GEOPOLITIKA I RATNE LAŽI

21/06/2017

GEOPOLITIKA  I  RATNE LAŽI

Autor: Ljubiša Despotović

Voren Kristofer (američki ministar inostranih poslova, na pregovorima u Ženevi): To je vaša greška, Evropljani, vi ste pustili da Srbi zauzmu Bosnu! – Dejvid Oven (evropski pregovarač):  Ali oni su tamo živeli! – Voren Kristofer: Odavno? – Dejvid Oven: Oduvek.

Poslednjih nekoliko godina na prostoru bivše Jugoslavije, a delom i na Zapadu, pojavljuje se sve više knjiga koje pokušavaju da tematizuju proces razbijanja bivše zajedničke države i da razreše tobožnju enigmu oko glavnih uzroka i aktera koji su presuđujuće doprineli njenom dramatičnom nestanku. Najveći deo te literature pisan je sa namerom otvorene manipulacije, vođen potrebom da kao glavne krivce u tim tragičnim događajima označe srpski narod i njegovu političku i vojnu elitu. Ova neskrivena namera samo je logičan nastavak ili epilog procesa ukupne satanizacije srpskog naroda koji je vođen od strane zapadnih medijskih kuća i lokalnih informativnih manufaktura umreženih u moćni servis namenjen proizvodnji medijskih slika i predstava o ratu i njegovim akterima, koje su imale za cilj formatizovanje javnog mnjenja pre svega na Zapadu u cilju zadobijanja njegove podrške za vođenje ratne kampanje protiv Srba.

 Ta naknadna pamet, trebala je da dokaže i pokaže, kako su mere i akcije kažnjavanja srpskog naroda (od bombardovanja do „haške pravde“) bile ispravna politika, koja  kao tobože, nije ni imala drugog načina da spreči jedan  genocidan i rušilački narod u nameri da uništi sve oko sebe, a osobito da osvoji i porobi  susedne narode. U toj suludoj ratnoj i medijskoj kampanji protiv jednog naroda, nisu se birala sredstva, ni vojna ni medijska ni ekonomska, kako bi se on prinudio na kapitulaciju i potčinjavanje vladarima Novog svetskog poretka . Na serije medijskih laži nadograđivale su se kampanje avio-bombardovanja (što na Srbe u BIH, što na one u bivšoj SRJ), a sve u nameri da se to balkansko klijalište nasilja i zločina, efikasno suzbije i stavi pod trajnu političku kontrolu.

Karakter primenjenih sredstava, i njihova brutalna snaga, kombinovana  sa monstruoznim lažima po svojoj patologiji i malignosti može  se meriti  još samo sa  čuvenom gebelsovom ratnom propagandom, mada je ova natovska po „bogatstvu“ i efikasnosti višestruko nadilazi. Učenici su  ovoga puta u svojoj umobolnoj kreativnosti prevazišli svoje nacističke uzore. Stoga ćemo u ovom radu, više nego što je to akademski uobičajeno nastojati,  da na  primerima iz knjige Mišela Kolona „Lažljivi poker – velike sile, Jugoslavija i budući ratovi“ (koja na žalost kod nas ni do danas nije objavljena, a čija se izuzetna i  nesvakidašnja dokumentarna vrednost ne može poreći) pokažemo, kakvim su se sve sredstvima medijske manipulacije i falsifikata koristili neprijatelji srpskog naroda u pokušaju njegove totalne demonizacije.

Matrica proizvodnje medijskih laži o srpskom narodu od strane zapadnih medija, kao i njihova ubrzana distribucija (difuzija), oslanjala se na oprobanu šemu medijske manipulativnosti. Medijska haranga po belgijskom publicisti i novinaru  Mišelu Kolonu, ima nekoliko svojih ustaljenih principa i pravila, a u slučaju ratne propagande koja je dolazila od strane režima Alije Izetbegovića (snažno podržana i potpomognuta od strane zapadnih mentora)  jasnu i proverenu  strukturu. Ona se sastojala iz šest jednostavnih   pravila  ili principa propagandne manipulacije: 1. mit o Srbima kao osvajačkom narodu koji je došao da pokori bosanski narod; 2. zločine „naših prijatelja“ treba sakriti; 3. Sarajevo prikazati kao grad žrtvu; 4. izvršiti dijabolizaciju čitavog jednog naroda; 5. demonizacija Srba ne mora  da ima nikakve veze sa stvarnim činjenicama; 6. prikriti od javnosti činjenicu da Izetbegovićev režim čini zločine prema vlastitom narodu  u cilju pripisivanja tih zločina Srbima. ( Collon M, 1998; 14.)

  1. Mit o Srbima kao osvajačkom narodu – počeo je ordinarnim istorijskim falsifikatom u kome se zapadnoj javnosti servirala jasna stereotipna i lako svarljiva poruka da su Srbi osvajačka i rušilačka rulja koja dolazi ko zna otkuda (Srbija) da pokori jadne, miroljubive i nezaštićene male narode Balkana, kakvi su eto i Bošnjaci – dobri muslimani Alije Izetbegovića koji su bez svoje krivice, bili napadnuti od strane varvarskih Srba. „Kako su vodeća sredstva informisanja predstavila situaciju u Bosni? Kao agresiju koju su izveli Srbi što su došli iz inostranstva, iz Srbije napadajući jednu susednu zemlju u kojoj nisu imali šta da traže.(…) Taj mit prikriva dve suštinske činjenice. Prva činjenica: Jugoslavija je bila multietnička i multikulturna zemlja, prava papazjanija narodnosti koju nije bilo moguće „podeliti“. Kada su velike sile nametnule to komadanje svojim Vens-Ovenovim  i drugim planovima o podeli, to je dakle, moglo da  dovede jedino do građanskog rata, do etničkog čišćenja i do velikih nasilnih progonstava. Druga činjenica: Srbi nisu bili napadači koji su došli iz druge zemlje, oni su jednostavno, kada su izbila neprijateljstva, preuzeli kontrolu nad teritorijama na kojima su vekovima živeli i nad nekim strateškim tačkama.“ (isto, 15) Neobavešteno i neznalačko javno mnjenje Zapada o karakteru etničkih odnosa u bivšoj SFRJ, lako je moglo da postane žrtva ove medijske smicalice pogotovo što je ona koristila provereni holivudski stereotip po kome u filmu postoje dobri i loši momci, a loši momci rade loše stvari i to je svakom prosečnom konzumentu sasvim razumljiva poruka (logika). Potrebno je samo tu matricu putem medija ponoviti nekoliko puta i zapadni čovek više neće imati dilemu da su  Srbi zapravo ti loši momci. A kad se jednom naviknu na taj negativni etnički kod, ostatak nakazne medijske imagologije postaće sam po sebi mnogo prihvatljiviji.

Mit o Srbima osvajačima bio je potreban zapadnim silama, a pre svega, Nemačkoj, Vatikanu i SAD-u, da bi se lakše izvršila namera razbijanja SFRJ čemu su se Srbi odlučno protivili.  Tim činom veliki deo srpskog nacionalnog korpusa i srpskih teritorija ostao bi izvan zajedničkog federativnog okvira, i teritorijalne povezanosti unutar jedne državne zajednice, u koju su jedino Srbi još u vreme stvaranja Kraljevine SHS uneli svoju državnost. Za tu svoju „remetilačku “ ulogu Zapad im je odmerio žestoku kaznu, nameran da ih demonizuje, potpuno porazi i svede na politički, ekonomski i teritorijalno jadnu državnu tvorevinu koja treba da služi drugima kao  zloslutni primer odmazde moćnih za neposluh.  „Bon i Vašington radili su na razbijanju Jugoslavije;  Srbi koji su odbijali to razbijanje morali su, dakle, biti uništeni. A da bi se to postiglo – najpre demonizovani. Šireći mit o Srbinu osvajaču i o Muslimanu žrtvi, sredstva informisanja sprečila su javno mnenje da shvati šta se  stvarno dešavalo u samoj Bosni …“. (isto, 15.)

  1. Mit o srpskim zločinima – prikrivati ratne zločine „naših prijatelja“: Ovo pravilo ratne propagande imalo je dva svoja principa. Prvi,  u kome se insistiralo da se po svaku cenu prikriju ratni zločini „prijateljske strane“ u ovom slučaju bošnjačke i hrvatske vojske i njihovih političkih režima, a drugi, da se ne objavljuju informacije koje plasiraju srpski mediji ma koliko one bile činjenično zasnovane (srpska verzija ratnih zbivanja imala se medijski ignorisati i bojkotovati), jer ništa nije smelo narušiti dizajnirani  etnički kod medijske manipulacije namenjen kako javnom mnjenju Zapada, tako i regionalnim korisnicima medijskih usluga.  Ta vrsta manipulacije i namernih falsifikata odnosila se i na zločine koje je Izetbegovićev režim činio prema pripadnicima snaga UN, pa čak  i onda kada su obezbeđivali  humanitarne pošiljke namenjene njegovom narodu.

Ratne laži i falsifikati primenjivani su ne samo prema srpskom narodu, već i prema pripadnicima snaga UN. Primer prvi:  “ …kraj Sarajeva, 3. septembra 1992, dve rakete oborile su jedan italijanski humanitarni avion Ujedinjenih nacija. Gotovo sva sredstva javnog informisanja optužuju srpske snage. Posle nekoliko dana, neki smatraju da bi to mogli biti Hrvati. Ali kada je Organizacija Ujedinjenih Nacija utvrdila da je kriva bošnjačka vojska, afera je brzo zataškana. Ni Italija, ni Zapad nisu se bunili, ni jedno sredstvo javnog informisanja nije zahtevalo uvođenje sankcija protiv Izetbegovićevog režima.“ Primer drugi: “ …februara meseca 1993. godine, jedna granata iz minobacača pogađa oklopno vozilo OUN-a na sarajevskom aerodromu. Izbio je skandal. Kada je general Morijon izjavio da su krive muslimanske snage, afera je gurnuta pod tepih. Snage OUN često su napadane tokom 1993. i 1994. godine. Njihovi izveštaji pokazuju da su 90% tih napada izveli muslimani. Ali, nije dolazilo u obzir da se ispravi presveta reputacija dobrih i  rađavih„. ( isto, 19.)  Francuski Admiral Lanksada uzalud je svedočio da je ogromna većina francuskih žrtava u sastavu snaga OUN bila ubijena od strane bosanskih muslimana. Ta činjenica morala je ostati prećutana i prikivena jer se nije uklapala u projektovanu sliku stvarnosti koju su zapadni mediji imali da stvore o tom ratu.

  1. 3. Mit o srpskoj opsadi Sarajeva prikazati ga kao grad žrtvu: Za potrebe medijske satanizacije Srba, i izazivanja osećanja solidarnosti i osude zapadnih građana, grad Sarajevo ima se prikazati kao grad žrtva. Ova manipulativna tehnika već je bila delimično isprobana na primeru navodnih velikih ratnih razaranja Dubrovnika,  (očekivana osuda kulturne javnosti Zapada, jer varvarski Srbi ruše ovaj stari grad pod zaštitom Uneska). Primer Sarajeva imao je biti još drastičniji i brutalniji. Glavni fokus medijske manipulacije sada se pomera sa drevne kulturne baštine Dubrovnika na patnje običnih građana Sarajeva, osobito dece, te starih i iznemoglih lica. Srbi se sada prikazuju kao svirepi i okoreli bezdušnici koji što blokadom što ratnim razaranjima (artiljerijskim granatiranjem i snajperima) uvećavaju ratne patnje nedužnog civilnog stanovništva. „Režija oko opsade Sarajeva odigrala je presudnu ulogu. Ona je poslužila da se celom svetu ponude stereotipi jednog lažnog filma sa dalekog Zapada. Srbi su bili rđavi momci, napadači iz inostranstva koji su opsedali grad i morili stanovnike grada. (…) u  stvari Sarajevo je bilo podeljen grad, u čijem  sastavu su se nalazile i srpske četvrti, a koje su takođe bombardovale muslimanske snage. (…)  međunarodna organizacija Crvenog krsta sačinila je dokument koji je proračunao da su u gradu Sarajevu muslimanske snage pobile oko sedam hiljada Srba. (…)  kao i u Somaliji, nisu prezali ni pred kakvom prevarom. Na sledećoj stranici se nalaze dva teksta koja obelodanjuju te prevare. Jednom je napisao jedan čovek iz baze, jedan britanski vojnik iz OUN-a. Drugi je napisao jedan visoki zvaničnik, jedan američki general koji je otišao u penziju. Obojica potpuno uništavaju mit o opsadi Sarajeva. Njihova svedočenja su jasna: Izetbegovićeva vlada sama izaziva teške patnje svoga naroda, u stvari ona ga drži kao taoca.“ (isto, 20.)

U pomenutoj knjizi Mišela Kolona, kojoj se ne može poreći nepristrasnost i objektivnost, navedeni su brojni izveštaji i svedočenja visokih predstavnika vojnog i civilnog sektora OUN-a u kojima se potvrđuje monstruoznost ratne propagande koja nije imala veze  sa stvarnim činjenicama na terenu. Kako u opsegu, trajanju i intezitetu navodne blokade, tako i u broju žrtava, vrsti zločina, i  karakteru same blokade. Evo nekih karakterističnih svedočenja:  Prvo, „ne radi se o opsadi u pravom smislu reči. Srbi nemaju nameru da nateraju grad da se preda. I više od toga, samo ako nisu izazvani, ne sprečavaj humanitrane konvoje da uđu u grad. (…) Novinari imaju sklonost da zaborave da veliki deo pomoći UN stiže bilo iz same Srbije, bilo preko teritorija pod kontrolom Srba. (…) Dok sam boravio u Sarajevu sve prekide vatre prekršile su vladine snage. (…) Neke gradske nesreće nametnute su aktom sarajevske vlade… Vladini vojnici, na primer, bombardovali su aerodrom, glavnu tačku na koju je stizala međunarodna pomoć. Štampa i neke vlade, uključujući i vladu SAD-a, obično pripisuju te pucnje Srbima… U tom slučaju bombardovanje obično zatvara aerodrom na izvesno vreme, zbog čega skaču cene na crnom tržištu namirnica koje ulaze u grad putevima koje kontrolišu zapovednici bošnjačke vojske i vladini zvaničnici.“ ( isto, 27.) Od ovih ratni laži i falsifikata nije se izvlačila samo politička dobit za muslimanski režim već i konkretna materijalna dobit u kojoj su se kriminalizovani krugovi bliski režimu A. Izetbegovića bogatili na muci i patnji sopstvenog naroda, ali i svih drugih građana Sarajeva koji su ionako osiromašeni morali trpeti egzistencijalna zlostavljanja i materijalnu pljačku.

  1. 4. Mit o veličini i broju srpskih zločina – demonizacija ne sme imati vezu sa stvarnim činjenicama: Primer Dubrovnika koji smo već pominjali, najbolji je dokaz kako snažna medijska haranga protiv jednog naroda može da proizvede kao rezultat njegovu demonizaciju, a da ono što je uzeto kao povod te harange bude u najvećoj meri u svađi sa elementarnim činjenicama i dokazima. „Mesecima naša sredstva javnog informisanja optuživala su Srbe da razaraju istorijski grad Dubrovnik sa po 1.500 granata dnevno. A da pri tom koje li slučajnosti „nije objavljena nijedna slika stvarnih ruševina. I to sa razlogom: gorele su jedino gume, koje su u luci zapalili pripadnici hrvatske narodne odbrane, a usledila je poplava alarmantnih saopštenja od strane hrvatskih vlasti. Na osnovu čega je usledilo opšte zgražanje, a peticije su upućivane sa evropskih univerziteta da se spase drevni grad.“ ( isto, 28.)

Naduvavanje i povećavanje broja žrtava bio je još sigurniji put u potpunu demonizaciju srpske strane u ratu. Mehanizam je bio odviše prost, uvećavati broj zločina (i njihovu svirepost), svakim sledećim obraćanjem javnosti i stvarati potrebu da se zločinačka strana obeleži, satanizuje i osudi od međunarodne zajednice, a sa druge strane izdejstvuje politička, vojna i materijalna pomoć „našim prijateljima“ za dalje finansiranje i vođenje rata. Neprestane fotografije sa „bojnih polja“, prepoznatljive po muslimanskim ljudima mršavim kao kosturi po srpskim koncentracionim logorima, omogućile su Harisu Silajdžiću, tada ministru inostranih poslova Bosne, da počne grubo da povećava broj žrtava. (…) Vešt političar, Silajdžić je shvatio svu korist koja bi se mogla izvući iz tog prividnog masakra. To mu je donelo političku podršku Zapada; a iz islamskog sveta poklone tako dragocene da bi se razvila bošnjačka ratna mašinerija.(…) Danas, zaključuje taj stari visoki funkcioner Sjedinjenih država, Silajdžić stalno govori „o bošnjačkom genocidu i holokaustu“. ( isto, 29-30.)

Ne čudi zato svedočenje Mišela Kolona, koji u svojoj knjizi daje nove dokaze. „Sva ta sredstva javnog informisanja prenose zvaničnu verziju. Treba da Srbi budu zli, a Muslimani dobri. Ne obraća se, čak pažnja ni na činjenicu da izgleda da su većina žrtava bili Srbi. Nijedno sredstvo javnog informisanja nije se pitalo kome zločin koristi.“ (isto, 35.)  Nije  bilo sumnji na Zapadu  a i zašto bi? To je za njih bio propagandni rat koji se morao dobiti. Koga je osim Srba bilo briga, da li su to fakti, da li je to istina? Ratne laži kažnjavaju  Srbe dvostruko, prvi put u ratu, u trenutku kada se plasiraju i kada podstiču na osvetu (odmazdu) zapadnih političkih „pravednika“, a drugi put u miru, kada se koriste kao „dokazi“ protiv jedne strane i potvrde da je ona činila zločine i genocid. „Te operacije na Balkanu vođene su na sledeći način: Najpre organizovanjem džinovske kampanje dezinformacija, pričati čiste laži na način koji će buduće žrtve izložiti osudi javnosti, sa mogućnošću „pendrečenja“ po njima uz opštu saglasnost. Zato je trebalo izmisliti razne vrste zločina. Prvi i najpoznatiji zločin bilo je silovanje 40.000 muslimanskih žena, da bi na kraju, američki ekspert, koji je vršio istraživanje na Balkanu, rekao da nije bilo 40.000, već 4.000, zatim samo – 40 žena, da bi se na kraju istraživanja konstatovalo da je bilo silovano samo 4 žene.“ (Gallois M. P. 2009, 20.)

  1. Mit o srpskom zločinaštvu – izvršiti dijabolizaciju jednog naroda: Da bi dijabolizacija (demonizacija) i satanizacija srpskog naroda bila potpuna, neophodno je na mnoštvu primera pokazati kako je on u svom karakteru zločinački narod, narod koji je sposoban da čini samo zlo i da donosi nesreću. Ta matrica medijske satanizacije, podrazumevala je da za sva počinjena ratna zlodela treba direktno i bez provere optužiti Srbe. Oni iz ovog rata moraju izaći obeleženi kao ratni zločinci i narod koji je počinio genocid. Iako se u periodu posle rata na međunarodnom planu ističe kako ratne zločine treba individualizovati i utvrditi pojedinačnu odgovornost, jer se navodno, za njih ne sme otpuživati ceo jedan narod. Ratna propaganda je učinila svoje, i današnja „haška pravda“ ima dva važna cilja, prvi cilj je pokazati da je krivica za raspad SFRJ i počinjene zločine uključujući i navodni genocid vezan za slučaj Srebrenice, na srpskoj strani, na njegovom političkom i vojnom rukovodstvu. Ako Haški tribunal uspe da „dokaže“ srpsku krivicu,  Zapad će pred sopstvenom, ali i ukupnom međunarodnom  javnošću biti eskulpiran za odgovornost pokretanja rata u SFRJ i pomaganja secesionističkim snagama da razore tu zemlju. Drugi važan cilj haškog procesa, jeste da osudom kompletnog političkog, vojnog i policijskog rukovodstva Srba, obesmisli i obeshrabri svaki budući pokušaj suprotstavljanja Novom Svetskom Poretku.

Dok je rat trajao, trebalo je opravdati nepočistva Zapada koja se čine prema tom narodu. „Svaki put kada se počine svireposti, vodeća sredstva javnog informisanja optužuju Srbe. (…) Zašto? Da bi se opravdali embargo i bombardovanja protiv jednog naroda koji je ocenjen buntovnim u odnosu na Novi Svetski Poredak.“ (isto, 30) Satanizacija srpskog naroda mora biti potpuna. Ne biraju se sredstva ukuljučujući i ona koja spadaju u domen likovnog izražavanja. Važno je samo postići cilj. Zapadni čovek ne sme da ima dilemu da se radi o monstrumima, prema kojima su sva sredstva dozvoljena. „Karikature pokazuju krvoločne životinje, odvratne životinje ili čudovišta tipa Drakule, pišući jednostavno Srbi iznad lika.  To skraćivanje i ta mešavina raznih sastojaka koji se ne uklapaju izazvali su pravi antisrpski rasizam.“ (isto, 30.)  Najstrašniji prizori počinjenih zločina, sistematski se prikazuju kako bi optužili samo srpsku stranu. Niko na Zapadu od strane medija ne proverava ono što im servira muslimanska ili hrvatska propagandna mašinerija. Nikome ne pada na pamet da se upita kome u političkom i medijskom smislu služe ti navodni srpski zločini. Čak i onda kada u izveštajima visokih vojnih i civilnih predstavnika OUN-a stvari stoje sasvim drugačije.

  1. 6. Mit o srpskoj svireposti – ili kako jedan režim ubija vlastiti narod: Pošto Srbi po mišljenju Alije Izetbegovića i njegovih bojovnika nisu dovoljno „efikasni i svirepi“ za potrebe medijske harange i ratne propagande, njegov režim smišlja i sprovodi najsvirepije moguće akcije, u nameri da za te akte nasilja i zločina protiv sopstvenog stanovništva (naročito je to bilo zastupljeno u Sarajevu) okrivi Srbe. Zločini po svojoj svireposti i brutalnosti moraju da šokiraju javno mnjenje Zapada, i proizvedu osećanje zgražavanja i revanšizma prema počiniocima takvih zlodela. I zaista njihova svirepost i brutalnost prevazilazila je mogućnosti običnog čoveka da primi i otrpi takve akte nasilja. Odmah nakon emitovanja brutalnih prizora u zapadnim medijima, povećavale su se osude, stezao obruč sankcija i nailazili talasi novog bombardovanja kao akti „legalne i legitimne odmazde“ prema jednom tako svirepom narodu. A prema drugoj strani u ratu, politička, vojna, ekonomska i humanitarna podrška, što i jeste bio osnovni motiv za izvođenje ovako gnusnih zločina režima Alije Izetbegovića prema vlastitom bošnjačkom narodu.

Evo zanimljivog svedočenja: „Povodom nekoliko ključnih događaja, istražne ekipe OUN-a zaključile su da su te napade na civilno stanovništvo u stvari organizovali sami Muslimani, sa namerom da ih vide zapadna sredstva informisanja, kako bi pogoršali situaciju. Posebno bombardovanje ljudi koji su stajali u redu pred jednom sarajevskom pekarom (27. maja), bombardovanje za vreme posete Daglasa Herda (17. jula), eksplozije na groblju (4. avgusta) i ubistvo jednog producenta kanala Ej-Bi-Si-ja (13. avgusta). U svim tim slučajevima, srpske snage bile su toliko udaljene da su žrtve bile van njihovog dometa, a upotrebljeno oružje potpuno se razlikovalo od oružja koje je navedeno u izveštajima bošnjačkih vlasti i zapadnjačkih sredstava javnog informisanja. Drugi primer: „Francuski vojnici mirovnih snaga OUN-a kažu da je u Sarajevu, do polovine juna 1995. godine, izvestan broj elitnih strelaca bio aktivan u nameri ubijanja njihovih sopstvenih civila.(…) Tako su došli do zaključka da se redovno pucalo sa vrha stare zgrade Parlamenta, koja je bila u rukama vladinih snaga. Videli su kako se sa krova pucalo na civile i konvoje OUN-a.  Francuzi misle da je cilj snajperista da pridobiju više međunarodnih simpatija prema Muslimanima“. (isto, 31.) Ili primer maskara na sarajevskoj pijaci Markale, koji je bio režiran za potrebe pridobijanja saveznika unutar NATO snaga za bombardovanje srpskih položaja, a naročito zapadnog javnog mnjenja, jer su istraživanja u to vreme pokazala da je samo četvrtina javnosti u SAD odobravala takve akcije. „I ovoga puta, Televizija Sarajevo i zapadnjačke televizije odmah su na mestu i šalju upečatljive slike. Nasuprot tome, muslimanska policija zabranila je pristup dvojici oficira OUN. Oni ne mogu da ispitaju svedoke. Zašto je  odbijena međunarodna istražna komisija koju su tražili srpski rukovodioci? Kako objasniti da detektori bombardovanja OUN, koji utvrđuju veoma precizne statistike, toga dana nisu zabeležile nikakav pucanj srpske strane? Zašto su povređeni preneti u jednu američku bolnicu u Nemačkoj? Zašto je žena rukovodilac bolnice odbila novinarima uvid u listu povređenih koju ima Vlada Sjedinjenih Država i niko drugi ? Belgijski komandant Jan Segers, tada na dužnosti: „Oun je uvek govorila da se ne zna ko je bio odgovoran. Međutim, gotovo je izvesno da to nisu Srbi“. ( isto, 37.) „U svojim memoarima, objavljenim posle rata, Dejvid Oven, specijalni evropski izaslanik priznao je da su granatu ispalile ne srpske, već same Izetbegovićeve trupe, da su to zapadnjačke vlasti znale od početka i da su to prikrile.“ ( isto, 39.)

O tome takođe nedvosmisleno uverljivo svedoči i poznati francuski general Pjer Mari Galoa „Izmišljanja su bila mnogobrojna, od priče o eksploziji u ulici Vase Miskina, ispred pekare, zatim afere na pijaci Markale (atentat), zašta su pogrešno optuženi Srbi, zapravo su u stvari, muslimani iz Sarajeva „gađali“ sami sebe (odnosno, mešovitu srpsko – muslimansku populaciju), da bi za taj odvratan zločin optužli Srbe. Stvoren je, takođe, mit o opsadi Sarajeva od strane srpske vojske, tako da je „humanitarni“  Zapad došao na ideju da je apsolutno neophodno učiniti nešto protiv te opsade.“ (Gallois M. P., 2009, 20.)

Ili pak, iskazi francuskih visokih zvaničnika E. Baladira, F. Leotara i A. Žipea objavljenog u listu „Le Nuvel Opservater“ u kome svedoče da su brojne francuske vojnike u sastavu OUN-a ubile snage bošnjačke vojske, ali i sledeće: „I čak, i da je granata ispaljena na pijacu bila, takođe bošnjačka! Oni su, dakle, izazvali pokolj sopstvenog naroda, primetio sam sa užasom. Da odgovorio mi je bez oklevanja Premijer, ali oni su izvukli NATO iz odlaganja i odugovlačenja.“ (Collon M,39.)  Radilo se  naravno o daljoj eskalaciji NATO udara prema srpskoj strani.“ Masakr se dogodio 28. avgusta u 11 časova. Sutradan 60 NATO aviona bombarduje Srbe oko Sarajeva, Goražda i Tuzle.“ (…) U stvari, avioni NATO-a okupili su se da unište integrisani odbrambeni protuavionski sistem bosanskih Srba. (…) Kada jednom taj odbrambeni sistem bude uništen, NATO će imati punu slobodu da radi šta hoće na Balkanu.“(isto, 40-41.)

Upravo ovaj poslednji citat (svedočenje) najbolje pokazuje osnovne geopolitičke ciljeve zapadnih sila (osobito SAD i Nemačke) u tom ratu. Ova  vešto skrivana geopolitička pozadina ratova vođenih na prostoru bivše SFRJ, savim jasno ukazuje ko je i zbog kakvih interesa vodio ovako brutalnu i nečovečnu medijsku harangu protiv srpskog naroda. Predvodnik takve politike bila je SR Nemačka (podržana od strane Vatikana). Ona je pogotovu u početku tih procesa diktirala tempo razbijanja SFRJ, namerna da iskoristi nastale okolnosti za svoj značajniji geopolitički povratak na prostore Balkana. „Treba reći da je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. (…) Prvo, – želja Nemačke strane da se osveti Srbima, koji su dva puta, 1914-1918. i 1939-1945, prišli saveznicima protiv njih, (…) Druga nemačka ideja bila je da treba nagraditi Hrvate i bosanske muslimane, koji su se tokom Drugog svetskog rata pridružili nacističkoj Nemačkoj vojsci (…) Treća nemačka ideja bila je da uvuku Hrvatsku i Sloveniju u ekonomsku zonu EU, kojom dominira Nemačka. Na taj način bi se otvorile mogućnosti ostvarivanja nemačkog uticaja na dalmatinskoj obali, čime bi se omogućilo približavanje Mediteranu, što predstavlja davnašnji nemački san, tradicionalno hranjen i u doba „Svetog nemačkog carstva.“ (Gallois M. P. 16-17.)

Dakle, može se prepoznati jasna geopolitička i geoekonomska motivacija velikih sila, ali i svojevrsni propagandi mehanizam kojim su se služili radi postizanja najboljih efekata medijske harange protiv jednog naroda i ostvarenja krajnjeg cilja, njegove bukvalne okupacije. „I sve je to vođeno po propisima. Prvo, narod je ekstremno loše tretiran, okrivljujući ga za zločine. Drugo, njemu je nametnuta ekonomska blokada, da bi se oslabila njegova volja za otporom, što se i desilo kada je u pitanju Srbija. Treće, narod je bombardovan na način da nije u mogućnosti da se kasnije ekonomski konsoliduje, jer je skoro potpuno razoren njegov ekonomski sistem. Najzad, četvrto, dolazi do okupacije, što je predviđeno sporazumima iz Rambujea. Nalazeći se na licu mesta, koristeći bedu i haos u koji je taj nesrećni narod gurnut, okupatori će zahtevati od naroda da izabere političke vođe koji će biti naklonjeni strani agresora.“ (isto, 21.)

Pouke iz navedenih primera treba da nas otrezne i nauče da medijska manipulacija nije prestala. Ona je sada dobila „nežnije“ forme oblikovanja javnog mnjenja, i to prevashodno domaćeg javnog mnjenja, vođena potrebom da  stvori amneziju prema pogubnoj politici koju je prema njemu vodio Zapad , ali  još  više da ga u sledećoj fazi predstojećih geopolitičkih previranja i njihovih medijskih posredovanja, anestezira i pripremi za nove amputacije koje se imaju izvršiti u skorijoj budućnosti na identitetskom, teritorijalnom  i državnom tkivu srpskog naroda.

Srbi ponavljaju istu istorijsku grešku već nekoliko puta u nepunih sto godina. I kao da brojna srpska stratišta nisu dovoljna opomena tzv. srpskoj nacionalnoj eliti, o pogubnosti srbofobije koja se sistematski širi i podgreva gotovo dva veka kako na Zapadu tako i u regionu od strane srpskih suseda. Taj scenario srbomrzačke destrukcije ispoljio je svoje katastrofalne posledice više puta u samo jednom veku: u Prvom i  Drugom svetskom ratu,  pri političkom i državnom rastrojstvu biše SFRJ,  NATO bombardovanju bivše SRJ, otimanju Kosova i Metohije… Kao da nas sopstvena masovna stradanja u modernoj istoriji nisu naučila da budemo oprezni i jedinstveni u pokušaju da sačuvamo vlastiti nacionalni opstanak. Pored zapadne srbofobije, snažno se raširila i srbofobija u regionu. „Zbog te srbofobije iznutra, Jugoslavija se raspala 1941. brže nego što se to moglo očekivati. Težinu udara porobljivača najviše su osetili Srbi, jer je Hitler samo njima objavio rat kao velikim protivnicima Germana. (…) Za jedan mali narod je užasna tragedija  da u toku dva rata, samo za tri decenije, izgubi blizu 3 miliona života. Biološka katastrofa.“ (Mitrović J., 2005; 89)

Aktuelne geopolitičke igre na Balkanu, ne obećavaju ništa dobro, osobito srpskom narodu koji se po ustaljenim geopolitičkim stereotipima i dalje vidi kao glavni geopolitički oponent zapadnim interesima u ovom regionu. U takvim okolnostima egzistencijalno je važno izvući pouke iz vlastite istorije, i učiniti sve što je neophodno da nam se takva nacionalna tragedija više ne ponovi. Veliko je pitanje da li bi još jedan takav demografski slom srpski narod uspeo da amortizuje i prevlada njegove destruktivne bilanse. Srbofobija dakle, kao što se da videti, nije puka medijska igrarija koja se povremeno razigrava u kriznim situacijama na Balkanu, ona je naprotiv, surova politička realnost koja se ima uvažiti i sa kojom se mora računati i u budućnosti.

Literatura:

  1. Brdar M. (2007) Srpska tranziciona ilijada, Stilos, Novi Sad.
  2. Vudvor S. (1997) Balkanska tragedija, F. Višnjić, Beograd.
  3. Vuković S. (2009) Etika zapadnih medija, IK Zorana Stojanovića, Novi Sad.
  4. Gallois M. P. (2009) Poruka srpskom narodu, Beogradski forum, Beograd.
  5. Drašković S. (1990) Srpski narod i srpska politika, Dosije, Beograd.
  6. Despotović LJ.; Jevtović Z. (2010) Geopolitika i mediji, Kultura polisa, Novi Sad
  7. Elzeser J. (2004) Ratne laži, od kosovskog sukoba do procesa Miloševiću, Jasen, Beograd
  8. Collon M. (1998) Poker menteur, les grandes puissances la Yougoslavie et les prochaines guerres, Editions EPO, Brisel.
  9. 9. Klajn L. (2000) NATO aggresion on the FR Yugoslavia 1999., Association for legal theory and practice N. Sad.
  10. Mitrović D. J. (2005) Srbofobija i njeni izvori, Službeni glasnik, Beograd.
  11. Hemond F. ; Herman E (2001) Degradirana moć, mediji i kosovska kriza, Plato, Beograd.
  12. Grupa autora (2004) Amnezija javnosti, od propagande do terorizma, Grafo-komerc, Beograd.
Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja