ГЕОПОЛИТИЧКА ШАХОВСКА ТАБЛА СВЕТА 2021. ГОДИНЕ

27/12/2021

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Чувени амерички дипломата Хенри Кисинџер марта ове године дао је изјаву која је истовремено узбуркала светску јавност, али и чињенично погодила саму суштину данашњих геополитичких прилика. Наиме, бивши државни секретар САД, под председницима Ричардом Никсоном и Џералдом Фордом, истакао је да свет иде према катастрофи. Једини начин, по његовом мишљењу, да се такав сценарио избегне је договор између две доминантне глобалне силе о будућем међународном поретку. Наравно, Кисинџер ту мисли на неку врсту споразума између САД и НР Кине који би релаксирао светске геополитичке токове и учинио их предвидљивијим него што су то данас.

Речи великог дипломате можемо схватити као јасну поруку, да се међународни односи радикално мењају и да униполарни свет дефинитивно више не постоји. Самим тим, можемо закључити да живимо у историјском времену када се један поредак, који је деценијама функционисао руши, а контуре новог међународног поретка, који ће се уздићи на његовом згаришту, можемо тек да наслутимо. Таква ситуација опасна је сама по себи. Јер у том „интерегнуму“ у међународним односима велике силе најчешће наступају унилатералано, неретко без консултација и са сопственим савезницима, а камоли опонентима. Тим непредвидивим деловањем најмоћнији глобални играчи крећу се по „ивици ножа“, ризикујући сукоб ширих размера. Управо то стање у међународним односима је оно што плаши Кисинџера. Опасност од избијања глобалног конфликта који би уистину представљао катастрофу за целокупно човечанство. Зато његову поруку о неопходности договора најмоћнијих чинилаца у глобалној геополитичкој арени, како би се међународне прилике стабилизовале, морамо разумети као упозорење.

Наравно да се овакав процес не дешава први пут. Светски пореци су се кроз историју мењали, најчешће се урушавајући у вихору ратова, да би се на њиховим згариштима успостављали нови међународни системи. Управо кроз сагледавање тих примера из прошлости на најбољи начин можемо разумети и данашње процесе. И не треба се предалеко враћати у историју довољно је анализирати период од пре Првог светског рата, време када је свет био мултиполаран. Наиме, од 1814. године и Бечког конгреса, којим је стављена тачка на драматичне потресе у Европи, изазване Наполеоновим ратовима, па до 1914. године и избијања Великог рата свет је читав век живео у релативном миру. Наравно, то не значи да ратова није било, далеко од тога, али ти сукоби нису попримили шири карактер глобалних оружаних обрачуна.

Ипак, тај мултиполарни поредак није обезбедио трајни мир, а Први светски рат је само потврда те чињенице. Након тог, до тада највећег оружаног сукоба у историји човечанства, представници сила победница су на Версајској мировној конференцији 1919. године креирали нови светски поредак. Кључну реч на том пољу водио је Вудро Вилсон, амерички председник чија политичка начела су била формулисана у чувених Вилсонових 14 тачака.

Председник САД је заузео став да је мултиполаризам у међународним односима неодржив, односно, да је он и гурнуо свет у ратну катаклизму. Зато је, по његовом мишљењу, требало формирати Лигу народа, организацију која би на једном месту окупила представнике свих светских држава, од највећих до најмањих, са задатком да заједнички разрешавају међусобне конфликте. Вилсон је чак предвидео да, уколико се неко оглуши о одлуке Лиге народа, та међународна организација својим инструментима принуде може да реагује у правцу поштовања њених одлука. Суштински, амерички председник планирао је да се уместо мултиполарног света, где равнотежа више центара моћи треба да чува мир, успостави систем где би све државе заједнички деловале и решавале међусобне спорове кроз једну институцију, а чији ауторитет би био неприкосновен. Тиме би се могућност унилатералног деловања свела на минимум, а постојала би међународна организација преко које би се одржавала константна комуникација на глобалном нивоу. Глобални политички односи, на тај начин, свакако би били релаксиранији.

Међутим, за своје идеје Вилсон није добио подршку и то не само америчких савезника из Првог светског рата, већ ни у сопственој земљи. Лига народа са инструментима принуде, плашила је америчку политичку елиту. Јак изолационистички покрет вукао је САД ка свом континенту. „Амерички изолационисти“ су ту организацију доживљавали као институцију која ће морати да гаси бројна кризна жаришта широм света. Самим тим, Лига народа морала би се у доброј мери ослањати управо на америчке војне и економске ресурсе. Свакако, то је захтевало значајне издатке за које америчка јавност није била спремна. Ипак, Друштво народа је на крају формирано, али без инструмента принуде. Тиме је та организација више личила на дебатни клуб него на кључног чиниоца међународних односа, како је то замислио Вудро Вилсон. Суштински свет је остао мултиполаран још двадесетак година, све до избијања Другог светског рата. Током тог највећег оружаног сукоба у историји човечанства, светска инфраструктура је девастирана, десетине милиона људи су изгубили животе, а мултиполаризам је нестао са међународне геополитичке сцене.

Након завршетка Другог светског рата силе победнице поделиле су се у два табора. Западни, демократски, предвођен САД и Источни, комунистички, под вођством СССР-а. Суштински свет је постао биполаран, а два идеолошки и политички међусобно супротстављена блока водила су беспоштедну борбу за превласт, готово на свим светским меридијанима. У том Хладном рату непомирљиви ривали нису се упустили у директан оружани обрачун једино због нуклеарног оружја. Пошто су обе стране у свом арсеналу поседовале то разорно оружје и једним притиском на дугме могле да збришу целокупно човечанство, његова употреба била је излишна. Након више од четрдесет година исцрпљујуће економско-политичке борбе, падом Берлинског зида Хладни рат је окончан. СССР се распао, а САД остале једина супер сила у свету.

Униполарни међународни поредак је тиме успостављен, а у наредне две деценије САД су доминирале глобалном геополитичком ареном. Немилосрдно су наметале своју вољу широм света. Обично политичким средствима, али устреба ли и „огњем и мачем“. Уосталом, наша земља СР Југославија и српски народ су на сопственој кожи 1999. године осетили последице такве политике. Ипак, америчка доминација није потрајала. Рат у Сирији, који је избио 2012. године показао је да САД више не могу наметати своју вољу. Русија се укључила у овај конфликт на страни актуелног сиријског председника Башара ел Асада, чије свргавање су подржавале САД. Захваљујући тој директној војној и економској помоћи из Москве Асад је очувао власт, а Русија је показала да САД ипак више нису свемоћне.

Међутим, упркос показаној одлучности у Сирији, као и чињеници да у западним медијима Русија има изразито негативан публицитет, то не значи да је она данас кључна претња за САД. Напротив. Русија има моћну армију, једну од најубојитијих у свету. Поседује и огромну државну територију што јој даје приступ различитим природним ресурсима неслућених размера. Међутим, да би се укључила у трку за водећу позицију на светској геополитичкој скали недостаје јој боља демографија. Са својих тек нешто више од 140 милиона становника та земља не може да се мери са једном Кином и Индијом које данас имају свака преко 1,3 милијарде становника. Русији то представља озбиљан дефицит који се свакако манифестује кроз мање тржиште, а самим тим и мањи обим економије у односу на друге велике силе. Пре свих наспрам Кине и САД.

Суштински, једина права претња по америчку доминацију јесте нарастајућа моћ Кине. Још пре избијања корона кризе западни економски стручњаци говорили су о томе да ће Кина до 2030. године по одређеним економским параметрима престићи САД. Када се то коначно и деси, биће само питање момента када ће и по војним капацитетима Кина надмашити свог ривала. Након тога неминовно ће доћи и до смене на врху када говоримо о глобалном политичком утицају. Управо та чињеница највише плаши америчке геополитичке стратеге како на левој – либералној тако и десној – конзервативној страни. Зато, иако се идеолошки не слажу и леви либерали и конзервативци сагласни су у томе да се утицај Кине мора сузбијати. Једино не постоји консензус око тактике коју у ту сврху треба примењивати.

Конзервативци су ближи идеји да Русију током обрачуна са Кином треба држати по страни, ако је већ не могу придобити за своју политику, јер без енергетско-ресурсног ослонца на Русију кинески капацитети у борби са Западом постају значајно сужени. Трамп је представљао протагонисту те политике, директне конфронтације са Кином, а заобилажења Русије. Са друге стране, Барак Обама је у свом мандату покушавао да исцрпи Русију отварајући јој фронт у Украјини, упоредо са њеним војним ангажманом у Сирији. Притисак на Русију је уз све то додатно појачан санкцијама Запада према Кремљу и покушајима да се обори цена енергената, од које у доброј мери зависи буџет владе у Москви.

Суштински, Обама је покушао прво да сломи Русију, па тек потом да све америчке капацитете преусмери на Кину. Садашњи председник САД Џозеф Бајден, како сад ствари стоје, неће пуно мењати Обамину стратегију. Тачније кориговаће је таман толико да ће истовремено водити политику сузбијања утицаја и Москве и Пекинга. Уосталом, током своје јунске дипломатске турнеје  по Европи он је такав развој ситуације и најавио. Јавно је позвао демократске земље да се уједине у борби против ауторитарних режима и држава. Није било тешко закључити на кога је Џо Бајден мисли под тим појмом „ауторитарни“.

Додуше, то обједињавање Запада неће тећи нимало лако. Порука бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да нема опоравка светске економије без Кине, као и завршетак Северног тока 2, јасно говоре о размимоилажењу између блиских савезника у Вашингтину и Берлину. Ни Француска није одушевљена том Бајденовом стратегијом, посебно после дебакла који је доживела након формирања АУКУС-а, војног савеза САД, Велике Британије и Аустралије, а који је Француској преотео више десетина милијарди долара вредан уговор о изградњи подморница за Аустралију. Међутим, можда је то једини пут који САД и имају. Њихова војно-политичка алијанса је изузетно широка и није лако помирити све интересе. Прављење ових мањих наменских савеза у оквиру НАТО-а, типа АУКУС-а, може да обједини поједине западне земље на заједничком задатка, а да осталима да шансу да због сопствених интереса остану по страни. Тиме се упркос бројним изазовима чува јединство НАТО-а.

На крају, анализу тренутне ситуације у свету не можемо завршити без истицања тренутне улоге Кине. Већ смо нагласили да је то земља која има највише капацитета да потисне САД са лидерске позиције у свету. Делује да је у Пекингу сазрело мишљење да је време за то коначно и дошло. Одлукама владајуће Кинеске комунистичке партије ауторитет садашњег председника Си Ђипинга подигнут је на највиши ниво. Тачније, Си је стављен у ранг са Мао Цедунгом и Денг Сјаопингом, две кључне личности новије кинеске историје. Под вођством Маа спроведена је комунистичка револуција током које је Кина успела да поврати свој суверенитет. Денг је, са друге стране, заслужан за кинеско економско чудо, а Си Ђипинг, како сад ствари стоје, имаће задатак да направи кључни искорак у уздизању Кине на позицију најмоћније силе света.

Неминовно таква геополитичка слика света говори да су пред нама године великих изазова на међународном плану. САД се свог лидерства у свету неће одрећи без борбе, као што ни Кина неће одустати од својих планова. Свет ће, за сада, свакако бити биполаран, а већина земаља сврставаће се на кинеску или америчку страну. За Пекинг је важно да знају да Русија стоји иза њих, јер управо ће им Руски ресурси бити неопходни у исцрпљујућој борби која следи. Такође, за САД је важно да у тој бици не остану усамљени, зато ће се ослањати на своје традиционалне европске савезнике уз Аустралију, Канаду, Јапан и Јужну Кореју.

Пошто ће два блока наставити да одмеравају снаге широм света, где год им се укаже прилика, било би добро да садашњи креатори међународних односа послушају савете Хенрија Кисинџера. Нека врста договора великих сила је неопходна, ради очувања глобалног мира. Можда би поучени искуством требало да део политичких процеса врате у Уједињене нације. Наиме, иако та организација никада није била кључан чинилац међународне политике својим деловањем је свакако допринела очувању светског мира. У прошлости био је то канал комуникације преко кога су се релаксирали међународни односи, а могао би бити и данас. Једино што је неопходно јесте да се нарушен ауторитет те организације ојача. Унутрашње реформе у ОУН, нарочито у погледу сталног састава њеног кључног тела Савета Безбедности, биле би преко потребне. Уколико би се у томе успело значајан посао на сређивању прилика у међународним односима био би урађен, а Кисинџер и целокупно човечанство свакако би били спокојнији.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Владислав Савић, Вудро Вилсон. Напредак, Панчево, 1924.

Чедомир Попов, Грађанска Европа : (1770-1914). Завод за уџбенике, Београд, 2010.

Чедомир Попов, Политички фронтови Другог светског рата. Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 1995.

Стеван Хаџивуковић, Ствараоци историје XX века. Прометеј, Нови Сад, 2005.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања