Геополитика новог Балкана
Аутор: Милорад Вукашиновић
Завршетком Хладног рата отпочео је процес геополитичке прекомпозиције на европском континенту који је деведесетих година прошлог века текао у знаку потпуног тријумфализма Запада у светским пословима. У овако измењеним светскоисторијским околностима отпочела је радикална геополитичка трансформација постјугословенског простора и стварање потпуно нове политичке мапе Балканског полуострва, која још увек није довршена. Постјугословенски простор се суочио са три таласа „атлантизације“, од којих су два завршена у последњој деценији прошлог века (1991 -1999), док је трећи талас увелико у току.
У „првом таласу атлантизације“ простор некадашње Југославије разбијен је на низ малих државица којима је намењена судбина „утапања“ у шире стратешке савезе, при чему је културно-цивилизацијски образац усвојен као основни критеријум поделе земље. У извештају који је деведесетих година сачињен за потребе Трилатералне комисије, простор некадашње СФРЈ дели се на „римски и византијски део“, из чега је логично уследио поступак убрзаног признања и подршке католичким државама Словенији и Хрватској које су данас „пуноправне чланице“ НАТО-а и ЕУ.
Рат у Босни и Херцеговини и агресија НАТО-а на СРЈ (1992 – 1999) покренуо је „други талас атлантизације“ у чијем средишту су се нашли стратешки интереси САД-а, уз највиши степен непријатељства који је преостала суперсила исказала према Србији и српском народу. Узроци исказаног америчког непријатељства према Србији нису ни лаки нити једноставни за разумевање, посебно ако се у обзир узме степен психопатологије који је део америчких дипломата исказао на овом подручју. Заправо, једино рационално објашњење је оно које је својевремено понудио академик Екмечић, а чија је суштина сведена на америчку и уопште западну идентификацију „Срба као малих Руса“ на Балкану, која се протеже још од времена Првог српског устанка па све до данас. Чини се посебно занимљивим став групе теоретичара (Дејан Мировић, Косово и Метохија – Палестина. Систем криза, Београд, 2007) који подршку „муслиманском фактору на Балкану“ објашњавају америчким интересима на Блиском истоку, који је регион од највећег светског геополитичког значаја о чему сведоче актуелни ратови у Сирији и Јемену, али и „игре застрашивања“ у вези са ситуацијом у Катару, Либану и Ирану. Америка у свим овим догађајима има кључну улогу и потпуно различите аршине према актерима блискоисточних дешавања, баш као и на нашем подручју.
Показало се да је за САД од прворазредног интереса да на простору српских земаља створи једну ексклузивну зону војнополитичког и економског утицаја, са доминантном улогом локалног исламског чиниоца и „муслиманских народа у покрету од Залива закључно са Босном“ (цитат из студије Џ. Хајлбрун – М. Линд, Трећа америчка империја). Реч је о офанзивној стратегији званичног Вашингтона која суштински има антиевропски (антинемачки) и свакако антируски, а у новије време и антикинески карактер. Управо из ових разлога на делу је „трећи талас атлантизације Балкана“ који подразумева српско признање отмице Косова и Метохије, утапање Републике Српске у унитарну Босну, које би потом заједно са Црном Гором, Македонијом и остатком Србије биле примљене у НАТО. Тиме би дугорочно планирани процес „атлантизације Балкана“ с доминантно муслиманским становништвом, уз прилив трећесветских мигрантских маса, био потпуно довршен.
Међутим, промена глобалне геополитичке парадигме и криза западноцентричне слике света (2008 – 2018), отварају перспективе за један нови „деатлантизовани Балкан“. У средишту овог глобалног процеса свакако је успон земаља БРИКСА, што неминовно отвара перспективу необлоковског сврставања света на проатлантистички и антиатлантистички блок. Један од индикатора овог дихотомног „препакивања“ јесте у свету, па и у Европи, све већи отпор (не)признавању тзв. косовске независности.
На делу је један „глобални реверзибилни геополитички процес“ са много актера и различитих интереса над којим ће по свему судећи „капу“ постављати Кина са својом интегралном (и телутократском и таласократском) геополитичком концепцијом која озбиљно прети да поништи досадашње ефекте геополитичке „атлантизације Балкана“ и шире европског континента.
Остави коментар