Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После Другог светског рата 1945. године догодила се двострука победа – победа америчке таласократије и совјетске континенталне моћи. Ако је после Хирошиме и Нагасакија изгледало да су САД непобедиве, победа комунистичке револуције 1949. године у Кини потпуно је изменила послератну геополитичку парадигму. Након што су Американци здушно радили на цепању великих европских територија, првенствено окупљених око Немачке, и источноазијских територија окупљених око Јапана, појава огромног комунистичког региона у далекој Азији свакако није била по вољи вашингтонским стратезима. То је био један од повода за почетак Хладног рата и заоштравање опште светске ситуације, а убрзо и покретање рата у Кореји.
У исто време територијална „пат позиција” створена после Другог светског рата на Старом континенту наметнула је преосмишљавање западне геополитике у правцу стварања једног „антикомунистичког конзорцијума” чије је формирање најавио Черчил у свом познатом фултонском говору почетком марта 1946. године. Реч је о догађају који је са становишта „атлантске заједнице” имао вишеструко симболичко значење од којих је свакако најважније оно о Америци „као предводнику слободног света” у борби против тзв. комунистичког тоталитаризма. На тај начин створен је теоријски предложак који је обележио целокупну хладноратовску историју.
Појава „антикомунистичког конзорцијума” проистекла је из сложених и често противречних процеса у западним друштвима, а који су отпочели још тридесетих година 20. века. Наиме, у то време догодиле су се тектонске политичке промене, не само у Немачкој – доласком Хитлера на власт 1933. године, него и у САД у којима је после Велике депресије (1929–1933) кључне политичке ресоре преузео утицајни Савет за иностране послове, који је за време Другог светског рата прерастао у „неформалну лабораторију америчке спољне политике”. Данас је позната чињеница да су све одлуке америчке владе доношене за време рата најпре разматране у кулоарима СИО (формирање УН, Труманова одлука о употреби атомске бомбе, модели територијалног преуређења Европе), уз напомену да неке од ових идеја, попут оне о стварању „источноевропске федерације од Балтика до Јадрана”, нису остварене због победоносне улоге Црвене армије и њеног делимичног заузимања овог подручја.
Стратегија обуздавања
После 1945. године формулисање чисто америчке атлантистичке геополитике у основи представља даљи развитак теза Николаса Спајкмана и његове теорије Римланда. Спајкманове теорије у практичном смислу доживеле су пуну верификацију управо у Кенановој Стратегији обуздавања Совјетског Савеза. Подсетимо, Кенан је у Дугом телеграму објаснио да је „цела основа америчке политике према Совјетском Савезу током и после Другог светског рата била погрешна”. Повод за Дуги телеграм била је ситуација у Грчкој и Турској где је претила промена друштвеног уређења и спољне политике, али и признање британске политике 1947. године да није у стању да овим државама пружи финансијску и војну помоћ. Те године председник Труман је изјавио да САД преузимају дотадашње британске обавезе према овим државама, уз напомену да је Америка спремна да подржи све снаге у свету које се буду одупирале совјетском утицају. Баш због тога, у оквиру Стејт департмента формиран је посебан Штаб за планирање политике на чијем је челу био Кенан.
У Стратегији обуздавања СССР-а приметна су три суштинска става која су преузета из Спајкманове доктрине. То су: онемогућавање совјетске доминације над целином Евроазије, затим потреба за глобалном рестаурацијом равнотеже снага, и активно америчко учешће у одбрани рубних делова Евроазије. Кенан је издвојио пет најважнијих светских региона: САД, Велику Британију, Јапан (као маритимне силе), Немачку са регионима који се на њу ослањају (Рајнска област, Силесија, Бохемија и Аустрија) и Совјетски Савез. Подразумевајући пријатељство САД с Британијом и Јапаном, Кенан констатује да је срж проблема у спречавању сабирања војноиндустријског потенцијала евроазијске копнене масе под једну моћ, која „прети интересима поморског и острвског дела глобуса”. Није тешко из овог става уочити тангенталну везу са Спајкмановим запажањима.
Овде треба указати и на друго Кенаново гледиште о новој равнотежи снага које је несумњиво преузето из Спајкамновог опуса, посебно у оном делу који се односи на обнову немачке и јапанске улоге у светској политици. Кенан још 1948. године означава безбедносне интересе Америке у случају оружаног конфликта са Совјетима и указује на витална подручја атлантске заједнице: Канаду, Гренланд, Исланд, Скандинавију, британска острва, западну Европу, Иберијско полуострво, Мароко, западну обалу Африке све до избочине, земље Јужне Америке од избочине ка северу, земље Медитерана и Средњег истока, укључујући Иран, Јапан и Филипине. Овде је реч о готово потпуном преклапању са Спајкмановом теоријом о „геополитичности Римланда” као кључном фактору светске доминације.
На овом месту вреди указати на Кенанов реперни геополитички оглед Узроци совјетског понашања који је објављен у јулском издању часописа Спољни послови (1947), а који представља операционализацију његових телеграмских запажања. У овом огледу он је изложио своје виђење Стратегије обуздавања која на почетку није предвиђала милитаризацију америчке политике у односу на Совјетски Савез, већ је подразумевала да би САД требало да се посвете сопственој изградњи у суперсилу, као и утицају на трансформацију СССР-а и његових сателита. Ипак, наредних деценија САД су ову концепцију примењивале с много више милитаризма, интервенционизма и конфронтације у односу на Кенанове препоруке.
Разуме се да су у периоду од 1948. до 1991. године хладноратовски односи две суперсиле пролазили кроз различита искушења, али је, нема сумње, Стратегија обуздавања опстајала кроз успостављање три нераскидиво повезана система: евроазијска клешта (стварање Европске заједнице на Западу и укључење Кине у светску привреду на Истоку), затим разне врсте пактова који су биле у функцији доминације на ободом Евроазије (нпр. подршка Јапану), и коначно ослањање на покрет несврстаности и занимљиву улогу коју је имала Титова Југославија.
Покрет несврстаности
Боравак Џорџа Кенана на положају америчког амбасадора у СФРЈ (1961–1963) веома је интригантна тема. Независно од његовог личног става према Југославији и тадашњем председнику Титу, а који су често били супротстављени утицајним круговима у Стејт департменту, Кенанову дипломатску мисију у Београду потребно је анализирати у једном ширем и свакако свеобухватнијем геополитичком контексту. Наиме, и поред два америчка „мостобрана” у Евроазији и бројних пактова чији је циљ било очување доминације на подручју Римланда, почетком шездесетих година 20. века процес деколонизације јужне Азије и Африке претио је, да у неколико области и тачака евроазијског обода, угрози виталне интересе САД. Инерција ослободилачких покрета је многе државе закономерно водила ка геополитичком и идеолошком наручју Совјетског Савеза, кроз стварање једног нестабилног и порозног Римланда, који би се нашао укљештен између просовјетски оријентисаних макрорегиона.
Из једног оваквог уверења настао је покрет несврстаности у чијем су профилисању и формирању, нимало случајно, 1961. године учествовале четири државе: Југославија с кључном улогом на Балкану, затим Египат као двоконтинентална држава која контролише Суецку превлаку и канал, потом Индија са средишњим положајем на југу евроазијског обода и изласком на Индијски океан, и Индонезија која има „посредничку” улогу између Тихог и Индијског океана, чиме су на неки начин попуњене недостајуће карике између евроазијских „клешта” и пактова које су САД раније формирале.
Отуда је Кенан упорно заступао становиште о свеобухватној америчкој подршци Титовој Југославији, уз напомену да је његове идеје прихватио и Ејверал Хариман, тадашњи амерички изасланик у Европи, као и друге обавештајне, војне и друге номенклатуре. Касније су њихове сугестије подржали и Џон Фостер Далс, државни секретар 1952–1960. године, као и администрације председника Трумана и Ајзенхауера. Познати амерички историчар Џон Гедис је амерички однос према СФРЈ означио као Стрaтегију клина (Wedge strategy), док је његов колега Лорејн Лис написао књигу Одржавање Тита на површини – Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат у којој је студиозно анализирао позицију СФРЈ у годинама све оштрије америчке конфронтације са Совјетским Савезом, ради остварења доминације у Европи. Истина, треба нагласити да Американци нису с много симпатија гледали на покрет несврстаности због сталног страха од његове преоријентације ка Совјетима, али су га сматрали веома корисним за остварење својих глобалних циљева. Нема сумње да је у реализацији овакве стратегије Титова личност била веома важна, што је посебно дошло до изражаја приликом Конференције у Хавани 1979. године, када је југословенски председник спречио „природни савез несврстаних и СССР-а” против Америке, као и за време совјетске агресије на Авганистан исте те године.
Таласократски ексклузивизам
Кенанове и Спајкманове ставове заступале су многе утицајне личности попут Д. Мејнига, В. Кирка, К. Греја и Х. Кисинџера, код којег су постулати Кенанове концепције веома препознатљиви. Из свега тога произилази и став о једној врсти континуитета америчке геополитике. Наиме, Кисинџер је дуго сматрао да је Стратегију обуздавања потребно прилагодити хладноратовској реалности у оквиру које би требало радити на међусобном америчко-совјетском повезивању у многим областима (култура, научно-технолошка сарадња) и на тај начин увући Совјетски Савез у замку америчке „меке” моћи. На тај начин био би сачуван „таласократски ексклузивизам” уз последично избегавање непосредних војних конфликата, посебно на подручјима Блиског истока и Средњег истока. На сличан начин размишљао је и З. Бжежински. Ипак, од краја седамдесетих и почетком осамдесетих година дошло је до преокрета у америчкој спољној политици и преласка са стратегије „пасивног биполаризма” на модел „прикривених акција” у чему је, посебно у Источној Европи, веома важну улогу одиграла Католичка црква. Све то уосталом и довело је до завршетка Хладног рата.
На крају овог огледа чини се умесним и питање о актуелности кенановске стратегије обуздавања, посебно у околностима слабљења америчког утицаја и последичног јачања улоге Кине, Русије, Индије и других држава у међународним пословима. Нема сумње да је време „америчког таласократског ексклузивизма” у многим сегментима окончано, што међутим не значи да многи кенановски постулати нису примењиви у новим околностима. Ово се посебно односи на природу савремених америчко-кинеских односа и покушаје нарушавања равнотеже снага у Јужном кинеском мору, које Кина сматра подручјем од прворазредног егзистенцијалног значаја.
Пажњу свакако привлачи и појава „нове пактоманије” коју САД форсирају у односима с кинеским окружењем: Јапаном, Тајваном, Филипинима, затим изградња пацифичких војних база, покушаји нормализације односа са Северном Корејом, дестабилизација Хонгконга, Синкјанга и Тибета, а ради „обуздавања Кине” и њене потенцијално водеће улоге у међународним односима, посебно спречавања њеног јединственог геополитичког пројекта „Један појас – један пут”, чији је амбициозан циљ повезивање истока и запада великог евроазијског простора.
ЛИТЕРАТУРА:
- Кенан, Џ. (1970). Мемоари 1925–1950, ИК Отокар Кершовани, Ријека
- Степић, М. (2016). Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд
- Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
Остави коментар