Geopolitika neoglobalizma

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Kada je sredinom 2020. godine objavljena knjiga Klausa Švaba i Tijeri Malerea ‒ Kovid 19: veliki reset, širom sveta pokrenuta je žustra intelektualna i politička debata koja ne prestaje ni do danas. Razloge za ovoliki nivo zainteresovanosti za jednu knjigu nije teško objasniti; naime, i Švab i Malere su članovi Svetskog ekonomskog foruma u Davosu ‒ organizacije koja poslednjih godina važi za kreatora ključnih globalnih društvenih, ekonomskih i političkih tendencija i jednu vrstu neformalne svetske vlade u senci. Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u sadržaj ove knjige (koja je napisana na oko 200 stranica – prim. autora), nema sumnje da je ideja o „velikom resetu“ očekivano podelila svetsku javnost. Proponenti, a reč je uglavnom o proglobalistički nastojenim medijima i ličnostima, u sadržaju ove knjige uočavaju „novi humanistički manifest za 21. vek“ koji detaljnije razrađuje koncepcije izložene u nekim već ranije  objavljenim dokumentima globalne elite, poput Agende UN 2030. Izvesne, u osnovi beznačajne razlike koje primećuju pažljiviji čitaoci, poput sintagme o budućem „inkluzivnom kapitalizmu“ (dosadašnji kapitalizam valjda je bio ekskluzivan – prim. autora) ne dovode u pitanje suštinske futurološke ciljeve koje je uticajna zakulisa zacrtala još pre nekoliko decenija ‒ šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Tako je Zbignjev Bžežinski u knjizi Između dvaju epoha (1970) izložio stavove koje su Švab i Malere ugradili u svoje viđenje velikog reseta i tzv. postkovid sveta.

O čemu je zapravo u to vreme pisao Bžežinski? Oslanjajući se na radove katoličkog jezuite De Šardena, on je tadašnja dešavanja definisao „kao proces brisanja razlika između unutrašnje i spoljne politike“. S formalne strane politika je i dalje delovala kao u prošlosti, ali je unutrašnja snaga tog procesa modelirana delovanjem onih snaga čiji uticaj objektivno prevazilazi nacionalne granice. Pod uticajem tehnologije i elektronike formira se jedno novo „tehnotronično društvo“ koje se kulturno, psihološki, socijalno i ekonomski razlikuje u odnosu na prethodno. U takvom ambijentu automatika i kibernetika zamenile su mašinu kojom je upravljao pojedinac, a dogodila se i promena društvenog liderstva koje je s plemićko-aristokratske prešlo na novu urbano-plutokratsku elitu. U tehnotroničnoj eri desila se, nasuprot industrijskoj eri, depersonalizacija ekonomske moći, a slobodan protok ljudi, robe i kapitala postao je temelj nove globalne ekonomije. Uopšteno, stvoren je jedan nov odnos „između čoveka i njegove globalne realnosti“ pa je zbog toga potrebno temeljno prestrukturiranje svetskog poretka. Na fonu ovakvih ideja svakako deluju i tvorci „velikog reseta“, koristeći se izgovorom globalne pandemije koja je nametnula potrebu za uspostavljanjem nove društvene, političke, moralne i ekonomske paradigme.

Zanimljivo je da novi globalisti ne vide ništa sporno u primeni pandemijskog koncepta zaključavanja i u budućnosti, posebno ako je reč o sprečavanju emisije štetnih gasova i rešavanju problema životne sredine. Tu su svakako i teme automatizacije, robotizacije i ekologizacije proizvodnje, bez objašnjenja tvoraca „velikog reseta“ o tome kolike bi bile socijalne i ekonomske posledice jednog takvog eksperimenta. Model neoglobalizma ima i svoju ne toliko eksponiranu geopolitičku dimenziju, koja se ipak u suštini svodi na oživljavanje novog hladnog rata, u okviru kojeg se svet manihejski deli na „savez demokratija“ koje predvode SAD, i ostatak država koje karakteriše „autoritarni“ model društvenog i političkog praksisa (Rusija i Kina).

Švab i Malere, kao i neki njihovi prethodnici, ambijent krize tumače na svoj način i predlažu uspostavljanje „svetske vlade“ koja bi funkcionisala na načelima Velikog koncerta za 21. vek, čime bi se izbegla potencijalna neslaganja velikih sila i stvorile pretpostavke za manje formalno i efikasnije rešavanje opštesvetskih problema. Tu su i predlozi o uključivanju megakorporacija u proces upravljanja svetskim društvom i privatizaciji javne sfere. Sve to podrazumeva transformaciju društvene svesti na jedan viši nivo, uz napomenu da bi ovim procesima upravljala jedna „prosvetljena elita“.

U knjizi Rat za duše ljudi (2011) pisao sam o tome da svetu preti diktatura globalnih razmera, kao i da različiti pravci neoglobalizma svoj pseudolegitimitet crpe iz teške zloupotrebe naučnih istraživanja. U pomenutoj knjizi naveo sam i mnoge dokaze o uticajima pseudoreligijskog pokreta Novo doba na donosioce strateških odluka na Zapadu. Naime, devedesete godine prošlog i prve decenije ovog veka bile su samo etapa u procesu globalizacije svesti liberalnih elita, čija je jedna od osnovnih karakteristika „mistični zanos koji čak i ako se jednom javi potresa čitavu ličnost i njegovu svest”. Kriza izazvana Kovidom 19 samo je podstakla ovakve predstave o preuređenju ljudskog društva na novim mističnim osnovama. U središtu novog misticizma je tzv. zelena ekonomija.

Za kraj nešto i o kritičarima koji upozoravaju da neostvarivost utopija zakonomerno vodi stvaranju totalitarne države. U shvatanju sledbenika neoglobalizma, izvor totalitarizma je mistično verovanje u novo doba koje treba da nastupi kao rezultat „duhovne revolucije“ čovečanstva. Takva isključivost neminovno otvara i poglavlje o kontrarevolucionarima koje treba uništiti, pritom je sasvim svejedno da li „silama kosmičke energije“ ili drugim, pre svega, vojnim sredstvima.

LITERATURA:

Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad, 2011.

 Aleksandar Gajić, Veliki reset. Pokušaj reanimacije globalizma, neobjavljena verzija, Novi Sad, 2021.

Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad, 2021.