Geopolitika globalne krize (2008 – 2018)

Geopolitika globalne krize (2008 – 2018)

Autor: Milorad Vukašinović

Svetska ekonomska i finansijska kriza, koja je otpočela 2008. godine, događaj je koji je nesumnjivo pokrenuo talas tektonskih geopolitičkih promena u svetu. U proteklih deset godina okončana je era potpune dominacije SAD-a i država evroatlantske zajednice u svetskim poslovima, što je zakonomerno otvorilo perspektive novog „višepolarnog sveta” čiji institucionalni okviri (G-20 i BRIKS) postaju nezaobilazan činilac u rešavanju nagomilanih opštesvetskih problema. U takvim okolnostima svedoci smo promene geopolitičkih paradigmi. U percepciji „nove geopolitike“ njeni doskorašnji klasični postulati dobijaju sasvim drugačije značenje. Globalizacija kao odraz zapadnocentrične slike sveta sve više poprima obeležja Istoka. Pod ovim uticajem menjaju se strateška partnerstva i nastaju koliko do juče nezamislivi politički savezi.

  Upravo zato, analizi savremenih međunarodnih odnosa poželjno je pristupiti oprezno. Potreban je drugačiji naučni multidisciplinaran pristup, jer se doskorašnji, oslonjen na vrednosti i institucije starog poretka, pokazao kao neupotrebljiv. Složenost predviđanja svetskih prilika proizilazi i iz nejasne uloge transteritorijalnih činilaca koji imaju svoje interese, često suprotstavljene interesima aktera na lokalnom ili regionalnom nivou. Reč je o širokom spektru organizacija (korporacije, NVO sektor, tajna društva) koje u odnosu na državne resurse ispoljavaju „meku moć”, suptilno usmeravajući tokove zvanične politike.

  Desetogodišnjica krize potvrdila je postojanje sistemskog defekta svetske privrede koji proizilazi iz grozničave težnje „kapitala“ da neprestano traži utočišta, gde će sa što manje troškova ostvarivati što veće profite. Ova vrsta antilogike otvorila je Pandorinu kutiju i otkrila postojanje nezapamćenih socijalnih raslojavanja od kojih nisu ostala imuna ni ekonomski najbogatija društva (slogan pokreta „Okupiraj Volstrit“ u SAD-u bio je 1:99). Upozorenja i protesti miliona ljudi širom sveta, u krugovima elite, ostali su bez odjeka, tj. mere preduzete za sprečavanje posledica krize (2008 – 2018) pretvorile su se u pokušaj gašenja požara benzinom. Svet je, kako je napisao jedan posmatrač društvenih procesa, danas više „apsurdan nego siguran“.

Globalizacija podela 

Pronicljiviji umovi krizu su naslućivali još devedesetih godina prošlog veka. Ruski politikolog A. Panarin pisao je o globalizaciji kao eufemizmu koji se koristi u teorijskoj raspravi radi legitimisanja dramatičnih promena u klasno-socijalnoj sferi na planetarnom nivou. Raspad Sovjetskog Saveza označava početak „svetske socijalno-ekonomske kontrarevolucije“ koja se ogleda u ratu globalističkih elita protiv ustanova socijalne države,  čiji je planetarni simbol bila prva država socijalizma. On je ukazivao na drastično pogoršanje socijalnog položaja radnika, penzionera i nezaposlenih, koji su za vreme postojanja SSSR – a u zapadnim društvima stekli mnoge benefite koji su posle kraja Hladnog rata počeli da se urušavaju. Iz Panarinovih kritičkih ogleda o globalizaciji jasno proističe zaključak da je reč o fenomenu koji u društvenom praksisu ima pretežno dezintegrativna svojstva, a što nije moglo da ne ostavi posledice na strogo geopolitičkom planu. Prema Panarinu, razaranje Sovjetskog Saveza, Istočnog bloka i SFRJ prve su manifestacije jedne nove geopolitičke logike koju je nametnuo proces globalizacije, a u čijem su središtu interesi transnacionalnog kapitala. Ta okolnost, osim desuverenizacije svetskog poretka, svakako je pokrenula i talas unutrašnjih transformacija zapadnih društava koji je postao jasno uočljiv od početka krize 2008. godine do danas.

   Šta je zapravo suština navedenih promena? O tome je na ubedljiv način pisao Aleksandar Zinovjev koji je u javni diskurs uveo novi sociološki pojam globalnog nadruštva. Reč je prvenstveno  o „strukturi moći koju čini nekoliko desetina miliona ljudi i koja predstavlja složenu pojavu u mnogim dimenzijama i na mnogim nivoima socijalne hijerarhije“. NJena vrhuška se nalazi u SAD-u, koje su glavna rezidencija svetske vlade, isporučilac svetskih oružanih i policijskih snaga, mesto dislokacije za upravljanje različitim polugama svetske vlasti, kovačnica komandnih i ideoloških kadrova, i izvršilaca volje gospodara planete. Osnovna uloga ove tvorevine je u stvaranju pretpostavki za raspolaganje resursima nacionalnih država. Teoretičar Kolman ističe zanimljivu tezu o tome da su SAD „prva žrtva“ jednog takvog poretka, teško optužujući američke političare da rade protiv „interesa američkog naroda i države“. On ukazuje na višedecenijski proces podilaženja interesima korporativnih krugova koji se ispoljava kroz delokalizaciju proizvodnje, privatizaciju javnih resursa, razaranje sistema socijalne i zdravstvene zaštite, priliv migranata i promenu pretežne kulturološke slike Amerike. Sve to vodi postepenom urušavanju republikanskog oblika vladavine u SAD-u, razaranju unutrašnje kohezije američkog društva, i posledičnom gubitku statusa supersile u svetskim poslovima.

Arapsko proleće

Jedna od osnovnih karakteristika svetske ekonomske krize od 2008. godine do danas jeste pokušaj njenog prelivanja na periferiju svetskog privrednog sistema. U određenoj meri reč je o ponavljanju scenarija koji je doveo do raspada Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka krajem osamdesetih godina 20. veka. Ovoga puta transnacionalni korporativni krugovi nastojali su da sistemski defekt kapitalističke privrede preliju na područje strateški izuzetno važnog Bliskog istoka i Severa Afrike. Reč je o događajima koji su kolokvijalno nazvani Arapskim prolećem, po ugledu na svojevremena dešavanja u Pragu 1968. godine.

Naime, bez nekog vidljivog povoda, otpočela je serija protesta i demonstracija na Bliskom istoku i severu Afrike, čiji je javno proklamovani cilj bila smena autoritarnih režima i demokratizacija arapskih društava. Talas demonstracija počeo je 17. decembra 2010. godine u Tunisu, a onda su „demokratske pobune“ nastavljene u Alžiru, Jordanu, Egiptu i kasnije Jemenu, uz različite i često ne baš sasvim jasne ishode. Na „demokratskom zapadu“ ovi protesti izazvali su oduševljenje levoliberalnih postmodernih elita i njima naklonjenih medija. Ipak, vrlo brzo postalo je jasno da se iza zahteva za navodnom demokratizacijom Bliskog istoka kriju najprizemniji geopolitički interesi zapadnih sila. Pojedini ruski analitičari uočili su zanimljiv fenomen, a to je da su se na meti demonstranata našli oni režimi koji u arapskom svetu nisu zastupali koncept „političkog islama“, već suprotno, režimi koji su simbolizovali jedan osoben model „islamskog socijalizma“ (Egipat, Libija, Sirija).

Tako su u Egiptu na vlast došli pripadnici Muslimanskog bratstva – radikalnog islamističkog pokreta, što je ovu veliku državu gurnulo na ivicu građanskog rata, koji je zaustavljen efikasnom intervencijom vojske i uspostavljanjem vlasti s generalom El Sisijem na čelu. Za razliku od Egipta, situacija u Libiji potpuno se otrgla kontroli, a zemlja se našla pod udarom snaga unutrašnje pobune i otvorene NATO agresije iz vazduha. Sve to rezultiralo je ubistvom Muamera el Gadafija u njegovom rodnom Sirtu 20. oktobra 2011. godine, uz otvoreno aplaudiranje zapadnih političara i medija. Danas je Libija, koja je bila simbol „islamskog socijalizma“, potpuno razorena država bez efektivne vlasti i bez ikakve nade da će se u skorije vreme okončati konflikt između lokalnih naoružanih frakcija. Potpuno identičan scenario planiran je i u Siriji, gde se „pobuna naoružane opozicije“ protiv vlade predsednika Asada pretvorila u dramatičan sukob koji traje više od sedam godina i koji je odneo veliki broj ljudskih života. U međuvremenu je sirijski rat prerastao u konflikt svetskih razmera u koji je, prema nekim nezvaničnim procenama, uključeno čak 78 država. Po svemu sudeći, ključni momenat u sirijskoj krizi predstavljao je vojni angažman Rusije koji je počeo u septembru 2015. godine na poziv legalne vlasti predsednika Bašara el Asada, a koji je ovu državu spasao libijskog scenarija potpunog raspada. Mada je situacija u Siriji daleko od razrešenja, nema nikakve sumnje da je na ovom primeru Rusija jasno iskazala spremnost da velike vojne snage angažuje izvan svoje teritorije i tako zaštiti svoje strateške interese. Na neki način ponovila se 2008. godina kada je ruska vojska u daleko manjem obimu vojno angažovana na području Abhazije i Južne Osetije.

   Fenomen Arapskog proleća podstakao je i borbu za prevlast unutar muslimanskog areala koja je još uvek u toku i čiji se ishodi ne naslućuju. Kao ključne države u tom procesu izdvajaju se sunitske Turska i Saudijska Arabija i šiitski Iran. Za sada je očigledno da nijedna od ovih država nemaju sposobnost da se nametnu kao predvodnici „milijarde muslimana širom sveta“. Naime, Arapsko proleće pokazalo je unutrašnje slabosti svake od navedenih država, a neke od njih, poput Turske, nateralo na postepeno preispitivanje dotadašnjih strateških saveza, naročito posle pokušaja državnog udara i svrgavanja predsednika Erdogana. U vezi s tim veoma je indikativno povezivanje Turske sa Rusijom koje preti da iz osnova promeni odnos snaga u tom delu sveta. Drugi važan činilac u islamskom svetu svakako je Saudijska Arabija gde je još uvek na delu rigidan vehabijski mehanizam vladavine koji je evidentno oslonjen na strukture američkog vojnoindustrijskog kompleksa, dok je situacija u šiitskom Iranu znatno komplikovanija jer se ova velika država nalazi pod višegodišnjim ekonomskim pritiskom američke administracije koja u odnosu prema zvaničnom Teheranu zastupa proizraelske interese. Za razumevanje iranske pozicije veoma su važni i odnosi snaga u Siriji,  Libanu i Iraku, gde ova država ima važan „kontrolni paket akcija“ na terenu (podrška pokretu Hezbolah u Libanu).

   Destabilizacija Islamskog hartlenda (Bliski istok i sever Afrike) pokrenula je i talas višemilionskih migracija ka evropskom kontinentu koji preti da iz osnova promeni kulturno-civilizacijsku sliku Starog kontinenta, i njenog dominantnog institucionalnog okvira Evropske unije.

Geopolitika EU

Ekonomska i finansijska kriza činilac su destabilizacije evropskog kontinenta i pokazatelj unutrašnje slabosti institucija Evropske unije. Sa stanovišta geopolitike osnovna slabost EU je u njenom nejasno definisanom identitetu. U okolnostima krize ovo pitanje posebno dobija na značaju jer se unutar država – članica ovog ekonomsko-političkog kluba pojavljuju različiti i vrlo suprotstavljeni stavovi koji budućnost Unije vide sasvim različito. Pokazala su se kao sasvim osnovana upozorenja da politika „velikog skoka EU na Istok“, pored novih članica i šireg tržišta, može da stvori i brojne probleme koji objektivno ograničavaju njen globalni uticaj.

U okolnostima kada postoji 28 država – članica saglasnost o mnogim pitanjima gotovo je nemoguće postići. Podela je posebno izražena u odnosu prema vašingtonskoj strategiji globalnog intervencionizma, a u poslednje vreme i u odnosu prema Rusiji. Naime, novoprimljene članice EU daleko su podložnije uticaju američke politike u odnosu na vodeće države Unije poput Nemačke, Francuske, Italije i Španije. Stara Evropa pokazuje težnju za geopolitičkom emancipacijom koja se povremeno manifestuje kroz izjave nemačkih ili francuskih zvaničnika o potrebi stvaranja evropske bezbednosne strukture, ali i  kroz realizaciju strateških dogovora sa Rusijom, posebno oko izgradnje gasne infrastrukture (Severnog i Južnog toka), što je scenario koji ne nailazi na podršku SAD i NATO koji izgradnjom protivraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji nastoje da spreče ostvarenje ovakvog ishoda.

  Pod uticajem finansijske krize sve je izraženija i podela na bogatije i siromašnije države EU. Problem većine evropskih ekonomija je u strukturalnom defektu, padu realnih privrednih aktivnosti i ogromnim unutrašnjim i spoljnjim dugovanjima, koja zahtevaju solidarnost i pomoć najbogatijih država, koja u ovom trenutku suštinski izostaje. Vilijam Henkel ukazuje da je evro faktor destabilizacije Evrope jer je njegova osnovna slabost u činjenici da ne postoji EU država, odnosno da svaka država – članica na finansijskim tržištima nudi svoje vrednosne papire i državne obveznice, pod veoma visokim kamatama, što produbljuje deficit i parališe državu. U tom smislu veoma su indikativni primeri Irske, Grčke i država mediteranskog basena, koje su na ovaj način katastrofalno prezadužene. Jedan od razloga izlaska Velike Britanije iz EU 2016. godine leži i u finansijskim razlozima, tj.  nespremnosti Londona da se bavi temom evropske solidarnosti.

  Strategija zvaničnog Brisela o migrantskim kvotama naišla je na oštro suprostavljanje država – članica i predstavlja još jedan razlog za podele na Starom kontinentu. Ovoj političkoj stvarnosti svakaku idu na ruku i poruke predsednika Trampa i njegov odnos prema doseljavanju migranata na američkom tlu. Utisak je da Trampove poruke nailaze na gotovo plebiscitarnu podršku unutar država Višegradske grupe, ali i sve više u tradicionalnim krugovima Nemačke, Francuske, Italije i Španije gde jačaju pokreti i ideologije na antimigrantskoj osnovi. Prema procenama mnogih analitičara na izborima za Evropski parlament 2019. godine očekuje se ubedljiv trujumf ovih grupacija, što će za jedan duži period odrediti politiku Evropske unije prema globalnim pitanjima, a prema nekim procenama biti povod za njenu „unutrašnju transformaciju“ što je eufemizam koji se neretko koristi kao sinonim za njen faktički raspad. Prema procenama određenih obaveštajnih krugova iz SAD-a, u bližoj budućnosti mogle bi da nastanu tri unije: Zapadni blok, Nova Evropa i Pravoslavna unija. Zapadni blok činile bi: Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska , Austrija, Italija, Španija, zemlje Beneluksa i Skandinavije, u sastav Nove Evrope ušle bi  Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija i Hrvatska, dok bi Pravoslavnu uniju predvodila Rusija, uz Ukrajinu, Belorusiju, Gruziju, Moldaviju, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i pretežno muslimansku Albaniju. Londonski Indipendent ističe da bi u slučaju realizacije ovog scenarija „Evropska unija izgubila sve geopolitičke dobitke, nastale raspadom Sovjetskog Saveza“.

Pojava Carstva sredine

Nema nikakve sumnje da je svetska ekonomska kriza podstakla utisak o kraju zapadnocentrične (amerikanocentrične) slike sveta. Na ovakav zaključak upućuju brojni pokazatelji, od krize neoliberalizma, preko demografske krize, do kraha jednog pseudokulturnog modela koji je izgubio nekadašnju privlačnost za ostatak sveta (koncept Amerike kao ideje). U središtu „novog višepolarnog sveta“ ponovo je „evroazijskoafrički kontinent“ s novim – starim akterima, i njihovim percepcijama svetske kartografije. U tom smislu nije na odmet podsetiti na jednu zanimljivu istorijsku zakonomernost u politici velikih sila. Reč je o njihovoj sklonosti da same sebe kandiduju za „predvodnika sveta ili nosioca civilizacije“. U tom pogledu izuzetak nije ni nova globalna sila Narodna Republika Kina čija koncepcija „Novog puta svile“ iz osnova menja uobičajene predstave o odnosu prostornog i političkog kao predmetu istraživanja geopolitike.

Po svemu sudeći, Kina će biti prva svetska sila koja je u stanju da izgradi jednu integralnu talasokratsku (pomorsku) i telurokratsku (kopnenu) moć. Reč je o ambiciji koja očigledno proizilazi iz strateškog koncepta „Jedan pojas – jedan put“ koji se sastoji iz „ekonomskog puta svile“ i „pomorskog puta svile za 21. vek“. Telurokratski (kopneni) put svile na evroazijskom kontinentu trasiran je po „paraleli od Dalekog istoka do zapadne Evrope“, uz napomenu da su nekoliko njegovih meridijanski orijentisanih vektora usmereni ka „pomorskom putu svile za 21. vek“ (indokineski, pakistanski, srednjoazijski, balkanski). Talasokratski (pomorski) put svile takođe je heterogen. On se prostire duž dalekoistočne obale Pacifika i ima pravac po „meridijanu“, zatim kroz Indijski okean aproksimativna trasa je po „paraleli“, da bi se od Bab – el – Mandeba , kroz Crveno more, Suecki kanal i Sredozemlje, ponovo orijentisao po „meridijanu“. Prema tome, reč je o koncepciji koja ima osoben prostorni izraz i originalnu geopolitičku dimenziju koja ozbiljno ugrožava dosadašnji monopol evroatlantista u svetskim poslovima.

Koristeći atmosferu koja je u međunarodnim odnosima nastala na temeljima ekonomske i finansijske krize posle 2008. godine, kineska diplomatija otpočela je novu fazu delovanja. Pre toga, svakako najvažniji događaj bilo je potpisivanje kinesko-ruskog ugovora o prijateljstvu (jul 2001. godine) koji predstavlja temeljni dokument kojim se regulišu međusobni odnosi dve gigantske države u 21. veku. NJihov zajednički interes je stabilizacija prilika u Evroaziji, regulisanje međugraničnih eventualnih sporova, kao i višedimenzionalna saradnja u mnogim privrednim sektorima – posebno u oblasti gasne infrastrukture. Rusko – kineski savez upotpunjuje stav o tome da je složena vojnobezbednosna pitanja potrebno rešavati u okviru vojne organizacije ŠOS–a, a zajedničke privredne interese usklađivati prvenstveno kroz delovanje geoekonomskog saveza BRIKS-a, što ne isključuje saradnju sa onim akterima koji prihvataju „novu ekonomsku realnost“ i moć koja se nesumnjivo pomerila na Istok. Na taj način stvorene su pretpostavke za realizaciju globalnog geopolitičkog koncepta „Jedan pojas – jedan put“ koji ima i svoj balkanski evropski krak.

Globalizacija Istoka

   Iskustvo i posledice krize potvrdili su stanovište kineskih eksperta da je globalizacija „tendencija koju nijedna zemlja ne može da izbegne“. Iz ovog uverenja proistekao je koncept „kineske velike diplomatije“ zasnovan na visokim stopama privrednog rasta koji nameće potrebu širenja uticaja daleko van granica zemlje. Na toj osnovi nastalo je i okupljanje evropskih država u okviru Samita 16 plus 1 u Beogradu. Kineska uspešna investicija u luku Pirej (2009. godine), ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu na tzv. Zapadnom Balkanu, planirana izgradnja brze pruge Beograd – Budimpešta, kao i duboka kriza koncepta EU, svakako iz osnova menjaju uobičajene geopolitičke predstave o evropskom prostoru „od Baltika do Jadrana“ koji je kroz ceo prošli vek bio ekskluzivna zona uticaja angloameričke geopolitike u funkciji sprečavanja teritorijalnog povezivanja Rusa i Nemaca (videti H. Mekinder, Geografska osa istorije, 1904). Samitom–forumom svoje „Inicijative pojas i put” (za koju se koristi više engleskih skraćenica: BRI, OBOR…), Kina je potvrdila ambiciju da bude u centru „novog poretka“ na način sasvim drugačiji od onoga na koji je u završnici prošlog i na početku ovog veka to bila Amerika. Veliki skup održan  2017. godine u Pekingu (delegacije 139 zemalja, 29 šefova država ili vlada) imao je za cilj da pruži novi zamah projektu obelodanjenom još 2013. godine, a koji po svom obuhvatu (i trošku: bezmalo hiljadu milijardi dolara) prevazilazi sve što je dosad viđeno, uključujući tu i čuveni Maršalov plan kojim je posle Drugog svetskog rata obnovljena Evropa i stvorena transatlantska zajednica. Posebnost BRI je u tome što je reč o transnacionalnom projektu koji pretenduje da obuhvati preko 60 procenata svetskog stanovništva, uključi tri četvrtine svetskih resursa energije i generiše 40 procenata globalnog BDP.

   Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu početkom 2017. godine, predsednik Si dao je svoju dijagnozu posledica svetske ekonomske krize koja je bila pre svega „rezultat prekomerne težnje za profitom, a ne posledica globalizacije“. On je istakao da najveći problemi u svetu nisu posledica ekonomske globalizacije, dodajući da „svaki pokušaj zaustavljanja kretanja kapitala, proizvoda i ljudi neće uspeti“, pošto je u suprotnosti s istorijskim trendom.

   Razume se da kineski predsednik nije govorio samo u ime svoje države, nego i drugih rastućih ekonomija (Indija) koje ukazuju da je nivo ekonomske nejednakosti zabrinjavajući, kao i da je najveći problem globalne ekonomije u nedostatku mera za podsticanje rasta. Pojednostavljeno rečeno, zemlje BRIKS-a smatraju da problem nije u globalizaciji kao takvoj koliko u raspodeli svetske dobiti, što podrazumeva neminovnu transformaciju postojećih ili stvaranje novih globalnih institucija. To je za sada svakako najznačajnija pouka svetske krize.

LITERATURA:

Radovan Pavić, Prilozi političkoj geografiji NR Kine, ZMSI, Novi Sad, 1971;

Smilja Avramov, Trilateralna komisija. Svetska vlada ili svetska tiranija, LDIJ, Novi Sad 2000;

Milorad Vukašinović, Suočavanja: izabrani razgovori, Bonart, Nova Pazova, 2003;

Smilja Avramov, Civilno društvo i nevladine organizacije, Nova Evropa, Beograd, 2006.