Аутор: Жељко Ињац, новинар
У историји човечанства геополитика је увек била одређена борбом за контролу над кључним ресурсима, тим невидљивим нитима које плету судбину народа, империја и цивилизација. Скоро кроз цео ХХ век нафта је била тај ресурс – црна крв земље која је покретала машине, индустрију, подстицала колонијалне амбиције и изазивала глобалне сукобе. Блиски исток, са својим великим резервама, постао је жариште тих борби, где су се супарничке силе сучељавале у ратовима, прокси-конфликтима и дипломатским интригама, често под плаштом идеолошких или религијских мотива. Данас, међутим, та парадигма се померила у дигиталну сферу. Интернет, који је до скоро симболизовао слободу и глобалну повезаност, трансформисао се у поприште новог империјализма. Но уместо борбе за црно злато из дубина земље, покренута је борба за податке – неухватну, експоненцијално растућу валуту XXI века. Промена која је уследила појавом интернета није само технолошка еволуција; она је фундаментална редефиниција глобалне карте моћи, у којој се границе не цртају мачевима и тенковима, већ алгоритмима и серверским фармама.
Савремени свет, обележен експанзијом дигиталних технологија, сведочи о томе како се велике силе, од Сједињених Америчких Држава преко Кине и Русије, па до Европске уније, боре за доминацију у дигиталном простору. Интернет више није „слободан простор“ за размену идеја, него стратешко поље битке где се воде хибридни ратови, манипулише се идејама и преусмеравају економски токови. Тај помак није случајан; он је производ дубоких структуралних промена у глобалној економији, где вредност података премашује било коју традиционалну сировину. Према проценама, глобална дигитална економија достигла је вредност од преко 15 билиона долара у 2024. години, са подацима као централним елементом те експанзије. У том контексту, некадашњи Блиски исток са својим енергетским, верским и идеолошким сукобима налази свој дигитални пандан у интернету, у коме се сукобљавају интереси великих сила, а мале државе постају пиони у игри коју не успевају да контролишу.
Као што је Блиски исток вековима био жариште енергетских и религијских сукоба, тако је данас дигитални простор постао центар нових империјалних интереса. Аналогија није само метафора; она открива дубоке паралеле у механизмима контроле, експлоатације и дестабилизације. Као што је нафта омогућавала економску зависност и војну супериорност, подаци данас омогућавају предвиђање понашања, манипулацију масама и економску доминацију.
Дигитални ресурси и нови империјализам
У сржи савремене геополитике лежи парадоксална чињеница: оно што је нематеријално (подаци) постало је највреднија сировина нашег доба, надмашујући чак и традиционалне ресурсе попут нафте по стратешком значају. Ова метафора „подаци као нова нафта“, није само реторичка; она одражава дубоку трансформацију глобалне економије и моћи. Као што је нафта у 20. веку омогућавала индустријализацију и војну експанзију, подаци данас покрећу алгоритме који обликују понашање милијарди појединаца, предвиђају економске трендове и обликују политичке одлуке. Према анализи из 2023. године, глобални обим генерисаних података достигао је 120 зетабајта (1 ZB = 10²¹ бајта) годишње, са пројекцијом раста на 181 зетабајт до 2025. Ова експоненцијална експанзија чини податке не само економским активом, већ и геополитичким оружјем, јер ко контролише проток и интерпретацију података, контролише будућност.
Овај помак дубоко је укорењен у структури савременог капитализма, у којем компаније попут оних какав је Google, Meta, TikTok и Amazon делују као нови „енергетски гиганти“. Те платформе, доминантне у Силицијумској долини, прикупљају податке на скали која превазилази националне границе, стварајући монополе који се пореде са OPEC-ом у нафтној ери. На пример, Гуглов екосистем обрађује преко 8,5 билиона претрага дневно, генеришући увид у преференције, навике и слабости корисника широм света. Ови увиди нису пасивни; они се монетизују кроз циљано оглашавање, али и кроз продају владиним агенцијама у обавештајне сврхе. У геополитичком смислу, таква контрола података омогућава економску доминацију: земље са приступом великим базама података могу да предвиђају и манипулишу тржиштима, док оне без тога постају зависне. Кина, на пример, кроз иницијативу попут „Појаса и пута“, гради паралелни дигитални екосистем, где подаци служе не само економској, већ и идеолошкој контроли.
Међутим, ова аналогија са нафтом није потпуна. За разлику од нафте, чија количина је ограничена и географски одређена, подаци су репродуктивни и децентрализовани. Као што истиче анализа из 2023. године, подаци нису „скупи“ у традиционалном смислу, већ стварају геополитичке конфликте кроз контролу протока, слично нафтним цевоводима. То доводи до „дигиталних санкција“, где се приступ подацима користи као оружје, као што је случај са америчким ограничењима на извоз чипова Кини. У том смислу, дигитални ресурси не само да замењују нафту, већ и појачавају империјализам, стварајући нову хијерархију где доминантне силе експлоатишу податке периферних земаља, претварајући их у „дигиталне колоније“. Овај процес није само економски, него је и егзистенцијални, јер подаци обликују не само економију, већ и колективну свест, чинећи их алхемијом модерне моћи.
Алгоритми као политичко оружје
Ако су подаци нова нафта, онда су алгоритми рафинерије које их претварају у моћ, невидљиве машине које не само да обрађују информације, већ и обликују стварност. У доба дигиталне геополитике, алгоритми су постали политичко оружје, способно да манипулише ставовима, утиче на изборе и чак преобликује идентитете нација. Ова трансформација није случајна; она је последица споја технологије и стратешке политике, у којем се машинско учење користи за предвиђање и контролу понашања маса. Као што су у прошлости пропагандни апарати кроз штампу и радио утицали на јавно мњење, данас алгоритми, скривени у „црним кутијама“ платформи, чине то на далеко већој скали и уз неупоредиву прецизност. И није реч о феномену ограниченом на једну страну света; он је глобалан, па све велике силе, од Сједињених Држава и Европе до Кине и Русије, користе алгоритме као оруђе међународне политике, често под заставом одбране или демократије.
Централни сукоб у овој сфери јесте онај између САД и Кине, али он није симетричан: обе стране, уз европске актере, развијају паралелне стратегије доминације. Америчке платформе, попут Фејсбука (данас Meta) и Твитера (данас X), не доминирају само комерцијално, већ су делом интегрисане у ширу стратегију америчке геополитике где алгоритми омогућавају микро-таргетирање за политички утицај (као у афери Cambridge Analytica), али и где се, по Сноуденовим открићима, а касније и у оквиру планова из 2025, AI користи за „пројекцију националне безбедности“ у дигиталном простору, укључујући моделирање, предвиђање и манипулисање перцепцијама у реалном времену. Овај приступ је офанзиван: US Cyber Command је од 2022. потврдио „офанзивне сајбер-операције“ у подршци Украјини, укључујући AI вођене контранападе на руске мреже, а 2025. их проширио и на глобалне кампање против Ирана и Кине. Према анализама из 2025, ти алгоритми не само да штите, већ и експлоатишу слабости, генеришући садржаје за дезинформације у хибридним ратовима, по моделу сродном кинеском.
Кина одговара сопственим екосистемом, Ви четом (WeChat) и ТикТоком, који интегрише надзор и пропаганду, и развија тактике „алгоритамског когнитивног ратовања“, где AI генерише садржај прилагођен специфичним демографијама и утиче на перцепције у реалном времену. У трговинском рату између ових сила, алгоритми су нова линија фронта: америчке санкције Хуавејевој (Huawei) 5G технологији нису само економске, већ и покушај да се ограничи кинески утицај на глобалне мреже, док Кина узвраћа извозом AI модела за „циљано обликовање мишљења“ у Африци и Латинској Америци. То није пука дезинформација; то је дубока, системска манипулација која предвиђа слабости и користи их, сада са глобалним дометом, у „дигиталном хладном рату“ супротстављених модела.
Европска унија и НАТО, иако се често представљају као регулатори (кроз GDPR и DSA), нису изузетак. Они активно користе алгоритме за политички утицај и хибридну одбрану. У 2025. НАТО оквир за „виртуелне манипулације“ разматра интеграцију вештачке интелигенције у хибридно ратовање, укључујући аутоматизовано генерисање наратива против руских и кинеских кампања, са фокусом на „когнитивну манипулацију“ у Украјини. Европски парламент у мају 2025. одржао је предавање о „алгоритамској манипулацији“, указујући да ЕУ подржава развој AI алата не само за „заштиту демократије“, већ и за проактиван утицај на дискурс (нпр. иницијатива „Democracy Shield“), која користи алгоритме за детекцију и неутрализацију „иностраних наратива“. Француска и Немачка развијају AI за „стратешко комуницирање“ у време избора, алгоритми појачавају европске вредности и сузбијају екстремизам, али критичари упозоравају да то често подразумева селективно филтрирање садржаја, слично америчким и кинеским праксама. Та еволуција чини алгоритме не само оружјем, већ и симболом новог империјализма: контролом дигиталних токова обликује се глобални наратив, а интернет постаје арена невидљивог, али опасног рата, без обзира на страну.
Сајбер-напади и дезинформације јесу савремени облици овог ратовања: алгоритми су оружје без граница, а велике силе их користе симетрично и у одбрани и у нападу. У Украјини су руски хакери у првој половини 2025. појачали AI вођене нападе (фишинг, малвер), са преко 3.000 инцидената, али западни одговор био је подједнако агресиван: од 2022. САД спроводе „офанзивне сајбер-операције“ у подршци Кијеву (AI за ремећење руских мрежа), а у јулу 2025. учествовале су у „Operation Eastwood“ против проруских група, с фокусом на заштиту критичне инфраструктуре. Ти напади нису само деструкција; они су део ширег хибридног рата у којем алгоритми шире дезинформације да би подривали морал и међународну подршку, али западни AI алати, у оквиру US-Ukraine Cyber Dialogue, генеришу контрапропаганду ради очувања те подршке. Слично томе, у израелско-палестинском сукобу сајбер напади на Израел 2025. Достигли су глобални ниво (3,5% светских напада усмерено на Израел), углавном из Ирана и Хамаса, на шта су САД и НАТО одговорили офанзивним AI операцијама и припремама за „масовне сајбер саботаже“ против иранских мрежа (кампања „Shields Up“). Овде алгоритми не само да штите, већ и нападају, од америчких модела за „пројекцију моћи“ до европских за „когнитивну одбрану“. Та симетрија открива суштину дигиталног рата: све стране експлоатишу алгоритме ради контроле свести, стварајући спиралу ескалације у којој се „одбрана“ лако претвара у нови облик империјализма.
Суверенитет у доба мрежа
У ери мрежа, концепт државног суверенитета, некада апсолутан и територијално одређен, изложен је темељном изазову. Интернет је по природи транснационалан: брише границе, али истовремено ствара нове, дигиталне баријере. Велике силе, свесне тога, граде „дигиталне границе“ да би заштитиле своје интересе, док мале државе, попут Србије рецимо, постају „дигитални протекторати“ у сенци доминантних играча. Овај помак није само технички; он је политички, јер суверенитет данас подразумева контролу над подацима и токовима информација, а не само над простором.
Европска унија покренула је регулативе попут GDPR-а (Општа уредба о заштити података) и DSA-а (Акт о дигиталним услугама), које уводе „дигиталне границе“ да би се заштитила приватност и спречио страни утицај. GDPR, усвојен 2018, а додатно ојачан до 2025. године, намеће строге казне за злоупотребу података и гради европски „дигитални суверенитет“ који се супротставља америчким и кинеским монополима. DSA, пак, регулише платформе, захтева транспарентност алгоритама и борбу против дезинформација, што је 2025. довело до милијарди евра казни за Мету и Гугл. Те мере нису само одбрамбене; оне су и офанзивне, јер ЕУ тиме поставља глобалне стандарде и присиљава друге да им се прилагоде.
С друге стране, Русија и Кина подижу сопствене „интернет зидове“. Кинески Велики ватрозид, еволуирани систем цензуре, блокира западни садржај и надзире 1,4 милијарде корисника, промовишући модел „сајбер суверенитета“, у којем је интернет национална мрежа под државном контролом. Русија, инспирисана тим моделом, усвојила је 2019. закон о „сувереном интернету“, а до 2025. га додатно појачала, стварајући изоловани Рунет, отпоран на спољне санкције. Ти зидови нису само одбрана; они су и инструмент унутрашње контроле и спољашњег утицаја, што се види у активностима руских бот-фабрика које покушавају да утичу на изборне процесе ван Русије.
Примери
Да би се илустровала дубина ове трансформације, навешћемо конкретне случајеве у којима се дигитална геополитика манифестује у пуној мери. Први је забрана ТикТока у САД, која је постала симбол „дигиталног санкционисања“. У јануару 2025, Конгрес је усвојио закон којим се апликација забрањује, осим ако не буде продата америчком власнику, уз образложење да кинески власник ByteDance представља ризик по националну безбедност. Иако је председник Трамп одложио примену забране до јануара 2026, како би се омогућили преговори о продаји вредној 14 милијарди долара, овај случај открива дубље тензије: Тиктоков алгоритам, оптужен да прикупља податке за Пекинг, постаје мета америчког импулса ка ограничењу кинеског утицаја на америчку омладину. Тај потез није само заштитни; он је део ширег трговинског рата у којем се алгоритми посматрају као оружје културне и политичке доминације, са последицама по све израженију фрагментацију интернета.
Други пример је афера Cambridge Analytica, која је 2016. претворила изборе у „софтверски експеримент“. Британска фирма је, користећи податке са Фејсбука о 87 милиона корисника, развила психометријске профиле како би циљано утицала на бираче у корист Трампове кампање. Скандал, откривен 2018, није био само кршење приватности; он је показао како алгоритми могу да манипулишу демократијом, предвиђајући гласачке навике са великом прецизношћу. Утицај је био значајан: поједина истраживања тврде да је Cambridge Analytica допринела повећању Трампових гласова за 2–3% у кључним државама, поставивши преседан за будуће изборе. Овај случај приказује алгоритме као политичко оружје у којем подаци постају муниција за изборне битке, што еродира поверење у демократију.
Трећа група примера обухвата сајбер ратове у Украјини и Израелу, где сервери постају фронтови. У Украјини су руски напади 2024–2025. достигли врхунац, са AI-вођеним малвером усмереним на критичну инфраструктуру и 3.018 инцидената у првој половини 2025. Ти напади, укључујући и „Операцију Дњепар Шилд“, нису само деструктивни; они су део хибридног рата у којем се дезинформације шире преко ботова како би се подрила подршка Запада. У Израелу су глобалне сајбер офанзиве 2025. са 3,5% светских напада усмерених на ту земљу, укључиле хакерске акције проиранских група, уз раст од 700% у односу на претходну годину. Ови примери показују како дигитални простор постаје продужетак физичких фронтова, где алгоритми аутоматизују пропаганду и дестабилизацију.
Свет између слободе и контроле
Интернет је обећао демократију – слободан проток идеја, глобалну сарадњу и оснаживање појединца – али је постао нови „Блиски исток“: нестабилан, експлозиван и под сталним надзором. Као што је нафта изазивала сукобе, дигитални ресурси данас стварају нове империје, у којима се моћ мери подацима и алгоритмима. Овај преокрет није неповратан; он захтева нову парадигму – „дигиталну дипломатију“, тј. модел међународног права који би уредио сајбер простор кроз глобалне споразуме о приватности, транспарентности и неутралности мрежа. Ако је Блиски исток био борба за територију због енергетских ресурса, дигитална ера је борба за свест. У томе лежи и нада, јер свест, за разлику од нафте, може да се ослободи, ако се империјализму супротставимо визијом заједничке, етичке дигиталне будућности.
Дигитални хладни рат
Опште уредбе о заштити података (GDPR), усвојене 2018. године као темељ европског дигиталног суверенитета, у 2025. и даље обликују глобални пејзаж не само као правни оквир за приватност, већ и као стратешко средство у геополитичкој утакмици моћи. У доба када су подаци нова нафта, GDPR није само регулатива; он је инструмент путем којег Европска унија намеће своје стандарде транснационалним корпорацијама, супротстављајући се доминацији америчких и кинеских технолошких гиганата. Геополитичке импликације GDPR-а су темељне, јер ова регулатива претвара дигитални простор у арену борбе за контролу над информацијама, налик некадашњим борбама за ресурсе. У сржи GDPR-а је концепт „дигиталног суверенитета“, којим ЕУ, кроз строге захтеве заштите података, успоставља виртуелне границе и ограничава спољни утицај. То није случајност, већ свесна стратегија против два модела: америчког „либералног интернета“, у коме платформе попут Гугла и Мете масовно прикупљају податке, и кинеског „контролисаног интернета“, у коме држава директно надгледа проток информација. Према анализама из 2025, GDPR је постао „геополитика за правнике“: казне до 4% годишњег прихода делују као економско оружје, са сложеним последицама по глобалне ланце вредности. Овим приступом ЕУ намеће правила и ван својих граница – свако ко жели приступ тржишту са преко 450 милиона потрошача мора да се усклади.
У 2025. ове импликације појачане су проширењем GDPR-а на нове области, пре свега управљање вештачком интелигенцијом (AI). Како истичу извештаји о глобалној приватности, домет GDPR-а у управљању вештачком интелигенцијом видљиво расте, укључујући домене у којима је ауторско право централно, што изазива трвења са САД, где се развој вештачке интелигенције чешће препушта тржишту. AI Act Европске уније, усвојен 2024. и интегрисан са GDPR-ом, класификује AI системе по ризику и тражи транспарентност за високоризичне примене. То није само унутрашња политика; то је и геополитички потез који приморава америчке фирме да редизајнирају алгоритме, потенцијално успоравајући глобалну експанзију. Слично томе, према Кини, GDPR ограничава прекограничне трансфере података, отежавајући платформама попут Тиктока интеграцију европских корисника у глобалне базе, што делује као „дигиталне санкције“ без формалних трговинских баријера. Ова динамика подсећа на „дигитални хладни рат“, где ЕУ наступа као строг арбитар, користећи приватност за балансирање снага. Ризик, међутим, јесте фрагментација интернета у паралелне „сплитнет“ системе (Рунет, Велики ватрозид), што би у 2025. могло појачати нестабилност.
Економске последице GDPR-а по технолошке компаније подједнако су дубоке: регулатива повећава трошкове и мења пословне моделе, присиљавајући фирме да балансирају између усаглашености и иновација. Студије показују да фирме изложене GDPR-у у просеку бележе пад профита (нпр. 8%) и продаје (око 2%), услед високих трошкова имплементације и смањене употребе података. Трошкови обухватају технологије заштите, обуке и правне савете, за средње фирме годишње и до неколико милиона евра. За гиганте, утицај је још израженији: принцип минимизације података смањује расположиве „сировине“ за AI и оглашавање, па се у ЕУ операцијама бележи смањење искоришћења података и рачунарских ресурса за 15–20%. То није само оперативни, већ и стратешки изазов, јер умањује конкурентност у односу на фирме у срединама са блажим правилима (Индија, Бразил).
У години 2025. ово се види у таласу казни као инструмент спровођења. До јануара је укупан износ премашио 5,88 милијарди евра, а до октобра достигао 6,7 милијарди у преко 2.590 случајева, са просечно око 2,5 милиона по казни. Највећи случајеви су Тикток који је у фебруару 2025. кажњен са 530 милиона евра због пропуста у заштити дечјих података и непотпуних процена трансфера, што је привремено ограничило апликацију у ЕУ. Гугл је у јулу кажњен са 200 милиона због пропуста у персонализацији огласа, док се Мета суочава са додатним тужбама због обуке AI на европским подацима без сагласности, уз претходне рекордне казне (1,2 милијарде). Казне до 4% глобалног прихода нису само финансијски ударац; оне доносе и оперативне потресе, правне трошкове и губитак поверења потрошача, који могу смањити тржишни удео у Европи за 5–10%.
Глобални утицај GDPR-а, познат као „Бриселски ефекат“, представља најдинамичнију димензију његових последица. ЕУ правила се не примењују само унутар Уније, већ се „пројектују“ на свет захваљујући гравитацији тржишта. Тако америчке и азијске компаније редизајнирају системе да би се ускладиле са GDPR-ом, чак и ван ЕУ. У 2025. овај ефекат се шири на нове области: Индонезија је у јулу усвојила закон по узору на GDPR, са јасним правилима сагласности и „правом на заборав“, док је у Латинској Америци и Африци више од 20 земаља преузело поједине елементе. Међутим, у Кини и Русији, где постоје сопствени „дигитални зидови“, Бриселски ефекат наилази на отпор и паралелне стандарде. У домену вештачке интелигенције, веза GDPR-а и AI Act-а показује „експериментализам“: ЕУ тестира високе стандарде и приморава глобалне играче да их прихвате како би избегли изолацију.
Ипак, 2025. доноси и изазове: неке анализе говоре о „повлачењу“, где америчке фирме лобирају за изузетке, а развој „мекших“ оквира попут Cyber Resilience Act (CRA) сугерише да је утицај у областима безбедности мање непосредан. Утицај зависи од економске зависности: компаније које зависе од ЕУ тржишта прихватају правила, док оне које имају алтернативе (нпр. кинеске) развијају паралелне стандарде, што прети балканизацијом дигиталног света.
Скорашњи примери из 2025. то додатно осветљавају. Поред Тиктока и Гугла, Infinite Styles Services (власник Shein-а) у мају је кажњен са 150 милиона евра због масовног прикупљања података без сагласности, што је довело до глобалног преиспитивања ланаца снабдевања у „фаст фешн“ индустрији. Ово нису изоловани случајеви, већ део тренда појачане примене – до марта је било 2.245 казни, са фокусом на трансфере података и AI. У Великој Британији, постбрегзит реформе GDPR-а (Data Use and Access Act) обећавају 10 милијарди фунти раста кроз иновације, али и даље следе европске принципе. Ово указује да GDPR не само кажњава, већ и подстиче културну промену: фирме све чешће виде усаглашеност као вредност, уз нову професију „адвоката за приватност“ који раде глобално.
Од територијалног империјализма ка етичкој дигиталној еманципацији
У сржи савремене геополитике лежи парадоксална истина: ако је Блиски исток кроз векове био симбол борбе за територију – за контролу над песком, рекама и границама које су одређивале не само економску моћ, већ и идентитет народа – дигитална ера је ту борбу преобликовала у нешто дубље и неухватљивије: борбу за свест. Ова аналогија између физичких ресурса и информационих токова није само стилска фигура; то је критичка перспектива која показује како се у 21. веку моћ не мери квадратним километрима, већ способношћу да се обликује колективна перцепција, управља наративима и експлоатише пажња милијарди људи. У томе је и нада, јер свест, за разлику од нафте, није коначна сировина коју је могуће исцрпети или присвојити; она је динамична, регенеративна сила која се може ослободити свесним отпором империјализму. Тај отпор не води се оружјем или санкцијама, већ визијом заједничке, етичке дигиталне будућности – моделом у којем технологија служи човеку, а не доминацији над човеком и човечанством.
Аналогија територије и свести: од физичког до когнитивног колонијализма
Борба за територију на Блиском истоку, од османског доба до савремених прокси-сукоба, увек је била више од географског питања; тицала се контроле над ресурсима – нафтом, водом, трговачким путевима – и наметања идентитета кроз границе и наративе. Та борба оставила је ожиљке у виду миграција, етничких тензија и глобалне нестабилности, па је територија постала симбол материјалне и симболичке моћи. У дигиталној ери парадигма се мења: територију замењује „свест“ – колективно поље мисли, емоција и одлука које се обликују преко алгоритама, платформи и података. Као што је нафта била „црна крв“ индустријске револуције, подаци су данас „дигитална крв“ когнитивне револуције, а борба за њих не познаје границе, већ се води у виртуелним просторима у реалном времену.
Ова аналогија уклопљена је у концепт „дигиталног колонијализма“, који истраживачи описују као наставак историјског империјализма у дигиталној сфери. Као што су европске силе у 19. веку експлоатисале ресурсе Африке и Азије, данас технолошки гиганти, углавном из Силицијумске долине, „екстрахују“ податке из глобалног југа, претварајући кориснике у „дигиталне рударе“ чија пажња и понашање постају сировина за профит. Зато борба за свест није апстракција; она је материјализована. Алгоритми платформи као што су Мета или ТикТок не само да предвиђају, већ и обликују ставове, стварајући „балоне“ у којима се наративи фрагментирају, а дезинформације шире брже од истине. Према анализама из 2024, тај процес је довео до „дигиталног исцрпљивања“, у којем се пажња монетизује, а свест заробљава у циклусима зависности од садржаја. Као што су на Блиском истоку територијални сукоби често маскирани религијским или етничким мотивима, у дигиталној ери борба за свест прикрива се иза „слободе изражавања“ и „персонализованог садржаја“, али је суштина иста: доминација кроз контролу онога што мислимо и како одлучујемо.
Дигитални империјализам
Дигитални империјализам, као савремена етапа колонијализма, испољава се систематском експлоатацијом свести, у којој велике силе – САД, Кина и делимично ЕУ – граде империје не на тлу, већ на серверским фармама и алгоритмима. То није само економија, већ и когнитивни процес: свест, као збир културе, историје и искуства, претвара се у податак који се прикупља, анализира и продаје. Као што тврде аутори који проучавају „дигитални империјализам“ у оквиру позног капитализма, ово је неоколонијализам без формалне окупације: „мека моћ“ технологије постаје средство утицаја. На глобалном југу, на пример, апликације за мобилно банкарство прикупљају податке без довољно информисане сагласности, што омогућава страним фирмама да предвиђају и утичу на економско понашање заједница.
Геополитички, борба за свест продубљује пукотине. Амерички импулс ка доминацији види се у уделу платформи као што су Гугл и Фејсбук, које контролишу велики део глобалног саобраћаја и шире „културни империјализам“, у којем се западни наративи представљају као универзални. Кина, са друге стране, кроз Велики ватрозид и апликације попут WeChat-а гради „дигитални суверенитет“ који је и изолациони и експанзиван, извозећи модел контроле свести кроз иницијативе попут „Појаса и пута“. Тако настаје „дигитални хладни рат“, у којем се свест дели на „западну“ (либералну, али надзорну) и „источну“ (контролисану, али стабилну), док се земље у развоју гурају на периферију – у извор података без права на контра-вредност. У Африци на пример, „аутоматизовани империјализам“ доводи до „дигиталног екстрактивизма“, где се локални културни подаци користе за обуку AI система без поврата бенефита за заједнице, што не само да еродира идентитете већ и гуши критичко мишљење.
Регенеративна моћ човечанства
Упркос мрачним паралелама и предвиђањима која се готово поклапају са предикцијама СФ филмова о владавини робота и АИ светом, постоји јасна нада: свест, за разлику од нафте, није коначна и неисцрпива је у свом развоју. Нафта се троши; свест се развија и оснажује кроз рефлексију и солидарност. Та регенеративна природа чини је отпорном на империјализам – ако се подигне критичка свест и одради озбиљан посао на дигиталном описмењавању. У доба када 60% младих у земљама у развоју проводи више од седам сати дневно на друштвеним мрежама, неопходна је „дигитална писменост“ која учи препознавање манипулације. Иницијативе попут UNESCO-вог „Digital Citizenship“ програма, који 2025. обухвата педесетак земаља, показују да се свест може оснажити не забранама, већ разумевањем алгоритама.
Филозофски, то се изражава кроз идеју „дигиталне еманципације“: отворени софтвер и децентрализоване мреже (Linux, Mastodon) смањују монополе и спречавају контролу наратива. У домену AI, расправе о етици подсећају да можемо конструисати технологију која појачава, а не заробљава свест. Етички изазови вештачке интелигенције нису само технички, то је позив да се људска свест стави у средиште, како „дигитална бесмртност“ не би постала нови облик контроле. За разлику од територијалних ратова, где губици остављају трајну трауму, борба за свест је процес у којем свака свесна одлука и свака заједничка иницијатива разграђују империјалне механизме.
Отпор империјализму тражи визију – не реактивну, већ проактивну – заједничке етичке дигиталне будућности у којој се свест ослобађа кроз сарадњу. Три су кључна стуба: транспарентност, инклузивност и глобална регулација. Прво, транспарентност алгоритама: AI Act Европске уније из 2024, додатно ојачан 2025, поставља модел објашњивости који омогућава корисницима да разумеју како се њихова свест обликује. Друго, инклузивност: иницијативе типа „Data for Good“ у Африци, где се локални подаци користе за решавање климатских и социјалних изазова, претварају екстракцију у оснаживање. Треће, глобална „дигитална дипломатија“: предлози у оквиру УН за „Споразум о етичкој AI“ из 2025, инспирисани идејама о „основним слободама дигиталне свести“ – од права на меморију до економске аутономије – обликују оквир међународног права који штити свест од империјализма.
Ова визија није утопија, већ прагматичан пут. Покрети попут „Decolonizing Digital Realms“, у којима афричке заједнице враћају сопствене наративе, показују да је могућ хибридни модел – локалне културе интегрисане у глобални дигитални простор. Зато борба за свест постаје и борба за правду, не само индивидуалну, него колективну.
Ако нас је Блиски исток научио да територијална борба рађа циклусе насиља, дигитална ера нас учи да борба за свест може те циклусе прекинути, јер ослобођена свест рађа емпатију и иновацију. Нада у овој визији почива на нашој способности да се империјализму супротставимо не изолацијом, већ солидарношћу: етичким технологијама, глобалним договорима и културном реафирмацијом. У 2025, када дигитални светови постају све реалнији, ово није само спекулација већ позив на деловање. На крају, свест није територија коју треба освојити, већ хоризонт који човечанство гради заједно.
Остави коментар