Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Гибралтар представља једно од најосетљивијих и најдуготрајнијих питања европске геополитике. Ова мала територија од свега 6,8 квадратних километара, смештена на јужном врху Иберијског полуострва, има стратешки значај који далеко превазилази њену величину. Контрола над Гибралтарским мореузом, природним пролазом између Средоземног мора и Атлантског океана, даје огромну војну и економску предност, што је током векова чинило ово подручје предметом спорења између Уједињеног Краљевства и Шпаније.
Данас, питање Гибралтара представља сложену комбинацију историјског спора о суверенитету, права на самоопредељење становништва, безбедносних интереса НАТО савеза и економско-трговинских последица Брегзита. Овај текст анализира историјски развој конфликта, правни оквир, геополитичке интересе укључених актера и потенцијалне сценарије будућег решења.
Гибралтар је био под контролом различитих цивилизација, укључујући Феничане, Римљане и Маваре. У савременој историји, његова судбина је одређена Утрехтским миром из 1713. године, којим је Шпанија, након пораза у Рату за шпанско наслеђе, уступила Гибралтар Великој Британији perpetuo – заувек. Међутим, Шпанија никада није прихватила овај губитак као трајан, сматрајући га последицом принуде и неправедног колонијалног споразума.
Од тада, Гибралтар је остао под британском управом и развио се у једну од најважнијих британских поморских база. Током Наполеонових ратова и два светска рата, он је имао кључну улогу у контроли морских путева. Иако је Уједињено Краљевство више пута понудило преговоре, становништво Гибралтара је у више наврата, путем референдума, изразило јасан став – остати под британским суверенитетом. На референдуму 1967. године чак 99,6% гласача изјаснило се против шпанског суверенитета, а исти резултат поновљен је и 2002. године.
Питање Гибралтара поставља сложену дилему између територијалног интегритета државе (Шпаније) и права народа на самоопредељење (становника Гибралтара). Уједињене нације сматрају Гибралтар „несамоуправном територијом” која треба да се деколонизује, али не постоји консензус о томе шта тачно то подразумева.
Шпанија тврди да је Гибралтар део њене историјске територије и да би свако право на самоопредељење било нелегитимно јер се ради о колонијалним остацима. С друге стране, Велика Британија и влада Гибралтара наглашавају да становништво има пун политички идентитет и демократске институције, па самим тим и право да одлучује о својој будућности.
Правни аргументи обе стране укрштају се са питањем суверенитета над околним територијалним водама и ваздушним простором, што је често извор тензија у свакодневним односима, укључујући и спорове око риболова и војних патрола.
Гибралтар има изузетан стратешки положај као контролна тачка једног од најпрометнијих пролаза на свету. Преко Гибралтарског мореуза пролази више од 100.000 бродова годишње, што га чини кључном тачком за међународну трговину, енергетске токове и војне операције.
За Велику Британију, Гибралтар представља важну компоненту глобалне поморске стратегије и систем одбране у оквиру НАТО савеза. Он омогућава британским и савезничким снагама приступ Средоземљу и северноафричким обалама.
Шпанија, пак, сматра да присуство британске војне базе на Иберијском полуострву нарушава њену безбедност и регионални суверенитет. Са становишта Европске уније, Гибралтар има двојак статус: иако није део саме Уније након Брегзита, остао је економски интегрисан у европски простор кроз посебне договоре о царини, авијацији и слободном кретању.
Економија Гибралтара заснива се на финансијским услугама, туризму, интернет играма и логистици, што му даје висок степен економске самодовољности. Истовремено, велики број радника из Шпаније свакодневно прелази границу ради запослења у Гибралтару, што ствара међузависност упркос политичком спору.
После Брегзита, питање статуса границе између Гибралтара и Шпаније постало је кључна тема. Преговори између Лондона, Мадрида и Европске комисије воде се са циљем да се постигне споразум који би омогућио слободно кретање људи и робе, али без нарушавања суверенитета. Ово питање има не само економску, већ и безбедносну димензију јер се тиче контроле миграција и борбе против шверца.
Односи између Велике Британије и Шпаније по питању Гибралтара пролазили су кроз различите фазе, од периода напетости и дипломатских блокада до покушаја сарадње. Током последњих година, обе стране су настојале да избегну ескалацију, посебно у контексту европске сарадње и борбе против тероризма.
Ипак, Гибралтар остаје симбол националног поноса за обе државе. За Британце, он представља доказ истрајности империјалне традиције и слободарског духа становништва. За Шпанце, он је „рана на телу нације”, подсетник на вековни губитак територијалног интегритета.
Решење спора око Гибралтара захтева иновативан дипломатски приступ који би уважавао три нивоа интереса: британски суверенитет, шпанске територијалне претензије и право становништва на самоопредељење. Могући сценарији укључују: наставак статусa кво као највероватнији исход у блиској будућности; заједнички суверенитет као модел који би омогућио Шпанији и Великој Британији да деле управљање, али који је у више наврата одбачен од становника Гибралтара; потпуна независност Гибралтара као теоретски могућа, али тешко остварива због ограничених ресурса и међународног правног статуса.
Најизвеснији сценарио јесте наставак постојећег стања, британски суверенитет, локална аутономија и дипломатско надгорњавање са Шпанијом. Иако овај модел не доноси трајно решење, одражава практичну реалност: обе стране имају чврсте позиције, а становници одлучно подржавају британски пут.
Шпанија и Британија су у прошлости разматрале концепт заједничког суверенитета, где би обе државе делиле одговорност и управу над територијом. Иако теоријски обећава компромис, овај модел има слабости: нема снажну подршку међу становницима Гибралтара, а ни политичка клима у обе земље није наклоњена таквом уступку.
Неколико сценарија предвиђа да би у будућности могло доћи до потпуног укључења Гибралтара у шпански државни оквир. Ипак, ова опција је тренутно најмање реална. Воља локалног становништва, политичка симболика и стратегијски интереси Британије чине такав развој догађаја готово немогућим у догледно време.
Један иновативан приступ могао би бити интернационализација статуса Гибралтара, где би он функционисао попут посебне европске територије, уз ослањање на европске институције. Овај модел би могао умирити шпанске амбиције, задовољити локално становништво и омогућити Британији да очува симболички утицај.
Упркос дугој историји спора, важно је приметити да Гибралтар никада није био центар озбиљних конфликата или оружаних сукоба у модерном периоду. Преговарачка култура, европске вредности и прагматични интереси свакако ће наставити да преовладавају. На овај начин, Гибралтар ће највероватније остати модел замрзнутог, али мирног спора, где економска сарадња и стабилност превазилазе политичка неслагања.
У контексту пост-Брегзит односа, Гибралтар може послужити као пилот-модел за сарадњу ЕУ и Велике Британије, што би га из геополитичког конфликта претворило у пример конструктивне дипломатије.
Гибралтар је више од географске тачке. Он је симбол судара између историјског наслеђа, националног идентитета и глобалне геополитике. Иако се ради о малој територији, њен значај је огроман јер представља спој три континента, два мора и бројних интереса.
Судбина Гибралтара остаје тесно повезана са ширим односима Европе и Велике Британије након Брегзита, као и са еволуцијом међународног права у односу на право на самоопредељење. Докле год становништво Гибралтара наставља да инсистира на својој аутономији и британском суверенитету, а Шпанија не одустаје од историјског захтева, овај проблем ће остати „тврдо језгро” европске геополитике, стабилан, али нерешен.
Остави коментар