Geopolitika i Haški tribunal

Geopolitika i Haški tribunal

Autor: Milorad Vukašinović

Haški tribunal je krajem 2017. godine, posle 24 godine rada (osnovan Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti UN-a, u maju 1993. godine), formalno okončao svoju misiju. Mada će se neki važni žalbeni postupci (npr. slučaj Karadžić) voditi pred Rezidualnim sudskim mehanizmom, koji je pravni sledbenik Tribunala, utisak o radu ove institucije koja je nesumnjivo bila instrument antisrpske geopolitičke prekompozicije postjugoslovenskog prostora neće se bitnije promeniti.

Kritičari rada Tribunala uglavnom su ukazivali da je reč više o političkoj, a manje o sudskoj (pravnoj) instituciji koja je nastala neposredno posle završetka Hladnog rata, u atmosferi koju je karakterisala potpuna dominacija Zapada (SAD) u međunarodnim odnosima. Naglašen politički karakter haških suđenja nije novina u istoriji, posebno ako je reč o promenama epohalnog karaktera. Naime, fenomen političkih suđenja moguće je pratiti u dugom istorijskom kontinuitetu od antike, preko srednjeg veka, do novijeg datuma. Setimo se krvavog obračuna sa lujevskim režimom posle Francuske revolucije, suđenja u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije, ili procesa koji su vođeni na našim prostorima 1945/46. godine. NJihovo zajedničko obeležje (političkih suđenja) jeste namera da se kroz osudu starog režima stekne jedna vrsta istorijskog legitimiteta za promene koje su se dogodile. Zanimljivo je da su ovo pitanje ozbiljno razmatrali i Amerikanci još sredinom osamdesetih godina 20. veka u okviru laboratorije svoje spoljne politike ‒ Saveta za inostrane poslove. Ključno pitanje o kojem se debatovalo odnosilo se na način osude komunizma kao sistema. Jedna struja u Savetu zagovarala je da se Hladni rat okonča na spektakularan način, tako što bi bio formiran sud poput onog za naciste u Nirnbergu, dok je druga grupa članova ove organizacije smatrala da u svakoj od komunističkih država treba sprovesti suđenja na unutrašnjem planu, i na taj način ove države prevesti u zapadni pobednički sistem.

Kao što je poznato, ni jedna ni druga ideja nisu ostvarene, jer planeri zapadne politike nisu mogli da predvide fenomen „gorbačovizma”, tako da je uporedo sa samoraspuštanjem Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, praktično došlo do amnestije komunističkih lidera. Ovaj utisak nisu izmenila ni izvesna suđenja na unutrašnjem planu, poput suđenja Erihu Honekeru, koje je ubrzo završeno, a nekadašnji lider Istočne Nemačke pušten je da umre prirodnom smrću u izgnanstvu u Latinskoj Americi. Dakle, umesto formiranja suda koji bi se bavio osudom komunizma, u maju 1993. godine formiran je samo sud za bivšu Jugoslaviju, i to na izričito insistiranje Klintonove administracije.

Zanimljivo je da je pravnička profesija uglavnom bila protiv formiranja ovog Tribunala. Razlozi su višestruki. Najpre, Savet bezbednosti kao izvršni organ UN-a nije imao nadležnost da formira ovaj tribunal, a kada je već zaživeo, videlo se da on isključivo sudi za „sekundarne zločine” koji su se desili tokom ratnih razaranja, dok se ne bavi načinom na koji je razbijena SFRJ, koja je, podsetimo, bila jedini legalni subjekt međunarodnog javnog prava. Naime, u tom slučaju, bila bi jasna odgovornost zapadnih sila za proces razbijanja Jugoslavije, što je prema nirnberškim principima definisano kao „zločin protiv mira”. Da ne govorimo o NATO agresiji na SRJ 1999. godine kada se za zločine zapadne vojne alijanse ovaj Tribunal oglasio nenadležnim.

Danas kao cinizam zvuče reči glavnog tužioca Serža Bramerca da je jedan od ciljeva Haga bilo pomirenje naroda bivše Jugoslavije, ali da Tribunal takvu nameru nije ostvario. Danas, kada nam je poznata praksa Trubunala (Srbi su osuđeni na više od hiljadu godina, dok za zločine nad Srbima gotovo niko nije odgovarao), veliko je pitanje da li je takav cilj uopšte ikada bio zacrtan. Na ovom mestu vredi ukazati na jedan neočekivano otvoren tekst koji se neposredno posle smrti predsednika Miloševića u Hagu pojavio u glasilu svetske zakulise ‒ NJujork tajmsu. Pozivajući se na dobro obaveštene izvore, list je ukazao na tri ključna cilja zbog kojih je osnovan Tribunal. To su: „uobličavanje istorije balkanskih ratova devedesetih godina 20. veka”, zatim „podsticanje Srba da obustave poricanje zločina” i „približavanje srpskog društva ostatku Evrope”. Dakle, sva tri cilja su izrazito politička i nemaju nikakve veze sa pomirenjem naroda bivše Jugoslavije.

Kao autor ovih redova, osećam potrebu da ukažem na civilizacijski aspekt haških suđenja, koji nije dovoljno istaknut u našoj javnosti. Podsetimo, u svetu se od 1945. do 1990. godine dogodilo između 150 i 200 ratova, a zločini su bili neuporedivo veći nego na prostoru bivše Jugoslavije. Ipak, ni za jedan od tih ratova nije formiran sud, osim za prostor nekadašnje Jugoslavije. Dakle, formiranjem Haškog tribunala brutalno je pogažena Konvencija o nediskriminaciji UN-a, a praksa ovog „suda” pokazala je da je jedan od njegovih skrivenih ciljeva bilo gaženje civilizacijskog dostojanstva jednog naroda (srpskog) koji je stvarao evropsku kulturu i civilizaciju. O tom aspektu haških suđenja svakako bi trebalo razmisliti.