Geopolitika pobede

Geopolitika pobede

Autor: Milorad Vukašinović

Završetkom Hladnog rata otpočeo je proces geopolitičke prekompozicije na evropskom kontinentu koji je tekao u znaku potpunog trijumfalizma Zapada i poraza nekadašnjeg komunističkog Istoka, a što je kulminiralo raspadom (razaranjem) SFRJ, Čehoslovačke, Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Uporedo sa ovim promenama iz medijskog, akademskog i političkog diskursa nestao je pojam „Istoka“. To nije samo puki, semantički ili retorički preobražaj, nego promena koja ima višeznačno geopolitičko značenje. Reč je o transformaciji nekadašnje Istočne Evrope u Zapadnu Evropu, što je podrazumevalo i usvajanje novog sistema vrednosti koji ima svoj odjek i u savremenim istoriografskim istraživanjima.

    Zapadni planeri su u traganju za novim istorijskim i političkim identitetom država nekadašnjeg socijalističkog lagera procenili da se njihovo uključivanje u „evroatlantske integracije“ mora zasnivati na pretkomunističkim idejnim i državnopravnim postulatima. U ovom nastojanju treba tražiti osnovne uzroke opšte revizije istorije, posebno revizije istorije Drugog svetskog rata. Mada je ova tendencija zapažena na akademskom zapadu još pre nekoliko decenija (npr. u radovima Eriha Noltea u kojima se Drugi svetski rat prikazuje kao sukob dve totalitarne ideologije nacizma i komunizma), ceo postupak je doveden do paroksizma 2006. godine kada je Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila rezoluciju o „osudi komunizma kao totalitarne ideologije“ što je predstavljalo političko – pravni osnov za usvajanje niza sličnih akata u nekadašnjim komunističkim državama. U nekima od njih, poput Hrvatske, Ukrajine, ili u pribaltičkim državama, na delu je otvorena rehabilitacija sledbenika nacističke ideologije, uz izostanak bilo kakve ozbiljnije reakcije deklarativno antifašistički nastrojenog Brisela koji je 9. maj proglasio Danom Evrope, umesto danom pobede nad nacizmom.

   Tendencija revizije istorije Velikog otadžbinskog rata tema je kojom se poslednjih godina ozbiljno bavi savremena ruska istoriografija, čiji vodeći prvaci – poput Pavela Vladimiroviča Tulajeva, uočavaju „novi talas zapadnjačke rusofobije“ koji se odvija pod izgovorom navodne osude komunizma. Na tu temu profesor Tulajev je 2015. godine u Moskvi održao zanimljivo izlaganje o alternativnoj istoriji 20. veka, uz razume se, posebno razmatranje sadržaja Drugog svetskog rata. Prema ovoj verziji istorije, na početku prošlog veka, superuticajno „bratstvo međunarodnih bankara“ donelo je odluku o preuzimanju finansijskog sistema u SAD-u. Sve je kulminiralo 1913. kada je predsednik V. Vilson potpisao akt o formiranju privatne Banke federalnih rezervi. Na taj način stvorene su pretpostavke za uključivanje Amerike u Prvi svetski rat, a za račun međunarodnih bankara, koji su finansirajući Veliki rat i revoluciju u Rusiji 1917. godine suštinski težili razaranju evropskih hrišćanskih monarhija. Za „svetsku bankarsko – masonsku zakulisu“ najvažniji geopolitički cilj bilo je uspostavljanje Istočne Evrope kao lanca limotromfnih država koje trajno treba da sprečavaju potencijalni „kopneni savez Rusije i Nemačke“. Otuda je prirodno da se u ovim državama podstiču antiruski sentimenti (primer Poljske). Zanimljiva je i priča o usponu Hitlera. Ona je tangentalno povezana sa „unutrašnjom konsolidacijom Sovjetskog Saveza“ koji je tridesetih godina napustio ideju o „permanentnoj revoluciji“ i u međunarodnoj politici počeo da se ponašao po klasičnim državnim diplomatskim obrascima, štiteći prvenstveno svoje nacionalne i državne interese.

Mada je u predvečerje Drugog svetskog rata nacistička Nemačka pokazivala izvesnu „geopolitičku dvosmislenost“ koji prirodno proističe iz položaja „nemačke centralnosti“ u Evropi (Minhenski sporazum iz 1938., sporazum Molotov – Ribentrop iz 1939.), atlantistička zajednica je svoj cilj postigla 22. juna 1941. godine, kada je Hitlerova armada napala Sovjetski Savez. Tulajev je u svom referatu posebno ukazao na moralnu hipokriziju „američkih korporacija“ koje su sve vreme rata finansirale nacističku armiju sa kojom je formalno njihova država bila u ratu. U čuvenoj Atlantskoj povelji (14. avgust 1941.) ratne strahote na ruskom frontu opisuju se kao „nacističko –boljševički rat“ uz sasvim jasne konstatacije o sigurnom porazu hitlerovske armije. U isto vreme u krugovima Saveta za inostrane poslove 1942. godine razmatran je projekat „Rat i mir“ čija je jedina tema – posleratno preuređenje Evrope, a što podrazumeva potpuni poraz Nemačke, ali i podjednako sprečavanje rasta uticaja SSSR-a. Za „svetsku zakulisu“ glavni posleratni cilj je sprečavanje rusko – nemačkog povezivanja koje je moguće sprečiti stvaranjem jedne istočnoevropske federacije od Baltika do Jadrana. U tom kontekstu prostor Jugoslavije – Srbije postaje činilac od prvorazrednog strateškog interesa. Na toj osnovi, 24. jula 1942. godine, predsednik Ruzvelt i kralj Petar Drugi potpisali su „Preliminarni ugovor“ – bilateralni sporazum po kojem su dolina Vardara i Morave označeni kao koridori od „najvažnijeg bezbednosnog interesa za američke interese u Evropi“. Zanimljivo je da je pristajanje na ovaj dokument bio jedini uslov koji su Amerikanci ispostavili Brozu kao uslov za podršku posle Rezolucije IB 1948., kao i da je ovaj strateški dokument umnogome odredio ključne principe američke geopolitike na postjugoslovenskom prostoru  1991 – 1999. i sve do danas.

   Baš iz ovih razloga pitanje izučavanja istorije Drugog svetskog rata nameće se kao veliki izazov i za našu akademsku zajednicu, posebno u okolnostima kada savremeni događaji u svetu i na Balkanu neodoljivo podsećaju na atmosferu koja je u međunarodnim odnosima postojala u predvečerje Drugog svetskog rata.