Geopolitika nove suverenosti

20/09/2019

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Nedavni istup predsednika Francuske Emanuela Makrona i njegove reči da „doživljavamo kraj zapadne hegemonije“ (reč je o govoru održanom pred francuskim diplomatskim korom neposredno posle završetka Samita G-7 u Bijaricu), do sada je najotvorenije priznanje, koje nam stiže s jedne važne zapadne političke adrese, o tome da se globalna geopolitička paradigma nepovratno menja, razume se, u korist evroazijskih džinova Kine, Rusije i Indije.

Odmah su se pojavila i različita tumačenja uzroka Makronovog nastupa. Nisu bez značaja oni analitičari koji autorstvo njegovog govora pripisuju čuvenom „bankarskom magu Rotšildu“, koji je posle gotovo 150 godina doneo odluku da kapital preseli iz Londona na Šangajsku berzu, ali i da investira u Rusiju, „podržavajući tako generalno kurs politike predsednika Putina“. Da li slučajno ili ne, tek predsednik Makron ukazao je na činjenicu da je „odgurivanje Rusije od Evrope bila strateška greška“, jer se zbog toga ova velika zemlja ne samo povezala s Kinom nego je i sama Evropa izgubila mogućnost da se, saglasno svojim vrednostima, pozicionira kao samostalni geopolitički subjekt. U najkraćem, Evropa je propustila istorijsku šansu da se, posle završetka Hladnog rata, transformiše na onim principima koji bi joj omogućili bolju raspodelu dobiti u procesima globalizacije. Umesto saradnje sa Rusijom, nastupio je period „nove konfrontacije“ (širenje NATO na Istok) koji se danas kao bumerang-efekat vraća toj istoj Evropi. Čini se, ipak, da je stvari potrebno posmatrati u njihovoj istorijskoj perspektivi.

Kao što smo više puta ukazivali, fundamentalne promene u međunarodnoj politici otpočele su šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Tada je nastala nova paradigma epohe – globalizacija. Reč je o novom obliku internacionalizma koji se u odnosu na stari internacionalizam razlikovao prvenstveno u odnosu prema državi – kao osnovnom subjektu dotadašnjeg sistema međunarodnih odnosa. Pod uticajem fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije nastali su novi akteri na međunarodnoj sceni (transnacionalne korporacije, nevladine oganizacije) koji su proistekli iz „nove strukture američke ekonomije“ u okviru koje je uočen tzv. problem hiperprodukcije. Radi prevazilaženja ovog problema u vreme predsednika Niksona donete su dve značajne odluke: prva odluka se odnosila na štampanje dolara bez zlatne podloge, dok je druga odluka bila usmerena na uključenje Kine u svetski privredni sistem. Na taj način socijalne i rasne tenzije u američkom društvu privremeno su prevaziđene, ali problem sistemski nije rešen. Za vreme predsednika Regana nastavljena je strategija podilaženja korporativnim interesima kroz proces „privatizacije javne sfere“, uključujući i vrlo osetljivu sferu vojne bezbednosti (pojedini američki analitičari pišu od tada o privatizaciji ratova). Sve to praćeno je zaglušujućom propagandom na unutrašnjem planu i plašenjem svog stanovništva od „komunističke imperije zla“.

Nakon završetka Hladnog rata ovaj model „dominacije tržišta nad ostatkom društva“ počeo je da se primenjuje i na evropskom tlu, što je izazvalo teške socijalne potrese, pad poverenja u državne institucije i masovne migracije radne snage sa istoka na zapad Starog kontinenta. Ruski filozof A. Panarin u to vreme pisao je o „svetskoj ekonomskoj kontrarevoluciji“, misleći ne samo na „tranziciju“ koja je podstaknuta na nekadašnjem komunističkom istoku, nego i na dubinske društveno-ekonomske transformacije koje su od početka devedesetih godina pogodile „evropski Zapad“ i najdirektnije uticale na pogoršanje socijalnog položaja srednje klase i nižih radničkih društvenih slojeva. Čini se da u navedenom kontekstu nije naodmet analizirati i uzroke razaranja SFRJ i uopšte jugoslovensku krizu.

Da zaključimo. Nema sumnje da je svetska ekonomska kriza od njenog početka 2008. godine na najogoljeniji način pokazala da je model neoliberalizma bio još jedna ideološka utopija – poput već viđenih u 20. veku. Pokazalo se da je, uprkos različitim ideološkim konstrukcijama, država još uvek nezamenjivi činilac međunarodne politike. Pobeda Donalda Trampa na američkim izborima, Bregzit u Velikoj Britaniji, kao i jačanje suverenističkih pokreta širom Evrope, ovu činjenicu nedvosmisleno potvrđuju. Neko je ovih dana, aludirajući na Fukujaminu teoriju o kraju istorije, s pravom zaključio „kako se istorija ipak nastavlja“.

LITERATURA: Milorad Vukašinović, Trenutak istine, Evropa-nacija, Beograd 2006; Aleksandar Panarin, Savremeni rat kao borba bogatih protiv siromašnih, Nova Evropa, Beograd 2007; Milorad Vukašinović, U tamnom srcu epohe, autorsko izdanje, Novi Sad 2009; Makron za novi ekonomski poredak i nove odnose sa Rusijom, Danas, 27. 8. 2019 (elektronsko izdanje).

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja