Geokultura i mediji

26/10/2017

Geokultura i mediji

Autor: Milorad Vukašinović

Krajem 19. i početkom 20. veka nastala je moderna geopolitika, disciplina koja se bavi izučavanjem odnosa prostornog i političkog. Uzroke njenog nastanka treba tražiti u ključnim društvenim i ekonomskim karakteristikama doba koje je naučna istoriografija označila kao „epohu imperijalizma“. Zanimljivo, pojava geopolitike (izraz je prvi upotrebio R. Kjelen 1889. godine) koincidira ne samo sa ekspanzijom kapitalističkog načina privrede, već i fundamentalnom promenom slike sveta, za koju je prostor pre svega fizičko-geografska datost lišena svoje „metafizičke suštine“.

Bitka za ovladavanjem prostorom i njegovim resursima karakteriše gotovo sve najznačajnije geopolitičke oglede toga doba, a ponajviše stavove predstavnika nemačke škole. Nema sumnje da je i Makinderova „Geografska osovina istorije“ u osnovi oslikavala težnju za kontrolom prostora, naravno onako kako je ciljeve definisala anglosaksonska geopolitika (teorija o „Srcu sveta“, zatim kontrola srednje Evrope, izgradnja „Sanitarnog kordona“ i sprečavanja saveza Nemačke i Rusije). Sa ove vremenske razdaljine, moglo bi se reći da su oba svetska rata predstavljali manifestacije „geografske ose istorije“, i da je u određenoj meri takav geopolitički ključ primenjivan sve do šezdesetih godina 20. veka. Upravo tada se, pod uticajem razvoja nauke i tehnologije, dogodila druga fundamentalna promena slike sveta koja je neminovno imala za posledicu korekciju predmeta istraživanja geopolitike. Naime, ono što je početkom 20. veka naslućivala francuska škola „posibilizma“, a to je prostor kao „mogućnost“, čije je političko osmišljavanje uslovljeno faktorima „meke moći“, pre svega kulturom u najširem značenju, u tom vremenu je sve više dolazilo do izražaja. Pojednostavljeno, pojava „informatičkog društva“ sa neslućenim mogućnostima povezivanja ljudi i prožimanja kultura, postaje polje novog interesovanja geopolitičara, čime se ova nauka postepeno oslobađa krutog „fizičkog determinizma“. Zapravo, bitka za ovladavanjem prostornom komponentom dobija kvalitativno novo određenje, kroz pojavu „kulturnih ratova“ čiji je cilj ovladavanje ljudskim dušama.

Na tim pretpostavkama u krugovima zapadne političke i ekonomske klase nastao je mondijalistički pokret koji je spolja okrenut opštesvetskim temama (nuklearnim sporazumima, ekološkim pitanjima…..), ali je suština njegovog postojanja bila usmerena ka unutrašnjem slabljenju Sovjetskog Saveza i stvaranju osećaja kulturne inferiornosti kod dela tadašnje komunističke intelektualne i političke elite. O tome je na izvanredan način pisala britanska istoričarka F. Saunders u kapitalnom delu  „Hladni rat u kulturi“, dokazujući na osnovu deklasifikovanih dokumenata na koji način su specijalističke službe finansirale mnoge projekte u kulturi, umetnosti, književnosti, kulturnu razmenu i svakako pojavu disidentskog pokreta na komunističkom istoku. Malo je poznat podatak da je tu vrstu „kulturne razmene“ podržalo jedno moćno krilo unutar sovjetske partije, koje je krajem osamdesetih godina politički delovalo kroz ličnost M. Gorbačova (pronicljiviji autori tvrde da je „perestrojka“ samo drugo ime za „teoriju konvergencije“ – stapanja demokratskog i komunističkog sistema, koju je mnogo ranije u ime elitističkih krugova osmislio Z. Bžežinski).

Treća fundamentalna promena slike sveta dogodila se po završetku Hladnog rata, kada nastaje „geopolitika postmoderne“. Ona se zapravo poklapa sa potpunom dominacijom SAD-a u svetskim poslovima, i odražava pojavu Amerike „kao prve globalne postmoderne imperije“. Pod uticajem „tehnotronske revolucije“ kao nov element u geopolitičkim istraživanjima pojavljuje se „virtuelni prostor“, a uporedo sa teorijom o „kraju istorije“ pojavljuju se i one o „kraju geografije“. Prema ovoj interpretaciji, novi „degeografizovani svetski prostor“ postaje područje ekskluzivnog  delovanja preostale supersile koja uspostavlja „novi svetski poredak“ u skladu sa svojim tumačenjem vrednosnih kriterijuma poput: demokratije, ljudskih prava, prava nacionalnih manjina, izgradnje multikulturnog društva, bez obaveze poštovanja načela međunarodnog javnog prava zasnovanog na konceptu suverenih država.

Takvom viđenju stvarnosti savršeno se prilagođavaju mediji, pre svega televizija i u novije vreme društvene mreže. Uloga novinarske profesije menja se iz temelja. Umesto nekadašnje cenzure na sceni je „ideologizovano novinarstvo“ u okviru kojeg se od novinara očekuje ne da prenosi činjenice, nego da činjenice prilagođava idelogizovanoj predstavi koju nameće „duh nove sekularne religije“. Dakle, novinar više nije više prenosilac činjenica nego važan ideološki akter u kulturnom ratu širokog spektra.

Poslednji događaji u svetu, naročito posle pobede Trampa u SAD-u, ukazuju na ulogu medija kao „četvrte grane vlasti“, koja oslonjena na „duboku državu“ nastoji da delegitimiše instituciju američkog predsednika. Po svemu sudeći ulazimo u eru „postpolitike“ u kojoj su svi ishodi mogući.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja