ГЕОПОЛИТИКА И РАТНЕ ЛАЖИ

query_builder

ГЕОПОЛИТИКА  И  РАТНЕ ЛАЖИ

Аутор: Љубиша Деспотовић

Ворен Кристофер (амерички министар иностраних послова, на преговорима у Женеви): То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну! – Дејвид Овен (европски преговарач):  Али они су тамо живели! – Ворен Кристофер: Одавно? – Дејвид Овен: Одувек.

Последњих неколико година на простору бивше Југославије, а делом и на Западу, појављује се све више књига које покушавају да тематизују процес разбијања бивше заједничке државе и да разреше тобожњу енигму око главних узрока и актера који су пресуђујуће допринели њеном драматичном нестанку. Највећи део те литературе писан је са намером отворене манипулације, вођен потребом да као главне кривце у тим трагичним догађајима означе српски народ и његову политичку и војну елиту. Ова нескривена намера само је логичан наставак или епилог процеса укупне сатанизације српског народа који је вођен од стране западних медијских кућа и локалних информативних мануфактура умрежених у моћни сервис намењен производњи медијских слика и представа о рату и његовим актерима, које су имале за циљ форматизовање јавног мњења пре свега на Западу у циљу задобијања његове подршке за вођење ратне кампање против Срба.

 Та накнадна памет, требала је да докаже и покаже, како су мере и акције кажњавања српског народа (од бомбардовања до „хашке правде“) биле исправна политика, која  као тобоже, није ни имала другог начина да спречи један  геноцидан и рушилачки народ у намери да уништи све око себе, а особито да освоји и пороби  суседне народе. У тој сулудој ратној и медијској кампањи против једног народа, нису се бирала средства, ни војна ни медијска ни економска, како би се он принудио на капитулацију и потчињавање владарима Новог светског поретка . На серије медијских лажи надограђивале су се кампање авио-бомбардовања (што на Србе у БИХ, што на оне у бившој СРЈ), а све у намери да се то балканско клијалиште насиља и злочина, ефикасно сузбије и стави под трајну политичку контролу.

Карактер примењених средстава, и њихова брутална снага, комбинована  са монструозним лажима по својој патологији и малигности може  се мерити  још само са  чувеном гебелсовом ратном пропагандом, мада је ова натовска по „богатству“ и ефикасности вишеструко надилази. Ученици су  овога пута у својој умоболној креативности превазишли своје нацистичке узоре. Стога ћемо у овом раду, више него што је то академски уобичајено настојати,  да на  примерима из књиге Мишела Колона „Лажљиви покер – велике силе, Југославија и будући ратови“ (која на жалост код нас ни до данас није објављена, а чија се изузетна и  несвакидашња документарна вредност не може порећи) покажемо, каквим су се све средствима медијске манипулације и фалсификата користили непријатељи српског народа у покушају његове тоталне демонизације.

Матрица производње медијских лажи o српском народу од стране западних медија, као и њихова убрзана дистрибуција (дифузија), ослањала се на опробану шему медијске манипулативности. Медијска харанга по белгијском публицисти и новинару  Мишелу Колону, има неколико својих устаљених принципа и правила, а у случају ратне пропаганде која је долазила од стране режима Алије Изетбеговића (снажно подржана и потпомогнута од стране западних ментора)  јасну и проверену  структуру. Она се састојала из шест једноставних   правила  или принципа пропагандне манипулације: 1. мит о Србима као освајачком народу који је дошао да покори босански народ; 2. злочине „наших пријатеља“ треба сакрити; 3. Сарајево приказати као град жртву; 4. извршити дијаболизацију читавог једног народа; 5. демонизација Срба не мора  да има никакве везе са стварним чињеницама; 6. прикрити од јавности чињеницу да Изетбеговићев режим чини злочине према властитом народу  у циљу приписивања тих злочина Србима. ( Collon M, 1998; 14.)

  1. Мит о Србима као освајачком народу – почео је ординарним историјским фалсификатом у коме се западној јавности сервирала јасна стереотипна и лако сварљива порука да су Срби освајачка и рушилачка руља која долази ко зна откуда (Србија) да покори јадне, мирољубиве и незаштићене мале народе Балкана, какви су ето и Бошњаци – добри муслимани Алије Изетбеговића који су без своје кривице, били нападнути од стране варварских Срба. „Како су водећа средства информисања представила ситуацију у Босни? Као агресију коју су извели Срби што су дошли из иностранства, из Србије нападајући једну суседну земљу у којој нису имали шта да траже.(…) Тај мит прикрива две суштинске чињенице. Прва чињеница: Југославија је била мултиетничка и мултикултурна земља, права папазјанија народности коју није било могуће „поделити“. Када су велике силе наметнуле то комадање својим Венс-Овеновим  и другим плановима о подели, то је дакле, могло да  доведе једино до грађанског рата, до етничког чишћења и до великих насилних прогонстава. Друга чињеница: Срби нису били нападачи који су дошли из друге земље, они су једноставно, када су избила непријатељства, преузели контролу над територијама на којима су вековима живели и над неким стратешким тачкама.“ (исто, 15) Необавештено и незналачко јавно мњење Запада о карактеру етничких односа у бившој СФРЈ, лако је могло да постане жртва ове медијске смицалице поготово што је она користила проверени холивудски стереотип по коме у филму постоје добри и лоши момци, а лоши момци раде лоше ствари и то је сваком просечном конзументу сасвим разумљива порука (логика). Потребно је само ту матрицу путем медија поновити неколико пута и западни човек више неће имати дилему да су  Срби заправо ти лоши момци. А кад се једном навикну на тај негативни етнички код, остатак наказне медијске имагологије постаће сам по себи много прихватљивији.

Мит о Србима освајачима био је потребан западним силама, а пре свега, Немачкој, Ватикану и САД-у, да би се лакше извршила намера разбијања СФРЈ чему су се Срби одлучно противили.  Тим чином велики део српског националног корпуса и српских територија остао би изван заједничког федеративног оквира, и територијалне повезаности унутар једне државне заједнице, у коју су једино Срби још у време стварања Краљевине СХС унели своју државност. За ту своју „реметилачку “ улогу Запад им је одмерио жестоку казну, намеран да их демонизује, потпуно порази и сведе на политички, економски и територијално јадну државну творевину која треба да служи другима као  злослутни пример одмазде моћних за непослух.  „Бон и Вашингтон радили су на разбијању Југославије;  Срби који су одбијали то разбијање морали су, дакле, бити уништени. А да би се то постигло – најпре демонизовани. Ширећи мит о Србину освајачу и о Муслиману жртви, средства информисања спречила су јавно мнење да схвати шта се  стварно дешавало у самој Босни …“. (исто, 15.)

  1. Мит о српским злочинима – прикривати ратне злочине „наших пријатеља“: Ово правило ратне пропаганде имало је два своја принципа. Први,  у коме се инсистирало да се по сваку цену прикрију ратни злочини „пријатељске стране“ у овом случају бошњачке и хрватске војске и њихових политичких режима, а други, да се не објављују информације које пласирају српски медији ма колико оне биле чињенично засноване (српска верзија ратних збивања имала се медијски игнорисати и бојкотовати), јер ништа није смело нарушити дизајнирани  етнички код медијске манипулације намењен како јавном мњењу Запада, тако и регионалним корисницима медијских услуга.  Та врста манипулације и намерних фалсификата односила се и на злочине које је Изетбеговићев режим чинио према припадницима снага УН, па чак  и онда када су обезбеђивали  хуманитарне пошиљке намењене његовом народу.

Ратне лажи и фалсификати примењивани су не само према српском народу, већ и према припадницима снага УН. Пример први:  “ …крај Сарајева, 3. септембра 1992, две ракете обориле су један италијански хуманитарни авион Уједињених нација. Готово сва средства јавног информисања оптужују српске снаге. После неколико дана, неки сматрају да би то могли бити Хрвати. Али када је Организација Уједињених Нација утврдила да је крива бошњачка војска, афера је брзо заташкана. Ни Италија, ни Запад нису се бунили, ни једно средство јавног информисања није захтевало увођење санкција против Изетбеговићевог режима.“ Пример други: “ …фебруара месеца 1993. године, једна граната из минобацача погађа оклопно возило ОУН-а на сарајевском аеродрому. Избио је скандал. Када је генерал Моријон изјавио да су криве муслиманске снаге, афера је гурнута под тепих. Снаге ОУН често су нападане током 1993. и 1994. године. Њихови извештаји показују да су 90% тих напада извели муслимани. Али, није долазило у обзир да се исправи пресвета репутација добрих и  рађавих„. ( исто, 19.)  Француски Адмирал Ланксада узалуд је сведочио да је огромна већина француских жртава у саставу снага ОУН била убијена од стране босанских муслимана. Та чињеница морала је остати прећутана и прикивена јер се није уклапала у пројектовану слику стварности коју су западни медији имали да створе о том рату.

  1. 3. Мит о српској опсади Сарајева приказати га као град жртву: За потребе медијске сатанизације Срба, и изазивања осећања солидарности и осуде западних грађана, град Сарајево има се приказати као град жртва. Ова манипулативна техника већ је била делимично испробана на примеру наводних великих ратних разарања Дубровника,  (очекивана осуда културне јавности Запада, јер варварски Срби руше овај стари град под заштитом Унеска). Пример Сарајева имао је бити још драстичнији и бруталнији. Главни фокус медијске манипулације сада се помера са древне културне баштине Дубровника на патње обичних грађана Сарајева, особито деце, те старих и изнемоглих лица. Срби се сада приказују као свирепи и окорели бездушници који што блокадом што ратним разарањима (артиљеријским гранатирањем и снајперима) увећавају ратне патње недужног цивилног становништва. „Режија око опсаде Сарајева одиграла је пресудну улогу. Она је послужила да се целом свету понуде стереотипи једног лажног филма са далеког Запада. Срби су били рђави момци, нападачи из иностранства који су опседали град и морили становнике града. (…) у  ствари Сарајево је било подељен град, у чијем  саставу су се налазиле и српске четврти, а које су такође бомбардовале муслиманске снаге. (…)  међународна организација Црвеног крста сачинила је документ који је прорачунао да су у граду Сарајеву муслиманске снаге побиле око седам хиљада Срба. (…)  као и у Сомалији, нису презали ни пред каквом преваром. На следећој страници се налазе два текста која обелодањују те преваре. Једном је написао један човек из базе, један британски војник из ОУН-а. Други је написао један високи званичник, један амерички генерал који је отишао у пензију. Обојица потпуно уништавају мит о опсади Сарајева. Њихова сведочења су јасна: Изетбеговићева влада сама изазива тешке патње свога народа, у ствари она га држи као таоца.“ (исто, 20.)

У поменутој књизи Мишела Колона, којој се не може порећи непристрасност и објективност, наведени су бројни извештаји и сведочења високих представника војног и цивилног сектора ОУН-а у којима се потврђује монструозност ратне пропаганде која није имала везе  са стварним чињеницама на терену. Како у опсегу, трајању и интезитету наводне блокаде, тако и у броју жртава, врсти злочина, и  карактеру саме блокаде. Ево неких карактеристичних сведочења:  Прво, „не ради се о опсади у правом смислу речи. Срби немају намеру да натерају град да се преда. И више од тога, само ако нису изазвани, не спречавај хуманитране конвоје да уђу у град. (…) Новинари имају склоност да забораве да велики део помоћи УН стиже било из саме Србије, било преко територија под контролом Срба. (…) Док сам боравио у Сарајеву све прекиде ватре прекршиле су владине снаге. (…) Неке градске несреће наметнуте су актом сарајевске владе… Владини војници, на пример, бомбардовали су аеродром, главну тачку на коју је стизала међународна помоћ. Штампа и неке владе, укључујући и владу САД-а, обично приписују те пуцње Србима… У том случају бомбардовање обично затвара аеродром на извесно време, због чега скачу цене на црном тржишту намирница које улазе у град путевима које контролишу заповедници бошњачке војске и владини званичници.“ ( исто, 27.) Од ових ратни лажи и фалсификата није се извлачила само политичка добит за муслимански режим већ и конкретна материјална добит у којој су се криминализовани кругови блиски режиму А. Изетбеговића богатили на муци и патњи сопственог народа, али и свих других грађана Сарајева који су ионако осиромашени морали трпети егзистенцијална злостављања и материјалну пљачку.

  1. 4. Мит о величини и броју српских злочина – демонизација не сме имати везу са стварним чињеницама: Пример Дубровника који смо већ помињали, најбољи је доказ како снажна медијска харанга против једног народа може да произведе као резултат његову демонизацију, а да оно што је узето као повод те харанге буде у највећој мери у свађи са елементарним чињеницама и доказима. „Месецима наша средства јавног информисања оптуживала су Србе да разарају историјски град Дубровник са по 1.500 граната дневно. А да при том које ли случајности „није објављена ниједна слика стварних рушевина. И то са разлогом: гореле су једино гуме, које су у луци запалили припадници хрватске народне одбране, а уследила је поплава алармантних саопштења од стране хрватских власти. На основу чега је уследило опште згражање, а петиције су упућиване са европских универзитета да се спасе древни град.“ ( исто, 28.)

Надувавање и повећавање броја жртава био је још сигурнији пут у потпуну демонизацију српске стране у рату. Механизам је био одвише прост, увећавати број злочина (и њихову свирепост), сваким следећим обраћањем јавности и стварати потребу да се злочиначка страна обележи, сатанизује и осуди од међународне заједнице, а са друге стране издејствује политичка, војна и материјална помоћ „нашим пријатељима“ за даље финансирање и вођење рата. Непрестане фотографије са „бојних поља“, препознатљиве по муслиманским људима мршавим као костури по српским концентрационим логорима, омогућиле су Харису Силајџићу, тада министру иностраних послова Босне, да почне грубо да повећава број жртава. (…) Вешт политичар, Силајџић је схватио сву корист која би се могла извући из тог привидног масакра. То му је донело политичку подршку Запада; а из исламског света поклоне тако драгоцене да би се развила бошњачка ратна машинерија.(…) Данас, закључује тај стари високи функционер Сједињених држава, Силајџић стално говори „о бошњачком геноциду и холокаусту“. ( исто, 29-30.)

Не чуди зато сведочење Мишела Колона, који у својој књизи даје нове доказе. „Сва та средства јавног информисања преносе званичну верзију. Треба да Срби буду зли, а Муслимани добри. Не обраћа се, чак пажња ни на чињеницу да изгледа да су већина жртава били Срби. Ниједно средство јавног информисања није се питало коме злочин користи.“ (исто, 35.)  Није  било сумњи на Западу  а и зашто би? То је за њих био пропагандни рат који се морао добити. Кога је осим Срба било брига, да ли су то факти, да ли је то истина? Ратне лажи кажњавају  Србе двоструко, први пут у рату, у тренутку када се пласирају и када подстичу на освету (одмазду) западних политичких „праведника“, а други пут у миру, када се користе као „докази“ против једне стране и потврде да је она чинила злочине и геноцид. „Те операције на Балкану вођене су на следећи начин: Најпре организовањем џиновске кампање дезинформација, причати чисте лажи на начин који ће будуће жртве изложити осуди јавности, са могућношћу „пендречења“ по њима уз општу сагласност. Зато је требало измислити разне врсте злочина. Први и најпознатији злочин било је силовање 40.000 муслиманских жена, да би на крају, амерички експерт, који је вршио истраживање на Балкану, рекао да није било 40.000, већ 4.000, затим само – 40 жена, да би се на крају истраживања констатовало да је било силовано само 4 жене.“ (Gallois M. P. 2009, 20.)

  1. Мит о српском злочинаштву – извршити дијаболизацију једног народа: Да би дијаболизација (демонизација) и сатанизација српског народа била потпуна, неопходно је на мноштву примера показати како је он у свом карактеру злочиначки народ, народ који је способан да чини само зло и да доноси несрећу. Та матрица медијске сатанизације, подразумевала је да за сва почињена ратна злодела треба директно и без провере оптужити Србе. Они из овог рата морају изаћи обележени као ратни злочинци и народ који је починио геноцид. Иако се у периоду после рата на међународном плану истиче како ратне злочине треба индивидуализовати и утврдити појединачну одговорност, јер се наводно, за њих не сме отпуживати цео један народ. Ратна пропаганда је учинила своје, и данашња „хашка правда“ има два важна циља, први циљ је показати да је кривица за распад СФРЈ и почињене злочине укључујући и наводни геноцид везан за случај Сребренице, на српској страни, на његовом политичком и војном руководству. Ако Хашки трибунал успе да „докаже“ српску кривицу,  Запад ће пред сопственом, али и укупном међународном  јавношћу бити ескулпиран за одговорност покретања рата у СФРЈ и помагања сецесионистичким снагама да разоре ту земљу. Други важан циљ хашког процеса, јесте да осудом комплетног политичког, војног и полицијског руководства Срба, обесмисли и обесхрабри сваки будући покушај супротстављања Новом Светском Поретку.

Док је рат трајао, требало је оправдати непочиства Запада која се чине према том народу. „Сваки пут када се почине свирепости, водећа средства јавног информисања оптужују Србе. (…) Зашто? Да би се оправдали ембарго и бомбардовања против једног народа који је оцењен бунтовним у односу на Нови Светски Поредак.“ (исто, 30) Сатанизација српског народа мора бити потпуна. Не бирају се средства укуључујући и она која спадају у домен ликовног изражавања. Важно је само постићи циљ. Западни човек не сме да има дилему да се ради о монструмима, према којима су сва средства дозвољена. „Карикатуре показују крволочне животиње, одвратне животиње или чудовишта типа Дракуле, пишући једноставно Срби изнад лика.  То скраћивање и та мешавина разних састојака који се не уклапају изазвали су прави антисрпски расизам.“ (исто, 30.)  Најстрашнији призори почињених злочина, систематски се приказују како би оптужили само српску страну. Нико на Западу од стране медија не проверава оно што им сервира муслиманска или хрватска пропагандна машинерија. Никоме не пада на памет да се упита коме у политичком и медијском смислу служе ти наводни српски злочини. Чак и онда када у извештајима високих војних и цивилних представника ОУН-а ствари стоје сасвим другачије.

  1. 6. Мит о српској свирепости – или како један режим убија властити народ: Пошто Срби по мишљењу Алије Изетбеговића и његових бојовника нису довољно „ефикасни и свирепи“ за потребе медијске харанге и ратне пропаганде, његов режим смишља и спроводи најсвирепије могуће акције, у намери да за те акте насиља и злочина против сопственог становништва (нарочито је то било заступљено у Сарајеву) окриви Србе. Злочини по својој свирепости и бруталности морају да шокирају јавно мњење Запада, и произведу осећање згражавања и реваншизма према починиоцима таквих злодела. И заиста њихова свирепост и бруталност превазилазила је могућности обичног човека да прими и отрпи такве акте насиља. Одмах након емитовања бруталних призора у западним медијима, повећавале су се осуде, стезао обруч санкција и наилазили таласи новог бомбардовања као акти „легалне и легитимне одмазде“ према једном тако свирепом народу. А према другој страни у рату, политичка, војна, економска и хуманитарна подршка, што и јесте био основни мотив за извођење овако гнусних злочина режима Алије Изетбеговића према властитом бошњачком народу.

Ево занимљивог сведочења: „Поводом неколико кључних догађаја, истражне екипе ОУН-а закључиле су да су те нападе на цивилно становништво у ствари организовали сами Муслимани, са намером да их виде западна средства информисања, како би погоршали ситуацију. Посебно бомбардовање људи који су стајали у реду пред једном сарајевском пекаром (27. маја), бомбардовање за време посете Дагласа Херда (17. јула), експлозије на гробљу (4. августа) и убиство једног продуцента канала Еј-Би-Си-ја (13. августа). У свим тим случајевима, српске снаге биле су толико удаљене да су жртве биле ван њиховог домета, а употребљено оружје потпуно се разликовало од оружја које је наведено у извештајима бошњачких власти и западњачких средстава јавног информисања. Други пример: „Француски војници мировних снага ОУН-а кажу да је у Сарајеву, до половине јуна 1995. године, известан број елитних стрелаца био активан у намери убијања њихових сопствених цивила.(…) Тако су дошли до закључка да се редовно пуцало са врха старе зграде Парламента, која је била у рукама владиних снага. Видели су како се са крова пуцало на цивиле и конвоје ОУН-а.  Французи мисле да је циљ снајпериста да придобију више међународних симпатија према Муслиманима“. (исто, 31.) Или пример маскара на сарајевској пијаци Маркале, који је био режиран за потребе придобијања савезника унутар НАТО снага за бомбардовање српских положаја, а нарочито западног јавног мњења, јер су истраживања у то време показала да је само четвртина јавности у САД одобравала такве акције. „И овога пута, Телевизија Сарајево и западњачке телевизије одмах су на месту и шаљу упечатљиве слике. Насупрот томе, муслиманска полиција забранила је приступ двојици официра ОУН. Они не могу да испитају сведоке. Зашто је  одбијена међународна истражна комисија коју су тражили српски руководиоци? Како објаснити да детектори бомбардовања ОУН, који утврђују веома прецизне статистике, тога дана нису забележиле никакав пуцањ српске стране? Зашто су повређени пренети у једну америчку болницу у Немачкој? Зашто је жена руководилац болнице одбила новинарима увид у листу повређених коју има Влада Сједињених Држава и нико други ? Белгијски командант Јан Сегерс, тада на дужности: „Оун је увек говорила да се не зна ко је био одговоран. Међутим, готово је извесно да то нису Срби“. ( исто, 37.) „У својим мемоарима, објављеним после рата, Дејвид Овен, специјални европски изасланик признао је да су гранату испалиле не српске, већ саме Изетбеговићеве трупе, да су то западњачке власти знале од почетка и да су то прикриле.“ ( исто, 39.)

О томе такође недвосмислено уверљиво сведочи и познати француски генерал Пјер Мари Галоа „Измишљања су била многобројна, од приче о експлозији у улици Васе Мискина, испред пекаре, затим афере на пијаци Маркале (атентат), зашта су погрешно оптужени Срби, заправо су у ствари, муслимани из Сарајева „гађали“ сами себе (односно, мешовиту српско – муслиманску популацију), да би за тај одвратан злочин оптужли Србе. Створен је, такође, мит о опсади Сарајева од стране српске војске, тако да је „хуманитарни“  Запад дошао на идеју да је апсолутно неопходно учинити нешто против те опсаде.“ (Gallois M. P., 2009, 20.)

Или пак, искази француских високих званичника Е. Баладира, Ф. Леотара и А. Жипеа објављеног у листу „Le Nuvel Opservater“ у коме сведоче да су бројне француске војнике у саставу ОУН-а убиле снаге бошњачке војске, али и следеће: „И чак, и да је граната испаљена на пијацу била, такође бошњачка! Они су, дакле, изазвали покољ сопственог народа, приметио сам са ужасом. Да одговорио ми је без оклевања Премијер, али они су извукли НАТО из одлагања и одуговлачења.“ (Collon M,39.)  Радило се  наравно о даљој ескалацији НАТО удара према српској страни.“ Масакр се догодио 28. августа у 11 часова. Сутрадан 60 НАТО авиона бомбардује Србе око Сарајева, Горажда и Тузле.“ (…) У ствари, авиони НАТО-а окупили су се да униште интегрисани одбрамбени протуавионски систем босанских Срба. (…) Када једном тај одбрамбени систем буде уништен, НАТО ће имати пуну слободу да ради шта хоће на Балкану.“(исто, 40-41.)

Управо овај последњи цитат (сведочење) најбоље показује основне геополитичке циљеве западних сила (особито САД и Немачке) у том рату. Ова  вешто скривана геополитичка позадина ратова вођених на простору бивше СФРЈ, савим јасно указује ко је и због каквих интереса водио овако бруталну и нечовечну медијску харангу против српског народа. Предводник такве политике била је СР Немачка (подржана од стране Ватикана). Она је поготову у почетку тих процеса диктирала темпо разбијања СФРЈ, намерна да искористи настале околности за свој значајнији геополитички повратак на просторе Балкана. „Треба рећи да је растурање Југославије била дуго планирана операција у Немачкој. (…) Прво, – жеља Немачке стране да се освети Србима, који су два пута, 1914-1918. и 1939-1945, пришли савезницима против њих, (…) Друга немачка идеја била је да треба наградити Хрвате и босанске муслимане, који су се током Другог светског рата придружили нацистичкој Немачкој војсци (…) Трећа немачка идеја била је да увуку Хрватску и Словенију у економску зону ЕУ, којом доминира Немачка. На тај начин би се отвориле могућности остваривања немачког утицаја на далматинској обали, чиме би се омогућило приближавање Медитерану, што представља давнашњи немачки сан, традиционално храњен и у доба „Светог немачког царства.“ (Gallois M. P. 16-17.)

Дакле, може се препознати јасна геополитичка и геоекономска мотивација великих сила, али и својеврсни пропаганди механизам којим су се служили ради постизања најбољих ефеката медијске харанге против једног народа и остварења крајњег циља, његове буквалне окупације. „И све је то вођено по прописима. Прво, народ је екстремно лоше третиран, окривљујући га за злочине. Друго, њему је наметнута економска блокада, да би се ослабила његова воља за отпором, што се и десило када је у питању Србија. Треће, народ је бомбардован на начин да није у могућности да се касније економски консолидује, јер је скоро потпуно разорен његов економски систем. Најзад, четврто, долази до окупације, што је предвиђено споразумима из Рамбујеа. Налазећи се на лицу места, користећи беду и хаос у који је тај несрећни народ гурнут, окупатори ће захтевати од народа да изабере политичке вође који ће бити наклоњени страни агресора.“ (исто, 21.)

Поуке из наведених примера треба да нас отрезне и науче да медијска манипулација није престала. Она је сада добила „нежније“ форме обликовања јавног мњења, и то превасходно домаћег јавног мњења, вођена потребом да  створи амнезију према погубној политици коју је према њему водио Запад , али  још  више да га у следећој фази предстојећих геополитичких превирања и њихових медијских посредовања, анестезира и припреми за нове ампутације које се имају извршити у скоријој будућности на идентитетском, територијалном  и државном ткиву српског народа.

Срби понављају исту историјску грешку већ неколико пута у непуних сто година. И као да бројна српска стратишта нису довољна опомена тзв. српској националној елити, о погубности србофобије која се систематски шири и подгрева готово два века како на Западу тако и у региону од стране српских суседа. Тај сценарио србомрзачке деструкције испољио је своје катастрофалне последице више пута у само једном веку: у Првом и  Другом светском рату,  при политичком и државном растројству бише СФРЈ,  НАТО бомбардовању бивше СРЈ, отимању Косова и Метохије… Као да нас сопствена масовна страдања у модерној историји нису научила да будемо опрезни и јединствени у покушају да сачувамо властити национални опстанак. Поред западне србофобије, снажно се раширила и србофобија у региону. „Због те србофобије изнутра, Југославија се распала 1941. брже него што се то могло очекивати. Тежину удара поробљивача највише су осетили Срби, јер је Хитлер само њима објавио рат као великим противницима Германа. (…) За један мали народ је ужасна трагедија  да у току два рата, само за три деценије, изгуби близу 3 милиона живота. Биолошка катастрофа.“ (Митровић Ј., 2005; 89)

Актуелне геополитичке игре на Балкану, не обећавају ништа добро, особито српском народу који се по устаљеним геополитичким стереотипима и даље види као главни геополитички опонент западним интересима у овом региону. У таквим околностима егзистенцијално је важно извући поуке из властите историје, и учинити све што је неопходно да нам се таква национална трагедија више не понови. Велико је питање да ли би још један такав демографски слом српски народ успео да амортизује и превлада његове деструктивне билансе. Србофобија дакле, као што се да видети, није пука медијска играрија која се повремено разиграва у кризним ситуацијама на Балкану, она је напротив, сурова политичка реалност која се има уважити и са којом се мора рачунати и у будућности.

Литература:

  1. Брдар М. (2007) Српска транзициона илијада, Стилос, Нови Сад.
  2. Вудвор С. (1997) Балканска трагедија, Ф. Вишњић, Београд.
  3. Вуковић С. (2009) Етика западних медија, ИК Зорана Стојановића, Нови Сад.
  4. Gallois M. P. (2009) Порука српском народу, Београдски форум, Београд.
  5. Драшковић С. (1990) Српски народ и српска политика, Досије, Београд.
  6. Деспотовић Љ.; Јевтовић З. (2010) Геополитика и медији, Култура полиса, Нови Сад
  7. Елзесер Ј. (2004) Ратне лажи, од косовског сукоба до процеса Милошевићу, Јасен, Београд
  8. Collon M. (1998) Poker menteur, les grandes puissances la Yougoslavie et les prochaines guerres, Editions EPO, Brisel.
  9. 9. Klajn L. (2000) NATO aggresion on the FR Yugoslavia 1999., Association for legal theory and practice N. Sad.
  10. Митровић Д. Ј. (2005) Србофобија и њени извори, Службени гласник, Београд.
  11. Хемонд Ф. ; Херман Е (2001) Деградирана моћ, медији и косовска криза, Плато, Београд.
  12. Група аутора (2004) Амнезија јавности, од пропаганде до тероризма, Графо-комерц, Београд.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language