначелника је Дорин Чиртоака, члан Либералне партије, коју предводи његов ујак Михаи Ђимпу, који је млађи брат унионисте Георге Ђимпуа. Либерална партија је изразито прозападне (и проЕУ и проНАТО) оријентације. Шта више, Либерална партија се залаже и за уједињење са Румунијом и романско становништво Републике Молдавије сматра национално Румунима. Сам Чиртоака је често истицао овакво опредељење и на симболичан начин – истичући у свом кабинету поред државне и заставу Румуније.
Ипак, након раскола у проевропском крилу, које су након избора 2014. године чиниле Либерално-демократска партија, Демократска партија и Либерална партија, Демократска партија Молдавије, на чијем је челу Влад Плахотниук, који се сматра незваничним владаром Молдавије, једним од најбогатијих олигарха ове земље и човек ког опозиционе политичке снаге (како прозападне, тако и проруске) сматрају кључним покровитељем системске корупције, започела је обрачун са својим политичким партнерима. Тако је прво ухапшен Влад Филат, дотадашњи лидер ЛДПМ, иначе 2016. године најснажније политичке партије у Молдавији, због оптужби за корупцију и присвајање јавног новца, те злоупотребе банкарског система у кривичном делу које се у Молдавији назива „крађом века“, а у ком се Филат и сијасет других политичара терете за присвајање преко једне милијарде евра новца извученог из банака.
Филат, осми премијер Републике Молдавије, осуђен је 2016. године на девет година затвора због умешаности у овај криминални акт.
ЛДПМ је тешко преживео овај удар, нарочито и због ранијег раскола у партији, пошто је почетком 2015. године Јуриј Леанча, некадашњи министар спољних послова Молдавије и премијер ове земље, напустио ЛДПМ и основао сопствену партију Европска народна партија Молдавије, која у парламенту формира коалицију са ДПМ.
ДПМ је успела да на своју страну приволи већину посланика ЛДМП и трећину посланика Комунистичке партије Молдавије и тако од четврте снаге на изборима постане најснажнија политичка опција у актуелном сазиву парламента.
Слична политичка судбина задесила је и Либералну партију, пошто је градоначелник Кишињева Дорин Чиртоака ухапшен током служења свог трећег мандата, што је довело до изласка либерала из владајуће коалиције на нивоу државе. Либерали, као најснажнија политичка опција проевропске оријентације у главном граду, нису успели да се опораве од овог ударца и на ванредним локалним изборима до којих је дошло након оставке Чиртоаке, а њихов нови кандидат за градоначелника осваја миноран број гласова.
Слично као и у Кишињеву, и у другом по величини граду, „северној престоници“ Балцију, дотадашњи градоначелник Ренато Усатиј, лидер Наше партије, проруске оријентације али у константном сукобу са проруским председником Додоном и његовом Социјалистичком партијом, бива оптужен за криминалне радње у вези са поменутом „крађом века“ и напушта земљу, одлучивши да оде у Руску Федерацију. У овом већински рускојезичном граду, тако су истог дана кад и у Кишињеву 20. маја 2018. године одржани ванредни локални избори.
Кључна борба се водила између кандидата две проруске партије – Николаја Григоришина из Наше партије и Александра Усатија из Социјалистичке партије. Григоришин је забележио убедљиву победу већ у првом кругу избора, освојивши 62.2% гласова.
У Кишињеву пак месту градоначелника надала су се три кандидата.
Први је био Јон Чебан, високи функционер Социјалистичке партије, који се надао да ће на фону растуће популарности социјалиста, чињенице да им се предвиђа убедљива победа па чак могуће и апсолутна већина у молдавском парламенту, судећи по анкетама, успети да по први пут преузме престоницу од проевропских снага.
Месту градоначелника се такође надао и Андреј Настасе, који је лидер нове генерације, представља проевропску десну опозицију, и уз Мају Санду чини алтернативу како лево оријентисаним проруским партијама, тако и владајућој левој оријентисаној, проевропској ДПМ.
Представник власти на овим изборима била је Силвија Раду, која је званично наступала као независни кандидат, иако је заправо обављала функцију градоначелника од хапшења Чиртоаке, а по указу централних власти.
Кандидат близак ДПМ Силвија Раду остварила је за ову партију, која је на претходним локалним изборима у престоници тек прешла цензус, чак и солидан резултат од 18%. Но, у други круг су прошли кандидати левице и деснице Чебан и Настасе. Упркос ниској излазности у предграђима и вишој излазности старијих слојева становништва, Настасе је успео да надокнади велики заостатак из првог круга (41:32%) и забележи победу са освојених 52.6%.
ИЗБОРНА ПОРУКА
Кишињев остаје бастион проевропских снага у Молдавији. Чак и у ситуацији у којој је излазност најнижа у најпрорумунскијим деловима града, односно највиша у оним проруски оријентисаним, у ситуацији када је готово двоструко више на биралиштима гласача старијих од 72 године, у односу на оне који су старости од 18 до 24, када је проевропска опција разједињена (ДПМ је одбио да подржи Настасеа у другом кругу) и када су социјалисти у налету, главни град Републике Молдавије и даље гласа превасходно по геополитичком опредељењу које је очито прозападно.
Даље, убедљивим поразом у Балцију социјалисти су показали да, упркос чињеници што тренутно наступају делимично са позиције власти, не успевају да истисну кључног конкурента на свом делу политичког пола, те да, иако „политички обезглављени“, припадници Наше партије успевају не само да опстану на политичкој сцени Молдавије, него и да истисну социјалисте са севера земље.
Демократе не могу бити задовољне резултатима у два највећа града, али се не могу сматрати ни потпуним губитницима. Користећи ресурсе који им стоје на располагању и доказујући још једном снагу своје инфраструктуре, успели су да однесу победу у пет мањих средина у молдавској унутрашњости, показујући тако да на изборима који су планирани за јесен ове године, они могу захваљујући новом, мешовитом изборном систему, који су изгласали заједно са социјалистима, освојити сасвим довољно мандата у једнокружним изборним јединицма превасходно у унутрашњости и тако постати незаобилазан фактор при формирању нове власти.
Ипак, победа младе, новоформиране, десно и прозападно оријентисане опозиције предвођене Мајом Санду, бившом министарком просвете која је поражена на прошлогодишњим председничким изборима од лидера социјалиста Игора Додона, те новоизабраним градоначелником Кишињева Андрејем Настасеом, даје уверење овим опцијама да су способне поразити како Плахотниука, тако и Додона. Такође, западним партнерима ови резултати говоре да Плахотниук никако није једина политичка снага на коју се може рачунати, а која може бити оријентисана ка Бриселу.
Штавише, резултати будућих парламентарних избора, који лако могу донети ситуацију у којој нико нема апсолутну већину, могу истерати на чистац дилему која се све чешће намеће – да ли је новој опозицији преча демонтажа система који сматрају олигархијским или геополитички вектор, затим да ли социјалисти стављају геополитички интерес испред жеље за демонтажом онога што такође сматрају олигархијским системом власти Плахотниука и у крајњој линији, колико су демократе способне сличним методама којима су готово уништиле либералне демократе, либерале и наштетиле Нашој партији, исто учинити и сада кључним ривалима у лику социјалиста и нове деснице?
Ипак, ту молдавским дилемама није крај. Нова опозициона десница није до краја јасно дефинисана у погледу евентуалног уједињења са Румунијом. Трајан Басеску, бивши румунски председник, предводи покрет уједињења, како каже, „две румунске земље“. У Букурешту, истина незванично, с одобравањем на такву идеју гледају и из власти и из опозиције.
Снажан економски раст Румуније као да је појачао експанзионистичке идеје у смислу онога што се и у тамошњим академским круговима назива довршетком процеса започетог 1. децембра 1918. године (Дан сверумунског уједињења). Иако је Либерална партија као некадашњи носилац овог пројекта прилично изгубила на значају, немали број проунијатских кандидата на изборима у Кишињеву и велики број грађана које Басеску окупља током спровођења „сверумунског“ дијалога широм земље, говори о чињеници да је ова идеја жива, иако не сасвим доминантна.
Не треба запоставити ни чињеницу да је један од два лидера нове десне опозиције Маја Санду, латентно прорумунске оријентације, те да никада није јасно искључила опцију присаједињења Републике Молдавије Румунији.
Фреквентна политичка сцена у Републици Молдавији ће сасвим сигурно добити на новој динамици након предстојећих парламентарних избора. Победи ли проруска левица, можемо очекивати преузимање опозиционе сцене од стране умерено десних и све израженије прорумунских снага, уз вероватно и снажнију подршку из Букурешта, а потенцијално у средњем року и из Вашингтона или чак Варшаве као предводника нове Европе оличене у пројекту „Међуморје“, чији је Румунија неизоставни део.
У случају непостојања апсолутне већине очекују нас озбиљне политичке трзавице, непринципијелне трговине, несанкционисани уплив новца и друге аномалије једне недовршене и висококорумпиране државе. До сада је из таквих дуела, било са промосковском левицом, било са проевропском десницом, као победник излазио Влад Плахотниук, изнова доказујући личну моћ, али и снагу медијско-финансијско-политичке машинерије коју предводи.
Трећи сценарио би подразумевао виши степен отпорности на овакве изазове превасходно нове деснице, која би уз подршку Букурешта можда могла да се одлучи и на несвакидашњи корак, формирајући техничку владу са социјалистима, остављајући колико је то могуће по страни геополитичка питања и трудивши се да уклони кључне полуге власти олигархијског система.
Како би било наивно поверовати да су и сами социјалисти током година остали имуни на овај систем, реалније је претпоставити неуспех таквог пројекта, али и нове ванредне изборе на којима би нова десница могла приказати себе као кључног супарника социјалистима, истискујући једну крајње клијентелистичку опцију попут ДПМ, која функционише по принципу политичког предузећа и која без полуга власти, у овом облику, једноставно не може политички преживети у опозицији.
Сигурно је једно. Република Молдавија представља константно геополитичко жариште, које у случају тектонских социјалних промена и неконтролисаног слома олигархијског система може букнути са непредвидивим последицама и додатно дестабилизовати свакако рањив простор у ЕУ неинкорпорираног дела Старог континента.
Остави коментар